Sada je: 18 sij 2018 14:08.





Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7 ... 15  Sljedeća
 Otac Arsenije svetac u logoru 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Mnoge je ispovesti otac Arsenije slusao od ljudi na samrtnoj postelji, i uvek bi ga svaka ispovest duboko potresla, no sada, slusajuci Mihailovu ispovest, jasno je video da je pred njim covek neobicno velikog duhovnog zivota. Pred njim je umirao molitvenik, podviznik koji je sav svoj zivot posvetio Bogu i bliznjima. Umirao je pravednik i otac Arsenije spozna da je on, jeromonah Arsenije nedostojan da celiva krajicak odece monaha Mihaila, da je nistavan u poredjenju sa njim.

Mihailov sapat postade sve vise isprekidan, ali oci monaha su gorele, zracile svetloscu, bile su zive. I opet je otac Arsenije mogao da vidi u tim ocima sve sto je monah pokusavao da kaze.

Mihail je prilikom ispovesti bio strog prema sebi, nije stedeo sebe. S vremena na vreme bi se cinilo kao da se njegova dusa vec rastavila od tela na postelji, da govori o sebi van tela. Otac Arsenije uvide da je ovosvetski zivot monaha Mihaila, poput ladje natovarene svim njegovim bolima, brigama i patnjama proslim i sadasnjim, vec otplovio daleko od njega u daleki svet zaborava i da je sa njime ostalo samo ono najbitnije, koje je sada prinosio Bogu na sud. Posto je odbacio sve nebitno, imao je sada da preda u ruke svestenomonaha Arsenija sve ono sto je od znacaja, a ovaj, vlascu kojom ga je odenuo Gospod, imao je da ga razresi i sve mu oprosti.

U tih nekoliko minuta sto mu behu preostali od zivota, monah Mihail je morao sve da prinese Gospodu, da prizna sva svoja sagresenja i da umije svoju savest pre nego sto stane pred Bozji sud.

Covek je umirao na nacin na koji su mnogi ispustali duse na rukama oca Arsenija. No pred ovom smrcu otac Arsenije je drhtao, uvidevsi da mu je Gospod podario veliku milost dopustivsi mu da saslusa ispovest ovog pravednika.

Gospod mu je otkrio najvece Svoje blago koje je On sam, sa ljubavlju, odnegovao. Otkrio mu je do kakvog savrsenstva covek moze da se uzdigne, covek koji ljubi Boga, koji je poneo “jaram i breme” Hriscanskog zivota i nosio ga do kraja. Sve je to otac Arsenije video i slagao u svoje srce.

Mihailova ispovest na samrti je pomogla ocu Arseniju da uvidi kako je, cak i pod neverovatno zamrsenim okolnostima savremenog zivota, u sred velikih politickih promena, slozenih medjuljudskih odnosa, ozvanicenog bezboznistva, gazenja sopstvene vere, pada moralnih vrednosti, stalne sumnjicavosti i nedostatka duhovnog rukovodjenja, coveku moguce da pobedi sve prepreke koje stoje izmedju njega i Boga.

Monah Mihail nije dosao do Boga putem zivota u nekom manastiru ili skitu, vec ziveci u surovim uslovima, u najokrutnijem vremenu u istoriji, teskom borbom protiv sila zla i protiv nasilnog ateizma. Na tom svom putu skoro da ga niko nije vodio niti pomagao; upoznao je, mozda, dva ili tri svestenika i proveo je jednu radosnu godinu poznanstva sa vladikom Fjodorom, od koga je i primio monaski postrig; nakon toga je Mihail od njega dobio dva ili tri kratka pisma. Najvise od svega, ka Bogopoznanju ga je vodila njegova neunistiva, plamena zelja da se priblizi Bogu.

“Da li sam posao pravim putem, da li sam isao kako valja? Ili sam gdegod skrenuo s puta – ne znam…” govorio je Mihail.


20 ruj 2012 15:46
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
No otac Arsenije je znao da Mihail ne samo sto nije skrenuo sa puta koji mu je pokazao vladika Fjodor, vec je tim putem stigao daleko, veoma daleko, dalje no sto su otisli i sami njegovi duhovni ucitelji. Zivot Mihailov je bio borba za duhovno i moralno savrsenstvo, sve to u sred svakodnevnog zivota ovog vremena i veka. Otac Arsenije je video da je Mihail dobio ovu bitku, bitku prsa u prsa sa zlom koje ga je sa svih strana okruzivalo. Medju ljudima je u ime Bozje cinio dobro, noseci u dusi reci apostolove koje su gorele u njemu kao buktinja: “Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov” (Gal. 6,2).

Otac Arsenije je shvatao savrsenstvo i velicinu Mihailovu i uvidjao sopstvenu nistavnost. Molio se usrdno da mu Bog podari snage da olaksa umirucem coveku poslednje trenutke zivota. Osecao je nemoc, ali u isto vreme i radost sto je tako blizu Mihaila, i sto mu je Mihailova ispovest otkrila cudesne puteve Bozje, poucavajuci ga i usmeravajuci na stazu najdublje vere.

A onda, nastupi trenutak kada Mihail predade sve sto je nosio na dusi ocu Arseniju, a preko ovoga, Gospodu. On pogleda upitno u oca Arsenija. Uzevsi breme Mihailovih grehova na svoju svestenicku dusu, otac Arsenije zadrhta. I opet zadrhta, videvsi sopstvenu ljudsku nistavnost i nemoc. Posto je izgovorio razresnu molitvu nad Mihailom, najpre se zaplaka u sebi, a potom, ne mogavsi da se uzdrzi, zajeca pred covekom koji je umirao.

Mihail podize oci k njemu, pogled mu bese dubok. “Hvala vam!” rece. Budite opet spokojni. Cas Bozje volje je nastupio. Molite se za mene dok ste u ovom zivotu. Vas zivotni put je jos uvek dug. Molim vas, uzmite moju kapu: u postavi je zasivena cedulja sa porukom za dve osobe. To su ljudi jake vere, veoma jake. Tu su i njihove adrese. Kad izadjete iz logora, kad budete na slobodi, dajte im poruku. Potrebni ste im, a i oni vama. Prisijte svoj broj na moju kapu. Molite se Bogu za monaha Mihaila.”

Ocu Arseniju se cinilo kao da su za vreme ispovesti bili sami u baraci. Sama baraka, atmosfera i ljudi u njoj, sve je to bilo negde daleko, iscezlo u nebice. Stanje u kome su osecali blizinu Bozju, molitveno sozercavanje i tihu unutrasnju povezanost obuzelo ih je i uznelo k Bogu. Svaki bol, nemir i sve ljudsko napustilo ih je; ostao je samo Gospod Bog, kome je jedan od njih dvojice odlazio, dok je drugome bilo dopusteno da vidi veliku tajnu: smrt, odlazak iz ovozemaljskog zivota.

Mihail stegnu ruku ocu Arseniju i stade da se moli. Molio se sa tolikim usrdjem, da je ostavio za sobom sve ovosvetsko, a otac Arsenije, cija dusa bese u molitvenom saglasju sa Mihailovom, takodje ostavi sve brige i sa strahopostovanjem, stade poslusno da prati Mihailovu molitvu.

Dodje i trenutak smrti. U ocima umiruceg Mihaila zasija tiha, radosna svetlost i on prosaputa: “Ne ostavi me, Gospode moj!” Zatim se uspravi, ispruzi ruke, skoro kao da ce naciniti korak napred i glasno ponovi dva puta: “Gospode! Gospode!”

Zatim, pade natrag na krevet. Ruka koja je stiskala ruku oca Arsenija sada se opusti; na licu mu se ocrtavao spokoj, no oci mu behu i dalje blistave, gledajuci radosno nekuda gore… Ocu Arseniju se cinilo kao da sopstvenim ocima vidi Mihailovu dusu kako napusta telo.

Ganut, otac Arsenije pripade ka zemlji i poce da se moli, ali ne za spas duse upokojenog, vec uznoseci blagodarnost Bogu, koji ga u Svojoj milosti udostoji da svojim ocima vidi Nevidivo, Nesaznativo, Tajnu nad Tajnama: smrt pravednika.

Otac Arsenije ustade i sagnu se nad telom. Mihailove oci i dalje behu sirom otvorene i blistave, no svetlost se polako gasila. Oci mu prekri jedva vidljiva magla i one se polako sklopise; zatim mu preko lica predje senka, koja dade citavom licu velicanstven, radostan i spokojan izraz.

Otac Arsenije se i dalje molio nad telom pokojnog Mihaila i, mada je samo pre nekoliko minuta video njegovu smrt, nije osecao zbog toga tugu, vec mir i unutrasnju radost. Upoznao je pravednika preko koga ga je kosnula Bozja milost i slava.


20 ruj 2012 15:46
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Zatim otac Arsenije sa ljubavlju namesti Mihailovu odecu i nacini zemni poklon pred njegovim telom. Opet i opet mu je, poput munje, kroz um proletela misao da je sam Bog Gospod bio ovde i da je On Sam primio Mihailovu dusu.

Pocelo je da svice; uskoro ce svi biti budni. Otac Arsenije uze Mihailovu kapu, zameni svoj zatvorenicki broj sa njegovim i otide zatvoreniku cija je duznost bila da prijavljuje mrtve. Redar, najstariji medju kriminalcima, zatrazi broj umrlog i pri tom rece koliko mu je zao sto je Mihail umro. Uskoro se vrata barake otvorise i zatocenici izidjose napolje na prozivku. Ispred barake je stajalo nekoliko nadzornika. Redar im pridje i rece: “Imamo mrtvaca. Zatvorenik br. 382.”

Jedan od nadzornika udje u baraku, pogleda mrtvaca, prevrnu ga nogom i ode. Kroz dva sata, po telo dodjose saonice. Jedan od bolnicara nemarno pogleda les, podize mu ocni kapak rukavicom i rece s gadjenjem: “”Nosite ga napolje. Brzo!”

Nekoliko leseva je vec bilo natovareno na saonice. Iznese Mihaila i bacise ga preko ostalih telesa. Kocijas se namesti i osloni noge na smrznuta telesa. Bilo je veoma tiho. Mraz je stipao. Sneg je lagano padao i prekrivao lica mrtvaca, zatim se polako topio, pa je izgledalo kao da mrtvi placu. Ispred barake stajali su nadzornici, bolnicar i otac Arsenije, koji se u sebi molio, sa rukama skrstenim na grudima.

Saonice krenuse, i otac Arsenije se pokloni i oseni mrtve znakom Krsta. Zatim udje u baraku.

Kocijas, grdno psujuci, povuce uzde, osinu konje i saonice se polako izgubise iz vida.

Ova povest je zapisana prema kazivanjima samog oca Arsenija 1960. Godine 1966. rasute beleske je sakupio i sredio jeromonah Andrej.


20 ruj 2012 15:47
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
NA CIJOJ SI TI STRANI, POPE?

Novi osudjenici u logoru u pocetku broje dane, zatim nedelje, a posle godinu dana zarobljenistva obicno prestaju da broje i samo ocekuju smrt. Iscrpljujuci rad, neprestana glad, tuce, batinanja, hladnoca, udaljenost od doma, sve to coveka otupljuje i cini ga sposobnim da misli samo o svojoj predstojecoj smrti. Otuda je moralni sunovrat cesta pojava kod logorskih osudjenika.

Za mnoge od nas politickih zatvorenika, a pogotovu za kriminalce, vazilo je pravilo da nam raspolozenje raste ili opada u zavisnosti od okolnosti kao sto su: poseta nadzornika, ukradeni komad hleba, tuca, narocito tezak posao zadat celoj brigadi, celija samica, promrzli prsti ili smrt druga iz barake. U takvim okolnostima covek je bio u stanju samo da razmislja o ovim stvarima, misli bi mu postajale zivotinjske, primitivne. Jedina zelja vecine zatvorenika bila je da se dobro najede, da spava dva dana za redom, ili da pronadje litar votke, da se opije i da se posle toga ponovo najede. Naravno, sve su ovo bili samo pusti snovi…

Medju politickim zatvorenicima bese nekoliko koji su se trudili da ostanu ljudi. Drzali su se po strani, pomagali jedni drugima i nisu zeleli da se spustaju na nivo kriminalaca. Pokusavali su, koliko su im to dopustale prilike u logoru, da zive dostojanstveno. Ovi ljudi bi se sastajali u uglu barake i tamo drzali predavanja, recitovali poeziju ili citali memoare, ponekad bi uspeli nesto i da zapisu na parcicima papira do kojih su nekad uspeli da dodju. Cesto bi se o odredjenoj temi razvila zucna rasprava; ipak, najvatrenije diskusije vodile su se na politicke teme. U ovakve rasprave su se ponekad ukljucivali i kriminalci, a pridruzivali bi im se pokatkad i oni politicki zatvorenici za koje se mislilo da ih vise nista ne interesuje. U ovakvim strasnim prepirkama izbijala je mrznja prema protivnicima. Otac Arsenije nikada nije ucestvovao u ovim raspravama, ali jednom je, i protiv svoje volje, bio uvucen.

Zatvorenici su, po pravilu, izbegavali da izraze svoje misljenje, ali bi u jeku jedne ovakve rasprave zaboravljali na strah i na moguce posledice. Neki bi cak govorili: “Pa sta, ionako cu uskoro da umrem, ali barem cu reci sta mislim.”

Te veceri, posle prozivke, baraka je, kao i obicno, zakljucana. Napolju je besneo vetar, duvajuci na sve strane. Sneg je zatrpao prozore, unutra je bilo zagusljivo i vlazno, ali ipak toplo. Sijalice su veoma slabo osvetljavale prostoriju. Sve je ovo doprinosilo sumornoj i depresivnoj atmosferi. Ljudima je bilo dosta samovanja.

Suznji stadose da se sakupljaju u grupice i otpocese razgovor uz prepirku, uz secanja. Zlocinci su igrali domine ili se kartali za novac ili hranu. Blizu lezaja na kome se odmarao otac Arsenije okupilo se nekoliko ljudi ciji je razgovor ubrzo prerastao u strasnu prepirku na temu njihovog misljenja o vlastima. U sledecih cetvrt sata u raspravu se ukljucise jos dvadesetorica i prepirka postade vatrena. Ljudi su upadali jedni drugima u rec i postajali veoma agresivni. Medju njima je bilo bivsih clanova Kompartije, skolovanih ljudi raznih struka, nekoliko Vlasovaca[1]* i drugih. Zaculi su se povici: “Zasto smo ovde? Ni za sta! Gde je tu pravda? Trebalo bi ih sve postreljati!” Na licima ljudi ogledala se gorcina i gnev. Nekih petoro ili sestoro bivsih clanova Kompartije pokusavalo je da izrazi svoje neslaganje sa ovim i da objasne kako je po sredi velika i tragicna greska koja ce se jednog dana ispraviti. Po njima, sve je to bilo rezultat podrivanja od strane neprijatelja u redovima Partije, za koje cak ni Staljin nije znao, pa je na taj nacin bio prevaren.


23 ruj 2012 15:12
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
“On prevaren, a pola Rusije u logorima! Ovo je smisljeno unistavanje vladinih sluzbenika!” povika neko.

“Zna Staljin, zna. On je sam ovo naredio”, slozi se drugi.

Jedan zatvorenik, koga su uhapsili zbog nepodobnog ponasanja i kovanja zavere protiv Staljina, bio je narocito ljut. Lice mu se iskrivilo, a glas podrhtavao. Vlasovci su urlali, optuzujuci sve i svakoga.

“Te komuniste bi sve trebalo pobiti, povesati!”

Jedan starac, tvrdokorni Boljsevik jos od 1917, razjareno je vikao na drugoga, koji je neko vreme ratovao na strani Nemaca.

“Izdajnice!” vikao je. “Trebalo te je ubiti, a ti ovde sedis, jos si ziv! Znas li koliko sam takvih kao sto si ti sopstvenim rukama postreljao i povesao? Mnogo! Samo mi je zao sto nisam na tebe jos onda naisao! Ja ovde ispastam svoje greske, a svoje kosti treba da ostavim zajedno sa tvojima, izdajnice!”

“Ja izdajnik? Ja izdajnik? Ja sam se borio za sovjetsku vlast!”

“Mozes ti da vices “ja”, “ja” koliko hoces, ali tebe su strpali u logor kao izdajnika. Eto dokle te je dovela ta tvoja “vlast”!

Zatvorenici koji su stajali po strani pocese da se smeju, no svadja nije prestajala. Onda neko rece: “Unistili su nam crkve, pogazili veru.” Neko primeti oca Arsenija koji je sedeo u blizini i pozva ga. “Je li, Pjotre Andrejevicu, a kakav je stav Crkve prema vlastima?”

Otac Arsenije ne htede da odgovori, no nekoliko ucesnika rasprave dodjose po njega i posadise ga medju one koji su se svadjali. Prijatelji oca Arsenija behu zabrinuti, jer su znali sta ce im otac Arsenije odgovoriti.

Vlasovci su se drzali po strani od ostalih. Nicega se nisu bojali; znali su razlog zbog kojeg su osudjeni i bili su svesni da im je kraj veoma blizu. Jedan od njih rece: “Ajde, pope! Pricaj!”

Otac Arsenije zastade za trenutak, a onda poce da govori: “Vi ovde veoma vatreno raspravljate. Vasa polemika je postala zucna, cak i agresivna. Stvarno je tesko ziveti u logoru; svi mi znamo sta nas ovde ceka. Zato je ovaj razgovor i postao toliko zucan. To je razumljivo. Samo, nikoga ne bi trebalo ubijati niti unistavati. Svi vi za ovo okrivljujete nekoga: vlasti, sud, ove ili one ljude; cak ste i mene uvukli u raspravu da bih jednima drzao stranu, a samim tim provocirao druge.

“Kazete da su komunisti pohapsili verni narod, da su zatvorili crkve, pogazili veru. Da, na prvi pogled to zaista tako izgleda, ali hajde da se zagledamo malo dublje u ovaj problem, hajde da se podsetimo malo na proslost. Mnogi su Rusi izgubili veru i prestali da postuju nasu proslost. Izgubili smo mnogo toga dobrog i vrednog. A ko je za to kriv? Vlasti? Ne, mi smo sami krivi, mi sada samo zanjemo ono sto smo sami posejali.

“Setimo se losih primera koje su nam davali clanovi inteligencije, plemstva, trgovci, drzavni cinovnici. Mi svestenici smo bili najgori od svih.

“Deca svestenika su postajala ateisti, revolucionari, iz prostog razloga sto su u svojim porodicama gledala laz i nedostatak prave vere. Svestenici su, jos mnogo pre revolucije, izgubili pravo da se nazivaju pastirima ljudi, vidarima ljudske savesti. Svestenicki cin je postao profesija. Bilo je mnogo svestenika ateista i alkoholicara.

“Od svih manastira u zemlji, samo pet ili sest su ostali svetionici Pravoslavlja: Manastir Valaam, Optina Pustinja sa njenim velikim starcima, zenski manastir Divejevo i Sarovski manastir. Drugi manastiri su postali obicne zajednice sa vrlo malo vere.

“Sta su mogli ljudi da nauce u takvim manastirima? Kakav primer su ti manastiri davali?

“Nismo narod obrazovali kako treba, nismo mu pruzili osnovu za jaku veru. Upamtite to! Zato su ti ljudi tako brzo zaboravili na nas, svoje svestenike, na svoju veru, zato su ucestvovali u rusenju crkava, a ponekad cak i predvodili njihovo unistavanje.

“Kad sve ovo znam, kako mogu da upirem prstom u vlast? Seme bezverja je palo na tle koje smo mi sami pripremili. Sve ostalo nice sa tog tla: logor, nase muke, stradanje nevinih. No, kazem vam sasvim otvoreno: sta god se dogadjalo u mojoj zemlji, ja sam njen gradjanin. Kao svestenik, uvek sam ucio svoju duhovnu decu da je nasa duznost da branimo i pomazemo Otadzbinu. Ovome sto se sada dogadja mora jednom doci kraj: ono je jedna velika greska koja ce se pre ili kasnije ispraviti.”

“Znaci nas pop je komunista. Trebalo bi te zgnjeciti kao buvu kad tako propovedas. Pravis se tu da si svetac, a u stvari si dupli igrac, siris propagandu. Sigurno radis za vlast.” Rece jedan i grubo izbaci oca Arsenija iz kruga onih koji su polemisali.

Preprika se nastavi istom zestinom, no neki ucesnici pocese da odlaze.

Posle ovog dogadjaja, pojedini zatvorenici pocese da napadaju oca Arsenija. Nekoliko puta je pretucen nocu, jednom mu je neko prosuo mokracu po krevetu, krali su mu sledovanje hrane. Mi koji smo mu bili prijatelji pokusavali smo da ga zastitimo od te grupe napadaca, znajuci da su to ljudi izgubljeni i stoga sposobni za sve.

Jedne veceri pripadnik te grupe, neki Zora Grigorenko iz Kijeva, dodje po oca Arsenija i povede ga k Zitlovskom, koji bese glavni medju Vlasovcima. Zitlovski je neobavezno razgovarao sa svojim drugarima, zavaljen na krevet.

“Dobro, pope, hoces li da budes sa nama ili sa komunjarama? Radis za upravu logora – to znamo. Ispovedas ljude, pa ih posle prijavljujes. Ima da te ucmekamo vrlo brzo, ali za sada cemo samo da te prebijemo, za primer ostalima. Hajde, Zora. No prvo, cujmo sta pop ima da nam kaze.”

Zoru Grigorenka niko nije voleo. Bio je zdepaste gradje i sirokih ramena. Izgledao je kao da nema vrat. Imao je veliki oziljak koji mu je izoblicavao lice, te je izgledalo kao da se stalno smeje. Zbog svega toga, svima je bio gadan. Govorilo se da je u nemackoj armiji radio kao dzelat, premda je u logor poslat iskljucivo kao pripadnik Vlasovskog pokreta.

Otac Arsenije je mirno gledao Zitlovskog. “Samo Bog odlucuje o zivotima ljudi. Vi ne odlucujete. Ja ne pripadam nijednoj grupi”, rece, zatim sede na lezaj naspram Zitlovskog i nastavi: “Ne pokusavajte da me zaplasite. Vikanje, batine, pretnje smrcu, sve mi je to jako dobro poznato. Bog je taj u Koga ja bezuslovno verujem, Koji je svakome od nas odredio meru stradanja i koliko cemo poziveti na zemlji. Ako se moj zivot ovde i sada prekine, znaci da je to volja Bozja. To ne mozemo ni vi, ni ja da promenimo. A obojica cemo na kraju morati da stanemo pred sud Bozji i da podnesemo racun za sva nasa dela.


23 ruj 2012 15:14
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
“Verujem u Boga i verovacu do poslednjeg svog daha. A vi? Gde je vas Bog? Gde vam je vera? Stalno i mnogo pricate o tome kako treba zastititi nevine, ali do sada ste samo proganjali, ubijali i ponizavali ljude. Pogledajte svoje ruke – krvave su vam do lakata!”

Zitlovski podize ruke i zagleda se u njih mutnim pogledom. Zatim odmeri oca Arsenija. Spustivsi ruke na krilo zaurla: “Ne pokusavaj da me ubedjujes ni u sta!” i prostreli ga strasnim pogledom.

Sa gornjeg lezaja oglasi se Grigorenko: “Arkadij Semjonovicu! Pop je, izgleda, dobio napad recitosti. Hocemo li da zavrsimo s njim jednom za svagda?”

“Umukni, Grigorenko! Neka kaze sta ima, pa cemo ga srediti. U opisu radnog mesta mu je pricanje, bas kao i komunjarama.”

Otac Arsenije nastavi da govori: “Jednom mi je neko rekao da ste vernik. U sta verujete? Secam se, jednom ste govorili o Dostojevskom – rekoste da vam je to omiljeni pisac, dusa ruskog naroda. Sada cu da vam citiram reci starca Zosime iz “Brace Karamazova.” Evo sta je starac okupljenima porucio sa samrtnog odra: “Nemojte mrzeti ateiste, ucitelje zla, materijaliste, cak ni zle ljude, jer ih ima veoma dobrih, pogotovu u nasem vremenu. Ljubite Bozji narod. Verujte i drzite visoko obraz vere. Cinite svima ljudima dobro i pomazite im da podnose svoja stradanja.” A vi, vi svoj zivot provodite u mrznji i gnevu. No, svakom coveku je dato vreme da porazmisli o svom zivotu, pa i vama.”

Rekavsi ovo, otac Arsenije ustade i krenu prema svojoj postelji, no Grigorenko skoci sa svog lezaja, zgrabi oca Arsenija i stade da ga gusi. U to se kroz okupljenu gomilu probi visok i snazan muskarac, koji u baraci bese stekao nadimak “Mornar.” On je zaista i bio mornar iz Odese. Osudjen je na petnaest godina robije zbog “politike.” Bio je neustrasiv, uvek raspolozen, dobar drug i nekim cudom, nikada nije izgubio zdrav izgled, mada je vodio isti zivot kao i svi.

Odgurnuvsi one koji su mu stajali na putu, Mornar scepa Grigorenka, podize ga kao vrecu i baci ga u sred gomile ljudi koji su stajali oko Zitlovskog.

“Ej, ti! Zaboravio si da nisi vise sa Nemcima – sad si ovde, u nasem logoru.” Zatim se okrenu ka Zitlovskom, zgrabi ga za ruku i zapreti mu na dijalektu kakvim govore u Odesi: “A sada, dragi moj, smiri ove tvoje drugare. Ako ih ne smiris, prerezacemo vas gde ste najtanji, sve vas!”

Zitlovski i njegova druzina bili su vidno zaplaseni. Odnekuda se pojavi poveca grupa zatvorenika spremnih da brane oca Arsenija i Mornara.

Mornar se zatim obrati Grigorenku: “Da se nisi usudio da pipnes Pjotra Andrejevica. Desi li mu se nesto, ja cu te licno ubiti, a prethodno cu od tebe napraviti pire.

“Hajdemo, Pjotre Andrejevicu, da ih vise ne bismo izazivali. Moje postovanje svima vama – vidimo se u neka bolja vremena.”

Kroz otprilike tri nedelje Zora Grigorenko je prebacen u drugu baraku. Nakon toga, Zitlovski se smirio i cak postao ljubazniji. Rasprave su se i dalje vodile, no oca Arsenija vise niko nije primoravao da u njima ucestvuje. Ipak, njegove reci o odgovornosti svih nas za ono sto se desilo u Rusiji dugo su ostale u pamcenju stanovnika barake.

NAPOMENE:

1. Vlasovci: Rusi koji su se pod generalom Vlasovim pridruzili nemackoj vojsci da bi se borili protiv komunizma spolja. Docnije su ih saveznici vratili u Rusiju, gde je vecina osudjena na smrt vesanjem, a ostali izgnani u logore smrti.


23 ruj 2012 15:15
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
SAZIKOV

Vreme je prolazilo, a Sazikov se sve vise vezivao za oca Arsenija, starao se o njemu i pricao mu o sebi, o svom detinjstvu. Njegova porodica, rodom iz Rostova, bese obrazovana, a on sam je zavrsio rostovski industrijski institut i postao inzenjer. Zatim je, sasvim slucajno, poceo da se druzi sa nekim “prijateljima”, koji su ga povukli za sobom u svet podzemlja, posle cega mu je ceo zivot krenuo nizbrdo, te je skoro dvanaest godina ziveo u medju najgorim kriminalcima. Ponekad bi se osvrtao na svoj zivot i pitao kako se sve to dogodilo, ali nije uspeo da smogne snage da izadje iz tog kruga.

Jednu varijantu svoje zivotne price ispricao je logorskim vlastima i svojim prijateljima, no ocu Arseniju je ispricao istinu o svom zivotu, ne tajeci nista.

Na krstenju su mu dali ime Serafim, po Sv. Serafimu Sarovskom. Majka mu je bila pobozna zena, vodila ga je sa sobom u crkvu i ucila ga veri, sve do njegove cetrnaeste godine. Umrla je kad mu je bilo dvadeset dve. Otac ih bese davno napustio. Kada mu je majka umrla, Serafima kao da je ponela bujica: kao sto to obicno biva, poceo je sa sitnim kradjama, koje su kasnije prerasle u oruzane pljacke, pijanke, zestoke tuce i na kraju ubistva. Zlocinima nije bilo kraja. Kad se jednom krene ovim putem, vise nema zaustavljanja. Ako neko i pokusa da izadje iz ovog kola, “prijatelji” ce se vrlo brzo pobrinuti da se vrati natrag.

Zaboravio je sta ga je mati ucila; stvarni zivot se mnogo razlikovao od njenih pouka. O Bogu nikada nije mislio. Da li je uopste moguce pronaci Boga u svetu zlocina? Osim toga, bilo je toliko mnogo drugih stvari o kojima je morao da brine.

Povremeno je imao sukobe sa Sivim. Sivi je bio cudan covek: neverovatno okrutan, no ponekad bi iz njega sinuo bljesak njegove istinske duse – zaista je imao komplikovanu narav.

Sazikov je ranije radio na poslovima gde se krao veliki novac. Zaposljavao bi se u velikim firmama, robnim kucama ili na drugim mestima gde je svakodnevni promet novca bio veliki. Dok je radio svoj posao, pomno bi pratio nacin rada doticne firme. Zene su mu bile od narocite pomoci, jer je bio visok i naocit, lepo obucen i recit. Svoje poslove je obavljao besprekorno, pa su ga pretpostavljeni uvek hvalili. Svi njegovi papiri i radne dozvole uvek su bili u savrsenom redu. Imao je i veliko znanje – skolovao se za inzenjera. Dobro je poznavao i ekonomiju, te je postao veoma cenjen u robnim kucama i smatran za velikog strucnjaka. Uvek bi dobro proucio odlike svog radnog mesta, dobro bi upoznao nacin poslovanja firme, i na kraju bi mu polazilo za rukom da prisvoji ogromne kolicine novca iz kase.

U vecini slucajeva kradje su prolazile glatko, mada je nekoliko puta odlezao kaznu po zatvorima i logorima. Obicno su ga hvatali u sitnijim kradjama, dok se za pronevere u kojima se radilo o basnoslovnim kolicinama nije ni znalo. Ipak, jedan “prijatelj” je pod pretnjom islednika odao vlastima da je Sazikov ucestvovao u velikim kradjama novca. Tada je osudjen na smrt streljanjem, no umesto toga ga poslase da umre u “specijalnom” logoru.

“Kad sam vas upoznao, oce Arsenije, zapanjili ste me”, rece Sazikov jednog dana. “Sve sto cinite, radi drugih cinite. U pocetku sam mislio da sigurno imate neke koristi od toga, ili da niste pri zdravoj pameti. No, posmatrajuci vas, shvatio sam da me podsecate na majku. Mnoge stvari koje me je ucila kad sam bio decak pocele su da mi se vracaju. Zaprepastio sam se kad ste me nazvali krstenim imenom – Serafim. Mislio sam, da nisam mozda buncao u snu, ili dok sam bio bolestan, no posle sam uvideo da se slicne stvari dogadjaju i drugima, kada ste vi u pitanju.

“Pazljivo sam vas posmatrao, sve dok nisam sasvim jasno shvatio da vi ne zivite sebi, nego drugima, a sve u ime vaseg Boga. Tada sam i ja poceo da se osvrcem na svoj zivot i uvideo da sam uvek ziveo samo za sadasnji trenutak, bez imalo brige za buducnost. I, mislio se – kuda me je to odvelo? Nemam pravih prijatelja – samo “drugare.” Nikome nisam potreban, a ako mi neko i pomogne, to cini samo iz straha.

“Dirnuli ste me u srce. Potpuno ste razoruzali svojim primerom. Odlucio sam da raskrstim sa prosloscu. Ipak, to je veoma tesko – kad se okrenes od ovakvih “prijatelja”, oni ti zariju noz u ledja. Inace, samo da znate da vas i Sivi posmatra. Kriminalci su u logorima duse izgubljene, narocito u specijalnim logorima. Ne boje se nicega, posto znaju da ce ionako umreti. Mi smo, u nasoj baraci, uspostavili nekakav red, ali sa ovakvim ljudima to nije lako. Znam da cu skoncati svoj zivot u ovom logoru, ali hteo bih da podjem vasim putem, hteo bih da verujem.”


23 ruj 2012 15:16
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
ISPOVEST

Jednog dana Sazikov pridje ocu Arseniju i, kao da se snebiva, poce govoriti o nekim nevaznim stvarima. Onda iznenada rece: “Oce Arsenije, ako dozvolite, zeleo bih da se ispovedim. Osecam da mi je kraj blizu i da necu izaci odavde, a nosim tesko breme grehova, veoma tesko.”

U logoru je tesko provesti nasamo sa nekim sat ili dva. Covek je uvek pod prismotrom, sto je jedan od razloga sto se ovakvi logori zovu “specijalnima.” Ipak, Sazikov nekako uspe da dodje ocu Arseniju na ispovest. Bili su sami, ostalo je dva sata do prozivke. Da su ih uhvatili da razgovaraju nasamo, obojicu bi poslali u samicu na najmanje pet dana. I jedan i drugi su to znali.

Serafim pade na kolena: bio je izgubljen. Otac Arsenije polozi svoju ruku na njegovu glavu i otpoce, kao i uvek s paznjom, da cita molitvu. Proslo je nekoliko minuta. Serafim poce da govori, ispocetka isprekidano i nevezano. Bio je veoma napet. Otac Arsenije nista nije rekao, nije ga vodio kroz ispovest, niti mu pomagao, vec ga je samo slusao i molio se Bogu, jer je znao da covek mora sam da pronadje sebe, bez icije pomoci. Za vreme izdrzavanja logorske kazne Otac Arsenije je mnoge ispovedio, no ispovest okorelog kriminalca, “beznadeznog” slucaja, cak je i za njega je bila zaista velika retkost.

Vecina zlocinaca koji su mu dolazili na ispovest bili su ljudi koji su sve izgubili, cije su duse ostale prazne i puste. Savest, ljubav, istina, vera u bilo sta, sve je to odavno iscezlo iz njihovih dusa. Behu to ljudi slomljeni, okrvavljeni, okamenjeni u svojoj surovosti i raspusnom zivotu. Iz proslosti nisu crpeli nikakvu radost, vec samo strah. Nisu bili u stanju da se istrgnu iz drustva sebi slicnih, te su stoga provodili te poslednje dane svoga zivota u gnevu i okrutnosti, bez nade u bilo sta. Pred su stajale samo dve mogucnosti: smrt ili uspesno bekstvo iz logora.

Njihove ispovesti, kad bi do njih dolazilo, bile su sve slicne. Razlikovalo se samo detinjstvo, sve ostalo je bilo slicno: pljacke, ubistva, pijancenje, nedolicno ponasanje, a iznad svega, strah. No, ipak, razlikovala se dubina pada svakog od njih. Nekima je bilo jasno da cine veliko zlo, no nisu mogli tome da se odupru, vec su tonuli sve dublje i dublje; drugi su se ponosili svojim zlodelima i nastavljali da zive nasilnickim zivotom, smatrajuci sebe ispravnima, cak i herojima, uzivajuci u tudjem stradanju.Treci su, sa godinama, pocinjali da razmisljaju o svom zivotu, ali nisu znali kako dalje ziveti. Serafim je uvideo dubinu svoga pada i pokusao da ga zaustavi, ali nije znao da nadje put kojim bi izasao iz sveta zlocinaca.

Otac Arsenije je sve ovo shvatao.

Sazikov je govorio, no ispovest nikako da potece. Dok se spremao za ispovest, razmisljao je o tome sta ce i kako govoriti, ali sada je sve to zaboravio. Bio je veoma zbunjen. Zeleo je da bude sasvim iskren, ali nije bio u stanju da progovori iz duse. Tako je njegova ispovest izgubila vezu sa dusom i prerasla u obicnu pricu. I ovo je otac Arsenije shvatio, no zeleo je da Serafim sam, svojim snagama, dobije tu bitku sa svojom prosloscu, sto bi mu otvorilo put ka istinskom pokajanju.

Vidno potresen i nervozan, Serafim je, kroz plac, nastavio da govori, no ispovest jos uvek nije potekla iz duse. Borba izmedju njegove proslosti i sadasnjosti bese toliko velika, da otac Arsenije oseti da je Serafimu potrebna pomoc, da mu je potrebna slamcica spasa koja, mada krhka i tanka, ipak moze da spase davljenika koji se za nju hvata. I otac Arsenije pruzi Serafimu tu “slamku”, rekavsi mu: “Secas li se kako te je ona zena molila za milost, a ti joj se nisi smilovao, pa si se posle stideo od samog sebe?”

Serafim u trenutku shvati da otac Arsenije vidi i zna sve o njemu. Uvide da ne mora da bira reci kojima bi opisao samoga sebe. Trebalo je samo da bez straha otvori svoju dusu ocu Arseniju, i ovaj bi tada sve mogao da vidi, da razume i da odmeri, i da mu kaze ima li oprostaja njegovim grehovima ili ne.

Serafim okonca svoju ispovest, predavsi u ruke oca Arsenija citavu svoju dusu. I dalje je bio na kolenima, a lice mu bese vlazno od suza. Bese to prvi put u njegovom zivotu da se sasvim otvorio, da je otkrio citav svoj zivot; sada je cekao da cuje presudu za svoju krivicu.

Priklonivsi glavu nad Serafimom, otac Arsenije se molio. Nije mogao da nadje reci kojima bi mogao da podari Serafimu ociscenje i prosvetljenje, reci kojima bi mogao da ga usmeri u njegovom novom zivotu.


Zadnja izmjena: O.Goran; 23 ruj 2012 15:17; ukupno mijenjano 1 put/a.

23 ruj 2012 15:16
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Ova ispovest je bila toliko iskrena, a svest o sopstvenoj ogrehovljenosti toliko snazna, no Serafim ipak bese pocinio toliko uzasnih zlodela, toliko je ljudi ojadio i zadao mnogo bola i stradanja; sve je to bilo izmesano, a otac Arsenije je sada morao da sve to izvaga i izmeri, da odvoji jedno od drugoga i da proceni tezinu grehova.

Svestenomonah Arsenije kome bese data moc da razresi i oprosti grehe ovom gresniku u ime Bozje, sada se nalazio u otvorenom sukobu sa covekom Arsenijem, koji kao ljudsko bice nije bio u stanju da prihvati i oprosti sva Serafimova zlodela. “Gospode, Boze moj! Podaj mi snage da saznam Tvoju volju. Pomozi mi da Serafimu pokazem put, da mu pomognem da nadje sebe. Majko Bozja, pomozi nam obojici, gresnima! Pomozi, Boze…”

I dok se molio, dodje mu na um saznanje da ne treba nista da kaze, nista da odmerava, niti da odlucuje. Ispovest ovog coveka, Serafima, koji bese pogubio sve veze sa Gospodom, bila je toliko duboka i iskrena, toliko je otkrila njegovu dusu i pokazala da taj covek, ne samo da se okrenuo ka Bogu, vec Ga je i nasao, te da ce od sada pa nadalje hoditi samo ka Njemu. Serafim ce za svoje grehe dati odgovor na Sudu pred Bogom i pred svojom savescu.

Otac Arsenije ustade i prigrlivsi Serafimovu glavu uz svoje grudi izgovori razresnu molitvu: “Ja, nedostojni jeromonah Arsenije, silom koja mi je data, oprastam ti i razresavam te od svih tvojih grehova, cedo Serafime. Idi i cini ljudima dobro i Bog ce ti pokazati put.”

Po okoncanju ispovesti i zagrlivsi Serafima jos jedanput, otac Arsenije, kao da vidi buducnost, rece: “Necu te ostaviti dokle god budes ziv, Serafime. Bog ce nam pomoci.”

Nakon ovog dogadjaja, neke nevidljive vrpce zauvek su povezale oca Arsenija i Serafima Sazikova.


23 ruj 2012 15:17
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
“NECU TE OSTAVITI”

Jednom, za vreme jednog od mnogobrojnih razgovora sa ocem Arsenijem, Sazikov rece: “Oce Arsenije, vidim da izgovaras molitve napamet, posto nemas crkvenih knjiga. A mi smo culi da mozemo da ti nabavimo neke knjige. Sivi je nesto napomenuo svojim ljudima, a oni mu rekose da je to izvodljivo.”

“Za ima Boga, molim vas da ne uzimate nicije knjige – greh bi bio na moju dusu.”

“Naravno da necemo, oce Arsenije, zar mislis da bismo mi to ucinili? Sve cemo urediti tako da niko ne strada. Postoji mesto gde logorski sluzbenici drze sve stvari koje se oduzimaju cim neko novi stigne u logor. Culi smo, iz pouzdanih izvora, da tamo ima i knjiga, koje tamo leze vec dugo. Momci su odlucili da “dignu” ceo sanduk sa knjigama, a ja sam im rekao da uzmu i verske knjige, cak sam im rekao i koje.”

Ovo je veoma zabrinulo oca Arsenija. Kako to da prihvati? Tu noc je probdeo u molitvi, a pred jutro ga uhvati lagan san. On vide tada kako u baraku ulazi neki stari monah koji ga blagoslovi i rece mu: “Ne boj se, Arsenije! Uzmi sta ti treba, i moli se Svetom Mitropolitu Alekseju Moskovskom!” Osenivsi ga ponovo znakom krsta, monah izadje, lagano i dostojanstveno.

Drugog dana u baraki nasta velika guzva. Poce opsti pretres, a neki zatvorenici su odmah poslani u specijalni sektor na ispitivanje. Vlasti su otkrile da su kriminalci ukrali sanduk sa konfiskovanim stvarima.

Posle deset dana, Sazikov dade ocu Arseniju dve knjizice: Sveto Jevandjelje i Trebnik. Otac Arsenije ih primi sa strahom Bozjim, ode do svoje postelje, otvori knjigu Jevandjelja i zadrhta pred neshvativom miloscu Bozjom: sa unutrasnje strane poveza nalazio se mali komad svile, povrsine ne vece od 5 kvadratnih santimetara; materijal bese star i vec pozuteo. Ispod komada svile stajao je natpis: “Antimins[1]*, mosti Sv. Alekseja, Mitropolita Moskovskog, 1883.” Pored ovoga, u povez bese urezana srebrna ikonica, velicine novcica od dvadeset kopejki. Otac Arsenije nacini zemni poklon pred ovom svetinjom i zablagodari Bogu: “Gospode, Tvojom miloscu sam jos ziv, velika su dela Tvoja”, i zaplaka od radosti.

“Oce Arsenije, svaki put kad zavrsis molitvu uz pomoc ovih knjiga, daj ih meni ili Sivome. Kod nas ih niko nece naci, ali ako bude pretresa, kod tebe ce ih odmah otkriti, i oduzece ti ih. Ne brini, necemo nista oskrnaviti, samo cemo ih cuvati na bezbednom.”

Posle ovoga, nastade vreme velike radosti za oca Arsenija. Obavljao je svoje poslove, a uvece bi uz drhtavu svetlost svece citao Jevandjelje i sluzio redovne sluzbe. Kada je bilo vreme za ustajanje, vracao bi knjige Sazikovu.

Proslo je dva meseca, pretresi su se proredili. Otac Arsenije bi ponekad zadrzavao Jevandjelje kod sebe i preko dana, no tada bi ga uvek skrivao iza jedne daske na zidu, kako mu je savetovao Sazikov. Cinilo mu se da je to mesto bezbedno, cak i prilikom nocnih i dnevnih pretresa. Jednom, kada je zavrsio svoj posao u baraki, dok se drugi zatvorenici jos nisu vratili, on izvadi jevandjelje iz skrovista i poce da cita. Odjednom se uz tresak otvorise vrata i u baraku banuse narednik, tri vojnika i nadzornik zvani “Pravedni.” Otac Arsenije u prvom trenutku nije mogao da se snadje, no onda sakri Jevandjelje u unutrasnji dzep fatirane pamucne kosulje koju je nosio na sebi i poce da se moli Bogu u sebi.

Vojnici ispreturase celu baraku. Sa poda povadise sve rasklimane daske. Poskidase i daske sa zidova, a zatim naredise zaverenicima da svako istrese sadrzaj svoje torbe na pod. Dodjose i do oca Arsenija. Narednik iz specijalnog odelenja naredi Pravednom: “Pretrazi popa, nadzornice!” i nastavi dalje sa vojnicima da vrsi pretres.

Pravedni stade da pretresa oca Arsenija i, naravno, odmah napipa Jevandjelje. Ruka mu se malo zadrza na njemu, zatim ga izvuce i neprimetno stavi u svoj dzep, a onda nastavi sa pretresom. Kad je zavrsio, rece naredniku:

“Nema nista.”

“Prebrzo si ga pretresao! Skidaj se, pope! Sad ces da vidis sta je pretres!”


23 ruj 2012 15:18
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7 ... 15  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron