Sada je: 18 sij 2018 15:35.





Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5 ... 15  Sljedeća
 Otac Arsenije svetac u logoru 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
zaboravi prošlost, ni svoje pređašnje zanimanje. Među grupama bi se ponekad razvila žestoka i ostrašćena prepirka, ljudi bi bili u stanju da vide samo svoje gledište i raspravljali bi o tome, kao da im sam život od toga zavisi.
Otac Arsenije nije učestvovao u ovim raspravama. Nije se priklanjao nijednoj grupi, niti se trudio da zastupa bilo čije gledište. Kad god bi započela neka rasprava, on se udaljavao i odlazio u krevet da se odmori i moli. Intelektualci su na oca Arsenija gledali s visine. "Priglupi pop, prost, neobrazovan. Ima dobro srce, hoće svima da pomogne, ali nema kulturu. Zato i veruje u Boga. Nema ništa drugo što bi ga ispunilo."
To beše mišljenje većine zatvorenika o ocu Arseniju.
****
Često bi se, posle prozivke i nakon što bi se baraka noću zaključala, sastajala grupica od desetak pisaca, istoričara umetnosti i slikara. Njihove rasprave su uvek bile vatrene. Ovoga puta tema je bila drevna ruska umetnost i arhitektura. Jedan od učesnika diskusije, povisok čovek koji je čak i u logoru zadržao izvesnu prefinjenost pokreta i gospodski stav, govorio je veoma ubedljivo na ovu temu. Ostali su ga slušali sa velikim zanimanjem. Ovaj visoki i impozantni muškarac imao je iznenađujuće znanje i beše neverovatno samouveren: besedio je veoma ubedljivo. Otac Arsenije, idući ka svojoj postelji, prođe pored njega.
Govornik, koji je zapravo bio profesor istorije umetnosti, obrati se ocu Arseniju s visine: "Recite nam, dragi oče: vi ste veoma pobožni i pripadate crkvenom kliru - možda biste bili ljubazni da nam kažete kako vi shvatate uticaj Pravoslavlja na rusku umetnost i arhitekturu. Postoji li, uopšte, takav uticaj, šta velite?" Dok je ovo govorio, na licu mu je titrao samozadovoljni osmeh. Oko njega se razleže smeh. Nasmeja se čak i Avsenkov, koji je sedeo u blizini.
Ocu Arseniju se ovo pitanje učini besmislenim. Neki su ga gledali sažaljivo, dok su drugi jedva čekali priliku da se nasmeju. Svi su smatrali da prost sveštenik kao što je otac Arsenije nije u stanju da odgovori na ovakvo intelektualno pitanje. Budući da je izvesno da ne zna odgovor, pitanje je imalo za cilj da ga ponizi. Premda je bio samo u prolazu, otac Arsenije zastade, sasluša pitanje, pogleda unaokolo u podsmešljiva lica i reče: "Odgovoriću vam čim završim posao", i ode.
"Nije on lud, gle kako je lukavo izbegao da se osramoti!" dobaci neko.
"Ruskom svešteniku je oduvek nedostajala kultura", reče drugi.
No, kroz deset minuta, otac Arsenije se vrati i, prekidajući govornika, reče: "Završio sam sa poslom. Možete li, molim vas, da ponovite pitanje?"
Profesor odmeri oca Arsenija pogledom kojim bi posmatrao studenta koji je pao na ispitu i polako reče: "Pitanje, oče Arsenije, je veoma jednostavno, no ipak zanimljivo: kako vi, kao pripadnik ruskog klira, vidite uticaj Pravoslavlja na staru rusku umetnost i arhitekturu? Možda ste čuli za umetničko blago Suzdalja, Rostova, Pereslavlja i manastira Ferapontovo. Možda ste imali prilike da vidite reprodukcije Vladimirske ikone Majke Božje i Rubljovljeve Svete Trojice. Molim vas, objasnite nam vezu koju vi ovde vidite."
Svi prisutni su shvatili da je pitanje profesorsko i da nije trebalo da ga uputi prostodušnom i dobrom baćuški. Videlo mu se po izrazu lica da on na to pitanje ne može da odgovori.
Otac Arsenije se ispravi, čak mu se i izgled donekle izmeni, pogleda profesora u oči i reče: "Ima mnogo teorija o vezi Pravoslavlja i lepe umetnosti. O tome ste vi, profesore, dosta pisali, kao što su, uostalom i drugi. No, rekao bih da je većina vaših teorija i iskaza iskrivljena i netačna, sročena isključivo radi udovoljenja bilo čitaocu, bilo cenzuri. Način na koji ste upravo postavili ovo pitanje mnogo je bliži istini nego što to prikazujete u vašim knjigama u kojima obrađujete ovu temu.
"U vašim radovima vi tvrdite da je ruska umetnost izrasla iz čisto sekularne osnove i skoro sasvim negirate uticaj Pravoslavlja. Pišete o tome da su samo ekonomski i društveni činioci, a ne duhovna osnova ruskog naroda i blagotvorni uticaj Hrišćanstva delovali na razvoj ruske kulture od desetog do osamnaestog veka. U desetom veku, ruski klir je otkrio i usvojio Vizantijsku kulturu, koju je potom preneo u Rusiju, te se može reći da je Vizantija imala uticaj na celu Rusiju onog vremena. Doneli su ruskom narodu knjige, ikone, modele grčkih crkava i žitija svetih. To je taj uticaj, ta osnova iz koje je kasnije iznikla čitava ruska kultura.
"Spomenuste Vladimirsku ikonu Majke Božje. Nije li nam ova ikona, kao i mnoge druge stare ikone, došla iz Pravoslavne Vizantije? Nisu li te ikone kamen temeljac na kojima počiva ruski ikonopis i slikarstvo?
"Svaka ruska ikona je neraskidivo povezana sa dušom ikonopisca, kao i sa dušom vernika koji ikoni pristupa kao prema duhovnoj i simvoličkoj predstavi Hrista, Njegove Majke, ili Njegovih svetih. Za ruski narod, ikona nije idol, već duhovni obraz onoga kome se on dušom obraća u molitvi - radosnoj ili tužnoj. Kaže se da ruku ikonopisca vodi sam angeo Božji. To je razumljivo, jer ruski ikonopisac slika ikonu uz post i molitvu.
"Rus ikonopisac nikad ne potpisuje ikonu koju je oslikao, jer smatra da je nije stvorila njegova ruka, već duša s blagoslovom Božjim - a vi tu vidite samo socijalne i ekonomske činioce.
"Uporedite zapadnu "madonu" sa bilo kojoj starom ruskom ikonom Bogorodice. U našim ikonama se oseća duh vere, pečat Pravoslavlja; na zapadnim slikama vidi se samo žena, svakako duhovna, ali puna obične, zemaljske lepote. A pogledajte samo Bogorodicu Vladimirsku: pogledajte joj oči i videćete nesravnjenu duhovnu snagu, veru u Božju milost i nadu u spasenje."
Otac Arsenije je govorio jasno i izražajno. Dok je izgovarao ove reči, promenilo mu se čak i držanje. Govorio je o poznatim ikonama i objašnjavao svaki primer, otkrivajući pred svojim slušaocima duh starog ruskog ikonopisa. Zatim poče govoriti o ruskoj arhitekturi i njenoj vezi sa Pravoslavljem, navodeći primere Suzdalja, Vladimira i moskovskih crkava. Na kraju završi ovim rečima: "Gradeći crkve, Rusi su učinili da i kamen zapoje hvalu Bogu, da poučava ljude o Njemu, da Ga slavi."
Govorio je otac Arsenije skoro sat i po. Ljudi su ga slušali u potpunoj tišini. Sa lica profesora nestade prikriveni podsmeh; sada više nije delovao tako impozantno.


03 ruj 2012 11:25
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
"Oprostite", reče. "Odakle vi sve ovo znate? Poznajete umetnost, arhitekturu, čitali ste čak i moje knjige! Gde ste studirali? Mislio sam da ste sveštenik..."
"Čovek je dužan da poštuje i poznaje svoju otadžbinu", odgovorio je otac Arsenije. "Jako je važno da čak i "obični popovi", kako ih vi nazivate, poznaju dušu ruske umetnosti. Pošto im je poverena briga o ljudskim dušama, dužni su da svojoj pastvi prikažu istinu. Ovo je veoma potrebno naročito stoga što ljudi poput vas, profesore, lažima i teorijama iskrivljuju um ljudima i zatrpavaju ono što je u čoveku najsvetije i najdragocenije. To iskrivljenje istine, naravno, potiče iz razloga sopstvenog interesa, i radi ulagivanja trenutnim političkim pravcima i nastojanjima."
Profesor se sada sasvim preobrazi i upita: "Ko ste vi? Kako se zovete?"
"U svetu sam se zvao Pjotr Andrejevič Streljcov, a sada sam jeromonah Arsenije, zatvorenik, kao i vi, u "specijalnom" logoru.
Vidno zaprepašćen, profesor zamuca: "Pjotre Andrejeviču, moje izvinjenje. Oprostite mi. Nisam mogao da pretpostavim da razgovaram sa poznatim istoričarem umetnosti, piscem tolikih knjiga i eseja, učiteljem mnogih, poznatim profesorom, a sada i sveštenikom, i da mu postavljam tako banalno pitanje... Već nekoliko godina se ne zna ništa o vama. Niko ne zna gde ste, samo vaše knjige i radovi i dalje govore umesto vas. Kako je moguće da ste vi, čuveni stručnjak, odlučili da postanete sveštenik?"
"Postao sam monah Arsenije zato što vidim i osećam Božje prisustvo u svakoj stvari. Kada sam postao sveštenik, shvatio sam da "običan pop" mora vrlo mnogo toga da zna. I kad smo već kod "popova", vi barem znate da su "obični popovi" predstavljali onu snagu koja je stvorila Rusiju četrnaestog i petnaestog veka i koja je pomogla narodu da se oslobodi Tatara. Nažalost, istina je i to da je u šesnaestom i sedamnaestom veku moral ruskog sveštenika pao i da je u tom periodu bilo tek nekoliko "svetionika" vere u ruskoj crkvi. Do toga doba, međutim, sveštenstvo je bilo pokretačka snaga naše zemlje."
Rekavši to, otac Arsenije se povuče. Oni koji su ga slušali, među njima i Avsenkov, i dalje su stajali, zadivljeni i začuđeni. Neko reče: "Eto vam, prijatelji, eto našeg "običnog" popa. Raziđoše se i odoše na počinak bez ijedne reči.
Avsenkov primeti da su od toga dana intelektualci u logoru drugačije gledali na oca Arsenija. Očigledno je bilo da je mnogima od njih postala jasnija veza između Boga, nauke i inteligencije. Avsenkov je bio ubeđeni komunista i skoro fanatično je verovao u marksističku ideologiju. Prve godine u logoru držao se po strani, a kasnije je počeo da opšti i sa drugim zatvorenicima. Tada je uvideo da su njegovi stari poznanici - komunisti većinom priželjkivali povratak starog načina života, kada je sve bilo mnogo jednostavnije i udobnije. Nisu imali više nikakvu želju da se bore protiv nepravednog Staljinovog režima. Avsenkovu se nisu dopadali ovakvi njihovi stavovi i on prestade da im se obraća. Sada, kada je počeo da drugačije posmatra svoj život, shvatio je da je svoj idealizam izgubio pre mnogo, mnogo godina, da je svoje ideje zamenio "formulama istine" koje je poput papagaja ponavljao u svakoj prilici i izvršavao data mu naređenja. Izgubio je svaki dodir sa čovečanstvom - kontakte sa ljudima su mu zamenili kružoci i novinski članci.


03 ruj 2012 11:27
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Sada, kao jedan od osuđenika u logoru, Avsenkov prvi put posle mnogo godina oseti pravi život umesto veštačkog. Dopadao mu se otac Arsenije zbog svog neobičnog ponašanja prema ljudima, zbog njegove spremnosti da svakome pomogne i istinske dobrote. Umne sposobnosti oca Arsenija su ga sasvim razoružale. U prvo vreme je njegova bezgranična vera u Boga i neprestana molitva odbijala Avsenkova, a u isti mah ga i privlačila. Uz oca Arsenija se uvek osećao dobro. Sve teškoće, potištenost, depresivna atmosfera u logoru, sve je to u prisustvu oca Arsenija postajalo snošljivo. Zašto? Na to pitanje nije imao odgovor.
Ivan Aleksandrovič Sazikov, jedan od bolesnika koga je otac Arsenije negovao, bio je, kako su kasnije saznali, poznati kriminalac. Imao je veliku vlast, bio je veoma okrutan, dobro je poznavao društvo zločinaca u logoru i vrlo brzo ih je potčinio sebi. Svi su mu se pokoravali. Njegova reč je bila zakon za sve, svi su ga se logoraši bojali, no on nije voleo da se meša u njihove unutrašnje stvari, već se držao po strani.
Čitava tri meseca po ozdravljenju, Sazikov nije hteo da bude ni blizu oca Arsenija. Pravio se, štaviše, da ga i ne poznaje. Međutim, dogodi se jednog dana te Sazikov povredi nogu, što ga je prikovalo za postelju nekoliko dana. Rana mu se zagnoji, posle čega ubrzo nastupi gangrena. Postojala je bojazan da će ostati bez noge. Zdravstveno osoblje ga nije prisiljavalo da ide na rad, no njegovo se stanje nije popravljalo. I opet ga je otac Arsenije hranio i negovao, te Sazikov ozdravi.
Posle ovoga je Sazikov hteo da se oduži ocu Arseniju: pokušavao je da mu da novac, no otac Arsenije mu sa osmehom reče: "Ne radim ja ovo zbog novca, već zbog tebe i radi tebe, zbog onoga što jesi."
Sazikovu se tada otkraviše osećanja prema ocu Arseniju i on mu jednom ispriča celu svoju životnu priču. Tom prilikom mu reče i ovo: "Uopšteno govoreći, ja ne verujem ljudima. Sveštenicima - još manje. Ali vama, Pjotre Andrejeviču, vama verujem. Znam da me nećete prevariti. Vi živite u Bogu i za Boga, i sve što činite, ne činite radi sebe nego radi drugih. Takva je bila i moja majka."
Ovu priču su ispričali Avsenkov i Sazikov. Tačnost priče je potvrdio i jedan broj bivših zatvorenika koji su se zatekli u logoru u to vreme.


03 ruj 2012 11:29
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
PRESTANITE!

Napolju je besnelo užasno nevreme. Mnogi su već poumirali od mraza i hladnoće, a na njihovo mesto su stalno dovodili nove. To su bili teški dani, no najgore su prolazili politički zatvorenici. Dogodilo se da su kriminalci dva dana za redom otimali hranu od političkih zatvorenika. Te noći, nakon prozivke, pošto je baraka zaključana, nastade strašna tuča oko hrane između te dve strane.
Na čelo "političara" stao je Avsenkov, a kriminalce je predvodio Ivan Smeđi, okoreli zločinac, neradnik i višestruki ubica. Nekoliko puta je počinio ubistvo i u logoru. Voleo je igre kartama u kojima je gubitnik plaćao životom.
Te večeri je tuča, dakle, nastala oko sledovanja hrane koje su kriminalci otimali kao od šale od drugih zatvorenika, dobacujući usput da im je služenje tuđim stvarima prešlo u naviku. Uprava logora i nadzornici bili su, iz razloga sopstvene bezbednosti, uvek na njihovoj strani.
U početku su radile pesnice, zatim su počeli da se tuku drvima za loženje, dok odjednom u rukama nekih od kriminalaca nisu sevnuli noževi. Posedovanje bilo kakvih bodeža je, naravno, bilo zabranjeno. Zatvorenici su redovno bili podvrgavani pretresu, no straža i nadzornici kao da nisu primećivali te noževe.
Prvo su ranili jednog mladog vojnika. Nekoliko "političara" završiše sa razbijenim glavama. Kriminalci su umeli da se drže zajedno, dok je ovim drugima bilo preostalo jedino da viču - od straha nisu smeli da priskoče u pomoć svojima. Kriminalci su bili mnogo jači i okrutniji. Po podu poče da se razliva krv.
Otac Arsenije pritrča Sazikovu i stade da ga preklinje: "Pomozite! Molim vas, pomozite, Ivane Aleksandroviču! Izbodoše ljude noževima! Krv lije na sve strane! Molim vas, u ime Boga, recite im da prestanu! Vas će poslušati..." Sazikov se na to samo gorko nasmeja i reče: "Naravno, poslušaće me, ali zašto vi i vaš Bog ne učinite nešto? Evo, Smeđi je već ubio dvojicu, a Avsenkov je jedva živ. Vaš Bog kao da ni ne primećuje šta se ovde dešava!"
Otac Arsenije pogleda oko sebe. Vide ljude oblivene krvlju, začu krike, psovke, jauke i duša mu se ispuni neizrecivim bolom.
On priđe i zakorači tamo gde je tuča bila najžešća i snažnim, razgovetnim glasom reče: "U ime Boga, naređujem vam: prestanite!" Zatim ih sve oseni znakom Krsta i prošaputa: "A sada, brzo pomozite ranjenima" i stade kraj svog kreveta. Stajao je tamo, kao da je u nekom drugom svetu, kao da je obasjan nekom čudnom svetlošću, pogružen u molitvu. Nije čuo kada su mrtve odneli do vrata, niti kada su pokušavali da ukažu pomoć ranjenicima. Sva njegova pažnja bila je usredsređena na molitvu.
U baraci je sada vladala potpuna tišina. Čulo se samo kako ljudi polako odlaze na počinak, kao i ječanje jednog od ranjenih. Sazikov tada priđe ocu Arseniju i reče mu: "Oprostite mi, oče Arsenije. Sumnjao sam u vašeg Boga. Sada vidim da On postoji. Osećam strah... Velika je moć data onima koji veruju. Oprostite mi što sam vam se smejao."
Kroz dva dana, ocu Arseniju priđe i Avsenkov. "Hvala vam! Spasli ste mi život. Posmatrajući vas i ja počinjem da shvatam da Bog postoji."
Život je nastavio svojim tokom. Zatvorenici su pristizali, teško radili, umirali i na kraju bili sahranjivani u promrzlu zemlju. Na njihovo mesto su dolazili drugi i tako se krug ponavljao.
Od onog dana niko u baraci više nije otimao hranu, to je postalo novo nepisano pravilo u logoru. Ako bi neko od kriminalaca slučajno i zaboravio na ovo novo pravilo, drugi kriminalci bi ga veoma brzo podsetili.


04 ruj 2012 09:42
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Otac Arsenije je i dalje veoma teško radio, ali nikada nije klonuo duhom. U baraku u kojoj je on živeo doveli su u to vreme mnoštvo ljudi najrazličitijeg porekla, sa ciljem da svi što pre poumiru. To je izazvalo oštre sukobe između raznih grupa, a otac Arsenije bi se uvek našao da svakoga uteši, da svakome pomogne. Toplim i blagim rečima umeo je da ublaži bol i patnju. Među novim zatvorenicima je bilo komunista, vernika, kriminalaca i još mnogih drugih vrsta ljudi, ali otac Arsenije bi za svakog pojedinačno pronalazio prave reči. Njegove su reči prodirale duboko u dušu čoveka i hrabrile ga da nastavi da živi, davale nadu za budućnost, a često mu pomagale da postane bolji.
Na neki čudan način, Avsenkov i Sazikov su postali prijatelji. Šta ima zajedničko jedan komunista - idealista sa jednim kriminalcem? To da ga na nevidljiv način sa njim spaja otac Arsenije.
Ovu priču su ispričali Avsenkov, Sazikov i još trojica bivših zatvorenika

KOD MAJORA

Nadzornik poče često i bez najave da upada u baraku i da proziva oca Arsenija za svaku sitnicu dok je ovaj obavljao svoje redovne poslove. Jednog dana, u nastupu nesvakidašnjeg gneva, on udari oca Arsenija posred lica i mučki ga opsova. Te večeri je otac Arsenije dobio poziv da se pojavi pred upravnikom logora.
U logoru je dobro poznato da noćni poziv ne sluti na dobro. Govorilo se da je neki novi major došao na mesto upravitelja logora. Poziv u takozvani "sektor za specijalna pitanja" je obično značio ispitivanje i pokušaj islednika da po svaku cenu od optuženog iznudi nekakvo priznanje, ili ubeđivanje zatvorenika da postane "tajni saradnik uprave", drugim rečima, špijun. Ako bi zatvorenik odbio takvu vrstu saradnje, usledilo bi bezdušno batinanje. Naravno, prebijanje zatvorenika je bilo uobičajeno i za vreme ispitivanja. Batine se jedino nisu dobijale kada bi nekoga pozvali u upravu da mu saopšte da mu je produžena kazna. Svi su strahovali od "specijalnog sektora." Tamo je radilo oko 25 ljudi koji su većinom bili podložni uticaju alkohola. Oni su bili zaduženi za isleđivanje, a umeli su i da tuku. Uzrečica im je svima bila: "Propevaćeš!"
Otac Arsenije je najpre ušao u kancelariju nekog mladog narednika, koji je odmah počeo sa uobičajenim pitanjima: ime, očevo ime, prezime, razlog izdržavanja kazne. Zatim je usledila optužba: "Priznaj da si širio propagandu u logoru!"
Otac Arsenije odgovori na sva pitanja u vezi imena, a potom zaćuta. Poče da se moli u sebi. Narednik je psovao, udarao pesnicom o sto i pretio. Najzad ustade i reče: "Kod majora ćeš propevati!" Izađe iz sobe i vrati se posle deset minuta. Povede oca Arsenija majoru, upravniku logora. Otac Arsenije je znao da se to neće završiti na dobro.


04 ruj 2012 09:45
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Kada su ušli u kancelariju upravnika logora, major stade da prelistava dosije oca Arsenija. "Ostavi nas nasamo", reče naredniku i ovaj izađe. Major ustade, proveri vrata, zatim ponovo sede za svoj sto i poče da čita dosije. Otac Arsenije je za to vreme stajao i molio se: "Gospode, smiluj se meni grešnome."
Kada je završio čitanje dosijea, major se obrati ocu Arseniju sasvim normalnim i ljubaznim tonom: "Sedite, Pjotre Andrejeviču. Lično sam vas pozvao da dođete ovamo." Otac Arsenije sede i pomisli: "Počinje..." Nije prestajao da se moli u sebi: "Gospode, smiluj mi se. Svu nadu sada polažem u Tebe."
Major još jednom proveri fotografiju u dosijeu, zatim otkopča džep na košulji, izvadi parče papira i pružajući ga ocu Arseniju reče: "Ovo je za vas. Poslala vam je Vera Danilovna. Ona je dobro, zdravlje je dobro služi. Pročitajte pismo!"
Dragi oče Arsenije,
Bezgranična je Božja milost. Bog vas je sačuvao u životu. I mnoge je od nas sačuvao. Ne plašite se, samo verujte! Molite se i dalje za nas grešne. Vera
Otac Arsenije je bio zapanjen. Vera Danilovna je bila njegova duhovna kćerka, od sve njegove duhovne dece njemu najbliža i najprivrženija. Rukopis je, bez sumnje bio njen. Niko drugi nije mogao da napiše to pisamce: još odavno su se dogovorili da, ako ikada budu imali prilike da pišu jedan drugom, u znak raspoznavanja pogrešno napišu reč "molite se."
"Gospode, blagodarim Ti što si dopustio da saznam nešto o svojoj deci, blagodarim Ti na Tvojoj velikoj milosti!" molio se, dok je pokušavao da sabere misli.
Major uze papirić iz ruke oca Arsenija i baci ga u vatru. Obojica su ćutali neko vreme. Otac Arsenije je bio duboko dirnut. Nije mogao da razume šta se to događa. Major je ćutao jer je osetio zbunjenost i potrešenost oca Arsenija. Posmatrao ga je: pred njim je sedeo starac sa retkom bradom, obrijane glave, obučen u staru, na mnogim mestima zakrpljenu platnenu košulju i poderane pantalone.
Major je, iz pročitanog dosijea, shvatio da je otac Arsenije svrstan u "ozbiljne" slučajeve: jedan član njegove porodice je bio poznati naučnik, a sam Pjotr Andrejevič Streljcov je diplomirao na moskovskom univerzitetu i pročuo se po zemlji i inostranstvu kao sjajan istoričar umetnosti. Bio je pisac poznatih studija o staroj ruskoj umetnosti i arhitekturi, a kasnije se zamonašio. Oko sebe je okupljao veliku grupu vernika koja se, mimo očekivanja vlasti, nije razišla čak ni nakon njegovog hapšenja. Isti starac koji je sada sedeo pred njim umeo je, nekada kada je živeo na slobodi, da sjedini duboku veru u Boga i naučnički um. Njegove knjige su govorile o lepotama zavičaja i učile čitaoca da voli svoju zemlju. Međutim, sada je, očigledno, sve to u njemu umrlo: bio je pregažen, slomljen. Smrt mu je bila blizu. Major je samo na molbu svoje žene, koju je bezuslovno voleo i čije je savete slušao, kao i na molbu Vere Danilovne koja je nekada mnogo pomogla njegovoj ženi i kćerki, pristao da se izloži velikoj opasnosti i uruči pismo zatvoreniku.
Vera Danilovna je bila lekar. Svojom stručnošću i požrtvovanjem spasla je život nekolicini ljudi koji su bili bliski majoru. Ovo što je major upravo uradio bilo je veoma opasno u ovom "specijalnom" logoru u kome svi samo vrebaju priliku da nekoga prijave, ne bi li na


04 ruj 2012 09:45
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
taj način došli do unapređenja. No, postojao je još jedan razlog zbog koga je major želeo da se susretne sa ocem Arsenijem.
Otac Arsenije se molio sa tolikim usrđem da je izgledao potpuno odvojen od sveta. Ipak, on pogleda majora i reče mu: "Hvala vam što ste mi doneli pismo. Blagodarim vam u ime Gospoda."
Gledajući oca Arsenija, major postade svestan da se sada pred njim više ne nalazi umorni starac, već čovek krepkog duha koga ni mnoge godine po logorima nisu uspele da slomiju; naprotiv, samo su učvrstile snagu njegovog duha. U tom trenutku, iz očiju oca Arsenija isijavala je svetlost i snaga kakvu major do tada nikada nije video. Iz njegovih očiju izlivala se bezgranična blagost i duboko poznavanje ljudske duše.
Major oseti da je otac Arsenije mogao snagom duha da postigne sve što je hteo. Njegove oči su ponirale u najdublja i najskrivenija mesta ljudske duše i bile u stanju da vide čovekove misli. Major je znao da ga čovek ovakvog duha neće upitati kako se usudio on, koji je tek odnedavno na rukovodećem položaju u logoru, da mu preda pismo.
Tada major primeti da otac Arsenije netremice gleda u nešto iza njega. Najednom, otac Arsenije ustade, prekrsti se nekoliko puta i kao da se nekome pokloni. Sada je ušao i major, jer tog trenutka pred njim više nije stajao starac sa zakrpljenom košuljom i poderanim pantalonama, već sveštenik u sveštenim odeždama koji je vršio sveto bogosluženje.
Major slegnu ramenima pred ovim nesvakidašnjim događajem. Odjednom se seti davno zaboravljene slike: seti se kako ga je majka, dok je bio mali, vodila o velikim praznicima u drvenu seosku crkvicu. Najednom ga obuze osećanje topline i blagosti.
Otac Arsenije sede i major ponovo vide pred sobom umornog starca. Ipak, iz njegovih očiju se izlivala svetlost.
"Pjotre Andrejeviču! Nedavno sam postavljen za upravnika logora. Još dok sam bio u Moskvi, razgovarao sam sa Verom Danilovnom i uzeo na sebe da vam prenesem poruku od nje. Htedoh još da vas zamolim da pomognete čoveku koji živi u istoj baraci sa vama..." Major zastade, tražeći reči.
"Razumem vas! Naravno, rado ću pomoći Aleksandru Pavloviču Avsenkovu. Preneću mu sve što mi budete rekli. Znam da vam nije lako na novom položaju, Sergeje Petroviču, niste još imali vremena ni da se naviknete. Teško je, vrlo je teško naviknuti se na ovakav način života. Toliko užasnih stvari se ovde dešava! No, budite blagi koliko god možete i time ćete mnogo pomoći zatvorenicima."
"Da, teško je. Svuda je sada teško, zato sam i dospeo ovde. Srce me boli kada vidim šta se oko nas dešava. Ljudi sumnjičavo motre jedni na druge, drug druga prijavljuje bez razloga, izdaju se tajna naređenja koja su u suprotnosti sa javnim...Činim sve što mogu, ali to je premalo. Stid me je da priznam, ali bojim se za sebe.
"Nadzornik Pupkov mi stalno šalje izveštaje o vama; očigledno je da vas ne voli. Uskoro će na njegovo mesto biti postavljen neko drugi, neko malo popustljiviji. Znam koliko vam je teško, Pjotre Andrejeviču, i kao što rekoh, ne mogu vam mnogo pomoći, ali pokušaću


04 ruj 2012 09:47
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
koliko god mogu da vam bar malo olakšam život. Od sada ću vam uručivati pozive preko Markova, narednika koji vas je primio i doveo meni. Markov je težak čovek, sumnjičav. Zbog toga ću mu dati nalog da na vas obrati posebnu pažnju, i nakon ispitivanja da vas uvek dovede meni. Ne brinite, njegova zapažanja neće biti uneta u vaš dosije.
"Aleksandar Pavlovič me poznaje kao generala Abrosimova. Recite mu da mi je oduzet čin generala i da sam sada samo major. Mnogi se sećaju Aleksandra Pavloviča Avsenkova, ali teško da mu iko sada može pomoći. Molbe za njegovo oslobođenje su stigle čak i do Staljina, no jedini je odgovor bio: "Neka odsedi još neko vreme u logoru." Za to vreme, čovek koji se domogao Avsenkovog položaja sada pokušava da ga se zauvek otarasi kako bi osigurao svoje mesto. Aleksandar Pavlovič mnogo zna, pravi je idealista, iskren je. Na takve ljude vlasti ne gledaju blagonaklono. Vlastima bi išlo u račun da se on strelja, samo što Staljin još nije naredio njegovu likvidaciju. Zato Staljinovi podanici žele da ga "nezvanično" likvidiraju, preko kriminalaca u logoru. Govori se da je Ivanu Smeđem dojavljeno da ga nekako ukloni.
"Molim vas, predajte Aleksandru Pavloviču ovo pisamce sa porukom od njegove žene. To će ga okuražiti, dati mu snage da istraje. Recite mu da se posebno čuva Savuškina iz vaše barake - taj smišlja lažne optužbe protiv njega.
"A sada, molim vas, potpišite izveštaj o našem razgovoru. Izveštaj ću sastaviti prilikom sledećeg susreta."
Otac Arsenije se potpisa na praznom listu hartije i reče: "Činite ono što morate."
Major ustade, priđe ocu Arseniju i reče: "Pomenite me, molim vas..."
Pun utisaka i osećanja, hvaleći Boga u sebi, otac Arsenije se vrati u svoju baraku i, umoran od svega što je doživeo, leže odmah u postelju.
Svi zatvorenici u njegovoj baraci odahnuše kada su ga videli. Nisu se nadali da će se otac Arsenije vratiti iz sektora za "specijalna pitanja." A on se na svojoj postelji molio Bogu i u sebi pojao psalme, blagodareći Gospodu i govoreći: "Neka su hvaljena dela Tvoja, Gospode! Blagodarim Ti što si mi pokazao divnu milost Tvoju. Ne ostavi me, i dalje mi budi milostiv, moj Bože."
U logoru postoji jedno nepisano pravilo: kada se neko vrati sa "informativnog razgovora", niko mu ne prilazi i niko ga ništa ne pita; ako je raspoložen, on će sam reći ono što bude hteo o svom ispitivanju. Ako ga neki drugi zatvorenik nešto pita o isleđivanju, to je moglo da se protumači kao da se dotični plaši da nije i njegovo ime možda spomenuto prilikom ispitivanja. Te noći, otac Arsenije nije zaspao; sav je bio obuzet radošću zbog obilne milosti koju je Bog toga dana izlio na njega. Celu ga je noć slavio. Molio se i presvetoj Božjoj Majci. Sledećeg jutra je ustao i sa lakoćom započeo svoj svakodnevni posao.
Toga jutra, banu Pupkov u baraku, osvrnu se oko sebe i reče: "Šta je, pope, još si tu? Ne brini, dokrajčiće te oni, i to uskoro!" I ode, smejući se.
Kada su se zatvorenici te večeri vratili sa rada, otac Arsenije priđe Avsenkovu i reče mu: "Neću stići da na vreme isečem ove panjeve. Ne mogu sam. Hoćete li da mi pomognete?"


04 ruj 2012 09:47
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Do prozivke je ostalo još sat vremena. Reflektori su već počeli da klize po logoru. Poče već da se smrkava. Otac Arsenije reče Avsenkovu: "Zajedno sa sledećim panjem dodaću vam jednu cedulju. Pročitajte je, a zatim je progutajte. Sve ću vam objasniti kasnije."
Avsenkov se zaprepasti: "Kakvu cedulju?"
Otac Arsenije mu krišom, zajedno sa panjem, dodade cedulju koju mu je dao major. Avsenkov je zgrabi i stade da udara po panju velikim komadom drveta. Zatim se sagnu, kao da hoće da pogleda panj izbliza i pri slaboj svetlosti zimskog sumraka poče da čita pisamce. Pročitao ga je dva puta. Iz očiju mu grunuše suze. Otac Arsenije tiho reče: "A sada, brzo progutajte ceduljicu i pokušajte da se savladate."
Nastavili su da rade, i otac Arsenije uspe da mu prenese ceo razgovor sa majorom Abrosimovim, o tome kako njemu, Avsenkovu, prijatelji žele da pomognu, ali da je to gotovo nemoguće i o opasnosti koja mu preti od kriminalaca.
"Pjotre Andrejeviču, oče Arsenije!" reče Avsenkov uzbuđeno. "Do sada nisam verovao u Boga, ali sada počinjem da verujem. Dobio sam pismo od moje Kaće! Piše mi o jednom veoma dragom prijatelju koji ima položaj na vlasti. Hoće da mi pomogne, mada je svestan, ako neko sazna za to, da je propao. Čak i u logoru ima dobrih i blagočestivih ljudi - nisu svi zaglibljeni u blato. Kaća kaže da se moli Bogu za mene. Mora biti da Bog sluša njene molitve, jer evo, pomaže mi preko vas! Vi ste tu, grejete mi srce, ne ostavljate me samog sa mojim sumornim i strašnim mislima. Pomažete i drugima: gle, šta ste napravili od okrutnog zločinca kakav je bio Sazikov, koji nam je svima uterivao strah u kosti: sada je pitom, kao jagnje! Sluša vas i veruje vam. Vi to možda i ne primećujete, ali ja vidim. I sada zaista verujem: to Bog čini preko vas. Ne znam da li će ikada od mene postati pravi Hrišćanin, ali sada znam: Bog postoji."
Čim su uneli drva u baraku, pritrča Sazikov da im pomogne. Otac Arsenije i njemu ispriča o svom susretu sa majorom i o tome kako u Moskvi postoji plan da se Avsenkov likvidira preko logorskih kriminalaca.
Otac Arsenije je Sazikova zvao krštenim imenom Serafim. Nije ni malo strepeo da bi Sazikov mogao prijaviti njihov razgovor. Sazikov se zaista mnogo, mnogo promenio.
"Kako je sve to neobično", reče Sazikov. "Dobro, pomoći ćemo. Zaštitićemo Aleksandra Pavloviča. Dobar je to čovek, vredan. Ne brinite se, zaštitićemo ga. Imamo mi načina za to između sebe."
Ovu priču su ispričali Avsenkov, Sazikov i Abrosimov, a deo je preuzet iz zapisa samog oca Arsenija.


04 ruj 2012 09:48
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
ŽIVOT TEČE DALjE

Zime prođe, nastupi proleće. U tom periodu su mnogi zatvorenici oboleli, a mnogo ih je umrlo. Logorska bolnica je bila prepuna, te su bolesni morali da ostanu u barakama. Otac Arsenije se osećao veoma slabo, premda je i dalje obavljao svoje dužnosti. Posle mraza i studeni nastupila je nesnosna vlaga. U barakama je moralo da se loži kao i zimi, kako se na zidovima i odeći ne bi pojavila memla.
Mada je bio potpuno iscrpljen i jedva sposoban da se drži na nogama, otac Arsenije je i dalje pomagao kome god je mogao. To je uvek činio sa neočekivanom toplinom koja je svakoga duboko dirnula. Nikada nije čekao da ga neko zamoli za pomoć, već bi sam prilazio čoveku, kao da je znao kome je pomoć najpotrebnija. Potom bi se tiho udaljavao, ne očekujući zahvalnost.
Kao što je obećao, major je smenio Pupkova i na njegovo mesto postavio novog nadzornika. Novi nadzornik nije mnogo govorio. Bio je strog, ali pravičan, zbog čega ga zatvorenici ubrzo prozvaše "Pravedni." Strogo je zahtevao da se poštuju pravila, naročito higijenska, no nikoga nije udario i sasvim je retko psovao.
Prođe i kratko, sparno leto sa nesnosnim najezdama komaraca koji su po logoru širili zarazu. Mada u tom periodu nije bilo potrebno ložiti peći, oca Arsenija, zbog starosti, nisu poslali napolje da kopa grobove. Umesto toga, čistio je baraku, okolne staze i nužnike.
Dva puta je pozivan u "sektor za specijalna pitanja." Prvi put ga je ispitivao samo narednik Markov i tada se nije video sa majorom. Sa njim se susreo kada su ga drugi put pozvali u sektor. Major je delovao zabrinuto. Rekao je ocu Arseniju: "Teška su vremena. Pravila su sve strožija, svako sumnja na svakoga. Moj položaj je veoma uticajan, svi strahuju od mene, ali ne mogu mnogo da pomognem. Nemam poverenja u ljude koji rade sa mnom. Ne znam kada ću moći ponovo da vas vidim. Aleksandar Pavlovič i vi ste mi stalno na pameti. Dajte mu ovu cedulju, recite mu da ga se u Moskvi sećaju... A sada, potpišite, molim vas, izveštaj o našem razgovoru. Sastavio sam ga pre nego što ste došli."
Otac Arsenije je predao poruku Avsenkovu, što ga je veoma oraspoložilo.


05 ruj 2012 09:50
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5 ... 15  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron