Sada je: 22 ruj 2017 06:30.





Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica 1, 2, 3, 4, 5 ... 15  Sljedeća
 Otac Arsenije svetac u logoru 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Otac Arsenije svetac u logoru
slika
Veliko mi je zadovoljstvo što mogu da vam predstavim ovu knjigu. Reč je o čoveku jeromonahu svešteniku koji je preživeo jedan od najstrašnijih Staljinovih logora. Kada sam je ja prvi put čitao čitao sam je u jednom daho. Proveo sam bio ceo dan i celu noć a da nisam mogao stati. Reč je oživim iskustvima i kako se Bog brine za čoveka.Knjiga nije politička iako je Otac Arsenije označen kao politički zatvorenik jer u ono doba su svi religiozni zatvorenici bili"politički".

Sluga Božji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik


Otac Arsenije je rođen u Moskvi 1893. godine. Po završenoj gimnaziji 1911, upisao je Istorijsko-filološki fakultet na Kraljevskom Univerzitetu u Moskvi. Usled kraće bolesti koja ga je zadesila 1916. godine, stekao je univerzitetsku diplomu tek 1917. Još kao student napisao je i izdao svoje prve radove na temu stare ruske umetnosti i arhitekture. Zatim je, u potrazi za duhovnim životom otišao u manastir Optinu pustinju u kome je dobio blagoslov da se zamonaši. Moguće je da je u Optini pustinji i primio monaški postrig. Kada je 1919. godine rukopoložen za jeromonaha, dodeljena mu je parohija u jednoj od moskovskih crkava. S obzirom da monasima nije bilo dozvoljeno da služe u parohijama, za ovu službu je dobio posebnu dozvolu od tadašnjeg patrijarha moskovskog, gospodina Tihona.
Krajem 1921. godine, kada je dotadašnji starešina Hrama, otac Pavel, premešten u drugi grad, a potom i uhapšen, otac Arsenije je stupio na njegovo mesto starešine hrama. Za osam godina službovanja u toj parohiji, okupio je oko sebe veliko bratstvo Pravoslavnih hrišćana i postao njihov voljeni pastir i ispovednik.
Otac Arsenije je prvi put uhapšen 1927. godine. Tada je poslat u izgnanstvo na sever zemlje. Dve godine kasnije, kada mu je dozvoljen povratak iz izgnanstva, imao je zabranu kretanja i nije smeo da se približi Moskvi u krugu od 100 km. Tada je počeo da služi u gradiću nedaleko od Moskve, no ubrzo posle toga, ponovo biva hapšen 1931. Ovoga puta je izgnan u vologdsku oblast na pet godina. Po isteku ovog roka, ponovo je uhapšen, osuđen na godinu dana zatvora i opet proteran i izgnanstvo.
Pošto je odslužio šest godina u logoru, dozvoljeno mu je da se nastani u arhangelskoj, a zatim u vladimirskoj oblasti. Bilo mu je strogo zabranjeno da služi u bilo kom hramu, tako da je bogosluženja obavljao kod kuće. U ovom periodu je nekoliko puta u tajnosti putovao u Moskvu, gde bi se sastajao sa episkopom Atanasijem (Saharovim). Takođe bi prisustvovao rukopoloženju svoje duhovne dece u sveštenički čin. Otac Arsenije se tajno dopisivao sa svom svojom duhovnom decom i na taj način održavao vezu sa njima.


Zadnja izmjena: O.Goran; 03 ruj 2012 11:11; ukupno mijenjano 1 put/a.

03 ruj 2012 11:02
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Godine 1939. ponovo je poslat u Sibir, a odatle u logor na Uralu. Krajem 1940. obreo se u uralskom zatvoreničkom logoru. U martu 1941. prebačen je na prinudni rad, takođe u uralskoj oblasti. Tada je skoro sasvim prestala njegova prepiska sa duhovnom decom, a kada je iste godine poslat u logor ''specijalnog režima'', koji je ujedno bio i najstrožija vrsta logora u tadašnjem Sovjetskom Savezu, onemogućena mu je bilo kakva veza sa spoljnim svetom. Čitavih petnaest godina se o njemu ništa nije znalo, a njegovi prijatelji i duhovna deca su bili uvereni da je otac Arsenije stradao negde na stratištima logora. Dobro se znalo da iz logora ''specijalnog'' režima skoro niko nije izlazio živ.
Otac Arsenije je s Božjom pomoći uspeo da preživi logor, iz koga je oslobođen tek 1958. godine, kada se nastanio u Rostovu, u domu svoje duhovne kćeri Nadežde Petrovne.
Otac Arsenije se upokojio 1975. godine. Sahranjen je na rostovskom groblju. Na njegovoj nadgrobnoj ploči stoji jednostavan natpis:
Otac Arsenije
1894 - 1975


Kazivanja o svome duhovnom ocu sastavio sluga Božji Aleksandar.

UVOD

U novije vreme štampana su mnoga svedočanstva o životu političkih zatvorenika u Rusiji u Staljinovo doba. Pisali su ih naučnici, pripadnici vojske, pisci, bivši boljševici, obrazovani ljudi svih zanimanja, ali i prosti ljudi, seljaci i radnici. Ipak, mislim da do danas niko nije pisao o milionima Pravoslavnih koji su ostavili svoje živote po stratištima logora i kazamata, koji su bili podvrgavani najstrašnijim mučenjima i isleđivanjima. Oni su stradali i ginuli za svoju veru, u ime Boga kojega se nikada nisu odrekli. Umirući, oni su Mu pojali hvalu i On ih nije napustio.
Zapečatiti usne i ćutati o ovome značilo bi prepustiti zaboravu sve patnje, krstonosni put i smrt miliona mučenika koji su postradali Boga radi i radi nas koji smo ostali da na zemlji živimo.
Naša je dužnost pred Bogom i pred Njegovim ljudima da progovorimo o ovim mučenicima.
U ova preteška vremena postradali su najbolji muževi Ruske Pravoslavne Crkve: sveštenici, episkopi, starci, monasi i duboko verujući narod u kome je goreo neugasivi plamen vere. Po svojoj snazi, ova vera beše jednaka onoj koju su ispovedali prvi mučenici za Hrista, možda čak i jača. U ovoj knjizi susrešćemo se sa samo jednim od ovih, još uvek nekanonizovanih svetitelja. A koliko je mnogo bilo onih koji su nas radi stradali!
Dvadeset je vekova čovečanstvo uzrastalo u Bogopoznanju. Hrišćanska vera je ljudima darovala svetlost i život; pa ipak, u ovom, dvadesetom veku, bilo je i takvih ljudi koji su svesno odbacili ovo bogato i sveto nasleđe i koji su se opredelili za zlo. Umnožavajući to zlo u sebi i drugima, poslali su milione nevinih ljudi u mučeničko stradanje i smrt.
Bog je blagoizvoleo da sa ocem Arsenijem provedem u logoru samo kratko vreme. Ipak, i to malo vremena provedeno sa njim bilo mi je dovoljno da uđem u veru, da postanem njegovo duhovno čedo, da krenem njegovim putem, da budem svedok njegovoj dubokoj ljubavi prema Bogu i ljudima, da shvatim šta znači biti pravi Hrišćanin.
Prošlost se ne sme zaboraviti - ona je temelj sadašnjosti i budućnosti. Zato osećam da mi je dužnost da sakupim što više materijala o životnom putu oca Arsenija. Da bih sabrao sva ova dragocena kazivanja o njemu, razgovarao sam sa njegovom duhovnom decom, čitao pisma koja im je pisao i svedočenja ljudi koji su ga poznavali.
Duhovne dece oca Arsenija je bilo mnogo. Kud god ga je Bog slao, sticao je nova duhovna čada. Bilo ih je u gradu u kome je ranije živeo dok je bio istoričar umetnosti, a kasnije rukopoložen za sveštenika i u kome je osnovao zajednicu verujućih - Hrišćansko bratstvo, bilo ih je u selima u kojima je bio proteran, bilo ih je u gradiću izgubljenom u šumovitom severu gde je proveo nekoliko godina, a bilo ih je i u zloglasnom logoru "specijalnog režima". Među njegovom duhovnom decom bilo je fabričkih radnika, seljaka, intelektualaca, kriminalaca, političkih zatvorenika, bivših komunista, kao i logorskih starešina raznih činova. Dolazeći u dodir sa ocem Arsenijem, oni su postajali njegova duhovna deca, prijatelji, vernici i sledbenici.
Da! Beše ih mnogo koji su, kada su ga upoznali, krenuli za njim. Oni koje sam lično poznavao ispričali su mi ono što su o njemu znali i čemu su bili svedoci.
Prilikom svakog susreta sa ocem Arsenijem, pokušavao sam da saznam više o pojedinostima iz njegovog života, no mada smo često razgovarali, retko je govorio o sebi. Neke od tih razgovora uspeo sam da zabeležim dok je još bio živ. Tada sam mu davao svoje beleške da ih pregleda i pitao ga: "Je li ovako bilo?" "Da", odgovarao bi uvek. A onda bi uvek dodao: "Sve je nas Bog poveo različitim stazama i putevima, i svaki čovek ima, ako se samo potrudiš da dubinski sagledaš njegov život, nešto o čemu je vredno pisati. Moj život je, poput mnogih, uvek bio isprepletan sa životima drugih ljudi i tekao uporedo sa njihovim. Svačega je tu bilo. Ali sve je Bog tako uredio."
Često se dešavalo da ponešto ispravi u mojim beleškama. Tada sam, naravno, morao da menjam nazive mesta i imena skoro svih ljudi o kojima je bilo reč. Neki od njih su i dalje među živima i - ko zna? Zla vremena se mogu povratiti.
Traganje za materijalom je bilo na****o, ali je urodilo plodom: mnoga kazivanja i sećanja izneta su u ovoj knjizi. Obrada knjige je daleko od savršenstva, ali uspeva da oživi pred nama lik oca Arsenija.
Kada sam započeo posao, nisam imao predstavu o količini materijala koji će mi biti dostupan, niti sam znao koje će prirode taj materijal biti. Sada, po obavljenom poslu, mišljenja sam da je najkorisnije da se knjiga podeli na tri dela: prvi deo nosi naziv Logor, a drugi deo, sastavljen iz već prikupljenih zapisa, nazvao bi se Put. Drugi deo bi sadržavao pisma, sećanja i kazivanja ljudi koji su poznavali oca Arsenija. Što se trećeg dela tiče, materijala ima mnogo, a biće potrebno i mnogo rada da se sve to objedini. Neka bi mi Bog pomogao u tome.
Sujeta bi bila reći: "Ja sam sakupljao", "ja sam pisao." Mnogo je ljudi prikupljalo, zapisivalo i delilo sa mnom sećanje na oca Arsenija. Za ovaj poduhvat zaslužno je na desetine ljudi koji su poznavali i voleli oca Arsenija. Ja sam samo pokušao, kao i svi oni koje je otac Arsenije podigao i usmerio na put vere, da mu se makar malo odužim što me je izbavio od propasti i dao mi novi život.
Po čitanju ove knjige, pomolite se za zdravlje i spasenje sluge Božjeg Aleksandra. To će biti moja velika nagrada.


03 ruj 2012 11:08
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
PRVI DEO

LOGOR

LOGOR "SPECIJALNOG REŽIMA"
Mrak i surovi mraz su zaustavili sve. Sve, osim vetra. Vetar je vitlao oblake ledenog snega koji bi se potom raspršivali u kišu ledenih iglica. Svaki put kada bi nailazio na prepreku, vetar bi razbacivao gomile snega, zatim bi sa zemlje podizao nove smetove, i tako bez prestanka, dalje... nikuda.
Kadkad bi se na tren sve stišalo, a onda bi se odnekuda iz mraka najednom pojavio ogroman krug svetlosti. U tom krugu nazirali bi se beskrajni nizovi baraka koje su se širile svuda unaokolo kao grad. U daljini su se ocrtavale stražarnice sa reflektorima i vojnicima koji su čuvali logor. Kilometri i kilometri bodljikave žice činili su nekoliko zaštitnih redova između kojih je zloslutno blještala svetlost reflektora. Policijski psi su leno šetali između prvog i poslednjeg reda žice. Sa stražarnica su snopovi svetlosti klizili po zemlji, sve dalje, polako, po snegu, a zatim se vraćali natrag ka bodljikavoj žici.
Vojnici su sa stražarnice neprekidno motrili na prostor između redova žice. Tišine nije bilo ni u jednom trenutku. Vetar bi se ponovo podigao, zaklanjajući snegom snopove svetlosti, čime je još više dolazio do izražaja mračni i sumorni izgled baraka.
Logor je spavao dubokim snom.
Najednom se začu udaranje metala o metal, nalik na zvonjavu, prvo na kapijama logora, a zatim, uz neprekidno odzvanjanje, i drugde. Reflektori ubrzaše svoj klizeći hod, kapije logora se otvoriše i kamioni puni vojnika i logorskih nadzornika uvezoše se unutra.
Vozila se brzo razmileše po celom logoru. Kod svake barake iz kamiona iskočiše po četvorica, koji odmah stadoše da proveravaju svaki delić građevine kako bi se uverili da nije bilo pokušaja bekstva. Pošto su utvrdili da ništa nije pomereno niti poremećeno, nadzornici otključaše barake. Za vojnike na stražarnicama ovo je bio najosetljiviji deo svakodnevne procedure. Svetla počeše da se pale svuda, a stražari poskidaše puške sa ramena. Policijski psi počeše nervozno da reže. U gulagu je započinjao novi radni dan.
Mrak se jedva malo podigao na početku ovog severnog zimskog jutra, a vetar je, kao da ne haje što sviće dan, duvao i dalje nemilosrdno, iz sve snage. Blizu unutrašnjeg kruga bezbednosne zone logora na nekoliko mesta se podizao plamen. Na tim mestima je gorela vatra koja je bila neophodna radi lakšeg otapanja snega i leda koji je prekrivao zemlju, kako bi ljudi mogli da kopaju masovne grobnice. Beše to posao zatvorenika u logoru.


03 ruj 2012 11:13
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
BARAKA
Kada su zatvorenici počeli da izlaze iz svojih baraka na prozivku, logor najednom ožive. Ledeni vetar, mraz i mrak predstavljali su pravu agoniju za ljude koji se obreše napolju. Stojeći u vrsti po barakama, zatvorenici dobiše svoj dnevni obrok i pođoše pravo na rad.
Barake su sada bile prazne, no miris vlažne odeće, ljudskog znoja, izmeta i sredstava za dezinfekciju i dalje je ispunjavao prostoriju. Činilo se kao da su vika nadzornika, psovke koje razdiru dušu, ljudska patnja i okrutnost zločinaca i dalje prisutni. Ovaj osećaj sveopšte potištenosti, među golim klupama i redovima ležaja unekoliko je razbijala toplota, jer je, odajući utisak da tu ipak neko živi, ublažavala prazninu.
Na -27 stepeni udari vetra su izazivali strah ne samo kod zatvorenika koji su pošli na rad, već i kod onih koji su, ušuškani u toplu odeću, motrili na njih.
Teškim korakom i sa sveprisutnim strahom zatvorenici su polazili na svoj svakodnevni posao. Znali su da je taj posao namerno osmišljen tako da bi im bilo što teže, i da je gotovo nemoguće ispuniti normu koju je propisivala uprava logora. Sve je učinjeno kako bi se ovi ljudi polako, ali sigurno, poslali u smrt. U ovaj logor su slali političke zatvorenike, ali i obične kriminalce koji su bili osuđeni na smrtnu kaznu. Retko ko je odatle izlazio živ.
Otac Arsenije, čije svetovno ime beše Pjotr Andrejevič Streljcov, vodio se kao "zek" (zatvorenik) br. 18376. Došao je u logor pre šest meseci i već sada mu je bilo jasno da nema nade da će odatle ikada izaći.
Noć se postepeno pretvarala u mračnu zoru, a potom u kratak, sumoran dan. Reflektori su i dalje osvetljavali logor. Otac Arsenije je neprekidno bio na dužnosti: morao je da cepa drva u blizini barake, a zatim da ih unosi unutra, da loži peći i da održava vatru u njima.
"Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog!" ponavljao je radeći. Drva su bila vlažna i delimično zamrznuta, pa ih je bilo teško seći. Pošto u logoru nije bila dozvoljena upotreba sekire, cepao ih je tako što bi u svako drvo, pomoću jedne teške cepanice, ukucavao zašiljeni manji komad drveta. Naravno, napredovao je veoma sporo. Od iscrpljenosti i gladi nije ni mogao da radi brže. Sve mu je bilo teško i na****o. Pa ipak, baraka je morala biti čista, uredna i pometena, a peći tople. Ako sve to ne bude na vreme urađeno, nadzornik će ga poslati u ćeliju samicu, a zasigurno će ga zatvorenici iz njegove barake pretući.
Politički zatvorenici su često dobijali batine: nadzornici su ih na taj način kažnjavali, dok su ih kriminalci tukli jer su u tom, za njih uobičajenom "poslu" uživali, istresajući iz sebe sav svoj nakupljeni gnev i mržnju. Neko bi svakog dana bio pretučen. Za zločince, to je bila glavna zabava.


03 ruj 2012 11:14
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
"Smiluj se na mene grešnog, pomozi mi. U Tebe polažem svu svoju nadu, Gospode, i u Tebe, Majko Božja. Ne ostavi me, podaj mi snage." Ovako se molio otac Arsenije, posrćući od umora, dok je prenosio naramke drva za ogrev.
Dođe vreme da se nalože peći koje se behu tokom noći ohladile, te iz njih više nije dopirao ni tračak toplote. Nije bilo lako ložiti vatru sa vlažnim drvima, a ni grančice za potpalu nisu bile suve. Prethodnog dana je otac Arsenije naišao na nekoliko suvih grančica koje je sakrio u ugao sobe, blizu peći, misleći: "Sutra ću lakše moći da naložim vatru!" No sada, kada je pošao po suvarke, vide da ih je neko polio vodom. Znao je, ako zakasni da naloži peći, da se barake neće zagrejati do povratka radnika. Otac Arsenije požuri napolje, ne bi li iza barake pronašao grančicu ili bilo šta suvo. Sve vreme se molio: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog", a zatim bi dodao: "Neka bude volja Tvoja!"
Gledao je svuda unaokolo, ali ništa suvo nije mogao da pronađe. Kako sada da naloži vatru?
Dok je otac Arsenije tražio suvarke, prođe pored njega postariji osuđenik koji je radio u susednoj baraci. Beše to kriminalac, neverovatno okrutan i moćan. Govorilo se da se od njegovog imena strepelo još u vreme pre revolucije. Počinio je toliko krivičnih dela da ih se ni sam nije mogao setiti. O pojedinostima njegovih zločina nije se mnogo znalo, no kada je predat sudu, sudiji je bilo poznato dovoljno podataka o njemu da ga je odmah osudio na smrt streljanjem. Presuda mu je kasnije preinačena na izdržavanje kazne u logoru, što je bilo još gore od streljanja. U logoru je smrt dolazila sporo i bila veoma bolna. Oni koji bi, kojim slučajem, preživeli logor, izlazili su iz njega ubogaljeni i nesposobni. Znajući za sve ovo, mnogi zločinci su postajali veoma okrutni, a od te njihove okrutnosti stradali su najviše politički zatvorenici: kriminalci bi ih prebijali, često na smrt.
Ovaj zločinac beše "gazda" u svojoj baraci. Pribojavali su ga se čak i logorski nadzornici. Na samo jedan njegov mig, dogodio bi se "nesrećni slučaj." Zvali su ga Sivi. Bilo mu je šezdeset godina i bio je naizgled mirne spoljašnjosti. U početku bi se ljudima obraćao ljubazno, ponekad i šaljivo. Zatim bi počeo užasno da psuje i da udara pesnicama.
Videvši da otac Arsenije nešto traži, Sivi povika: "Pope! Šta tražiš?"
"Bio sam pripremio nešto suvih grančica za potpalu, a neko mi ih je ukvasio. Tražim štogod suvo. Drva su vlažna - ne znam šta da radim."
"Tačno, pope, bez suvaraka si gotov", odgovori Sivi.
"Uskoro će se vratiti, biće im hladno, tući će me..." rekao je, kao za sebe, otac Arsenije.
"Dođi, pope, daću ti suvaraka", reče Sivi i povede oca Arsenija do mesta gde se nalazila čitava gomila divnih, suvih grančica. Otac Arsenije najpre pomisli da Sivi zbija šalu sa njim; poznavao ga je suviše dobro i znao je da od njega ne može očekivati nikakvu pomoć.
"Uzimaj, oče Arsenije, uzimaj šta ti treba", reče zločinac.
Otac Arsenije brzo uze nekoliko grančica, sve vreme misleći: "Sada će početi da viče za mnom da sam mu ukrao grančice." No tada najednom shvati da ga je Sivi oslovio sa "oče Arsenije." On se pomoli i prekrsti u mislima i nastavi da skuplja grančice.


03 ruj 2012 11:15
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
"Uzmi još, oče Arsenije, uzmi još!" reče Sivi. Potom se i on sagnu i stade da pomaže ocu Arseniju, noseći grančice u baraku i slažući ih kraj peći. Otac Arsenije mu se pokloni i reče: "Bog te blagoslovio."
Sivi ništa ne reče, već izađe.
Otac Arsenije naslaga drva u peć i naloži vatru. Drva počeše da pucketaju. Imao je još samo toliko vremena da naslaže još drva na vatru, a onda je morao da požuri da počisti baraku, obriše stolove, pomete podove i donese još drva.
Već se bližilo tri sata. Vatra se razgorela u pećima, baraka je bila zagrejana. Smrad se sada još više osećao, ali zbog toplote, u baraci je vladala domaća i gotovo prisna atmosfera. Dok je otac Arsenije radio, u baraku u nekoliko navrata uđe nadzornik. Kao i uvek, njegove reči su bile pune gneva i pretnje. Jednom prilikom, čak je udario oca Arsenija komadom drveta po glavi.
Cepanje i nošenje drva, kao i sav ostali posao mnogo je iscrpeo oca Arsenija. Od premora i slabosti imao je jaku glavobolju, otkucaji srca su mu bili neujednačeni, a disanje otežano. Noge su jedva nosile umorno telo. "Ne ostavljaj me, Bože moj", jednako je šaputao, povijajući se pod teretom drva.

BOLESNICI
Toga jutra otac Arsenije nije bio sam u baraci: sa njim su ostala još trojica osuđenika. Dvojica behu ozbiljno bolesni, a treći, besposličar po imenu Feđka, beše sam sebe namerno povredio lopatom. Ležao je na krevetu i dremao, a zatim bi se iznenada prenuo iz dremeža, vičući: "Nije dovoljno toplo! Ako ne budeš radio svoj posao kako treba, premlatiću te!" Zatim bi ponovo tonuo u san.
Dvojica bolesnih nalazili su se u veoma teškom stanju. U logorsku bolnicu ih nisu poslali jer je bila prepuna. Oko podneva u baraku navrati bolničar. Pošto je izdaleka pogledao bolesnike, on dobaci ocu Arseniju: "Još malo pa su i ovi otegli papke. Ovih dana ih mnogo umire. Hladno je, pa zato!" Izgovorio je to bez imalo obzira što su ga bolesnici čuli. A zašto bi i imao obzira? U ovakvom logoru nije ni predviđeno da zatvorenici dugo žive. Zatim se primače Feđki, kome je bila povređena ruka i koji u tom trenutku poče da ječi, da pokaže kako se strahovito muči. "Šta se tu prenemažeš!" povika bolničar. "Sutra ideš na posao! Ako ne odeš, ima da te pošljemo u samicu, pa se tamo izležavaj!"
Otac Arsenije bi s vremena na vreme prekidao svoj posao da bi obišao dvojicu bolesnika, da bi im bar malo pomogao, rekao im pokoju reč i pomolio se za njih. "Gospode Isuse Hriste! Pomozi, isceli ih, pokaži na njima divnu milost Tvoju! Daj im da požive dok ih ne oslobode odavde!" opet i opet bi šaputao, nameštajući im tvrde ležaje i pokrivajući ih.


03 ruj 2012 11:17
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Povremeno bi im davao vode ili lek koji je bolničar pobacao po njihovim krevetima. U logoru je jedini lek bio aspirin. Prepisivao se za svaku bolest.
Otac Arsenije dade slabijem od njih dvojice komad hleba, četvrtinu sopstvenog dnevnog obroka. Razmekšavši hleb s vodom, davao je bolesnome da jede, no ovaj, čim otvori oči i ugleda oca Arsenija, odgurnu mu ruku. Otac Arsenije tiho reče: "Jedi. Neka ti Bog pomogne, jedi." Bolesnik proguta zalogaj i reče: "Šta hoćeš od mene s tim tvojim Bogom? Čemu se nadaš od mene? Nadaš se da ću da umrem, pa da uzmeš moje stvari, je li? Nemam ja ništa, ne moraš da se trudiš!" Otac Arsenije na to ne reče ništa, samo ga pažljivo pokri i priđe drugom bolesniku da mu pomogne da se okrene. Zatim nastavi da čisti baraku.
Odluči da ovaj put ne sakrije suve grančice koje je prikupio zahvaljujući Sivom, već ih nagomila pored peći. "Juče sam pokušao da ih sakrijem, i gle šta se dogodilo: neko ih je pokvasio. A danas mi je Bog pomogao."
Peći su se već bile užarile i otac Arsenije se radovao što će radnici, po povratku s posla, moći da se odmore u toploj prostoriji. Dok je tako razmišljao, uđe nadzornik. Imao je nešto više od trideset godina i pošto je uvek bio naizgled vedar i nasmejan, osuđenici su ga prozvali Optimist, mada se prezivao Pupkov.
"Je li, pope, šta misliš ti? Zagrejao si ovu baraku kao da je sauna! Trošiš ogrev na narodne neprijatelje! Sad ću ti ja pokazati!" I on udari oca Arsenija posred lica i otide, smeškajući se i dalje. Brišući krv sa lica Otac Arsenije nije prestajao da se moli: "Ne ostavljaj me, ne okreći lice Svoje od mene grešnika. Smiluj se na mene."
Besposličar Feđka se uspravi na svojoj postelji i reče: "Svinja! Tresnuo te je iz sve snage u sred gubice, bez razloga! Ni sam ne zna zašto!" Kroz sat vremena Optimist ponovo uđe i povika: "Ustaj! Inspekcija!" Feđka skoči iz postelje, a otac Arsenije stade u stavu mirno sa metlom u ruci.
"Koga još ima ovde?" upita nadzornik, vičući, iako je to isto pitanje postavio još jutros, te je vrlo dobro znao koga je bilo u sobi. "Dva bolesna, i jedan što će sutra na posao!" nastavi, hodajući između redova kreveta. Ugleda onu dvojicu bolesnika i vide da ne mogu da ustanu, no samo da bi pokazao svoju silu i moć, poče da urla na njih. Ipak, nije im prilazio blizu. Ko zna, možda su zarazni?
"Bolje bi ti bilo, pope, da pripaziš, da vodiš računa da sve bude pod konac! Uskoro ćeš na saslušanje - za sve ćeš odgovarati!" I otide, psujući i huleći.
Dan se bližio kraju. Spuštala se noć, uskoro će se vratiti i ostali. Uvek su se vraćali smrznuti, zlovoljni, iscrpljeni i puni gneva; čim bi se dokopali svojih kreveta, popadali bi po njima kao bez svesti. Sa ulaskom radnika u baraku useljavala se hladnoća, vlaga i neka sveopšta uznemirenost.
Pola sata nakon dolaska, puštali su ih na večeru. Vreme obeda je za mnoge zatvorenike predstavljalo pravo mučenje: zločinci bi tada otimali hranu političkim zatvorenicima, a oni koji bi pokušali da ih u tome spreče bili bi isprebijani. Slabiji i oni koji nisu bili sposobni da se brane, često su ostajali bez večere.


03 ruj 2012 11:18
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Politički zatvorenici su bili brojniji od kriminalaca, no ubice i lopovi behu fizički nadmoćniji. Svakoga dana je neko od zatvorenika ostajao bez svog ionako oskudnog obroka. To je izazivalo strašne muke: umorni, izgladneli, drhteći od zime, oni su razmišljali samo o hrani i sanjali punu trpezu.
Obroci koje su dobijali bili su zaista bedni. Porcije su bile male, često plesnive i iz nekog razloga zaudarale su na kerozin. Sve je bilo smišljeno tako da ih polako, ali sigurno ubija.
Otac Arsenije je često ostajao bez jela, no nikada se nije žalio. Kad bi mu neko oteo obrok, odlazio bi u baraku, legao u krevet i molio bi se. U početku bi mu se vrtelo u glavi, drhtao bi od hladnoće i umora, misao bi mu se mutila. Ipak, počinjao bi da po sećanju čita jutarnje molitve, akatist Majci Božjoj, svetom Nikolaju i svetom Arseniju, pominjao bi imena svoje duhovne dece i svih upokojenih čija je imena znao napamet. Molio bi se tako čitavu noć, a ujutro bi osetio neku novu snagu, kao da je sit i naspavan.
Otac Arsenije je imao mnogo duhovne dece u logoru i van njega, i u duši je plakao za svakim od njih. Dok je bio u izgnanstvu i u običnom logoru, mogao je da od njih prima pisma, ali u ovom logoru smrti nikakve pošiljke nisu bile dozvoljene. Njegova duhovna deca su bila ubeđena da otac Arsenije nije više među živima. Kada bi se raspitivali za njega kod državnih organa, odgovor je uvek bio isti: "Ako je poslat u specijalni logor, nećete ga naći ni na jednom spisku."
Već beše pao mrak. Kolone zatvorenika ulazile su u logorski prostor i slivale se u barake. U baraku oca Arsenija ljudi su ulazili ljuti i umorni, ali čim su osetili toplotu, malo su omekšali. Danas niko ne udari oca Arsenija, niti mu ote hleb.
Dvojica bolesnika dobiše samo po pola porcije i otac Arsenije sakri malo ribe iz svog tanjira ispod košulje. Zagreja malo vode sa borovim iglicama u kojoj rastvori aspirin i napoji ih. Ribu i hleb podeli na dva jednaka dela i dade im da jedu.
Kroz pet dana, dvojica bolesnika osećala su se malo bolje. Život im više nije bio u opasnosti, ali još nisu mogli da stanu na noge. Noću se otac Arsenije starao o njima, a kada mu je vreme dopuštalo, i danju. Nastavio je da odvaja deo svog obroka i da ih njime hrani.
Otac Arsenije nije znao ništa o ovoj dvojici bolesnih zatvorenika, osim da su nedavno prebačeni u njihovu baraku iz drugog logora. Već tada su bili veoma bolesni. Negu oca Arsenija su prihvatali nerado, no ipak, da nije bilo njega, ne bi preživeli. O sebi nisu ništa govorili, a otac Arsenije ih nije ništa pitao. Dolazio je u dodir sa mnogim bolesnicima i svakoga je negovao. Kada su odlazili, retko bi o njima išta više čuo.
Jedan od bolesnika mu reče svoje ime: Ivan Aleksandrovič Sazikov. Dok se bavio oko njega, otac Arsenije se tiho molio. Sazikov to primeti i promrmlja. "Moliš se, pope, je li? Moliš se da ti se oproste gresi, pa nam zato pomažeš! Plašiš se Boga! A zašto? Jesi li Ga ikada video?"
Otac Arsenije sa blagim čuđenjem pogleda Sazikova: "Kako sam mogao da Ga ne vidim? On je ovde među nama, sa tobom i sa mnom."
"Šta pričaš, pope? Bog u ovoj baraci?"


03 ruj 2012 11:20
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Otac Arsenije ga pogleda i tiho reče: "Da, vidim Njegovo prisustvo. Vidim i da ti je duša pocrnela od greha, ali u nju još uvek može da prodre svetlost. Svetlost će ti doći, Sazikove, svetlost i tvoj Svetitelj - zaštitnik. Sveti Serafim Sarovski te neće napustiti."
Sazikovo lice se iskrivi, on zadrhta i, pun mržnje, zašišta: "Ubiću te, pope! Ubiću te! Nije mi jasno, kako znaš tolike stvari? Mrzim te!"
Otac Arsenije se okrenu i ode od njega, ponavljajući u sebi: "Smiluj se na mene, grešnika!" Dok je obavljao svoje poslove ponavljao je u sebi akatist, svoje kelijsko pravilo, molitve večernje službe, jutrenja, i sva ona molitvoslovlja koja sveštenici izgovaraju prilikom službi.
Drugi od dvojice bolesnika se u logoru obreo iz veoma jednostavnog razloga: morao je biti smenjen sa rukovodećeg položaja, kako bi na njegovo mesto došao drugi. Njegova je priča bila slična mnogim pričama iz logora: učestvovao je u Oktobarskoj revoluciji od 1917, lično je poznavao Lenjina, bio komandant brigade 1920, bio na važnom rukovodećem položaju u tajnoj službi, radio za NKVD, da bi na kraju bio poslat u logor "specijalnog režima" da umre.
Neke su ubijali zbog par nesmotrenih reči, neke zbog ispovedanja vere, a bilo je i takvih kao što je bio ovaj bolesnik: komunista - idealista koji je nekome zasmetao i zato je bio "sklonjen." Svima njima je bilo suđeno da pre ili kasnije završe svoj život u logoru.
Jedan od takvih, smenjenih s vlasti, bio je i izvesni Aleksandar Pavlovič Avsenkov. Otac Arsenije ga prepozna čim ču njegovo ime. To ime se često pojavljivalo u novinama -bio je to šef tajne službe koji je ocu Arseniju potpisao smrtnu presudu streljanjem zbog krivičnog dela sprovođenja antirevolucionarnih aktivnosti. Kasnije mu je kazna preinačena u petnaest godina teškog fizičkog rada u logoru. Otac Arsenije je dobro zapamtio to ime.
Avsenkovu beše tada oko četrdeset pet godina, ali na njegovom licu su se videli duboki tragovi boravka u logoru. Glad, iscrpljujući rad, fizičko zlostavljanje, sve je to bledelo pred saznanjem da je pre samo nekoliko meseci on bio taj koji je druge slao na ovo mesto, ubeđen da brani zemlju od "narodnih neprijatelja." Dolaskom u logor uvideo je veličinu svoje zablude. Shvatio je da je u smrt poslao na desetine, na stotine hiljada nevinih ljudi. Sa svog rukovodećeg mesta on beše izgubio svaki dodir sa istinom. Verovao je izveštajima islednika i laskavim rečima podređenih; slušajući bezumne naredbe ljudi sa vlasti, izgubio je dodir sa životom i sa ljudima.
Mnogo je i stalno patio, ali da promeni ono što je učinio nije mogao. Razdiralo ga je osećanje duhovne praznine i gubitka. Bio je tihe i blage naravi i sve što je imao delio je sa drugima. Nije se bojao ni logorskih vlasti, ni kriminalaca. Jedino se plašio sopstvenog gneva, no nikada nije gubio glavu; pokušavao je da brani nevine i zbog toga je često morao da provodi dane u ćeliji samici.
Avsenkov je bio privržen ocu Arseniju: voleo ga je zbog njegove širokogrudosti i topline. Često bi mu govorio: "Ti imaš dušu, baćuška. Imaš dušu, vidim ja to, ali ja sam komunista, a ti služiš tvome Bogu, ti si sveštenik. Različite su nam tačke gledišta! Teorijski gledano, trebao bih da sa tobom vodim ideološku borbu."


03 ruj 2012 11:21
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Otac Arsenije bi se na to sam smejao i odgovarao: "E, moj prijatelju! Zašto bi se borio? Vodio si ideološku borbu čitavog života, a kuda te je dovela tvoja ideologija? Dovela te je u ovaj logor, koji samo što te nije progutao! Što se mene tiče, ja sam imao veru u Hrista i tamo, dok sam bio slobodan, a imam je i sada. Bog je svuda isti i svakome pomaže. Verujem da će pomoći i tebi!"
Jednom mu je otac Arsenije rekao: "Nas dvojica se poznajemo već dugo. Bog nas je još davno spojio i uredio da se u ovom logoru ponovo susretnemo."
"Šta govoriš? Zar se mi znamo od ranije?"
"O da, znamo se, Aleksandre Pavloviču. Godine 1933, kada su komunisti pokušali da iskorene veru u narodu, na stotine hiljada vernika je poslato u izgnanstvo, na stotine crkava je zatvoreno. Tada sam prvi put, po tvom nalogu, poslat na robiju. A 1939. smo se ponovo sreli. Ja sam tada upravo izdao neki naučni rad. Čim je izašao iz štampe, uhapšen sam i doveden pred tebe. Osudio si me na streljanje. Ipak, hvala ti: ublažio si mi kaznu i poslao me ponovo u logor. Od tada sam promenio nekoliko logora i sve vreme sam očekivao da te sretnem u jednom od njih. I evo, konačno te sretoh!
"Molim te, nemoj misliti da te osuđujem. Sve je ovo Božja volja, a moj život je samo kap vode u ogromnom okeanu. Naravno da ne možeš da me se setiš. Među desetinama hiljada koji su prošli ispred tebe, kako da me se sećaš? Samo Bog zna sve. Sudbina ljudska je u Njegovoj ruci.

OBIČNI "POP"

Život i rad u logoru bio je neljudski, užasan. Smrt se svakim danom primicala sve bliže. Svesni toga, mnogi zatvorenici su želeli da izbegnu barem duhovnu smrt, pa su vodili unutrašnju borbu za očuvanje duha. Među zatvorenicima se ponekad govorilo o nauci, životu, religiji, ponekad su se održavala predavanja o umetnosti ili raznim naučnim dostignućima, razgovaralo se o davno pročitanim knjigama, recitovala se poezija, ređala su se sećanja o životu pre dolaska u logor.
Usred okrutnosti, nasilja, grubosti, gladi, umora i stalne svesti o neizbežnoj smrti, uz stalno prisustvo najokorelijih kriminalaca, ovo je izgledalo uistinu neverovatno. Ljudi su tražili jedni u drugima oslonac koji bi im život učinio makar malo snošljivijim.
U zavisnosti od prirode najnovijeg talasa hapšenja, ljudi različitih profila su dolazili u logor: inženjeri, sveštena lica, naučnici, umetnici, zemljoradnici, pisci, agronomi, lekari. To je uslovljavalo spontano obrazovanje manjih grupa zatvorenika koji su imali slična interesovanja. Premda su svi bez razlike bili slomljeni i iscrpljeni, niko od njih nije želeo da


03 ruj 2012 11:23
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica 1, 2, 3, 4, 5 ... 15  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron