Sada je: 23 lip 2018 15:46.





Započni novu temu Odgovori  [ 100 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5 ... 10  Sljedeća
 Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
Ipak, tako često poželi da bude normalan momak, da igra fudbal, košarku, da ode na Štrand, da se lepo, nežno voli sa devojkom. Smešno mu je kad neko kaže da droga podstiče seksualni užitak, da se bolje doživi muzika... Ne postoji produbljena inspiracija, niti produženi doživljaj.

- Zaluđivanje je to - veli - priča za decu. A najzad ti postaje sve svejedno.

Ne znam da li bi mi organizam podneo još jednu krizu - kaže zamišljen. - Strašno je i pomisliti. Kod mene to počinje drugi dan nakon uzimanja "fiksa". Prva najava su bolovi u mišićima ruku i nogu; krsta mi se raspadaju, zubi bole, trnu, znojim se onim odvratnim, lepljivim, smrdljivim znojem. Temperatura mi u nekoliko minuta varira između trideset pet i četrdeset stepeni; pritisak skače, pa pada; kao mrtvac sam, nepokretan, raspadam se... A u glavi - košmar, i samo jedna misao: kako doći do droge... Jelo mi se gadi, povraćam, tresem se; hladno mi je, a znojim se...

Ako u blizini ima nekog ko još uvek hoće da te gleda, da ti olakša, to pomaže. Masaža udova ublažuje razdiranje. Heroinska, najgora kriza, traje oko sedam dana. Od trećeg do petog dana je stravična. Heptanonska je nešto duža, ali slabijeg intenziteta. Kad prođe nalet, produžuju se svi bolovi, i košmar, i gađenje prema jelu, ali je podnošljivije...

Ž. K. ne sme ni da zamisli sledeću krizu, a još ne može na lečenje u Beograd, jer je duga lista čekanja za mesto u bolnici "Dr Dragiša Mišović".

U Novom Sadu nema pravog lečenja. Kad kriziraš u bolnici, daju ti infuziju (da ti pročiste krv), sredstvo za spavanje, i vežu te da se ne bi koprcao. Osećaš se kao raspet na srednjovekovnom točku. Ako od lekara i dobiješ (u kriznim situacijama) recept za heptanon, u apoteci ti ga ne daju. I, lekar te, najčešće, "otkači", čim ti vidi šifru "304". Ne gleda te ko bolesnika, nego kb bitangu. Ako.si imao sreće da dobiješ recept, onda ti predstoji obilazak apoteka. Ideš odjedne do druge, pa ko se smiluje da ti "udeli" lek...Osećaš se jadno, moliš za lek koji ti je najpreči u životu. Zbog toga ću se, sve dok me ne pozovu u bolnicu, "rokati"!

Razgovor već, reklo bi se po Ž.-u, predugo traje. Nije više smiren kao na početku...

Ako se, kako kažu, intelektualni razvoj usporava intenzivnim uzimanjem droga, onda je ovom mladiću (detetu) veoma teško u telu starca. I kad bi hteo da doživotno bude narkoman, loše je. Carinici znaju svoj posao - rizičan je prenos droge preko granica. Rasturači, za više opasnosti, traže veću cenu po jedinici mere, a istovremeno, mladi sve češće posežu za narkoticima. Za prosečnu platu mogu se kupiti dva grama heroina, što je neuporedivo manje od potrebne količine.

Nije onda čudo što je prevashodni motiv Ž. K-a da ne dozvoli svojoj devojci ulazak u svet droge bio taj što bi morao da "radi" za dvoje, da s njom deli i ono malo što uspe da nabavi, pa tek potom ljubav...

A kad bi, kaže, hteo da prestane, da se izbavi, trebala bi mu podrška porodice, zaposlenje, i neka budućnost u kojoj neće večito upirati prstom u njega...


23 svi 2013 17:40
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
"DA SAM GA UBILA, VEĆ BIH GA ODROBIJALA"



Oni su nam govorili svoju sudbinu, a mi je zapisivali kao pouku drugima. Između devet ujutru i dva po podne, 28. jula 1987. Sin, dvadesetšestogodišnjak, Jedanaest godina narkoman, i majka, penzionerka, bivši komercijalista, sučeljavali su svoja mišljenja spontano, tako da je bilo vrlo neugodno hvatati delove te žive drame i sabirati ih kao dokaze protiv droge.

Hrabrila nas je predusretljivost majke. Kad smo, dan ranije, zakazivali ovaj susret telefonom, rekla nam je: "Vi ste prvi koji mi se obraćate zbog mog problema. Ispričaću vam sve, zbog drugih majki. Ne krijem sve ove godine, da mi je sin narkoman, svugde sam tražila pomop, ali...

Sin nas je nevoljno primio: "Ne možete mi pomoći, niti ja mogu pomoći kome drugom." Nedugo potom pristao je da nam govori o svom životu "načelno, bez zalaženja u intimu".

Ta deca - tiho je zaustila majka pre nego nam se sin pridružio - koja uzimaju drogu deset i više godina, izgubljeni su ljudi; ne ljudi - njihov razvoj je stao kad su počeli da se drogiraju... Ne verujem da su samo odnosi u porodici uzrok ovom zlu. Mi smo, eto, živeli skladno, na Satelitu, u radničkoj četvrti. Zatim smo se doselili na Liman... Sin mi je bio sportista, plivač. Kad sam primetila da gubi interesovanje za plivanje, da počinje da me laže i dolazi pijan, bilo mi je sumnjivo. Uspeo je da mi taji dva meseca. Zatim sam otkrila da se drogira. Bilo mu je četrnaest godina...

Naočit mladić, kojem je sad dvadeset šesta, pozdravio nas je ne skrivajući nezadovoljstvo što smo tu. Nervozno nam je pokušao sažeti problem:

- Jako dugo se drogiram. Lekari mi ne mogu pomoći.Fizička kriza se preboli, ali šta posle? Psihički momenat je važniji. Svi pominju metadon kao sredstvo za bezbolno spuštanje. Tačno, pomaže... Ali, pitam vas, šta posle?

Zamolili smo ga da se priseti zašto je počeo da uzima drogu, a on gotovo da je rekao: "Mladost prezire posledice i u tome je njena snaga."

- Počeo sam sa morfijumom, kokainom, heptanonom, a uzimao sam i heroin, valoron, 1,80, sve. Bio sam i na lečenju i u zatvoru. Lečenje mi nije pomoglo. Narkoman je, da se razumemo, apsolutno slaba ličnost. Izolacijom se ništa ne postiže. Dok je u zatvoru, recimo, apstinira. Kad izađe, prvo mora da se ufiksa, da bi se snašao u svom okruženju!

- Dogodi se da sam "spušten" fizički. Ali, kad mi zasvetli sijalica: heroin, heroin, heroin - moram ga se domoći.

Poput drugih naših sagovornika, i ovaj tvrdi da bez izuzetnog motiva nema odustajanja od droge, što će reći da bi mu sopstvena porodica i bolji posao (radi već tri godine) osnažili volju da se okane ovakvog života. Međutim, "ko smatra da nema volje, očito ima nekakvu veliku volju koja mu smeta "...

Mladić se lečio u Beogradu. O tome kaže: "Kakvo lečenje! Jasna stvar da sam tamo išao po heptanon. Neznanje tu vlada, zabluđenost. Čak ni moja majka, koja je deceniju uz mene, ne zna mnogo..."

- Ali, sine - u****a je majka - kako da ti se ta lampica, kad se upali, ugasi nečim drugim, a ne heroinom?

- Ničim - odsečan je. - Jedino, nešto da preovlada, da me preokupira... Imam devojku. Ona se ne drogira...


23 svi 2013 17:41
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Sa heroinom - priseća se mladić - nema eksperimentisanja. Uzeo sam ga jednom, dvaput, triput, i - gotovo! Metadonsko "spuštanje" je dobro, efektno. Ali, važno je da to bude dugotrajna terapija. Jer, ako mi je droga u glavi, naći ću je, ma po koju cenu. Širom zemlje ljudi trguju, bogate se. Heroin će uvek stići, uprkos budnosti. Treba nešto unutra menjati, u odnosu, tretmanu. Da postoji stacionar gde ću popiti svoju terapiju, ne bih kupovao heroin sa rizikom da je nečist. Stacionar bi značio sigurnost za priliku kad se upali lampica, znate...

- Ne plašim se, ponavljam, bola, fizičke krize. To ću podneti. Dosta sam krizirao, desetak puta gotovo neizdržljivo, do padanja u nesvest. Ipak, siguran sam da ću prestati da se drogiram. Dva dana pred smrt, ili za godinu-dve, svejedno, prestaću...

- Kriza razara organizam. Nekontinuirano uzimanje droge remeti metabolizam, a uz to, početnici, vijajući užitak, trpaju svašta u sebe...

Majka u sinovljevoj priči ne beše primetila očekivani otpor drogama.

- Ti bi ih čak popularisao! - kaže zapanjena.

- A, ne - odbija kratko sin.

- Znaš li šta je borba za život, opstanak, kućenje? - pita mati.

- Narkoman ima samo jednu borbu... Za drogu.

- Vas, mahom, porodice izdržavaju. Da si na ulici, pitam te, šta bi bilo?

- Isto.

A zatim, nastojeći da suzbije nervozu, dodaje:

- Treba mi, shvati, debela slamka za koju ću se uhvatiti. I sigurnost, kroz nekoliko heptanona na dan.

- Ali, sine, kada će ta slamka stići? - očajna je mati. - Imao si četrnaest i po godina. Sad ti je dvadeset šest.

- Govorim kako osećam. Ne želim da lažem...

- Nemoj, sine, tako. Ti znaš koliko sam ti heptanona nabavila... Pošto je gram heroina? Za iste pare kupiću ti flašicu heptanona, pa ih rasporedi, na mesec dana, ako si karakter - rekla je, kao da ne shvata da karakter ne može biti nezavisan od droga.

- Meni - obrazlaže mladić - treba kontinuitet, sigurnost. Neću da vijam heptanon kako vijam heroin.


23 svi 2013 17:42
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Narkomana je važno resocijalizovati - obraća nam se majka - makar država dotirala njegovo radno mesto.

- Mnogima bi pomogla sigurnost heptanonske terapije - ne odustaje mladić.

- Sine, moraš priznati da ste svi vi veliki lažovi!

- To je normalno, kad se ovako živi.

- Nećete da sarađujete...

- Zašto u množini? Nemoj mene u to kolo! Nisam ja deo "njih"! - ograđuje se mladić, a zatim se nama obraća:

- Tu je jedan Hudolin, jedan Petrović, jedan Savić... Slavni doktori. Svima je poznat američki metod lečenja narkomana. Što ga ne primene? Zašto eksperimentišu?

- Sine, pamtim kad si počinjao - seća se majka s gorčinom. - Sad je kasno. Ili ćeš živeti, ili umreti... Gde sve nisam išla po taj prokleti heptanon. Pre šest-sedam godina, bukvalno su me isterali iz temerinske apoteke. A imala sam uredan lekarski recept...

- Šta misliš, koliko su puta mene isterali?

- Niko ne shvata - okreće nam se majka - kako je roditelju. Otkud ja znam hoće li preživeti ili umreti kad je u krizi. Nemam kome da se obratim. Zašto je to tako? Javljala sam se i socijalnim ustanovama, i Skupštini opštine, i Crvenom krstu, i Omladini... Svugde sam ostavljala puno ime i prezime, adresu, telefon, ali ništa. Svugde su me dočekivali kao da tražim samilost (sin je u međuvremenu izišao načas). On je gotov - šapuće majka - danas će da se drogira... Nikada me niko nije pozvao, osim u dva slučaja, kad je prevagnuo privatan odnos. Jedan me je lekar pitao znam li koliko košta lečenje jednog narkomana. "A koliko košta jedno dete?", upitala sam iznenađena. Bolesnika od raka lečimo do poslednjeg dana, iako znamo da je neizlečiv. Narkomane ne shvataju tako.

- Možda zato - blago je podsećamo - što je bolesniku od raka bolest datost, a narkomanu, uslovno rečeno, izbor.

- Ma, šta je on mogao da "bira" u petnaestoj godini?! Kasnije, kad god bi bio u krizi, drhtao, tražio heptanon, šta sam mogla nego da odem po recept... Inače - kaže mu u oči - ja mom sinu ništa ne verujem. Oni su veliki lažovi, labilni. A nikada neću odustati od rata protiv droge. To je veliko zlo, patnja, bol... Ubedio si me - obraća se mladiću - sine, jednom, da ćeš ostaviti. Tada sam ti stvarno poverovala...

- Ali, mama, i ja sam poverovao. I ja sam bio ubeđen... - prekida je nestrpljivo mladić, a zatim napominje da, što se side tiče, pripada takozvanoj rizičnoj grupi. - Neverovatno je, ali nigde u gradu ne mogu da kupim sterilni špric!

- Kad je počeo da se drogira - priseća se majka - bio je u prvom razredu srednje škole. Tamo su za to znali, a znao je i trener plivanja...

- Ali, kao da nisu znali - nadovezuje sin.

- Jedino, moraš priznati, na poslu su te lepo primili... Hvala im - kaže kroz suze. - Ali, gde su drugi - škola, omladina? Ako znaju da im se drug drogira, zašto se to ne može reći ocu, materi? Zašto smo dva meseca, svakog jutra, morali ići lekaru u Beograd, a ovde nismo imali gde? Nije naše društvo siromašno, samo što smo najveći rasipnici na svetu... Učenim sam ljudima išla i, kad spomenem "narkoman", kao da kažem "groblje". Šifra "304" znači OTPISAN. Love ih kao zečeve...


23 svi 2013 17:44
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Jeste teško sa njima. Nabavim sinu heptanon, on ga sakrije ispod jezika i proguta drugu tabletu, a posle se ufiksa... Tačno je da su lažovi, da odnose dragocenosti iz kuće... Šta mislite kako mi je bilo dok ga juče, krišom, preko novina, gledam kako kuva čaj od maka? Nekad me i udari, a šta ću... Otišla sam ranije u penziju, da niko ne gleda moj jad i bol, da sam više u kući. Kao u ambis da idemo. Nema harmonije, lepih priča. Kad mi je dete nekoliko dana dobro, sve je med i mleko. A kad uzme drogu, nešto me stegne u grlu, mislim, bolje da nije ni mene, ni njega. Opet, ne može to tako, sin mi je... Borim se za njega, da ostane u životu... Jedini koji se bore su roditelji. I policija...

- Spasila me policija da ne umrem - nadovezuje mladić. - Poslali me u zatvor... Ako je godina i po u zatvoru spas... Tamo sam bio bez droge, ali opskrbljen sedativima, i bukvalno sam prespavao kaznu.

- Drogu ne nabavljam sam - kaže. - Ne idem u inostranstvo, nemam para. Zato izlazim na gradsku "scenu". Jedino sam zbog toga s tim ljudima. Strogo poslovno. Da imam metadona, ne bih s njima uopšte kontaktirao. Razumete? To je borba za opstanak. Darvin! Mora se imati respekt prema nekom, zato što će ti trebati. Bezbroj puta sam (svi mi) kupio lošu drogu, dao pare nizašta... Isto tako sam i ja druge "zavrtao". Droga kvari ličnost. Čovek postaje licemer, pristaje na mnogo šta, samo da dođe do cilja...

- Narkoman nema budućnosti. Živi za dan. Poslednji fiks će da uzme, iako mu u tom momentu ne treba, bez obzira na sutra. Kad ide u obijanje apoteke, ima ne, gde u podsvesti posledice, ali i one su zanemarljive u odnosu na cilj. Drogiram se punih deset godina, i samo sam zlo imao od toga. Pa, onda se treba zapitati zašto se drogiram? Zašto, kad ustanem, uzmem fiks pre nego što se umijem? Zašto, kad sam bio đak, nisam mogao da odem u školu ako se ne ufiksam?

- Sad mi je droga terapija, prevashodno za psihičko, a onda i za fizičko rasterećenje. Znam da mi i bez nje može biti dobro, ali kako da rešim tu stvar u glavi?."

- Kad bi on jednom čvrsto rekao "ne"... - uverena je majka.

- Ne znaš, mama. Ne razumeš.

- Gledam te juče, pripremaš čaj od maka, mrziš sebe što to moraš... je li? Jedanaest godina - osvrće se majka na nas - živim u ovom svetu i ne znam, eto, ne znam kako spasiti rođeno dete. Verujem da nije u pitanju samo bolest, već i, rekla bih, drskost... Ali, ako znamo koliko je narkomana u našoj zemlji, i tvrdimo da je to bolest, hajde da ih lečimo...

- Sadašnja devojka mog sina je student. Ne uzima drogu. Čim sam je upoznala, rekla sam ko mi je sin, i da očekuje da će joj ponuditi drogu, i da razmisli hoće li moći da izdrži pored njega... Moj sin je moj, takav kakav je, ali on nema pravo da upropasti tuđe dete...

- Tri meseca je proveo u istražnom zatvoru, a onda je poslat u zatvorsku bolnicu. Zašto? Da se bolje združi s narkomanima? Korisnije bi bilo da je išao u Mitrovicu, na rad. Posle zatvora se zaposlio. Bilo "je, u početku, povuci-potegni. Zatim je nastupio preokret. Sad čak vanredno završava srednju ekonomsku školu...

Majka je poražena što, kako kaže, "lekari narkomane otpisuju u startu":

- Ne sme da ne bude njihov "slučaj" kad napusti bolnicu. Treba da su mi uvek otvorena vrata lekara i socijalnog radnika, ili ustanove gde ću ispričati kako se moj sin ovih dana ponaša i dobiti savet za odnos prema njemu. Ja sam se borila nasumice, po osećanju. Bila sam u vezi i sa roditeljima narkomana. Više nisam. Doživela sam mnoge neprijatnosti - od prikrivanja sopstvenog deteta, do optuživanja mog sina od strane onih čije je dete zapravo njega ufiksalo. Nema veze, i moj sin je ufiksao nekog drugog. Nisam htela gloženje, nego saradnju. Molila sam ih da nas deset odemo predsedniku opštine i zahtevamo da nas primi. Nisu hteli. Stid ih, šta li... Ni moj muž nije preterano angažovan. Radi kao direktor u jednom preduzeću. Učiniće sve što od njega zahtevam, ali nema inicijativu. Tate su inače po strani...

- Moj sin celu svoju platu daje za drogu. Zanemarljivo je sebi kupovao u ove tri godine, premda voli da se lepo obuče... Kad ostavi drogu, žestoko pije dva-tri dana, a onda joj se opet vraća. Treba to seći u korenu. Kad uzme maha, vrlo je teško... On ima veoma dobru dušu, bolju nego stariji sin, ali šta vredi kad je stao na taj ludi kamen... Svi koji, navodno, traže jak motiv da bi ostavili drogu, neće ga naći - tvrdi majka, a potom sumnja:

- Verovatno mi ne shvatamo šta je to. Ako on već zna da je prošao samo kroz patnju, bol, jad, svađe, a opet se drogira, onda...

Dok sin odgovara na telefonske pozive (majka napamet zna njegovu "dnevnu šemu" - s kim će se čuti i sresti), ona šapuće: "Nemate pojma koliko su povezani tim zlom!"

Zatim nam prilazi mladić i kaže: "Eto, ona se bori. Ne može mi pomoći. Ni ja, koji živim sve to, ne znam kako bih sutra pomogao svom detetu..." Onda se zamislio i dodao: "Izlečio bih ga... Sigurno..."


23 svi 2013 17:45
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Sa drugaricom iz detinjstva - daje mati primer nepoverenja i predrasude - razgovarala sam dva sata kad mi je došla u goste, i prećutala mi je ono što ja svugde otvoreno govorim - da joj je sin narkoman... Eto, vi pišete o tome. Na debeo zid ste se namerili...

- Iz hitne pomoći vam neće doći ako kažete da se radi o narkomanu.
Zatim se mladić, pomirljivije nego u početku, pozdravio s nama i izišao van.

- Već ga je drmnulo - kaže majka. - Danas će doći ufiksan... Zakon za narkomane mora da postoji. Prisilno lečenje. Zatim, male su kazne za rasturače i proizvođače droge. Iživljavala bih se nad njima, za svu decu sveta.

Zvoni telefon. Majka razgovara s nekim.

- Narkoman - kaže pošto je spustila slušalicu. U njegovom notesu nema imena, sve nadimci...

Jeste, društvo je krivo - nastavlja. - Kažu: "Ne brineš." Morala sam raditi. Gde je škola? Gde su sekcije, dok sam ja na poslu? Danas, kad su odrasli, imaju kafiće, gotovo jedino kafiće. A ne znate kako je teško majci kad vidi svoje dete drogirano, nemoćno da prst pomeri... Nikada me niko iz škole nije pozvao da kaže: "Vaš sin se drogira." Prva dva meseca nisam znala, jer je bio plivač, pa je ionako često dolazio kući iscrpljen. Sve majke bi trebalo da umeju prepoznati narkomana, evo, recimo, po tome što ne jede, ne spava, zapostavlja obaveze, izgleda pijano... A kako je to dobro dete bilo! Uljudan, lepo vaspitan. Toliko mi puta dođe - priča dok joj ponovo naviru suze - da otrujem i njega i sebe. Više nemam snage. Išla sam, plaćala taksi do Rume, udarila mu pena na usta, da ga spasem, donesem heptanon. Pomoć drugih tražila sam punih sedam godina, a onda odustala. Sad se sama za njega borim, da mi je živ još koji dan, da ga gledam, operem mu, spremim...

Žena je u međuvremenu odgovorila na poziv sinovljeve devojke. I sa njom je iskrena, a obe, u odnosu na mladića, iskazuju nepoverenje. Zatim nam je spominjala brojne nadimke i pričala kratke priče o devojkama koje zbog droge idu iz ruke u ruku, o mladiću koji brzo uzme fiks da ga ne bi morao podeliti sa verenicom koju očekuje, o preprodavcu droge čija je majka narodni heroj, i o još jednom koji je drogiran izišao pred matičara, a kasnije ga ni žena ni dete nisu motivisali da se okane takvog života.

- Zbog mog sina me je - kaže - bilo sramota u početku, jer sam bila neupućena. Bruka, mislila sam. Za druge je to još uvek bruka, ali, kad se dogodi u porodici, drugačije se doživljava... Čini mi se, katkad, da bi svet lakše prihvatio mog sina da je ubio čoveka, nego što je narkoman. Oni su žigosani... A saradnja roditelja izuzetno je važna. Otkad sam počela da se borim protiv droge, toj mladeži sam i pomagala kad je moralo. Oni su jadni. Žao mi ih je. Gledam ih i znam da im prave i jedine pomoći nema...

Prekinulo ju je zvono na vratima. Mladić je dobio poziv iz suda, da svedoči u slučaju drugog narkomana.

- Eto, stalno tako - kaže majka. - Koliko smo samo išli po sudovima. Ne može se opisati kako je bilo. Jednom sam kleknula pred policiju da mu pomognu da ne umre... Oduzeli su mu pasoš. Molila sam da mu oduzmu. Neka mi, moj sin, umre u našoj zemlji, da znam gde mu je grob. I to. Mislim da nijedan narkoman ne treba da ima pasoš...

- Najsrećnija sam majka na svetu što mi se sin ne ženi. Kad bi došlo do toga, sve bih otvoreno rekla roditeljima mlade. Ne radujem se unučićima - opet je zaplakala - strašno volim decu, ali moj sin prvo treba da je zdrav, pa da ima dete. Nije to za brak. Težak je narkoman. Svesna sam da nikad neće ostaviti drogu i da ću ga jednom naći mrtvog.

Na pitanje šta ima od svog života u poslednjih jedanaest godina, majka kaže:

- Bila sam komercijalista. Uspešan komercijalista. Sad ne umem da odem do Štranda. Sad meni treba lečenje. Volela sam društveni život, pozorište, ali je to sad samo uspomena. Ne izlazim iz kuće. Muž mi je dobar, ali je život pakao. Dežuram ovde. Zatvorena. Nemam ni druga, ni prijatelja...

- Droga mi je krv na oči - kaže majka, a zatim poimenice nabraja umrle iz sinovljevog društva. - Poslala sam jednom i otvoreno pismo predsedniku Omladine Jugoslavije. Narkomani da pevaju za Dan mladosti! Moj sin jeste narkoman, ali on ne može da bude idol mladih! Ne sme da bude!

Ojađenoj ženi sin ne silazi s uma:

- Znate da ga ponekad mrzim. Mislim: "Crkni! Pa da sam te ubila, već bih te odrobijala za jedanaest godina!" A kako da ubijem rođeno dete...

- Vidim ga juče, hoda kao pseto, nervozan, moli da skuva mak. Skuvao je (preda mnom se fiksao samo jednom, uoči odlaska u zatvor). Pretvaram se da čitam novine i osećam da me gleda. Tužan. Moli da mu oprostim. Grize ga nešto. Ispija čaj, i posle sat i po opet je opušten.

- Savetuju mi da ga izbacim iz kuće. Mogu. Ali, ovako, još uvek znam da je živ...

- Alkoholičare primaju u bolnicu, narkomane ne... Ni od koga više neću da tražim pomoć. Dosta mi je "zidova". Ne nadam se ničemu. Koliko će mi dete živeti, ne znam. Trajaće ovako, dok može. Eto...

- Dođite, ako vas još nešto bude zanimalo - kaže nesrećna žena na vratima, spremna da opet otvara ranu, za opomenu drugima.


23 svi 2013 17:47
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
SANATORIJUM NA JAVOR PLANINI



Ovoga puta nam sagovornik nije bio narkoman, već šezdesetogodišnji otac jednog od njih, o kome smo čuli da je "pravi policajac", zbog preduzimljivosti i u****osti u nastojanju da spase svoga sina. Na razgovor je došao u jedan novosadski penzionerski klub, blagog januarskog popodneva 1988.godine.

- On je gotov. Osuđen na smrt - započeo je R. K. priču, spominjući jednog našeg zajedničkog poznanika, narkomana. - Sva ta njegova generacija je već pod zemljom...

- Narkomanija je pakao za roditelje. Ako na vreme saznaju o čemu je reč, u saradnji sa lekarima i policijom možda i mogu da izvuku svoje dete... Nisu ta deca kriva - veli blago R. K. - Krivo je društvo, škola. Škola je nekad vaspitavala omladinu. Danas tek nudi znanje deci koja hoće da ga prihvate. Ulica nam omladinu vaspitava... Najzad, nisu opasna ta deca koja uzimaju drogu, već oni koji je rasturaju. A najopasniji su rasturači koji ne uzimaju drogu... Znam ih nekoliko u Novom Sacu. Kao po pravilu, roditelji ih izvlače iz zatvora. Najokoreliji snabdevači uvek se izvuku. A potom se dogovaraju koga još da uhvate u svoje mreže.

- Četiri godine sam se žestoko borio da spasem sina. Imao je devetnaest godina kad je počeo. Sad mu je trideset... Bezvoljnost kod kuće i nezainteresovanost u školi, bili su dovoljan znak da nešto nije u redu. Sumnjali smo, i obratili još veću pažnju na njegovo ponašanje i kretanje. Nas dvoje smo radili, a on je išao u školu. Baka je živela sa nama. Nemamo više dece. Uslovi života bili su prosečni...

- Uzimao je prvo neke kapljice, pa pilule, male, crvenkaste, i zatvarao se u sobu. Zamolio sam policajce da nas obaveštavaju o njegovom kretanju, a i sam sam "krstario" gradom da vidim u kojem se društvu kreće. Povezao sam se i sa doktorom Savićem...

- Jednom sam u kući zatekao nekakve pilule. Mislim da je to bio valoron. Tada sam već svake druge nedelje detaljno pretresao sinovljevu sobu. Zbog valorona je bio odsutan, neobično se ponašao... Rekao je da ga pije protiv nesanice, a najzad je ispalo da mu ga je neko dao u školi radi, navodno, bolje koncentracije...

- Postepeno sam, i mimo policije, uspeo da prodrem u njihovu organizaciju, način mišljenja. Razgovarao sam sa roditeljima. Bilo je među narkomanima i profesorske dece, ali oni nisu hteli da veruju. Mnoge sam upozoravao, katkad anonimno. Upućivao sam ih na budnost, policiju i lekare. Pojedini su bili zahvalni, a drugi, opet... Lekari su mi rekli da je dobro ako se petoro od stotinu takve dece izvuče.

Zatim je R. K. razradio, sa suprugom, "strategiju".


26 svi 2013 16:36
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
Sarađivali su i rođaci. Dogovor je bio da se sin što više uvlači u porodični krug i izoluje od sveta narkomana.

Radio sam tada - kaže otac - i nisam mogao da ostvarim baš potpun nadzor. Odlazio je sa školskim drugovima. Kad je završio četvrti razred, našao sam mu posao, koji je, već posle dva meseca, napustio. Počeo je da uzima valoron u injekcijama.

Otac nije posustajao. Bio je priseban i kad mu je, nakon dve godine, sin pobegao od kuće.

- Angažovao sam policiju i dobio depešu da je u jednom primorskom gradu. Iste noći sam krenuo autom i ujutru bio tamo...

R. K. objašnjava kako je ostvario potpunu kontrolu njegovog kretanja, i da to svaki roditelj, ako hoće, može. Sin je, u međuvremenu, i sam pokušavao da iziđe iz košmarnog sveta droga, ali bezuspešno.

- Svake sam noći - veli otac - išao sat-dva u grad po tom poslu. Nisam pretpostavljao da tako nešto može da se dogodi meni i mom sinu, koji je bio odlikaš, kojem nikada nisam morao da pokažem jedno slovo, jednu reč... Podsticao sam mu interesovanje za knjige i mnogo je čitao. Miran je po prirodi, široko obrazovan, rado priman u društvo, dosta je putovao... Nikad u životu nije ukrao, nema obijanja apoteke u dosjeu, nije lagao. Ne psuje. Nikada u kući nije čuo jednu jedinu psovku.

Kad sam ujutru stigao na more - vraća se R. K. svom uistinu policijskom poduhvatu - našao sam ga, i odmah smo krenuli natrag. Stanemo u Sarajevu da se odmorimo, a on - opet pobegne! Nestao, jednostavno. Ništa. Vratim se u Novi Sad. Kroz tri dana dobijem obaveštenje da je u drugom gradu, i opet krenem za njim. Nađem ga. Uz put, na povratku, još i doživimo saobraćajnu nezgodu. Jedva ostanemo u životu...

Čini mi se da ga je to preseklo, da je, u trećoj godini drogiranja, shvatio gde to vodi...

R. K., poučen sopstvenim gorkim iskustvom, tvrdi da lekovi, kad je u pitanju narkomanija, nisu delotvorni, već prosto izdvajanje iz sredine...

- Možete vezati čoveka dva-tri meseca. Kad ga odvežete, nastaviće, jer mu njegova grupa ne da da ode... Ja sam svog sina odvojio od društva. Nisam ga puštao iz kuće godinu dana. Dve nedelje, tri-četiri puta dnevno, kuvali smo mu čaj za smirenje živaca sa dosta meda. To je lek. Davali smo mu ga u svakoj hrani, umesto šećera. Nakon dve nedelje smanjili smo dozu. Nikud nije mrdao bez nas dvoje. "Terapija" je trajala mesec dana, a to se događalo sredinom četvrte godine njegovog drogiranja. Nakon četiri godine, smejao se svojim postupcima. Bio je konačno izlečen.

- Sećam se kada je tvrdio da je upoznao devojku koja je uzimala drogu. On, navodno, to nije znao. Otišao je s njom na jedan njihov žur... Kad sam hteo da upozorim njene roditelje, javila joj se.mati i odsekla: "Vi lečite vašeg sina kako znate, a moje dete ostavite meni!" Na isteku druge godine njihovog poznanstva, ta devojka je poginula. Nisam voleo što su zajedno, jer je odbijala da se leči...

Sin R. K-a ima već deset godina radnog staža. Nakon šest meseci od otkaza, otac ga je ponovo zaposlio, i više nije napuštao posao.


26 svi 2013 16:37
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Radno mu je mesto, na sreću, bilo van grada. Izolacija je, zbog toga, bila izvodljivija. Samo prve godine staro društvo zvalo ga je telefonom, ali mi smo to tako uredili da on ni dan-danas, iz navike, ne diže slušalicu. Majka odgovara na pozive. Godinu dana nije odlazio u grad, a potom, još dve godine, samo po prekoj potrebi...

- Sada je sasvim sazreo, smeje se, vidi da se obistinila slutnja lekara da za mnoge nema spasa... Deset njegovih poznanika je umrlo. Eto, uspeli smo... Mnogi roditelji se nisu založili, čak ni oni koji su imali neograničena sredstva, vlast i moć. Narkomani potiču iz svih slojeva. Nije to zlo sirotinje, nego zlo društva. To su pipci onih koji hoće na lak način da žive. Ti su zlo. Narkomane ne treba kažnjavati, nego lečiti. Kazne za rasturače su preblage. Za veću količinu droge proborave godinu-dve u zatvoru, i nikom ništa. Otac spase sina rasturača koji će desetoro mladih poslati pod zemlju. Da nisam spasao svoje dete, ubio bih deset rasturača. To sam im i govorio, mnogima lično zapretio... Iako mi priroda nije takva, nikoga u gradu nikada nisam udario. Proneo se glas, valjda. Ostavili su moju kuću na miru...

- A sada, ne znam da je iko iz njegovog bivšeg društva uspeo da se izvuče. Razgovarao sam sa ocem jednog. Žena mu umrla. On izgubio zdravlje. Kaže, život mu je pakao. Živce pogubio, prepustio se... Eto, moja žena, recimo, propala je i psihički i fizički. Otišla je u invalidsku penziju. A ja? Čude mi se kakve sam to živce imao kad sam sve podneo...

Premda je njegov sin već sasvim bezbedan, R. K. kao da je stekao refleks otpora drogama. Kad primeti štogod sumnjivo, poželi da javi roditeljima, policiji...

- Jedan mladić u našoj zgradi kuva čaj od maka. To razara živčani sistem. Desetine dece će stradati. Da bi došao do para za svoju drogu, on, poput mnogih, snabdeva ostale. Znam tog mladića odmalena. Čini mi se da mu je nedostajala materinska ljubav. Mati ga je tukla, rukama i nogama, ostavila njega i oca. Otac se propio, i najzad se oženio, a dečko ostao.sam, s bakom. To je jedan nesrećan brak, u kom je dete ispaštalo. Žao mi mladića. On je žrtva svoje matere. Druga su deca, mahom, žrtve društva.


26 svi 2013 16:37
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Predlagao sam da se u školama sprovode anonimne ankete svaka tri meseca. Tako bi se stizalo do važnih podataka. Ali, u školama se o drogama razgovara jedanput godišnje!

- Ogorčen sam na društvo, političare. Zašto se ovom problemu ne posveti više pažnje? Policija i lekari su usamljeni. Doktor Savić ume da sarađuje s roditeljima, a inspektor Aleksić da uđe u dušu mladog čoveka. Ali, to je posle. Zar se, kroz nastavu, omladina ne može bolje upoznati sa posledicama uzimanja droga po njih, porodicu u kojoj žive, i po njihov porod?

- Ja ne bih ovog mladića iz moje zgrade poslao u zatvor. A, ne, tako se ništa ne rešava. Poslao bih ga u neki drvni kombinat na Javor planini, da radi godinu dana, zarađuje svoju platu, izoluje se.

- Neka snabdevači idu u rudnik na izdržavanje kazne. Neka kopaju, da društvo od njih ima koristi. Zašto, zaista, njih, koji nam truju decu, ne pošaljemo u rudnike, nego se sastaju u zatvorima da se bolje dogovore za dalje akcije. Stroži zakoni bili bi, svakako, delotvorni. Političari se trgnu samo kad čuju da je u pitanju njihovo dete. Pa, pobogu, zar druga deca nisu pomalo i njihova?

Zašto nije bilo poželjno da razgovaramo sa sinom, ili da se sastanemo u njihovoj kući, shvatili smo i ranije, a otac je na kraju samo potvrdio našu pretpostavku.

- Prebrodili smo taj period i izbegavamo da u kući o tome razgovaramo. Po njegovom izlečenju jedino sam ga, s vremena na vreme, obaveštavao ko je "otišao". Mnogo je mladosti pod zemljom - kaže uistinu izvanredno u****i R. K.


26 svi 2013 16:38
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 100 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5 ... 10  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron