Sada je: 13 stu 2018 18:08.





Započni novu temu Odgovori  [ 100 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8 ... 10  Sljedeća
 Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
USPAVANKA ZA MAJKU



Udala sam se - započela je svoju mučnu ispovest dvadesetsedmogodišnja 3. K. - za čoveka kog nisam dovoljno poznavala, i načinila kobnu grešku. Bilo je to pre pet godina, kad sam već imala izgrađenu odgovornost prema obavezama i životu, i u tri ispitna roka dala uslov za drugu godinu ekonomskog fakulteta. Dogodilo se da sam ostala u drugom stanju i ni po koju cenu nisam htela da prekinem trudnoću, zbog negativnog rezus faktora...

Na metadonskoj terapiji u beogradskom Zavodu za bolesti zavisnosti, 3. K. je govorila usporeno ali tečno, blagonaklona prema nameri da i njena priča posluži za opomenu mladima. Bilo je to 5. avgusta 1990. godine.

Oca deteta znala sam kao ćutljivog momka, što je devojke privlačilo, premda se govorkalo da je narkoman. Otkrivši da sam u drugom stanju, upitala sam ga ima li istine u tim pričama, jer mi je zdravlje deteta bilo bitno. "Priznao" mi je da je u devetnaestoj godini (uoči našeg braka, u koji smo ubrzo stupili, imao je dvadeset sedam, a ja dvadeset dve) koristio opijum, ali je "iskrizirao nasuvo", te je od tada, navodno, sve u redu. Nije radio, živeo je kao hipik, ali - iako sam se u tom smislu plašila nadolazećeg života - prekid trudnoće bio mi je nezamisliv iz straha da nikada neću imati bebu. Moji su, uostalom, dobro stajali - majka mi je bila službenica a otac fakultetski obrazovan, pa ako se štogod iskomplikuje, mislila sam, živeću s njima... Jedino sam im dete...

- Međutim, moj sumnjičavi otac raspitao se u policiji i doznao da njegov zet tamo već ima zamašan dosje. Dok su njegovi roditelji bili radosni što je našao zdravu devojku, uspešnu studentkinju, moji su se hvatali za glavu i pokušavali da nas razdvoje. Odolela sam (greškom?) i rodila zdravog sina, koji je postao smisao i cilj mog života, utoliko više što sam tada već pouzdano znala da mu je otac narkoman, nesposoban da nosi teret vlastitog života. Sam je sebe smatrao nesposobnim za bilo kakvu obavezu. On je sedeo na stolici - dok sam ja obavljala poslove domaćice i majke, ne bez zadovoljstva, ali tužna...


29 svi 2013 11:55
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Jednog dana, kada je beba navršila četiri meseca, došao je kući drogiran. Sa sinom u naručju, otišla sam k svojim roditeljima, ali sam se ubrzo vratila kako bi dete bilo s ocem. I sada patim što nisu zajedno. Živim sa drugim, plemenitim čovekom, koji mog sina neuporedivo više pazi, ali me boli što dete nije s ocem - takva mi je bila predstava o porodici...

- Čudnim sticajem okolnosti - priseća se 3. K. još nekih detalja koji su, mogućno, uticali na kasnije posvemašnje pomračenje njene sudbine - upoznala sam devojku iz susedstva, mladu narkomanku, koja mi je, na moje zaprepašćenje, još u trudnoći nudila drogu! Bila je glupa i bezobzirna, čak zla. Drogu je nudila svima, izuzev svojoj sestri (toliko. joj je pameti, ipak, dostajalo). Jednom je došla kod mene sa svojim momkom, takođe narkomanom. Muž mi je bio u Turskoj, gde je trebalo da "okrene" heroin. Njih dvoje su preda mnom uzeli opijum i odurno se ponašali, bukvalno odurno... Sećam se otpora i odvratnosti koju sam osećala prema igli, mržnje na zavisnost od droge, alkohola... Jedva sam dočekala da odu...

- Muž je često putovao po svom narkomanskom poslu. Dete se već bilo rodilo kad mi je jednom, pre odlaska, ostavio na stolu malo heroina...

- Da vas uteši što često samujete...

- Reklo bi se... Da me uteši! Gledala sam tu belu trunčicu i mislila zar je moguće da ona nepovratno razara ličnost, zar nema čoveka koji joj se odupro... Napokon sam je prezrela i otišla na spavanje. Međutim, mučila me je glavobolja, imala sam migrenu i nisam mogla zaspati. Ustala sam oko pola dva noću, prišla onom heroinu i pomislila: "Sad ću ja to da šmrknem, pa šta bude!" Ništa posebno nisam osetila, izuzev što se nesanica pojačala...

- I vi ste, namesto tablete protiv glavobolje, uzeli heroin?!

- Da...

- Ne čini li vam se da je to spoljni, prividni razlog?

- Pa, mogla sam uzeti lek...

- Jeste li tada voleli svog muža?

- Jesam...

- Da se u tom času niste predali drogi, predali njegovom životu, zato što ste bili nemoćni da ga izmenite? Niste pobedili, pa ste se pridružili, da bar bolje razumete... Ili je to, naprosto, bio ZOV DUBINE?


29 svi 2013 11:56
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Ne znam šta krije podsvest. Čudno je, imala sam odgovornost za svoje dete... Ne razumem... Tek, za Novu godinu 1987. događa se da sam sama kod kuće (šestomesečna beba bila je kod mojih roditelja) i, tražeći društvo, pokucam na vrata one mlade narkomanke (stanovala je u zgradi prekoputa). Prihvatila sam čaj od maka koji mi je predusretljivo ponudila, radujući se što ovog puta nije tako napadna. Grdno sam se prevarila. Čaj od maka uopšte nije, kako sam mislila, bezazlen poput čaše konjaka. Naprotiv! Od njega me je, istina, boleo želudac, ali mi se i nekakva toplina razlivala celim telom. Bilo mije lepo...

- Jednom, kasnije, uhvatila sam sebe kako se potajno radujem muževljevom povratku s puta, odnosno heroinu koji je trebalo da donese... Ono ugodno osećanje topline koja se razlivala telom, tražilo je da bude ponovljeno. No, tada sam mu to pritajila, ali me obuzela nekakva nervoza. Kroz nedelju dana opet me je žestoko zabolela glava. Ponudio mi je "snif". Pogledala sam ga besno i odbila. Međutim, pošto sam obavila sve kućne poslove i uspavala dete, rekla sam: "Hajde, sad daj!" Bilo je u tom postupku i nekakvog revolta u odnosu na takav naš život. Vrtoglavo sam padala u ambis. Mogu vam reći da sam se za svega nedelju dana "navukla" na heroin. Imam li pravo da kažem - navukao me je on, moj muž! Upropastio je majku svog deteta! Ne poričem svoj deo krivice, već vam govorim o karakteru narkomana: voleo je on nas dvoje, ali sasvim, sasvim neodgovorno...Tako... Mogu reći da sam postala narkomanka 1987, u dvadeset četvrtoj godini, iako to sebi dugo nisam priznavala, pa ni sada ne podnosim takvu kvalifikaciju. Dete mi je, dakle, imalo šest meseci kad je započeo moj polugodišnji "probni period", a potom je nastao pakao. To što mi se događalo u naredne tri godine bilo je bomba za moju psihu. Opirala sam se koliko sam mogla. Već u početku "iskrizirala" sam jednom "nasuvo". Dete je bilo navršilo godinu dana i strašno sam brinula da ono ne oseti moje gluposti na svojoj koži. No, bilo je teško odolevati tom zlu u okruženju tri narkomana (onaj mladi par stalno nas je posećivao). Fiksali su se na moje oči, govoreći kako je lepo... Nisam dugo izdržala. Opet sam uzela heroin. Počela sam, zapravo, da ga uzimam izjutra, kako bih danju mogla da "funkcionišem" i brinem o detetu. Obezbediti sebi "normalan dan" i ne pasti u krizu u prisustvu deteta - to mi je bio prevashodan jutarnji cilj...

- Kad ne bismo imali heroina, moj muž i ja bismo skuvali kafu (koju narkomani, inače, ne vole) i seli za sto jedno nasuprot drugom, upravo onako kako sedimo kad smo "ufiksani". Ta "ponovljena scenografija" uticala je da naša priča i ponašanje nalikuju priči i ponašanju pod heroinom. Eto, o tome sam razmišljala dok bismo tako sedeli. Njemu to nikad nisam rekla, ali govorim vama, jer smatram da je psihička zavisnost teža od fizičke...


29 svi 2013 11:56
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Prvi put sam u ovu bolnicu dospela 18. avgusta 1988. i ostala do 2. oktobra (datumi su tačni, nezaboravni). Moj muž je otišao na lečenje dve nedelje pre mene. Bukvalno sam ga oterala, jer je to bila senka od čoveka. Rekla sam mu da ću se ja polako "skinuti" kod kuće, uz pomoć džaka makovih čaura, ali je on, sa uputom za bolnicu u rukama, presedeo kod kuće još desetak dana, dok sa mnom nije ispio sav čaj! Zamislite, nije mu bilo stalo šta će biti sa mnom, hoću li se "spustiti", a njega je u bolnici ipak čekala metadonska terapija. Otišao je, napokon, a ja sam ostala da "kriziram", tražeći društvo ljudi koji nemaju veze s drogom i brinući o detetu. Dobavila sam flašicu-dve heptanona i postepeno se sređivala. Fizički sam dosta mogla da izdržim, ali psiha... Jednostavno vam nešto pukne u glavi i kažete sebi: "Ma, zašto da se mučim!" Uzela sam i ubrizgala u venu svih šest preostalih heptanona...

- Psihički, dakle, nisam izdržala, posumnjala sam u vlastitu moć da se sama oslobodim droge, sve sam priznala svojoj majci i odlučila da odem u bolnicu. Nastao je metež... Mama kaže da je sumnjala, ali se sve nadala, znajući moju narav, da se to neće dogoditi. Puno sam čitala, pa i o odgoju deteta, bila sam odgovorna i brižna. Bilo je čudno i mojim starim drugovima - poznavali su me kao vrednog i uspešnog đaka.

- Slušaj, ja sad idem u bolnicu - rekla sam svojoj majci - i po povratku više neću živeti s mužem, ali on to tamo neće znati. Radi uspeha njegovog lečenja ponašaću se kao da je sve u redu.

- Odvojenost od deteta mi je teško padala. Kad god bi mi ga doveli u posetu, nisam se mogla suzdržati da ne zaplačem. Ni sada ne smem da držim ovde njegovu sliku, strašno me pogađa, otežala bih lečenje... U oktobru smo muž i ja skupa napustili bolnicu i saopštila sam mu da se rastajemo, da se selim k svojim roditeljima...

- Prvih meseci po izlasku iz bolnice osećala sam opštu slabost i bolove u kostima, a onda je to iščezlo i poverovala sam da sam izlečena. Srećna, izbegavala sam narkomane. Nudili su mi čaj, travu, "fiksali" se na moje oči, ali nisam popustila. Jedino što je moj otac bio veoma netaktičan. Budio me je rečima: "Ustaj, drogerašice!" Pala sam u apatiju, a moji su mi bukvalno oteli pravo da brinem o svom detetu jer sam "nesposobna za život". To je trajalo godinu dana. Htela sam da se ubijem. Zamisao da nastavim studije bila je neostvarljiva u takvim uslovima. Ocu reč "droga" godinu dana nije silazila s usta...


29 svi 2013 11:57
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Negde posle pola godine, dete počinje da traži tatu. To me je jako bolelo. Pozvala sam oca i zamolila ga da sinu pošalje igračku. Kad ja njemu to moram da kažem... - pokri nesrećna žena lice rukama i zaplaka.

(Otac je, na predlog majke, poslao sinu kamion, kakav je dete nakon dve godine spazilo na ulici i vrisnulo: "Vidi, mama, isti mi je takav kamion poslao onaj tata s bradom!" Očuh mališana nema bradu.)

Za kamionom se ubrzo pojavio i otac, pa su zlosrećni supružnici pokušali da obnove porodicu.

- Drogirao se i dalje, dok sam ja to činila "vikendaški" (takvih je narkomana mnogo). Napokon sam ga, ujesen 1989, isterala iz kuće. Nestao je bez traga. Kasnije sam saznala da je u ovoj bolnici. Po njegovom odlasku počela sam da živim sa svojim sadašnjim mužem, dugogodišnjim prijateljem. Divno mi je s njim, brine o detetu, a mali kaže: "Ako onaj tata ne može da se vrati, onda neka ovaj ostane." Ovaj tata nije narkoman. S njim imam još veću volju da se izlečim. U februaru 1990. provela sam sedam dana u bolnici, i potom sama nastavila da se lečim, sama "krizirala". Otkad sam s drugim mužem, retko sam na heroinu, a s prvim je to bilo svakodnevno.

- Treći put sam u ovoj bolnici. Prispela sam pre deset dana, a onaj dobri čovek je ostao da brine o mom detetu i, kad stigne, dođe mi u posetu. (Da sam ga na vreme srela, možda ne bih prošla kroz ovaj pakao.) Imala sam duge apstinencije, ali se moja narkomanija vuče već tri godine. Nema tu sredine, nema vikendašenja: ili ćeš stati, ili te neće biti! Ja hoću da me bude! Kad vas neko pljune, obrišete obraz, ali kad sami sebe pljunete, ne možete obrisati...


29 svi 2013 11:57
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Skoro do polovine 1990. godine nisam, zbog bolesti (grip, boginje), bila u stanju da ustanem iz kreveta. Da bih ponovo "profunkcionisala", radila i brinula o detetu koje je već osećalo moju nervozu, krizu, bolest - počela sam da pijem čaj od maka, i nastavila, do proslave njegovog četvrtog rođendana, a potom sam, treći put, došla ovamo, rešena da se sasvim izlečim. Proganja me što, ovakva, imam dete. O njegovom ocu govorim mu sve najlepše, nikada mu ništa ružno neću reći...

- Neću da budem narkomanka! - odsečna je 3. K. - Poslednji put sam ovde, zarekla sam se! Ukoliko ponovo posegnem za drogom, ostaviću sina svojoj majci - biće mu kako je i meni bilo, a potom ću uzeti prekomernu dozu heroina i ubiti se. Ako svom detetu nisam u stanju da obezbedim bar jednog normalnog roditelja - nisam ni zaslužila da živim! Droga je strašna, uvlači se u podsvest. Ljudi sanjaju igle, pripremanje heroina, fiksanje... Ovde je na lečenju jedna dvadesetdvogodišnja devojka, koja je počela sa šesnaest. Igla joj je smisao života, ritual, poput jutarnje kafe. Mislim da je neizlečiva, ima napade plača što ne može i ovde da se ufiksa. Ja, opet, imam napade krivice... Šta me je navelo na drogu? U zrelim godinama? S detetom? On je bio narkoman. Znala sam da će se porodica raspasti. Jesam li uzela drogu da sprečim raspad? Ne znam. On mi ju je nudio da bi se oslobodio mojih napada, kritike, teranja u bolnicu...

- 3., imate posetu - obazrivo nas prekida doktorka Mila Vukov. - Traži vas jedan mladić...

3. zna ko i hrli ka vratima


29 svi 2013 11:57
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
LjUDI BILjKE



Energična braća R. i T., oba (bivši?) narkomani, redovno, iz gradića 3., dolaze u Beograd na porodičnu terapiju. Svoju ispovest započeli su nerado, tek kad smo ih podsetili da - pošto su i sami zatražili tuđu pomoć - duguju pomoć drugima.

R., stariji (25), prvi je, 1986. godine, došao u dodir s drogama.

- Pušio sam "travu" u vojsci, s nekim Slovencem. To je bilo "nobl". Posle sam desetak puta "snifnuo" heroin, koji sam dobijao besplatno, od jednog prijatelja, dilera. O drogama sam znao malo, zapravo ništa,ali se tada u mom društvu naveliko pričalo o umetnicima i slavnim ličnostima koje se drogiraju, pa, mislio sam, kad mogu oni, što ne bih i ja... Drugovi sume upozoravali na zavisnost...

R., neuspela kopija slavne ličnosti, ubrzo je doživeo apstinencijalnu krizu.

- Osetio sam ljuljanje pod nogama, grčenje mišića i bolove, ali nisam bio svestan da sam u krizi. Upao samu nekakvo psihotično stanje. Od psihoze sam se lečio u ludnici, mesec i po, ali bez vidnih rezultata, pa je neuropsihijatar iz Z.a preduzeo kućno lečenje, od avgusta 1986. do aprila 1987. Krenulo je nabolje, zaposlio sam se, započeo normalan život, imao dobru devojku, ali sam ubrzo opazio da me strahovito NERVIRA SKLAD! Imao sam neodoljivu želju da se NEŠTO POMERI! U leto 1988, nakon dve godine apstinencije, ponovo sam uzeo "snif" heroina, zajedno sa jednim dečkom koji je izrazio želju da kuša to "stanje blaženstva prvog sna" (mom bratu autorsko pravo na ovu definiciju - on ju je smislio kasnije, pošto je i sam probao heroin!). Imao sam na umu opasnost od zavisnosti, ali sam se uzdao u svoju snagu, moć kontrole i uglavnom sam kontrolisao situaciju do samog kraja, dok se nisam, 23. maja 1990, obreo u Zavodu za bolesti zavisnosti!

Mlađi brat, T. (22), bio je zapanjen R.ovim povratkom na heroin 1988, nakon dvogodišnje apstinencije. "Dobro znaš kroz šta si sve prošao", rekao mi je. "Zaboga, završio si u ludnici!"


29 svi 2013 11:58
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Roditeljima nisam ništa smeo otkriti - priča T. - jer je za njih droga bila sablazan. Ne bi mu mogli pomoći, presvisnuli bi. Jedva su preživeli bratovljevu bolest. Zamolio sam društvo da ga ostavi na miru. On me je lagao da ne uzima heroin... Laže mene, sebe, roditelje... Poznanici me obaveštavaju da se ipak drogira. Počinjem da jurim dilere po gradu, jer R.ova bratska reč da će prestati, ne pomaže. Hteo sam bar da mu smanjim šanse da se domogne heroina. "Travom" (koju sam i sam povremeno pušio - ali me heroin nije zanimao, ni da ga liznem - jer, kako bih lečio brata?) podmićujem dilere da mi dostavljaju o njemu podatke, sve se više vezujući za to društvo. Nakon tri meseca jurnjave, u novembru 1988, pozove me prodavac trave i zamoli da mu u kafiću (gde se okupljalo celo moje drogirano društvo, skupa sa bratom i bivšom devojkom) kupim paket heroina, jer je u krizi. Među njima sam bio prava retkost- po tome što sam dosledno izbegavao heroin, i svi su poštovali takvu istrajnost. Moj najbolji, najstariji drug, takođe je bio težak narkoman. Spazio je da kupujem heroin i rekao: "Pa ti to ne uzimaš..." "Nisam za sebe kupio", odvratim, ali njega onaj paketić kao da beše hipnotisao. "Daj mi samo malo", kaže. "Ne dam ti ja, drug si mi..." Bukvalno me je ugurao u toalet. "Samo da ga vidim! Da pomirišem!" Nisam znao da je u krizi. Udahnuo je pola paketa. To je bilo previše od sudbine: u mojoj najvećoj borbi u životu, za spas brata, režira mi ovako tešku scenu sa starim drugom. "Sad ćeš da vidiš šta ću ja da uradim", kažem mu prinoseći preostatak heroina k nosu. "Ti si lud! Zašto?! Nemoj!" "Eto tako", odvratim, a ni do danas ne znam KAKO. (Živeo sam, izgleda, već dugo u tom svetu i, koliko god se svest opire - podsvest gleda, pamti i usvaja). Nisam osetio zadovoljstvo. Za mesec dana ponovio sam ovo još dva puta. Nije mi bilo lepo, ali me je strašno zanimalo može li taj prah biti jači od bratske ljubavi...

- Tek u četvrtom ili petom pokušaju osetio sam "blaženstvo prvog sna" - potpunu smirenost, opuštenost, samouverenost, pojačano opažanje, sveopštu ljubav, energiju, euforiju. Kad sam, posle desetak sati, došao k sebi, bio sam UŽASNUT SNAGOM HEROINA, tom veličanstvenom ambalažom propasti. Prestao sam da se čudim bratu koji vidi da plačem zbog njegovog jada, udaram glavom o zid, a on ne odustaje od droge. Shvatio sam koliko mu je teško, kakva je to krvava borba...

- Pošto sam "čovek krajnosti", za mesec i po postao sam "narkomančina". Užasnut heroinom, pokušao sam, u prvi mah, da se distanciram, osamim, sredim utiske i odredim svoj dalji put. Muzičar sam, pijanist, i trebalo je da na Zapadu, kod čuvenog profesora, započnem studije klavira. Sve je bilo dogovoreno. Užurbano sam se pripremao. Nesmotreno sam sebe opteretio brojnim obavezama u prekratkom roku, tako da, naravno, nisam izdržao, i ponovo sam posegao za heroinom (ili je to bila podsvesna želja da ostanem uz brata).


29 svi 2013 11:59
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
- Krajem maja 1989, razočaran propašću najavljene karijere na Zapadu, ponovo šmrknem heroin. Ubrzo sam se sasvim lepo uklopio u sav taj haos: trgovci drogom dobili su "novu ovcu", koja svira, zarađuje, i nije klošar-narkoman, već viši narkoman. U julu počinjem da se bodem. Sasvim sam se prepustio... Imao sam prividne kočnice, kao na avionu... Batrgao sam se, pripisivao sebi u zaslugu kraće prekide, ali sam se "brzinom svetlosti" navukao na gram i po heroina - dosegao svoj maksimum, vrhunac svoje izdržljivosti.

- Više nisam uživao. "Blaženstvo prvog sna" je iščezlo. Došlo je vreme kad ne osećam baš ništa, žao mi vene, od svega mi je muka, ali moram da se ufiksam da bih "funkcionisao". Nesposoban da se obrijem, gledam svoju tugu, grozim se svega. Ubrizgam heroin, povraćam... Kukam nad sobom, svaki put, osećam da ubijam ljude koji me vole. Nisam to ja, znam, NISAM JA. Neprihvatljiv sam sebi takav. Zdravi deo svesti opominje me da sam predodređen za nešto drugo, više, bolje...

T. je shvatio da, ako ovako nastavi, "ne samo što neće biti muzičar, nego, uskoro, neće biti ni živ".

- Poslednjih sedam dana bio sam živi mrtvac, biljka. Predložio sam bratu da sve priznamo roditeljima i odemo na lečenje. U Zavod za bolesti zavisnosti stigli smo 23. maja 1990. godine.

Stariji brat ostao je u bolnici tri nedelje, a mlađi četrdeset dana. Odatle je položio prijemni ispit za akademiju muzičkih umetnosti.

- Zanimljivo je - napominju braća - da "bratsko drogiranje" nije nimalo prijatno. Istovremeno smo to radili veoma retko, kad je baš bilo neizbežno, kad nam se podudari kriza. Grižnja savesti što onog drugog podstičemo svojim činom, onemogućavala je potpuno opuštanje. Smatrali smo da je dobro za nas što je tako. Bilo bi strašno da nismo zazirali jedan od drugog. Nastojali smo da međusobno podržavamo apstinenciju, jedino smo se u tome "pratili", ali bi neko uvek prekršio dogovor...



* * *



Dan pre našeg susreta, 13. avgusta 1990, dogovor je prekršio mlađi brat. Po povratku s mora, gde su obojica apstinirali, T. je pronašao u kući ostatke heroina i R. ga je zatekao kako ih ubrizgava u venu. Iznenađen, upitao je: "Šta to radiš?!", a T. mu je mirno odgovorio: "Ostavio sam tebi pola..."

Braća su ovo ispripovedala doktorki Vukov naknadno, tek pošto ih je stesnila rezultatima rutinske "detekcije urina". Zatajili su, dakle, i svom neuropsihijatru da su se, dan pre dolaska na terapiju, drogirali, iako su znali da će to ubrzo biti nepobitno utvrđeno...


29 svi 2013 12:00
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Mirjana Bulatović ĐAVO U PRAHU ispovesti narkomana
NA DNU: SIDA



Tridesettrogodišnji narkoman 3. X., oboleo od side, neće dočekati leto 1991, jer je ova opaka bolest u njegovom slučaju već dostigla četvrti, završni stepen. Gotovo ga je sasvim izdalo izmršavelo, drhtavo telo, a smrt mu je grubo obeležila upale oči velikim crnim kolutovima.

Još 1970, kao trinaestogodišnjak, dva-tri puta mesečno uzimao sam hašiš, kojem sam, kroz dve godine, pridodao sirovi opijum. Opijum sam takođe uzimao oralno, svakih desetak dana, i to je tako trajalo do 1980. godine. Držao sam kontrolu nad drogom, uveren da ću je uvek držati. Ali, u maju 1980. umrla mi je majka, a potom, u julu 1981, i otac. Ostao sam sasvim sam. Moj jedini, stariji brat, radio je u inostranstvu, gde je i danas... Ta iznenadna, bolna samoća, možda je više povod nego uzrok (jer bi mi se ubrzanje ionako dogodilo) što sam prešao na LSD... Nekoliko meseci uzimao sam sedam-osam doza na dan, što je nenormalno, nepojmljivo, jer od samo jedne LSD doze čovek može da ishalucinira svašta i poželi da skoči kroz prozor ili se baci pod autobus... Ja sam imao sreću, ili nesreću, da preživim...

Neobično željan da svoje iskustvo s drogama ostavi za sobom kao opomenu, 3. X. nam je rekao da je ubrzo počeo da uzima heroin, i to sasvim, sasvim neumereno.

- U periodu od 1985. do 1988, tri godine dakle, uzimao sam čak gram heroina na dan, svakodnevno!

- A novac? To je veoma skupo...

- Ostalo je nešto iza pokojnih roditelja (oni su, na sreću, umrli a da nisu znali da sam narkoman). Uz to, imao sam dobar posao, jer sam po struci komercijalista - od svakog sklopljenog ugovora pripadao mi je izvestan procenat zarade, koja je katkad dostizala i tri i po hiljade maraka. Nisam morao da kradem... No, napokon sam bio prinuđen da dam otkaz. Besmisleno je bilo obmanjivati tolerantne kolege nekakvom radnom sposobnošću, kad o njoj više nije moglo biti ni govora. Užasno sam se osećao, nepodnošljive su mi bile ma kakve obaveze...

3. X. je u septembru 1987, nekoliko meseci po otvaranju beogradskog Zavoda za bolesti zavisnosti, odlučio da tu započne lečenje...

- Drogiranje više nisam mogao da izdržim - ni psihički, ni fizički, ni ekonomski. Bio sam sasvim moralno posrnuo, posrnuo kao čovek, na svim poljima...

Nakon nepune tri godine, 3. X. je, 18. avgusta 1990, ponovo došao u bolnicu.

- Nisam došao, doneli su me. Pokušao sam samoubistvo...


01 lip 2013 14:40
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 100 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8 ... 10  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron