Sada je: 24 lip 2018 03:22.





Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 15  Sljedeća
 Otac Arsenije svetac u logoru 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
"GDE SU DVOJE ILI TROJE SABRANI U IME MOJE..."

Jedne zime u baraku oca Arsenija dođe jedan mladić, student, po imenu Aleksej. Imao je 23 godine i bio osuđen na dvadeset godina teške robije u logoru "specijalnog" režima. Logorski život mu nije bio sasvim nepoznat, jer je u ovaj logor došao iz zloglasnog moskovskog zatvora "Butirok." No, budući veoma mlad, nije znao šta ga čeka. Čim je došao u logor, susreo se sa kriminalcima.
S obzirom da je u zatvoru u Moskvi proveo samo nekoliko meseci, odeća ovog mladića je bila još uvek dosta pristojna i naravno, odmah je privukla pažnju kriminalaca, koji smesta odlučiše da se dokopaju njegovog odela. Ivan Smeđi predloži partiju karata u kojoj gubitnik skida sve sa sebe. Svi su odmah znali da će Aleksej uskoro ostati bez odeće, ali niko nije mogao ništa da učini da to spreči; čak se ni Sazikov nije usudio da se meša. Sprečiti ovakvo kockanje ili osujetiti ovakvu nameru kriminalaca značilo je sigurnu smrt, što se u logoru veoma dobro znalo.
Ivan Smeđi, naravno, dobi partiju i sa njome, svu Aleksejevu odeću. "Skidaj sve sa sebe, prijatelju," reče.
Tada stvari krenuše naopako. Aleksej, koji je sve to bio shvatio kao šalu, odbi da skine sa sebe odeću. Smeđi tada započe predstavu: najpre mu se obrati tobož ljubazno, a zatim nasrnu na njega pesnicama. Aleksej zamahnu u samoodbrani, što samo još više razjari Smeđega. Svima je bilo jasno da Alekseju nema spasa, da će ga Smeđi ubiti. Svi su skamenjeno stajali i posmatrali kako Smeđi na smrt prebija mladića. Aleksej je bio sav obliven krvlju, krv mu je potekla i iz usta. Već je posrtao. Neki kriminalci su ga izazivali, tobož navijajući za njega i bodreći ga.
Otac Arsenije nije video početak borbe, jer je na suprotnom kraju barake slagao drva. Najednom vide da Smeđi tuče Alekseja koji više nije imao snage da se brani, već je samo pokrio lice rukama, jer ga je Smeđi bez milosti udarao pesnicama. Otac Arsenije mirno odloži drva, brzo im priđe i, na opšte zaprepašćenje, zgrabi Smeđega za mišicu. Lice Smeđega se izobliči od besa: pop se umešao u tuču - mora umreti. Smeđi je odavno bio ispunjen mržnjom prema ocu Arseniju, no ranije nije smeo da mu priđe, jer se bojao ostalih kriminalaca. Sada je, međutim, imao valjan razlog da ga ubije.
On ostavi na trenutak Alekseja i zašišta: "U redu pope. Ovo je kraj - i za tebe, i za njega. Prvo mali, pa onda ti." U ruci mu sevnu nož i on se baci na Alekseja.
Niko nije mogao da objasni šta se tada dogodilo. Slabašni i krotki otac Arsenije najednom zamahnu i udari Smeđega po ramenu takvom silom da mu izbi nož iz ruke. Zatim ga odgurnu dalje od Alekseja. Smeđi posrnu, pade i udari licem u ivicu kreveta. Otac Arsenije se okrenu Alekseju i reče mu: "Idi, Aljoša, umij se. Neće te niko više tući." Zatim, kao da se ništa nije dogodilo, nastavi sa svojim poslom.


05 ruj 2012 09:51
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
U prostoriji je vladao muk. Ivan se polako podiže sa poda. Niko od zločinaca ne izusti ni reč. Smeđi je pred svima izgubio obraz. Neko poče polako da briše tragove krvi nogom. Aleksejevo lice je bilo potpuno smrskano, jedno uvo mu je visilo, a jedno oko bilo sasvim zatvoreno, dok mu je drugo bilo svo obliveno krvlju. Svi su ćutali. Znali su da će kriminalci sada zasigurno ubiti i Alekseja, i oca Arsenija.
Sve je, međutim, ispalo sasvim drugačije. Za kriminalce je postupak oca Arsenija bio izuzetno hrabar i odvažan. Premda su se svi bojali Ivana Smeđeg, otac Arsenije nije oklevao kada je Smeđi nasrnuo nožem na Alekseja, a kriminalci su veoma poštovali čoveka koji nije pokazivao strah. Ranije je otac Arsenije bio poznat samo po svojoj dobroti i nastranosti, a sada su ga poštovali zbog hrabrosti. Smeđi ode u krevet i poče da se došaptava sa svojim prijateljima, no ubrzo uvide da je kod njih izgubio ugled.
Prođe noć. Ujutro svi otidoše na posao. Otac Arsenije je, kao i obično, poslovao oko peći, čistio ih i skidao naslage prljavštine sa poda. Uveče, samo što su se zatvorenici vratili s posla, u baraku uđe nadzornik sa nekoliko vojnika.
"Mirno!" dreknu. Svi zatvorenici poskakaše sa svojih kreveta i stadoše kraj njih u stavu mirno. Nadzornik krenu između redova ležaja i stade da gleda levo i desno. Kada je došao do oca Arsenija, okomi se na njega i poče da ga udara. Vojnici zgrabiše Alekseja i stadoše da ga vuku prema izlazu.
"Zatvorenici P18376 i P281 u kaznenu ćeliju br. 1 na četrdeset osam sati, bez hrane i vode, zbog kršenja logorskih pravila i tuče!" zaurla nadzornik.
Smeđi ih je, dakle, prijavio. Među kriminalcima, prijavljivanje vlastima je važilo za najniži i najpodliji način razračunavanja.
Kaznena ćelija br. 1 beše kućica koja se nalazila na samom ulazu u logorski kompleks. U kućici je bilo nekoliko ćelija samica, i jedna ćelija u koju su mogla da stanu dva čoveka. Na sredini te prostorije nalazila se, umesto ležaja, uzana daska, širine jedva oko četrdeset santimetara. Zidovi i pod ćelije su bili zastrti limom. Širina prostorije nije bila veća od tri četvrtine metra, a dužina joj je bila dva metra. Napolju je bilo -30o, mraz, duvao je jak severni vetar. Bilo je dovoljno da čovek samo na kratko izađe napolje, pa da sav utrne od hladnoće. Svi stanovnici barake su znali da boravak u kaznenoj ćeliji pri ovakvim vremenskim neprilikama znači sigurnu smrt. Pri ovakvoj hladnoći, smrt nastupa za dva časa. Nikada pre ovoga nisu nikoga slali u kaznenu ćeliju na ovakvoj hladnoći. Ponekad bi slali tamo zatvorenike na dvadeset četiri sata, pri temperaturi od nekoliko stepeni ispod nule. Ovakvu kaznu su mogli da prežive samo oni koji su bili ustanju da sve to vreme skaču gore - dole i da na taj način zagrevaju krvotok. Ko prestane da skače, smrzava se i umire. A toga dana je temperatura bila -30o. Otac Arsenije je bio star i iznemogao, Aleksej sav isprebijan. Obojica su bili sasvim iscrpljeni.
Stražari ih obojicu odvukoše ka izlazu. Avsenkov i Sazikov se usudiše da istupe iz vrste i pokušaju da odvrate nadzornika: "Druže nadzorniče, neće preživeti mraz. Nemojte ih slati u samicu!" Nadzornik raspali pesnicom prvo jednog, pa drugog, tolikom žestinom da obojica poleteše, ošamućeni, ka zidu.


05 ruj 2012 09:52
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Ivan Smeđi obori pogled. Obuze ga strah. Znao je da su njegovi bivši prijatelji u stanju da ga ubiju zbog ovakve izdaje.
Oca Arsenija i Avsenkova odvukoše u kaznenu ćeliju i gurnuše ih unutra. Obojica padoše na pod. Unutra je bio potpuni mrak. Otac Arsenije se prvi uspravi i reče: "Eto nas, dakle, nas dvojica skupa. Bog nas je sastavio. Hladno je, Aljoša, svuda oko nas je lim."
Čuli su zatvaranje vrata i okretanje ključa u bravi, a zatim i korake stražara kako se udaljavaju. Od mraza su im se oduzele i ruke i noge, a dah u plućima se ledio. Gvozdene rešetke na malenom prozoru propuštale su blede snopove mesečine.
"Smrzavamo se, oče Arsenije", zaječa Aleksej. "Ja sam kriv za ovo. Umrećemo obojica. Ne bismo smeli da ležimo, moramo da skačemo gore - dole, ali ne možemo tako dva dana... Ja se već osećam tako slabo, sav sam izubijan. Noge su mi već promrzle. Umrećemo, oče Arsenije! Neljudi ... bolje da su nas odmah streljali." Otac Arsenije ne reče ništa. Aleksej pokuša da skače, no to mu ništa nije pomagalo. Bilo je sasvim bespredmetno odupirati se tolikom mrazu.
"Kažite mi nešto, oče. Zašto ćutite?"
Kao iz daljine, do njega dopre glas oca Arsenija: "Molim se, Aljoša."
"Čemu se molite, kad se smrzavamo?" jedva čujno prošaputa Aleksej.
"Sami smo, Aljoša. Niko nam neće ući naredna dva dana. Molićemo se. Ovo je prvi put u ovom logoru da je Bog dopustio da se molimo naglas, punim ustima. Molićemo se, a ostalo neka bude Božja volja." Studen je postepeno savlađivala Alekseja koji pomisli da otac Arsenije gubi razum. Otac Arsenije se oseni znakom Krsta i poče nešto da govori tihim glasom, obasjan mesečevom svetlošću. Aleksejeve noge i ruke su sada bile sasvim obamrle od mraza, u njima više nije bilo ni trunke snage. Smrzavao se, više ga nije bilo briga ni za šta.
Otac Arsenije za trenutak zaćuta, a onda Aleksej sasvim jasno i razgovetno ču njegove reči i najednom shvati da su to reči molitve. Aleksej je do tada samo jednom, iz radoznalosti, bio u crkvi. Premda ga je baba krstila dok je bio još mali, u njegovoj porodici nije bilo pobožnosti. Vera ih uopšte nije interesovala, niti su znali šta je to. Aleksej je bio student, komsomolac. Kakve je veze to imalo sa verom?
Uprkos obamrlosti tela i bola od zadobijenih udaraca, Aleksej je jasno čuo reči oca Arsenija: "Bože, smiluj se na nas grešne! Svemilostivi Bože! Gospode Isuse Hriste, koji si iz Svoje prevelike ljubavi prema nama postao čovek da bi nas spasao, spasi nas sada Svojom prevelikom milošću, smiluj se na nas i izbavi nas od strašne smrti, jer u Tebe, Boga i Tvorca našeg verujemo!" tako su se izlivale reči molitve i u svakoj se reči osećala najdublja ljubav i vera u Božju milost, bezuslovno poverenje u Boga.
Aleksej poče pažljivo da prati reči molitve. U početku su ga zbunjivale, no postepeno poče da ih shvata. Molitva mu je unosila mir u dušu, uklanjala strah od smrti i sjedinjavala ga sa čovekom koji je stajao pored njega.


05 ruj 2012 09:53
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
"Gospode Bože naš, Isuse Hriste! Ti si sam Svojim prečistim ustima rekao da ako se dvoje ili troje mole za jednu stvar, onda će Otac Tvoj nebeski uslišiti njihovu molitvu, jer "gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tamo sam i ja sa njima." Aleksej stade da ponavlja reči oca Arsenija.
Hladnoća mu je sasvim obuzela telo i on beše sav obamro. Više nije znao da li sedi, leži ili stoji. Ćelija u kojoj su se nalazili odjednom iščeze, zajedno sa hladnoćom, bolom i strahom. Ostao je samo glas oca Arsenija. Gde su se oni to nalazili? Aleksej okrete glavu da pogleda oca Arsenija i vide da sve oko njega odjednom sve preobrazilo. Pade mu na um strašna pomisao: "Gubim pamet, ovo je kraj. Umirem."
Ćelija je postala šira i prostranija. Mesečine više nije bilo. Sav obasjan nekom čudnom svetlošću, otac Arsenije se glasno molio sa uzdignutim rukama, odeven u blistavo bele sveštene odežde. Takve odežde je Aleksej samo jednom video, davno, kada je iz radoznalosti bio u crkvi.
Sada su reči oca Arsenija bile lake za razumevanje, postale su mu poznate, ponirale su mu pravo u dušu. Više nije osećao nikakvu teskobu, ni bol, ni strah, samo želju da se poistoveti sa ovim rečima, da ih razume, da se sjedini sa njima. Ćelije više nije bilo: nalazili su se u crkvi. Kako su dospeli tamo? Aleksej sa divljenjem primeti da nisu sami. Ocu Arseniju su prisluživala dva mladića. Obojica su bili odeveni u iste blistavo bele odežde i obojicu je obasjavala ista neobjašnjiva bela svetlost. Nije mogao da im vidi lica, ali je osećao njihovu lepotu.
Molitva ispuni čitavo Aleksejevo biće. On ustade i poče da se moli zajedno sa ocem Arsenijem. Bilo mu je toplo, disao je lako, dušu mu je ispunjavala neizreciva radost. Govorio je molitve za ocem Arsenijem, no to nije bilo mehaničko ponavljanje, već se zaista molio zajedno sa njim. Činio mu se kao da se otac Arsenije sav utopio u reči molitve, no znao je da ga baćuška nije zaboravio i da mu sve vreme pomaže da se moli. Aleksej je shvatao sada da Bog zaista postoji, da je sa njima, video Ga je očima duše. Povremeno bi mu na um dolazila pomisao da su obojica već umrli, no razgovetan glas i prisustvo oca Arsenija brzo bi ga vraćali u stvarnost.
Nije znao koliko je vremena prošlo dok su se tako zajedno molili, kada se otac Arsenije okrete ka njemu i reče mu: "Lezi, Aljoša, umoran si. Ja ću nastaviti da se molim, a ti ćeš me čuti." Aleksej leže na pod zastrt limom, zatvori oči i nastavi da se moli slušajući oca Arsenija. Reči molitve su ispunjavale čitavo njegovo biće: "...sabrani u ime moje, Otac moj nebeski daće im..." Srce mu je na hiljadu načina usvajalo te reči. "Nismo sami", pomislio je Aleksej.
Sve beše mirno i toplo. Najednom se odnekuda pojavi njegova majka. Gle, pokriva ga toplim pokrivačem. Rukama mu grli glavu, privija ga uz sebe. Htede da joj kaže: "Mama! Čuješ li? Možeš li da čuješ oca Arsenija kako se moli? Saznao sam da Bog postoji, mama, poverovao sam u Njega!"
Kao da je čula njegove reči, majka mu odgovori: "Aljošenjka! Kad su te onomad odveli, i ja sam pronašla Boga. To mi je dalo snage da živim."


05 ruj 2012 09:54
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Sav užas prethodnog dana je nestao, majka i otac Arsenije su bili uz njega. Reči molitve, do tada nepoznate, grejale su mu dušu i vraćale ga u život. Hteo je da nikad ne zaboravi te reči, da ih pamti do kraja života. "Ne želim nikada da odem od oca Arsenija, želim da sam stalno uz njega", mislio je Aleksej.
Ležeći u polusnu kraj nogu oca Arsenija, Aleksej je čuo prekrasne reči. Otac se molio, a dvojica mladića u svetlim odeždama molila su se s njim i prisluživala mu. Bili su zadivljeni njegovom molitvom. Otac Arsenije sada nije ništa više iskao od Boga u molitvi, samo Mu je uznosio slavoslov i blagodarenje. Koliko je sve to dugo trajalo, nije mogao da oceni.
Sve što je ostalo u Aleksejevom pamćenju bile su reči molitve, topla i radosna svetlost, slika oca Arsenija, dva mladića u svetlosnim odeždama i sveobujmljujući, neuporedivi osećaj topline koja mu je davala novi život.
Neko udari u vrata, zaškripa smrznuta brava i začuše se neki glasovi spolja. Aleksej otvori oči. Otac Arsenije je i dalje stajao u molitvi. Mladići u svetlim odeždama ih blagosloviše i lagano se udaljiše. Svetlost poče da bledi i ćelija ponovo postade mračna, hladna i sumorna.
"Ustani, Aljoša", reče otac Arsenije. "Došli su po nas."
Aleksej ustade. Upravnik logora, lekar, načelnik specijalnog sektora i jedan stražar stajali su na vratima. Neko iza njih reče: "Za ovo nema opravdanja - neko bi mogao da nas prijavi Moskvi. Ko zna kako će oni na ovo gledati. Smrznuti leševi - to nije savremeni način..."
U kaznenoj ćeliji stajao je starac u iskrpljenoj košulji, a pored njega mladić u iscepanoj i krvavoj odeći, sav u modricama i podlivima. Na licima im se ogledao mir, a po odeći i čitavom telu im se uhvatio debeo sloj leda.
"Živi su?!" zaprepašćeno izusti major. "Kako je to moguće?"
"Živi smo, druže majore", odgovori otac Arsenije.
Svi se zgledaše u neverici.
"Pretresite ih!"
"Napolje!" povika jedan od nadzornika. Otac Arsenije i Aleksej izađoše napolje. Stražari skidoše rukavice i stadoše da ih pretresaju. I lekar skide jednu rukavicu, gurnu je ispod odeće oca Arsenija, a zatim i ispod Aleksejeve i reče, sam za sebe: "Neverovatno! Kako su uspeli? Tela su im topla." Lekar uđe u ćeliju, pogleda okolo i upita: "Čime ste se grejali?"
"Verom u Boga i molitvom", odgovori otac Arsenije.
"Obična halucinacija. Smesta ih vratite u baraku!" naredi jedan od nadzornika, vidno uznemiren. Dok su ih odvodili, Aleksej ču lekara kako govori nadzorniku: "Zapanjujuće! Pri temperaturi od -30o smrt nastupa najkasnije za četiri do pet sati. Vi, nadzornici, ste danas zaista imali sreće. Ovo je moglo da se završi nepovoljno za sve nas."


05 ruj 2012 09:55
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
U baraci su ih dočekali kao da su vaskrsli iz mrtvih. "Kako ste se spasli?" svi su hteli da znaju.
Njih dvojica su samo odgovarali: "Bog nas je spasao."
Kroz nekoliko dana Ivan, zvani Smeđi, bi premešten u drugu baraku. Nedelju dana posle toga dogodio se nesrećan slučaj: dok je radio napolju, jedna stena se odvalila i zgnječila ga. Izdahnuo je u strašnim mukama. Proneo se glas po logoru da su stenu odvalili njegovi bivši prijatelji.
Aleksej je postao drugi čovek, kao preporođen. Kad god je mogao, pratio je oca Alekseja u stopu i molio ga da mu priča o Bogu i Pravoslavnom bogosluženju.
Ovu priču je ispričao Aleksej, a nekoliko svedoka iz barake oca Arsenija je potvrdilo istinitost ovog kazivanja.


05 ruj 2012 09:56
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
"PRAVEDNI" NADZORNIK

Stari nadzornik je smenjen i na njegovo mesto je doveden novi, koji zbog strogih zahteva o sprovodjenju propisa u logoru, kao i zbog pravednog pristupa zatvorenicima, dobi nadimak "Pravedni." Novi nadzornik nije ispoljavao nikakva osecanja prema ocu Arseniju; ako mu nesto ne bi bilo po volji, imao bi obicaj da podrugljivo kaze: "Oce, vrlo je bitno da se sluzba odvija prema tipiku." Tada bi odlazio i vracao bi se kroz sat vremena da bi proverio da li je otac Arsenije obavio posao na zadovoljavajuci nacin.

Tog leta, nesto se veoma neobicno dogodilo "Pravednome." Jednog dana, dok je nadzornik obavljao redovni pregled baraka sa okolinom, otac Arsenije je cistio staze izmedju baraka. On odjednom vide nadzornika kako, posto je zavrsio pregled, vadi iz dzepa novcanik. Izvadio je nesto iz novcanika, vratio ga u dzep i izgubio se iz vida.

Cisteci tako staze, otac Arsenije dodje do mesta gde je "Pravedni" zastao i na zemlji ugleda crvenu knjizicu. Podize je i vide da je to nadzornikova partijska knjizica. Otac Arsenije stavi knjizicu u dzep i, posto zavrsi sa ciscenjem staze, ode da pospremi baraku. Dok je cistio, gledao je svako malo kroz prozor, ne bi li ugledao nadzornika. Kroz dva sata vide "Pravednoga" kako juri prema njemu u panici. Otac Arsenije izadje iz barake i podje mu u susret.

U to vreme je gubitak partijske knjizice, posebno u logorima, znacio smrt, i "Pravedni" je to dobro znao. Jurio je po stazama izmedju baraka, a na licu mu je bio ispisan uzas. Uplaseno je bacao pogled levo i desno i video da je nekoliko ljudi tuda vec proslo. Otac Arsenije mu pridje i rece mu: "Druze nadzornice, dozvolite mi da vam nesto kazem." Nadzornikovo lice se smraci od gneva. "Sklanjaj mi se s puta, pope!" povika i htede da ga udari. Otac Arsenije mu cuteci pruzi partijsku knjizicu, okrete se i podje prema baraci.
Nadzornik zgrabi knjizicu i povika: "Stani!" Prilazeci mu blize, upita: "Ko te je
video?"
"Niko me nije video, druze nadzornice. Pronasao sam knjizicu pre otprilike dva sata
ovde, na stazi."

"Pravedni" se okrete i ode. Nista se nije mnogo promenilo, ali sada njegovi zahtevi prema ocu Arseniju postadose sve stroziji. Mnogi su pomislili da je namislio da se resi oca Arsenija kao opasnog svedoka. To je bio cest postupak u logoru; nadzornik bi usmrtio
zatvorenika, uz opravdanje da ga je ovaj napao. Cesto bi se za tako nesto dobijalo i
unapredjenje.
Postojalo je mnogo nacina da se logoras likvidira, a da niko iz logorske uprave za to
ne odgovara.
Vreme je prolazilo.
Ispricao Andrej Ivanovic, nekadasnji nadzornik logora u kome je otac Arsenije
proveo mnogo godina. Korisceni su i opisi koje je zabelezio sam otac Arsenije.


MAJKO BOZJA, NE OSTAVI IH!
Ovu pricu je ispricao sam otac Arsenije najblizim svojim duhovnim cadima, medju
kojima sam bio i ja.

Svedocanstva koja su mi ostavili Avsenkov, Sazikov i student Aleksej (koji je tada vec pusten iz logora), pomogla su mi da sastavim slecu crticu iz zivota oca Arsenija. Svi su oni bili prisutni u baraci kada je otac Arsenije telesno umro i, prema njihovom svedocenju, vratio se ponovo u zivot.

Kada sam zavrsio beleske o ovom dogadjaju, osetio sam da treba da pokazem rukopis ocu Arseniju. On ga je procitao i dugo zatim cutao, a kada ga upitah: "Zar nije stvarno tako bilo?" odgovorio mi je:

"Veliku milost su mi podarili Gospod i Majka Bozja, pokazali su mi najsvetije i najcudesnije blago - blago ljudske duse ispunjene verom, ljubavlju i dobrotom. Gospod i Njegova Mati su mi pokazali da vere na zemlji nikada nece nestati. Mnogi je ljudi nose u sebi: neki sa zarom, drugi sa strahopostovanjem, a neki, opet, u sebi kriju samo malenu iskricu vere. Takvima je neophodno da imaju dobrog svestenika koji ce im kao dobri pastir pomoci da se ta iskra u njima razgori u neugasivi plamen vere. Gospod mi je pokazao da ljudi koji u sebi imaju vere, a narocito pastiri ljudskih dusa, moraju da se bore za svakog coveka do poslednje kapi snage, do zadnjeg svoga daha. Osnova borbe za dusu jeste ljubav, blagost i pomoc bliznjemu, pomoc koju dajemo ne radi sebe, vec radi brata svoga. Ljudi sude o veri, sude cak i o samome Hristu, na osnovu ponasanja svojih bliznjih. Takodje je pisano: "Jer ces zbog svojih reci biti opravdan i zbog svojih reci biti osudjen" (Mat. 12:37) i "Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov" (Gal. 6:2).

"Ono sto mi se tom prilikom dogodilo, za mene je predstavljalo pre svega veliki nauk i opomenu. Taj dogadjaj me je postavio na moje mesto. Posto sam mnogo vremena proveo po logorima, i posto me je toliko puta milost Bozja izbavljala od nevolja, poceo sam da umisljam kako sam postao jak u veri. No kada sam okusio telesnu smrt, Gospod i Majka Bozja su mi pokazali da nisam dostojan ni da se dotaknem odece mnogih suzanja u logoru i da od takvih mogu mnogo da naucim.

"Gospod me je ponizio, postavio me na moje mesto, tamo gde sam trebao sve vreme da budem. Otkrio mi je moju veliku nedostojnost i podario mi je jos vremena da se popravim, da ispravim svoje greske i zablude. A da li sam ja to ucinio? Gospode, pomiluj!"

Rekavsi ovo, otac Arsenije uze rukopis od mene i vrati mi ga kroz nekoliko dana. Dok sam ga iznova citao, primetih da je neke reci promenio, i da je ponesto jos dodao. Pred vama je rukopis koji mi je on vratio.
Kad mi je vracao rukopis, otac Arsenije mi je rekao: "Molim te, dok sam ziv, nemoj
ovo pokazivati nikome. A kad umrem, neka ljudi citaju."
****

Posle iscrpljujuceg i vrelog leta sa najezdama komaraca nastupila je vlazna, kisovita i hladna jesen. Tlo se ponekad zamrzavalo, a ponekad bi se pretvaralo u potoke otopljenog mulja. I u barakama je bilo hladno i vlazno, sto je cinilo zivot jos tezim. Odeca zatvorenika nikad nije mogla da bude sasvim suva, dok su im noge bile uvek mokre i izranjavljene. Nastupi tada epidemija gripa. Svakoga dana umiralo je u proseku po cetvoro ljudi. Dodje red i na oca Arsenija. Jednog dana nije mogao da se digne sa postelje. Imao je visoku temperaturu, preko 42o, podilazila ga je jeza, kasljao je, voda mu je prodrla u pluca, srce je otkazivalo.

U "specijalnom" logoru, kada bi nastupile epidemije gripa, bolesnike nisu ni slali u ambulantu. Tamo si mogao da ides samo ako ti je naprsla lobanja, ili sa odsecenom ili polomljenom rukom ili nogom. Pravilo u logoru je glasilo: ako mozes da se drzis na nogama, ides na rad; ako ne mozes, onda dokazi da se ne pravis da si bolestan. Ako uspes to da dokazes, i ako logorske vlasti odobre, dobices bolnicku negu.

U logoru je postojao plan po kome se odredjivala kolicina posla koju je svaki osudjenik bio duzan da obavi. Ako bi logorske vlasti uspele nekoga da nateraju da prebaci propisanu normu, tada je neko iz vlasti primao za to novcanu nagradu. Suznji za ovo, naravno, nisu znali, ali njihov rad je nekome donosio zaradu. Logorskim vlastima je, dakle, islo u racun da se pridrzavaju norme i zato nije bilo mesta bolecivosti prema zatvorenicima.

U slucaju bolesti, osudjenik je prvo morao da trazi dozvolu da ide u ambulantu. Tamo bi mu merili temperaturu. Ako mu je temperatura bila ispod 40o, vracali bi ga na posao, a ako bi se bunio, slali bi ga u kaznenu celiju, a pored toga bi dobio jos i nekoliko samara od nadzornika kako bi se podsetio gde mu je mesto. Ako mu je temperatura prelazila 40o, tada je smeo da ostane u baraci da lezi, ali je morao svakog dana da se javlja u ambulantu. Ako nije imao snage da dodje do ambulante, ili ako bi izgubio svest, dolazio bi bolnicar da mu izmeri temperaturu i dobaci mu neki lek, najcesce aspirin. U tom slucaju je bolesnik mogao da ostane u krevetu, ali tesko njemu ako bi nastavio da lezi ako mu se temperatura spusti ispod 39,5 stepeni.

To je, dakle, bilo opste pravilo: ako mozes da hodas, idi na posao, ne pozivaj lekare. Oni su obicno bili zaposleni u drzavnoj sluzbi i dobro znali svoj posao. Nije im trebalo mnogo da viknu: "Sta se tu prenemazes, odmah na posao, ili u samicu!" Medju logorskim zatvorenicima je bilo i lekara, ali takvima nije bilo dozvoljeno da lece ljude u logoru. Morali su da obavljaju fizicke poslove kao i svi drugi zatvorenici, i to posebno teske poslove.

Treceg dana posto se otac Arsenije razboleo, pregledao ga je jedan od zatvorenika u baraci koji je bio lekar po struci. Ovaj pozva kolegu, specijalistu za plucne bolesti da se sa njim posavetuje o slucaju oca Arsenija. Nakon toga obojica pozvase Avsenkova i saopstise mu: "Bolesnik ima upalu pluca, pati od sveopste iscrpljenosti, ozbiljne hipovitaminoze, a i srce mu otkazuje. Stanje je vrlo lose. Najverovatnije ce ziveti jos najvise dva dana. Potrebni su mu lekovi, kiseonik, dobra nega. No, pod ovakvim uslovima, ne mozemo nista da ucinimo."

Otac Arsenije je izgledao kao starac. Vec je dugo bio u logoru i za to vreme je mnogo ljudi umrlo, a na njihovo mesto su dosli drugi. Bilo je jedva dvanaestak "veterana" poput njega. Svi su im se cudili - kako to da su ovi starosedeoci jos medju zivima?

Neko pozva bolnicara. Bolnicar odmeri oca Arsenija sa dva metra udaljenosti, baci mu par aspirina na krevet i dade Avsenkovu termometar da mu izmeri temperaturu. Kad vide da mu je temperatura presla 42o, rece: "Ima grip", i ode.

Ocu Arseniju je bilo sve losije. Njegovim prijateljima postade jasno da mu se kraj priblizio, da mu je kucnuo cas. Jedan od njih ode do ambulante da pokusa da dozove pomoc. Zlocinci koji su ga voleli pokusase da omeksaju srca nadzornika; uspese da nabave nesto praha od slacice za obloge i malo dzema od maline. To je bilo sve sto su mogli da nadju. Zatvorenik koji je nekako uspeo da se provuce do ambulante, uz pomoc prijatelja, objasnio je lekaru sta se dogadja sa ocem Arsenijem i molio ga da mu pomogne i da posalje lekove.
Lekar ga saslusa i upita: "Koliko je star bolesnik i koliko je dugo u logoru?" Suzanj
odgovori da otac Arsenije ima 49 godina i da mu je to treca godina u logoru.


06 ruj 2012 09:33
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Lekar odgovori: "Zar ti mislis da je ovo sanatorijum, i da svi treba da se trudimo da osudjenici dozive stotu? Tvoj prijatelj je ziveo duze od proseka u ovom logoru i vreme mu je da ide. Dosta je ziveo. Nema lekova za njega, lekovi su potrebni vojsci. "

Temperatura je jos rasla i otac Arsenije je poceo da gubi svest. Avsenkov pokusa da mu da aspirin pomesan sa dzemom od maline. Sazikov mu je stavljao obloge od slacice na grudi i ledja. Lekari su mu pruzili onoliko nege koliko su mogli, cim bi dosli sa rada, no stanje oca Arsenija se samo pogorsavalo. Ponekad se cinilo kao da u njemu vise nema zivota. Umirao je.

Smrt je u logoru bila cesta pojava i svi su na nju bili navikli. No ovu smrt je svako osetio na poseban nacin. (Sa jednog kraja barake na drugi proculo se: "Otac Arsenije umire! Pjotr Andrejevic je na samrti!" Otac Arsenije je svakome cinio dobro, prema svakome pokazivao samilost. Umirao je jedan izuzetan covek - to su i zlocinci i politicki zatvorenici podjednako shvatali). Poslednju recenicu, u zagradi, dodao sam beleskama posle koncine oca Arsenija. Nju su prilozili Sazikov i student Aleksej.
Otac Arsenije se molio. Premda je bio na izmaku svojih snaga, osecao je brigu
kojom su ga okruzivali prijatelji. Zatim je polako zacutao.

"Odlazi", neko rece. I sam otac Arsenije je osetio da umire. Nista vise nije mogao da vidi: prostorija, Sazikov, Avsenkov, Aleksej, doktor Boris Petrovic - vise nikoga nije video, sve je nestalo, izbledelo...

Posle izvesnog vremena otac Arsenije oseti kako ga obuzima neobicna lakoca. Postade svestan potpune tisine oko sebe. Oseti spokojstvo. Otezano disanje, sluz koja mu se natalozila u grlu, vrucica koja mu je sazizala telo, slabost i bespomocnost - sve je nestalo. Oseti se zdrav i pun snage.

Otac Arsenije je stajao pokraj svoje postelje i na njoj video mrsavog, iscrpljenog, neobrijanog i skoro potpuno sedog starca ispucalih usana i poluotvorenih ociju. Pored starca video je Avsenkova, Sazikova, Alekseja i jos nekoliko prijatelja koje je poznavao i mnogo voleo. Otac Arsenije se zagleda u coveka koji je lezao na postelji i odjednom, sa zaprepascenjem, prepozna sebe.

Prijatelji koji su se okupili oko njegove postelje, ogromna baraka sa brojnim ziteljima, citavo prostranstvo logora - sve je to otac Arsenije sada video sasvim jasno. Mogao je da vidi ne samo njihova tela vec i dusu.

Kroz tisinu koja ga je ispunjavala video je pokrete zatvorenika i, mada nije mogao da ih cuje, na neki nacin je mogao sasvim jasno da vidi i oseti o cemu govore i sta misle. Sa cudjenjem shvati da moze da vidi stanje duse svakoga od njih, no spozna i to da vise nije sa njima na ovome svetu.
Nevidljiva linija ga je odvajala od ovoga sveta i on vise nije mogao da je predje.

Gle, Avsenkov mu prinosi casu usnama i pokusava da mu da nesto da popije, ali uzalud. Voda mu se razliva po licu. Avsenkov i Aleksej nesto govore sa ostalima. Otac Arsenije je stajao kraj svoje postelje posmatrajuci sebe i te ljude kao da je stranac. Ubrzo shvati da je njegova dusa napustila telo i da je jeromonah Arsenije umro.
Otac Arsenije se osvrnu oko sebe u cudu. Baraka je nestajala u mraku, no negde u
daljini se videla bljestava svetlost.

Pribravsi se, otac Arsenije stade da se moli i odmah oseti mir. Bi mu jasno da treba nekuda da ide. On krenu prema jarkoj svetlosti, no posle nekoliko koraka, okrete se i ponovo se vrati u baraku, kod svoje postelje. Gledajuci Alekseja, Aleksandra Pavlovica, Ivanova, Sazikova, Avsenkova i mnoge sa kojima je delio trnovitu stazu bola i patnje, shvati da ne moze da ih ostavi. Zaista nije mogao da ih ostavi.
Kleknu i poce da se moli, preklinjuci Gospoda da ne ostavi Alekseja, Avsenkova,
Aleksandra, Fjodora, Sazikova i ostale sa kojima je ziveo u logoru.
"O Gospode, moj Gospode! Nemoj ih ostaviti. Pomozi i spasi ih!" molio se. Posebno
se molio za zastupnistvo Majke Bozje.

Dok se molio, plakao je, preklinjuci Boga, Bogorodicu i sve svete da se smiluju na citav svet. Njegova molitva bese bez reci. Sada su mu se baraka i ceo logor prikazivali u sasvim drugacijem svetlu. Video je, iznutra, citav logor sa svim zatvorenicima i cuvarima. Otac Arsenije je sada jasno video dusu svakog coveka. Neke od tih dusa gorele su verom,

i plamen je prelazio na ljude oko njih, duse drugih, poput Avsenkova i Sazikova, gorele su manjim plamenom koji se, medjutim sve vise sirio. Neke duse su u sebi nosile tek iskricu vere i bese im potreban samo pastir koji bi mogao da razgori ovu iskru u pravi plamen. A bilo je i ljudi cije su duse bile mracne i sumorne, bez i najmanje iskrice Svetlosti. Gledajuci duse ljudi koje mu je Bog dopustio da vidi, otac Arsenije je bio veoma ganut. "Gospode! Ziveo sam medju ovim ljudima, a nisam ih cak ni primecivao. Koliko lepote oni nose u sebi! Koliko pravih podviznika vere ima medju njima! Mada su okruzeni duhovnim mrakom i neizdrzivom ljudskom patnjom, oni ne samo da se spasavaju, vec daju svoje zivote i ljubav onima koji su pored njih, pomazuci tako bliznjima recju i delom!
"A gde sam bio ja, Gospode? Bio sam zaslepljen gordoscu i umisljao da su moja
nistavna dela velika."

Otac Arsenije uvide da Svetlost vere gori ne samo u dusama suzanja, vec i u dusama nekih cuvara i logorskih staresina koji su, u granicama svojih mogucnosti, cinili dobro, sto je za njih bilo veoma tesko i vrlo opasno.
"Zbog cega se sve ovo desava?" prolete mu iznenadna misao kroz glavu. "Zbog
cega?"Stajao je i posmatrao duhovni svet istih onih ljudi sa kojima je nekada ziveo,

razgovarao, ili koje je samo vidjao. Kako je zacudjujuce raznovrstan i krasan izgledao taj svet! Ljude za koje je otac Arsenije mislio, ne izdvajajuci ih iz gomile, da su duhovno prazni i bezlicni, sada je video drugacijim ocima. Spoznao je da oni u sebi nose toliko vere, toliko neiscrpne ljubavi za bliznje, da cine toliko dobra i da nose svoj krst bez roptanja. A on, jeromonah Arsenije, koji je ziveo pored njih, nije ih ni primecivao, nije se zblizio sa njima.
"Gospode, gde sam ja to bio? Oprosti mi i smiluj se na mene. Gledao sam samo
sebe. Pao sam u prelest i nisam imao dovoljno vere u tvoja stvorenja."

Dugo se molio otac Arsenije pripadajuci k zemlji. Kada se digao sa kolena, primetio je da se i dalje nalazi u logoru, ali ga vise nije video u predjasnjem svetlu. Nestali su kreveti i baraka. Stajao je kraj ulaza u logor. Ostra svetlost reflektora klizila je po terenu. Pored kapije stajao je strazar. Bila je noc. Logor je spavao.
Otac Arsenije se okrete prema logoru, blagoslovi ga i pomoli se za sve koji su u
njemu ziveli.
"Gospode! Kako da ih ostavim? Kako cu bez njih? Ne ostavljaj ih, ne uskrati im
Tvoju milost! Pomozi, Gospode!" I ponovo kleknu na sneg da se moli.

Bilo je hladno, vetar je raznosio sneg, no otac Arsenije nista od toga nije osetio. Posto se dugo molio, ustade i napusti logor. Prodje pored strazarnice i izadje na put. Negde u daljini vide jarku svetlost koja kao da ga je pozivala i on krenu prema njoj. Hodao je lako i mirno. Prosao je sumu i selo i odjednom se nadje u svom gradu, u kome je stajala njegova crkva, njegov hram u kome je, kao mlad svestenik prvi put sluzio svetu liturgiju, stari hram koji je, radeci i trudeci se zajedno sa svojom mnogobrojnom duhovnom decom, uspeo da obnovi i da mu povrati predjasnju lepotu. "Gospode, Boze moj, kako je ovo moguce? Zasto sam ovde?" prosaputa i udje u hram.

Prvo sto je ugledao bese dobro mu poznata stara i cudotvorna ikona Majke Bozje, cije su tuzne oci sa paznjom i dubinom gledale svakoga ko joj je prilazio. Sve je u crkvi bilo onako kako je ostavio, no sada je hram bio prepun ljudi. Na licima ljudi koji su se molili ogledala se radost dok su gledali u ikonu Majke Bozje.

Dok je otac Arsenije koracao prema oltaru, ljudi su se tiskali levo i desno da bi mu oslobodili prolaz. Isao je prema oltaru lakim i radosnim korakom. Kada je usao u oltar, htede da obuce svestene odezde i poce da skida sa sebe zatvorenicku odecu, ali mu neko ko se nalazio u blizini rece: "Nemoj to skidati! I to su svestene odezde."

Otac Arsenije pogleda svoju zatvorsku kosulju od fatiranog pamuka. Bljestala je zaslepljujucom belinom. On stavi na sebe epitrahilj da bi poceo da sluzi i odjednom se zapanji. Oltar preplavi cudesna svetlost od koje je sijala citava crkva, a ikone na zidovima izgledase posve neobicno, kao da su likovi na njima zivi. Mnostvo ljudi bese pogruzeno u duboku molitvu, a njihova molitva bese radosna.

Sada je Otac Arsenije sluzio liturgiju. Vide da sa njim sasluzuju jeromonah German, svestenik Amvrozije, djakon Petar i jos neki svestenici. On, otac Arsenije, poznavao je svakog od njih. Po strani stajahu episkopi Jona, Antonije i Boris, kao i njegov duhovnik i prijatelj, vladika Teofil. Svi su ga radosno gledali.
"Gospode", pomisli otac Arsenije. "Svi su oni davno umrli, a sada su ovde. Dobro je
biti ovde sa njima!"
Otac Arsenije je sluzio i njegova dusa se radovala; molitva ga je celog ispunila i
uzdigla.

Blagosiljajuci okupljene u hramu video je da i mnoge od njih poznaje. Medju njima je bilo njegove duhovne dece, njegovih parohijana, ali i drugih koje je upoznao po logorima i na raznim drugim mestima; svi ti ljudi su delili njegov zivot. I svi su se oni molili za nekoga, nesto su trazili u molitvi. Posmatrajuci ih pazljivo shvatio je da su i ovi ljudi, bas kao i svestenici koji sluze sa njim u oltaru, umrli: neki davno, a neki skoro.

"Majko Bozja, kako to moze biti?" pitao se otac Arsenije. Nije cekao odgovor, vec je nastavio da se sabrano moli i da sluzi. Dok je sluzio liturgiju osetio je da gori radoscu i unutrasnjom toplinom. Pricestio se, zavrsio liturgiju, a zatim kleknuo pred ikonu Presvete Bogorodice Vladimirske, moleci se za oprostaj grehova.

"Majko Bozja, Otac Nebeski me je pozvao na sud, jer sam se Dok se molio tako za oprostaj sopstvenih grehova, preklinjao je upokojio. Ne ostavljaj me, vec me zastupaj pred Tvojim Sinom. Ne ostavi me. Sve uzdanje moje polazem u Tebe, ja, nedostojni gresnik. Bogorodicu da ne napusti one koji su jos medju zivima. Molio se za svoje stado, za suznje sa kojima je ziveo i koji su jos u logoru. Molio se za studenta Alekseja, za Avsenkova, Sazikova, Abrosimova, Alcevskog i za mnoge druge. Izgubio je pojam o vremenu i molio se sa tolikim usrdjem da je osecao da se svi prisutni u hramu mole zajedno sa njim, ponavljajuci: "Ti koja si Boga rodila, ne zaboravi ih, ne okreci lice svoje od tuge njihove!" Plakao je i ridao, suze su mu se slivale niz lice.

Srce ga je bolelo i stezalo mu se u grudima - kako da prezive oni koji su ostali u logoru? Opet i opet je molio Majku Bozju da ih sacuva, njih dugotrpeljive koji podnose muke kakve obican covek ne moze podneti... Najednom, jasno cu glas, blag, no odlucan, kako mu govori: "Jos nije vreme za tebe da umres, Arsenije. Potrebno je da jos neko vreme sluzis narodu. Gle, Bog te salje nazad medju ljude Njegove. Idi i sluzi! Ja te necu ostaviti."

Otac Arsenije podize glavu i pogleda ikonu. Ucini mu se kao da je Majka Bozja sisla i Sama stala ispred njega umesto ikone. On kleknu kraj Njenih nogu. Bio je u stanju samo da ponavlja: "Majko Bozja, ne ostavljaj ih! Smiluj se na mene gresnog!" I opet cu Njen glas: "Podigni lice svoje, Arsenije, pogledaj me i reci mi sta istes, reci mi tvoje misli."Otac Arsenije podize glavu, pogleda u Majku Bozju i, dirnut Njenom dobrotom i

velicinom koja ne bese od ovoga sveta, duboko se pokloni i rece: "Majko Bozja, neka bude volja Tvoja, Tvoja i Gospoda naseg. Ja sam star i bolestan. Hocu li biti u stanju da sluzim ljudima onako kako Ti, Vladicice, to zelis?

"Nisi sam, Arsenije, ima mnogo ljudi koji meni sluze. I ti ces sa njima sluziti i zajedno sa njima, pomoci ces mnogima. Bog ti je upravo pokazao da mnogo ljudi cini dobra dela u Ime Njegovo. Otkrio ti je duse ljudi koji zive u logorima. Vera je u mnogima ziva, vera i ljubav. Nisi sam u dobroti koju poklanjas ljudima. Idi, i sluzi mi. Ja cu ti pomoci!" I otac Arsenije oseti dodir Bogorodicine ruke na svojoj glavi.


06 ruj 2012 09:37
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Otac Arsenije ustade, skide epitrahilj, pokloni se svima prisutnima, narodu i svestenstvu i opet vide da su mu svi oni dobro znani, da je mnoge od njih on sam ispratio do vecnog prebivalista; njegov zivot je na neki nacin bio spojen sa njihovim. Stade pred Carske Dveri, nacini zemni poklon, zamoli prisutne za njihove molitve i krenu prema vratima hrama. Narod ga je blagosiljao dok je prolazio. Izasao je iz crkve, a dusa mu je bila prepuna radosti. Hodao je laganim korakom. Koracao je prema logoru, prema svojoj baraci. Suma, drum, kucerci, sve je to prolazilo pored njega velikom brzinom. Prodje strazu, udje u svoju baraku, otide do svog lezaja i vide sebe kako lezi na njemu, dok je mnostvo zatvorenika i dalje stajalo okupljeno oko tela. On leze na postelju i ču kako neko govori: "Gotovo je. Vec se ohladio. Umro je nas otac Arsenije. Skoro je pet
sati, uskoro ce budjenje. Moramo da javimo nadzorniku."

"Ostadosmo siroti", neko dodade. "On je mnogima pomagao. Eto, ja sam se celog zivota protiv Boga borio, a otac Arsenije mi Ga je pokazao. Otkrio mi Ga je svojim delima."

Otac Arsenije duboko uzdahnu, na sta se svi zaprepastise, a mnogi i preplasise, i tiho rece: "Bio sam u mojoj crkvi, a sada, vidite, Majka Bozja me je poslala natrag k vama." Ove reci nisu nikoga zacudile, mada su svi i dalje bili zapanjeni. Kroz otprilike dve nedelje, otac Arsenije je smogao snage da ustane. Sve mu je bilo neobicno: zivot i ljudi, sve je sada izgledalo drugacije. Svako je zeleo da mu pomogne, svako bi mu donosio deo svog dnevnog sledovanja. Cak mu je i "Pravedni" poslao po Sazikovu malo maslaca.
Digao se sa postelje otac Arsenije, vratio se u zivot. Strasna bolest ga je napustila.
Gospod i Majka Bozja su ga vratili u zivot da sluzi ljudima, poslali su ga natrag u svet.


06 ruj 2012 09:42
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
MIHAIL

Posle vecernje prozivke, posto je ustanovljeno da su svi zatvorenici na broju, zakljucavali bi ih u barake. Pre spavanja mogli su malo da porazgovaraju, da podele utiske o zivotu u logoru, da igraju domine ili da samo leze na posteljama i da se secaju proslosti. Cak i dva sata nakon sto bi baraka bila zakljucana, mogao se cuti razgovor; zatim bi glasovi polako zamirali i barakom bi zavladala tisina.

Posto su vrata barake zakljucana, otac Arsenije je dugo stajao u molitvi pored svog lezaja, zatim je legao i nastavio da se moli. Napokon je zaspao. San mu nikada nije bio previse dubok. Negde oko jedan po ponoci oseti kako ga neko drma. Skoci iz sna i vide nepoznatog coveka kako mu sapuce:

“Dodjite! Moj sused je na samrti i zove vas!”

Na sasvim drugom kraju barake jedan covek je zaista umirao. Lezao je na ledjima i tesko, isprekidano disao. Oci su mu bile neprirodno razrogacene. “Oprostite mi, molim vas!” rece ocu Arseniju. “Potrebni ste mi. Ja umirem…” Zatim naglo, skoro zapovednicki, rece: “Sedite!”

Otac Arsenije sede pored njega na lezaj. Sijalica koja je svetlela izmedju redova lezaja bacala je slabu svetlost na lice umiruceg koje bese svo prekriveno krupnim graskama znoja. Kosa mu je bila sva mokra, a usne cvrsto stisnute. Bio je iscrpljen, umirao je, no njegove oci, poput dve uzarene baklje, gledale su zivo u oca Arsenija. U tim je ocima ziveo, plamteo i kao recna bujica proticao citav zivot ovog coveka. Napustao je ovaj svet, mnogo je propatio, bio je premoren, no zeleo je da pred Gospoda iznese svoj zivot.

“Molim vas, cujte sada moju ispovest. Oprostite mi gresnom. Ja sam monah, tajni monah.” Zatvorenici koji lezahu u neposrednoj blizini ustadose i potrazise drugo mesto za spavanje. Bilo im je jasno da covek umire. Ljudi su, cak i u logoru, uvidjali da prema umirucima valja biti bar malo snishodljiv i popustljiv. Otac Arsenije se prikloni k monahu, popravi poderano cebe kojim ovaj bese pokriven i polozi ruku na njegovu glavu, sapatom izgovarajuci molitvu pre ispovesti. Sabravsi svoje duhovne snage, pripremi se da saslusa ispovest monaha.

“Srce mi otkazuje”, rece covek, cije monasko ime bese Mihail i poce da se ispoveda.

Sagnuvsi se, skoro licem uz lice sa umirucim covekom, otac Arsenije je slusao skoro necujno saputanje i gledao Mihaila u oci. Katkad bi sapat utihnuo i culo se samo sistanje, jer bi se Mihail tada naprezao da udahne. Katkad bi sasvim zacutao, cinilo bi se da ga je dusa napustila, no ocima je i dalje zivo gledao oca Arsenija, koji je u njima video sve sto se bolesnik mucio da kaze.


20 ruj 2012 15:45
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 15  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron