Sada je: 25 lip 2018 11:27.





Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8 ... 15  Sljedeća
 Otac Arsenije svetac u logoru 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Otac Arsenije svuce sve sa sebe i vojnici stadose da pregledaju njegovu odecu, da proveravaju savove. Najzad pobacase na pod sve sto se nalazilo po dzepovima. Naravno, nista nisu nasli. Narednik je bio veoma ljut. Opsova oca Arsenija i ode.

Otac Arsenije se obuce. Sve vreme se molio u sebi i plakao radi ove neocekivane milosti koju mu je Bog pokazao. Pokupi svoje stvari sa poda i zakrpi savove koje su vojnici pocepali, a zatim se dade na posao ciscenja barake nakon pretresa.

Kroz otprilike sat i po, Pravedni udje u baraku i upita oca Arsenija: “Ima li koga ovde?”

“Svi su na poslu”, odgovori otac Arsenije.

Pravedni pogleda unaokolo, zaviri ispod kreveta, a zatim brzo vrati knjigu ocu Arseniju i rece: “Ovo je jedna od ukradenih knjiga, zar ne?”

Otac Arsenije je cutao.

“Odgovori mi. Odakle ti knjiga?”

“To je jedna od knjiga koje su nestale”, rece otac Arsenije.

“Jesi li lud? Razmisli malo! Ako drzis kod sebe Jevandjelje, moras ga sakriti! Da ga je narednik pronasao, ubio bi te od batina.” Zatim nastavi, sapatom: “Oprostite mi, oce! Tesko je ovde, u logoru. Nije tesko samo vama zatvorenicima, nego i nama, nama kojima je preostala jos poneka mrvica savesti. Znam, oce Arsenije, sve znam. Znam koliko je zivot ovde tezak za sve vas. Ali molim vas da se setite da smo i mi primorani da radimo ovde, u ovom krugu pakla, i to ne zato sto smo kukavice ili slabici. Pomoci cu vam, pokusacu cak i da vas posaljem nekuda gde ce vam zivot biti malo podnosljiviji, ali za sve to treba vremena. Sve sto budem radio, moracu da radim u najvecoj tajnosti, a pred drugima cu morati da budem narocito grub. Moracete da me izvinete… Oprostite!”

Rekavsi ovo, Pravedni ode, ne osvrcuci se za sobom.

Otac Arsenije je gledao za nadzornikom i osetio stid zbog svog nepoverenja u Bozju milost, u Njegove nesaznative puteve. Ponovo uvide kako je ljudska dusa bogata i puna, kako je u svakoj dusi moguce pronaci iskricu Bozje ljubavi. Stade da se moli: “Pomiluj me, Boze, po neizrecivoj ljubavi Tvojoj i po velikoj milosti Tvojoj. Gospode, Boze moj, veliki si i preproslavljen u delima Tvojim. Evo pomagaca o kojima mi je govorila Presveta Tvoja Mati. Zar sam ikada mogao da pomislim da je ovaj nadzornik od Tebe poslat radi pomoci meni bednome? Zar sam mogao…?”

Otac Arsenije se seti da je nadzornikovo ime Andrej i stade da se moli za njega, i dok se molio, citav Andrejev zivot se otvorio pred njim i on uvide da je to dobar i velikodusan covek.

NAPOMENE:

1. Antimins: ikona naslikana na komadu svile u koju su utkane mosti svetitelja. Da bi svestenik mogao da sluzi svetu liturgiju, on mora da ima antimins.


23 ruj 2012 15:19
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
TEZAK PUT

Prozorljivost oca Arsenija je zaprepascivala mnoge koji su k njemu dolazili, a neke je cak i plasila, no on sam nije mogao to da razume, niti je smatrao da mu je Bog podario neko posebno poznavanje ljudske duse. Ja sam vazda provodio vreme kraj oca Arsenija i uvideo da on iskreno veruje da je razumevanje ljudske duse svojstveno svakom svesteniku. Bio je ubedjen da ne poseduje nikakvu narocitu sposobnost citanja misli, vec da samo dobro razume ljude koji sami hoce da svoje misli podele s njim i da mu ih prenesu. Imao je ogroman i neverovatan uticaj na ljude koji bi mu dolazili. Oni koji su mu cesto dolazili i znali kako on zivi bili su zadivljeni dubinom i snagom njegove Bogom dane prozorljivosti. Avsenkov mi je ispricao dva dogadjaja koja ga behu duboko potresla, kojima je bio svedok kada je, pod uticajem oca Arsenija, poceo da veruje u Boga.

Jedne veceri, nesto pre poslednje prozivke, doveli su vecu grupu novih zatvorenika u logor. Administracija logora stade da ih razvrstava po barakama, prema broju praznih lezajeva.

“U nasu baraku su tada poslali oko dvadeset petoro”, secao se Avsenkov. “Videlo se da su dugo pesacili. Ugurali su ih u baraku. Licili su vise na seni nego na ljude. Jedva su stajali na nogama, a zivot im se polako gasio. Napolju je bilo ledeno, hrane im nisu davali dva dana. Tri noci nisu spavali.

“Medju njima je bilo najvise intelektualaca, “narodnih neprijatelja”, inzenjera, agronoma i lekara, ali i nekoliko kriminalaca.

“Doveli su ih pre prozivke, posto su nam vec bili podelili vecernji obrok sastavljen od hleba i retke supe. Sluzbenici koji su radili u logorskoj administraciji su vec bili otisli ili su zavrsavali posao.

“Strazari su najpre pomislili da bi novima trebalo dati nesto da pojedu, da bi potom zakljucili da je tako nesto suvise komplikovano. “Morali bismo ponovi da lozimo vatru”, gundjali su. “Da grejemo supu, otkljucamo skladiste, narezemo hleba, pa onda jos i da pisemo izvestaj koliko je cega potroseno…”

“To je zaista bio komplikovan posao. Dogovoreno je da novi zatvorenici mogu da pricekaju do sutra – ima vremena. Komandant logora cak izjavi: “Na kraju krajeva, nisu oni gosti pa da ih dvorimo, nego neprijatelji naroda. Nista im nece biti.” Tako su, dakle odlucili. Naravno, znali su da ce mnogi od njih umreti jos te noci, a da ce u izvestajima morati da slazu kako su ti ljudi umirali u rasponu od nekoliko dana, da ne bi bili okrivljeni za smrt velikog boja zatvorenika odmah po dolasku. U tom slucaju, odgovornost za njihovu smrt snosio bi logor.

“I tako, novi osudjenici dodjose u nasu baraku. Kao sto je poznato, novajlije nisu nigde dobrodosle. To pocinje vec u skoli, zadirkivanjem novih ucenika u razredu, zatim na poslu, gde se radnici podsmevaju pripravnicima i prave im neprijatnosti, a u logorima je to narocito izrazeno. Tako da smo ih i mi samo pogledali – novodosli zatvorenici nisu ni licili na ljude, nego na nekakve ostatke ljudskih bica; nisu bili u stanju ni da stoje. Nije nam bilo jasno kako su uopste mogli da dodju do logora. Stajali su naslonjeni na zidove, ili su se pridrzavali za krevete.


23 ruj 2012 15:20
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
“Zatvorenik zaduzen za red u nasoj baraci im rece: “Idite, lezite na prazne krevete.” Svi smo znali da su jedini slobodni lezajevi oni koji se nalaze najdalje od peci. Tamo je bilo veoma hladno i nije bilo nacina da se novopridosli tamo zagreju.

“Stariji stanovnici barake su se vec spremali za pocinak. Neki su vec bili legli, dok su drugi i dalje igrali karte. Kriminalci su odmah odmerili novodosle, a kad su videli da od njih nema sta da se uzme, zaboravili su na njih.

“Otac Arsenije je lezao i molio se. Kada su novi zatvorenici usli, on ustade i uputi se ka glavnim kriminalcima. Njihova rec je bila zakon za sve kriminalce, kao i za politicke zatvorenike; ako bi se neko oglusio o njihove zapovesti, svasta je moglo da se dogodi.

“Otac Arsenije se obrati tim vodjama kriminalaca, “teskim slucajevima”, kako smo ih nazivali: “Mora se pomoci novima. Promrzli su, gladni i iznemogli. Ako im ne pomognemo sada, mnogi od njih ce zasigurno umreti nocas.”

” “Teski slucajevi” su poznavali oca Arsenija dobro i postovali ga. Posto su sa njime proveli nekoliko godina, voleli su ga na svoj nacin; no ovaj put jedan od kriminalaca pljunu na pod i rece: “Ma nek” crknu. I mi cemo uskoro. Necu da delim svoju hranu ni sa kim. Razumes li, pope?”

“Ostali su cutali. Covek se tesko rastaje od onoga sto je njegovo, pogotovu na ovakvom mestu gde je uobicajeno da se pomaze samo prijateljima. Svi smo gledali u oca Arsenija. Kako ce se ovo zavrsiti? Novodosli su i dalje stajali zbijeni u grupicama i nemo nas posmatrali.

“Otac Arsenije je i dalje mirno gledao kriminalace u oci, zatim se prekrsti i rece: “Dogovoreno je: ustupamo lezajeve blizu peci novima, a mi cemo spavati tamo gde je hladnije. Sta god ko ima od hrane, neka donese ovamo na sto. Zagrejacemo vode – peci su i dalje tople. Hajde, brzo.”

” “Teski slucajevi” ustadose bez reci i pocese da prave novi raspored spavanja u baraci. Vadili su ostatke hrane i stavljali na sto. I ostali ucinise isto. Neki od zlocinaca su pokusali da sakriju hleb, ali ostali su to primetili i zapretili im.

“Mrvu po mrvu, sakupilo se dovoljno hrane da se dvadeset pet novajlija nahrani. Zagrejali smo vodu u limenkama na peci. Otac Arsenije razdeli sakupljenu hranu novim zatvorenicima i oni polegase u svoje postelje. Svi su preziveli, sto nije moglo da se kaze za nesrecnike koji su razmesteni po drugim barakama. Za otprilike cetiri dana, novodosli su se dovoljno povratili, pa su i njih poslali na rad.

“Zaprepastila me je mirnoca i usredsredjenost oca Arsenija kada je izgovorio te reci: “Hajde brzo!” On se tada obracao ljudima koji nisu imali sta da izgube. On im je sasvim mino rekao sta da urade, a oni su ga poslusali – kao da se radilo o naredjenju.

“Cesto sam razmisljao o tome”, secao se Aleksandar Pavlovic Avsenkov. “Otkuda ocu Arseniju snage da tako nesto uradi? Da li je uspevao da dirne u savest ljudi, ili im je naprosto nalagao da, u ime Boga, izvrse ono sto im je ionako bila duznost?” Avsenkov zakljuci da se snaga oca Arsenija sastojala iz toga sto je sve trazio u ime Boga.


23 ruj 2012 15:21
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
U IME BOGA ZAPOVEDAM TI: PRESTANI!

Evo jos jednog dogadjaja koji je Avsenkov ispricao, koji je ostavio na njega mozda jos dublji utisak.

“Zakljucavanju barake uvek je prethodila prozivka. Sve bi nas isterali napolje. Morali bismo da se postrojimo u vrstu i da cekamo prozivku. Temperatura je mogla biti dvadeset pet stepeni ispod nule, mogla je da pljusti kisa, komarci su mogli da nas ujedaju bez milosti, ali pravilo se nikada nije menjalo: svi su bezuslovno morali da izadju napolje na prebrojavanje.

“Te veceri smo svi, kao i uvek, pozurili u vrstu ispred barake. Bilo je veoma hladno, ali morali su da nas prebroje dva puta: jedan zatvorenik je nedostajao. Smrzavali smo se, a nadzornike je obuzeo gnev. Poceli su da nas prebrojavaju po treci put, kad iz barake odjednom istrca mladic od svojih 25 godina i pokusa da na brzinu pronadje svoje mesto u vrsti. Nije imao vremena da stane u red, jer su se nadzornici istom bacili na njega i stali da ga sutiraju. Mladic pokusa da objasni zasto je zakasnio, no nadzornici su ga nemilosrdno udarali. U svima nama je kljucao gnev, ali niko se nije usudio da izusti rec.

“Stajao sam u vrsti pored oca Arsenija i najednom ga video kako izlazi iz vrste, osenjuje se znakom Krsta, zatim kako krstoobrazno blagosilja nadzornika koji je tukao mladica. Cuh jasno njegov glas: “U ime Boga, zapovedam ti: prestani! Prestani sa tim!” Zatim nas sve blagoslovi sirokim znakom Krsta i vrati se u vrstu. Nadzornik smesta prestade da tuce mladica i ponovo poce da prebrojava zatvorenike; mladic se nesigurno uspravi i stade na svoje mesto.

“Kasnije upitah coveka koji je stajao pored mene: “Jesi li video sta je Pjotr Andrejevic ucinio kad su tukli onog mladica?”

“Ucinio? Sta je ucinio? Stajao je kao kip!”

“Sve je ovo ostavilo na mene ogroman utisak; bio sam svedok moci kojom je Bog obdario oca Arsenija. Da nije mozda u pitanju hipnoza, pomislio sam, no tada mi sinu odgovor: “Naravno da nije. Otac Arsenije ovakve i slicne stvari ne cini radi sebe, vec radi drugih.”"

U logoru je bilo mnogo razlicitih ljudi. Neki su bili fanatici, skrenuli s uma. Bili su posve uvereni u svoje stavove i kao posledica toga, gledali na ostale kao na izgubljene ovce. Ovakvi fanatici bi cesto pomagali ljudima, no sticao se utisak da su pomagali radi sebe i svoje koristi, a ne za dobro drugih.

Otac Arsenije je bio voljen. Neki su pokusavali da ga ubede da pogresno veruje, na sta bi otac uvek odgovarao: “Pokusavam li ja da te ubedim da ti krivo verujes? Slusaj svoju dusu sta ti govori i otkrices istinu. Secaj se reci svetog apostola Pavla: “nosite bremena jedni drugih i tako ispunjavajte zakon Hristov.” Zlo mozes pobediti samo dobrim.

I ja sam uvek osecao: upravo to sto je nosio bremena drugih, omogucavalo mu je da trpi sopstveno stradanje. To je ljude privlacilo k njemu, a njemu samome davalo snagu duha kojom je primoravao druge da izvrsavaju ono sto bi im nalagao da urade u ime Boga. Primer za to su ova dva slucaja koja sam ovde izneo.


25 ruj 2012 11:41
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
RADOST

Strogi rezim je i dalje vladao u logoru. Ljudi su umirali, na njihovo mesto su dolazili drugi, da bi i oni potom umirali. Svako je cekao svoj red. Skoro niko nije doziveo da iz “specijalnog” logora bude pusten na slobodu. Bilo je samo nekoliko slucajeva kada su oslobadjani izuzetno cuveni naucnici ili mocnici Kompartije koji su ranije radili u saveznim organima. Pricalo se da su za tri godine pustena svega desetorica, od kojih je jedan dobio srcani napad i umro kada je cuo vest o svom pomilovanju.

Oca Arsenija su 1952. pozvali u “specijalni” sektor na ispitivanje. Primio ga je prvo narednik, a zatim major. Major ga je radosno pozdravio: “Dobro jutro, Pjotre Andrejevicu, oce Arsenije! Imam za vas dobre vesti: Aleksandar Pavlovic Avsenkov ce biti oslobodjen. Njegovi prijatelji su to uspeli da izdejstvuju s teskom mukom. Sutra cu ga pozvati da mu to saopstim, ali bojim se da ce ga ta vest mnogo potresti. On ima slabo srce; molim vas, pripremite ga pazljivo da primi vest. Ja cu mu to saopstiti pred dezurnim oficirom, pa cu morati da budem grub. Recite mu da ne treba da brine. Ne samo sto ce ga osloboditi, nego ce ga i vratiti na njegov polozaj u Partiji – tako je naredio sam Staljin.

“Medjutim, sto se vas tice, vesti nisu dobre. Vi ste povezani sa crkvom. U vasem dosijeu nalazi se poseban pecat sa naznakom: dozivotna kazna. Voleo bih da mogu da vam pomognem, ali to nije u mojoj moci. Iz ovog logora ljudi kao sto ste vi izlaze samo po nalogu Berije[1]* , ili njemu ravnih. Po pitanju vaseg predmeta ne mogu nista da ucinim. Ako vas oslobodim bez njihovog odobrenja, znajte da ce me smesta prijaviti i strpati u isti ovaj logor. No, ukoliko se bilo sta promeni, ucinicu sve da izdejstvujem slobodu za vas, a pomoci ce i Aleksandar Pavlovic.

“Dobio sam premestaj za Moskvu. “Oprostili” su mi, ako mogu tako da se izrazim, i vratili mi cin generala. Ponovo mi je dodeljen polozaj u Tajnoj sluzbi bezbednosti.

“Voleo sam svoju zemlju i branio je citavog zivota. Za vreme poslednjeg rata radio sam u izvidjackoj jedinici i uspeo da spasem hiljade zivota, a onda sam nekome zasmetao pa su me prijavili Staljinu. Osudjen sam na kaznu streljanjem zbog navodne saradnje sa Nemcima…

“Staljin je naredio da se moj predmet ponovo razmotri, a zatim nalozio da me posalju u ovaj logor. Kad sam dosao ovde, bio sam prestrasen. Nisam mogao da budem ni od kakve pomoci, jer su od samog pocetka budno pratili svaki moj korak. U zivotu nisam pomisljao da postoje stvari koje sam ovde video: kako ljudi unistavaju druge ljude. Nemam vlast da bilo sta promenim. Jednom sam sprecio likvidaciju nevinog coveka. Smesta je u Moskvu poslat izvestaj o tome kako “ometam izvrsenje pravde.” Uzasno! Zbog cega se sve to desava? Nikad necemo znati. Pjotre Andrejevicu, molim vas, recite mi kome bih mogao da pomognem pre nego sto odem. Recite mi, i ja cu se postarati. Samo mi je zao sto nisam u mogucnosti da vama pomognem.”

Otac Arsenije je zamisljeno posmatrao majora. “Hvala vam”, rece. “Hvala vam. Znam da mi vi ne mozete pomoci; kada za to dodje vreme, pomoci ce mi Bog. U medjuvremenu, pomozite Avsenkovu da izadje iz logora, pomozite studentu Alekseju Nikonovu, lekaru Denisovu i bivsem zlocincu Trifonovu. Postarajte se da ih premeste u obican logor – tamo ce im zivot biti laksi, a i lakse ce moci da im pomognu spolja.

Otac Arsenije ne spomenu Sivog. “Sergeje Petrovicu!” rece, gledajuci ga u oci. “Kada stignete u Moskvu, ucinite sve sto mozete da vise ne radite za “sluzbu bezbednosti.” Trazite premestaj, ili cete doziveti slom. Posto ste videli i shvatili sta se ovde dogadja, postali ste drugi covek. Spasite dusu!”

Abrosimov je posmatrao starca. Ni njemu samom nije bilo jasno kakva ce izgledati njegova buducnost, no cinilo mu se da otac Arsenije zna vise o njemu od njega samog. Ponovo ga preplavise secanja iz detinjstva. Da, otac Arsenije je pravi Hriscanin. Nekada davno je citao o takvim ljudima…

Sergeja Petrovica obuze osecanje duboke tuge. On ustade, priblizi se ocu Arseniju i, veoma ganut, rece mu: “Ne znam da li cu vas ikada vise videti, no vi ste na meni ostavili neizbrisiv pecat. Ja sada drugacije posmatram zivot. Verujem vam, verujem Veri Danilovnoj i svojoj supruzi. Sve razumem. Znam da se neprestano molite. Ne zaboravite me, Pjotre Andrejevicu, ne zaboravite me!”

Otac Arsenije ustade sa stolice, pridje Abrosimovu, zagrli ga i rece: “Neka vas Bog cuva, Sergeje Petrovicu! Ne zaboravljajte na druge, pomazite im, cinite dobro, ma gde se nalazili. Pomazite ljudima. A vi i ja cemo se sresti ponovo jednog dana.”

Zatim se pokloni duboko i izadje. Dok je izlazio, Abrosimov je imao utisak da nije on bio taj koji je pozvao oca Arsenija na razgovor, vec da je otac Arsenije pozvao njega.

Abrosimov nikada nije zaboravio svoje susrete sa ocem Arsenijem. Kada ga je prvi put sreo, video je pred sobom starca u iskrpljenoj pamucnoj jakni, umornog, iznemoglog, koji je delovao slomljeno i prazno. No kada ga je pogledao u oci, shvatio je da je otac Arsenije pun zivota, vere i preobilne ljubavi prema svakome. Nije bio ni slomljen, ni prazan. Goreo je nekom unutrasnjom snagom koju je stedro delio sa drugima, olaksavajuci time njihova stradanja i odgoneci od njih osecanja straha i ocajanja. Prenosio je svoju veru na druge.

Abrosimovu bi jasno da je snaga duha oca Arsenija, hranjena i ukrepljivana verom, toliko velika da bi, ukoliko bi samo hteo, mogao da ucini da bude pusten na slobodu, ili da izdejstvuje bilo sta drugo sto bi smatrao da je korisno za njega ili druge.

Ovde, u ovom logoru smrti, mada je i sam ziveo teskim zivotom osudjenika, otac Arsenije je izvrsavao svoj hriscanski podvig.

Posao koji je obavljao Abrosimov bio je veoma tezak; citav njegov zivot bio je teskoban, a kao posledica toga, izgubila se njegova veza sa Bogom. Susret sa ocem Arsenijem potresao mu je dusu, naterao ga da ponovo razmisli o sebi i svom zivotu i da svoju proslost drugacije vrednuje. Pred njim se i dalje nalazio dug put do Boga, no zahvaljujuci ocu Arseniju, ucinio je prvi korak na tom putu. Mnogo godina kasnije, Abrosimov je izneo svoja secanja: “Moj povratak u Moskvu je bio veoma mukotrpan. Sve mi je vraceno: cin, posao… Ipak, nesto se isprecilo izmedju mog starog zivota i novog. Na kraju sam duboko razmislio o svom zivotu i ostavio posao. Bicu iskren sa vama: pocinio sam mnoga zlodela, toliko mnogo uzasnih stvari, a sve vreme dok sam ih cinio, smatrao sam da cinim dobro.

“Aleksandar Pavlovic Avsenkov mi je pomogao. Pre svega, pomogao mi je da odmrsim stvari u svojoj glavi. Kada sam shvatio sta sam sve ucinio, bio sam ubedjen da za moje grehe nema oprostaja. Medjutim, tada mi Aleksandar Pavlovic predade poruku od oca Arsenija koji je tada vec bio oslobodjen. Poruka je glasila: “Pamti i nemoj sumnjati! Bog koji nas kara radi nasih grehova takodje nas i razresava od njih, bezgranicnom Svojom miloscu. Nema tako teskog greha niti kletve koja ne moze biti iskupljena dobrim delima i molitvom.”


25 ruj 2012 11:42
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
“Otac Arsenije mi je mnogo pomogao da shvatim veru. Naravno, nisam dostigao nivo druge njegove duhovne dece, no ipak sam se trudio da hodim ka Bogu.

“Otac Arsenije, kome sam poverio sve svoje sumnje i nedoumice u pogledu nase vere i verskih obreda, uvek bi mi govorio: “Ako se osvrnes na svoju proslost, na svoje dugo potucanje kroz zivot u kome nisi imao nijednu unutrasnju tacku oslonca, sasvim je razumljivo sto te muce sumnje i nedoumice. No zar je to vazno? Ti razumes i osecas da Bog zaista postoji, znas put k Njemu. Samo veruj, i sve sto je nevazno ce jednostavno nestati.” Izuzetan covek je bio otac Arsenije. Istinski Hriscanin.”

Otac Arsenije se vrati u svoju baraku. Bio je pun radosti zbog Aleksandra Pavlovica, Sazikova, Alekseja, Denisova i Trifonova, sto ce napokon biti pusteni iz logora i sto ce biti slobodni, no neka tuga mu nacas pomraci dusu: odlazili su mu prijatelji…

Imace manje bliskih ljudi oko sebe. Verovao je da ga Bog nece napustiti i da ce na mesto onih koji odlaze doci novi. Iste veceri je saopstio Avsenkovu vest o oslobadjanju. Razgovarali su celu noc, a ujutro se oprostili. Boravak u logoru i poznanstvo sa ocem Arsenijem, sve je to sasvim promenilo Avsenkov pogled na svet i na druge ljude. Kada je prvo dospeo u logor, hteo je da izvrsi samoubistvo; bespomocni ocaj je ovladao njime, izgubio je volju. Sada, odlazeci iz logora, osecao se duhovno bogatim, jakog duha, tvrde i postojane vere u Boga, sa novim razumevanjem i postovanjem prema stradanjima drugih.

Te noci su probdeli zajedno na molitvi. Zagrlivsi oca Arsenija, Avsenkov je ponavljao: “Ne zaboravi me, oce Arsenije, potrazicu tvoje prijatelje, jer to su sada i moji prijatelji. Moli se za nas!” Ujutro se Avsenkov oprostio sa Sazikovim i Aleksejem, jer je znao da mu nece biti dopusteno da se vrati u baraku kada mu saopste da je oslobodjen.

Kroz otprilike cetiri nedelje, i Sazikov, Aleksej, Trifonov i Denisov pozvani su u glavni sektor. Vise se nisu vratili u baraku. Ostali su pokusavali da odgonetnu sta se sa njima dogodilo. Major, sada general Abrosimov, odrzao je svoju rec.

NAPOMENE:

1. Berija – sef Staljinove tajne sluzbe, poznat po svojoj okrutnosti.


25 ruj 2012 11:44
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
ZIVOT TECE DALjE

Logorski zivot je prolazio. Neprestano su i sistematski dovozeni novi zatvorenici na mesto onih koji su odvozeni u masovne grobnice. Smrt je bila svakodnevni posetilac i svaki dan odnosila nove zrtve. Sutrasnjica je bila bez iznenadjenja: donosila je glad, umor, teskobu, lavinu podrugljivih reci, i trajala je dugo, predugo. Otupelost, nezainteresovanost i ceznja za smrcu predstavljali su veci deo svakodnevice za vecinu suzanja. Otac Arsenije je nastavio da zivi svojim podviznickim zivotom molitvenika.

Nedostajali su mu student Aleksej, Sazikov i Avsenkov. Bese ih zavoleo, navikao se na njihovo prisustvo i podrsku. Pojavljivali bi se novi ljudi sa kojima bi se zblizio, ali koji bi potom bili premestani u druge barake, ili umirali, ili poslani u rudnike pri nekom od drugih logora.

Kao i uvek, otac Arsenije je pomagao svima u svojoj blizini, pruzajuci im i fizicku pomoc, ali i duhovnu utehu. Mnogima je postao nezamenljiv. Na neki cudesan nacin je postajao deo zivota mnogih ljudi, nosio njihova bremena, ublazavao stradanja i sopstvenim primerom ucio ih da je moguce preziveti i u logoru sa verom da Bog uvek stoji pored nas i da ga uvek mozemo prizvati u pomoc.

Tih dana se kriminalac koga su zvali “Sivi” ozbiljno razboleo. Imao je uzasne bolove u crevima. Kada su bolovi postali neizdrzivi, poslali su ga logorskim lekarima. Tamo su mu dali aspirin i raven (poznat kao sredstvo za ciscenje). Nista nije pomoglo. Niko ga nije ni pregledao kako treba, a kada su to konacno ucinili, ustanovili su da vec dugo boluje od raka jetre koji je u metastazi. Umirao je bolnom smrcu. Nisu ga odveli u bolnicu. Imalo je uzasne bolove, no svejedno je morao da ustaje na prozivku i u nuznik. Otac Arsenije ga je strpljivo negovao i pokusavao da mu pomogne, onako kako je samo on umeo. Isao je cak i lekarima da trazi od njih sredstvo za umirenje bolova, ali nikada mu nista nisu davali.

Sivi je bio pun gneva prema svakome i svemu, ali je s krotoscu prihvatao paznju oca Arsenija. Voleo je njegove posete, molio ga da posedi na njegovoj postelji. Kada je otac Arsenije bio s njim, Sivi bi mu pricao o svom zivotu i tako ponekad uspevao da zaboravi na bolove.

Na dva dana pre nego sto ce umreti, on pozva oca Arsenija i rece mu: “Umirem i mucim se ovoliko zato sto sam to zasluzio. Mnogima sam naneo bol, ubijao sam… Skrenuo sam na pogresnu stazu jos u detinjstvu. Ne mogu ni da se kajem, jer sam toliko zlih dela pocinio, da ih je nemoguce sve i pobrojati. Znam da mi nema oprostaja, a i cemu to, kad jedva i verujem u Boga. Imam neko svoje sujeverje, ali znam i osecam da Boga ima, jer ti, Oce Arsenije, verujes u Njega i zivis Njime.

“Iz svestenicke sam porodice. Otac mi je bio djakon. Ni on nije verovao u Boga, sluzio je samo radi plate, jer drugi posao nije mogao da nadje. Radio je kao profesionalac.

“Odrastajuci, vidjao sam oko sebe samo laz i prevaru. Pili su votku, jurili zene, rugali se na racun Boga i crkvenih obreda, a u isto vreme sakrivali se iza tog istog Boga. Moj otac je jedno govorio, a drugo cinio. Ponekad bi posle sluzbe dolazio kuci i brojio novac, pa bi poslao nekoga po votku. Ismevao bi svetinju i grdno bi psovao. Svima bi pricao kako je ukrao novac sa tasa i kako je prevario neku prostu babusku.

“Ni ja nisam verovao u Boga, mada sam ucio bogosloviju. Kad sam zavrsio, poceo sam da kradem. Nekoliko puta sam bio u zatvoru. Onda je dosla Revolucija, sa problemima i neredima. Poceo sam da pijem, da pljackam, da trosim oteto. Pljackaj, ubi, Boga nema, sam si svoj gazda. Naslo se i “odgovarajuce” drustvo i, eto, tako je to pocelo. Pocelo je prvo sa sitnim prestupima, da bi dosli sve veci zlocini, dok najzad nisam prolio krv. A onda me vise nista nije moglo zaustaviti. Tako je to bilo, oce!

“Mnogo sam krvi prolio. Vazda sam smisljao kradje, ili kako cu da se provedem sa zenama, ili se dovijao da izbegnem zatvor. Nisam imao vremena ni da se upitam: “Ima li Boga?” Iskren da budem, nisam ni hteo da razmisljam o Njemu. Upoznao sam tebe u logoru; mislio sam da si budala koja pokusava nesto da ucari svojim ponasanjem. Onda sam video kako si preobratio duse Avsenkova i mog drugara Sazikova, i tada sam shvatio, da ti zaista verujes u Boga. I jos nesto, shvatio sam da Boga ima. Kako Ga ne bi bilo, kad je cak i crkva u kojoj je sluzio moj otac bila uvek puna naroda? Secam se toga, jer sam kao mali prisluzivao u oltaru kao ctec.


25 ruj 2012 11:45
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
“Znam da Bog postoji, ali za mene nema puta k Njemu. Za moja zlodela nema oprosataja.

“Ja umirem, no ne bojim se smrti. Ipak, jedna stvar me plasi: ni sam ne znam sta je to. Neko vreme sam pomisljao da tebe, oce, zamolim da me ispovedis. Ali, poznavajuci te, znam da mi ne bi oprostio grehe. Zapravo, ni ne kajem se. Sta se desilo, desilo se.

“Medjutim, ima dve stvari koje mi ne daju da spavam; ponekad mi i u snu dolaze da me progone. Negde tridesetih godina, trebalo je da ubijem jednog decaka, dete od sedamnaest godina. Za mene je to bila sitnica. Molio me je na kolenima, preklinjao me, plakao, a ja sam se bio nalio votkom i hteo sam da se pokazem pred prijateljima, pa sam ga ismevao. Sada, cim zatvorim oci, vidim njega, to dete, kako me moli da mu postedim zivot, a lice mu obliveno suzama.

“Pa onda, ima jedna zena koja me ne ostavlja na miru. Dolazi mi dva – tri puta nedeljno, a u poslednje vreme svaki dan. Ovako je to bilo: krenuli smo da opljackamo jedan stan, za koji smo mislili da je prazan, trebalo je da svi budu na poslu. Upali smo unutra, a neko je bio u stanu: zena – krasna, stasita, skladno gradjena, sto bi se reklo, prava lepotica.

“Cim smo upali unutra, kao da je sva shvatila u trenu. Potrcala je k prozoru. Gurnuli smo je u jednu sobu i zakljucali. U stanu je bilo svacega, cak i zlata. Poceli smo da skupljamo plen. Kad smo zavrsili, valjalo nam je pobeci, ali… ona nas je videla. Morali smo je ubiti. Nije bilo druge – mogla je kasnije da nas sve prepozna na sudu. Moji drugari nisu hteli da to ucine; nikada ranije nisu nikoga ubili.

“Usao sam u sobu u koju smo je zakljucali. Kako sam otvorio vrata, pogledala me je i odmah shvatila svoju sudbinu. Oci su joj bile razrogacene od straha. Zgrabio sam je, odmerio i resio da je imam. Doviknuh svojim prijateljima da me pricekaju u drugoj sobi. Osamarila me, a zatim, odjednom nekako dostojanstvena, mirno mi rekla: “Nisi ti covek – ti si zivotinja. Radi sta hoces. Samo brzo!” U ocima joj je sevala mrznja, sto ju je cinilo jos lepsom. Silovao sam je. Zatim se masih za noz. Stajala je naslonjena o zid i cekala udarac. Okrenula se prema uglu sobe u kojoj je stajala ikona, nekoliko puta se prekrstila, zatim izustila: “Ubij me. Bog je sa mnom. Majko Bozja, ne ostavljaj me!”

“Osecao sam sazaljenje prema njoj, ali sta sam drugo mogao da ucinim? Mnogo smo toga pokrali iz stana. Zario sam joj noz ispod grudi. Ona polako skliznu niz zid i prekrsti se jos jednom, sapucuci: “Gospode, pomiluj!” Takvu je vidjam svaki dan.

Dok je slusao reci Sivoga otac Arsenije nije prestajao da se moli. Ipak, zmarci su ga podilazili od uzasnih pojedinosti ove strasne ispovesti. Toliko okrutnosti, gneva, cinizma i potpuno odsustvo svakog osecanja retko se vidja cak i u logoru. Dok je umirao, lice Sivoga bese izobliceno od bolova, a mozda i od unutrasnjeg gneva. Kada je najzad ispustio dusu, na licu mu je ostao izraz nesvakidasnjeg gneva.

Povest o Sivom zabelezena je 1965, na osnovu kazivanja samog oca Arsenija. Pricu je zabelezio A.R. koji je u to vreme ziveo u istoj baraci sa ocem Arsenijem, Sivim i ostalim kriminalcima.


25 ruj 2012 11:46
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
SASLUSANjE

Po odlasku majora Abrosimova, na njegovom mestu smenila su se jos dva nacelnika koji su se na tom polozaju zadrzali samo kratko vreme. Naposletku, mesto nacelnika je zauzeo veoma strog, sredovecan covek, koji je u specijalnom logoru zaposlio i nekolicinu svojih prijatelja. Logorska pravila postadose jos strozija, a zivot zatvorenika prosto neizdrziv.

Mnogi su pozivani u specijalno odeljenje na saslusanje. Pretnje, batinanja, kao i celija samica postali su deo svakodnevice. Apsurdno je bilo pomisliti da se od tih nesrecnika, takoreci osudjenika na smrt, moglo bilo sta izvuci, ali islednici su se i dalje trudili da budu nagradjeni od Moskve za “razotkrivanje” novih i novih “zlocina.”

Zloglasno “specijalno odeljenje” je radilo prekovremeno: izmisljavane su nove optuzbe, otkrivane “zavere”, dosijei ponovo otvarani, donesene nove odluke, a mnogi zatvorenici poslati na streljanje. U martu je i otac Arsenije pozvan na saslusanje. Ispitivao ga je major po imenu Odincov. Bese to covek srednjeg rasta, celav, bezbojnih ociju, cije su nateceno lice presecale tanke usne. Odelo mu je uvek bilo uredno i ispeglano. Svako saslusanje bi uvek zapocinjao uctivim tonom, no zatim bi svojom okrutnoscu uterivao strah u one koje bi ispitivao. Zatvorenici su mu dali nadimak “Ljubazni” i “Pocnimo, dakle.”

Otac Arsenije udje u njegovu kancelariju i stade kraj vrata. Islednik je bio zauzet listanjem nekakvih papira i isprva dugo nije obracao paznju na oca Arsenija; najzad se okrete na stolici i obrati mu se: “Drago mi je da vas vidim, Pjotre Andrejevicu! Bas mi je drago! Verovatno ste culi za mene – Odincov.”

“Da, cuo sam za vas, druze islednice” odgovori otac Arsenije.

“No, dobro, bacuska! Pocnimo, dakle. Sve da mi kazete i priznate, u protivnom, kupacete se u sopstvenoj krvi. Moje su metode vrlo poznate. Pocnimo, dakle: priznajte sve!”

“O cemu da govorim?”

“Da govoris, pope, o tajnoj organizaciji koja deluje unutar ovog logora, koja sprema zaveru o ubistvu druga Staljina. Znamo mi sve – nasi dousnici su nam sve rekli. Ako si cuo sta se prica o meni, neces mi, valjda, traciti vreme.”

Otac Arsenije oseti kao da mu se zivci vezase u cvor. On sabra svu svoju umnu snagu u molitvu. Molio se Majci Bozjoj da ga ne ostavi, da mu poda snage da izdrzi ovo saslusanje. “Gospode, Boze nas! Ne ostavi mene, gresnoga! Ukrepi, Vladicice Nebeska, nemocni duh moj!

“Ja ne znam nista o bilo kakvim zaverama niti organizacijama i nemam sta da priznam.”

“Znas sta, pope? Necu da igram s tobom nikakve igre; posto si ionako vec polu-mrtav i svejedno ti je da li ces sada da umres ili sutra, a za mene i moju buducnost je vrlo bitno da otkrijem zaveru. Prema tome, ima da sednes i pises sta ti budem diktirao.”

“Druze islednice, dozvolite mi jedno pitanje.”

“Meni se ne postavljaju pitanja; meni se odgovara kad ja pitam. Ali, pitaj, posto si vec ionako polu-mrtav.”

“Druze islednice, ja vas molim da pregledate moj dosije. Videcete da nikada, ni na jednom saslusanju, nisam nikoga izdao, uprkos batinanju, teskom batinanju.”

Odincov ustade, obidje sto i stavi pred oca Arsenija list hartije i pero. “Ko te je to saslusavao – ne zanima me. Ali kad ja isledjujem, blago meni, pisaces ono sto ti diktiram.”

“Ne. Necu nista napisati. U ovom logoru ne postoji nikakva zavera. Vas jedini cilj je da otvorite novi “predmet” i da postreljate nevine ljude, ljude koji ce ionako uskoro i sami umreti.”

Odincov stade sasvim blizu oca Arsenija; iskrivljene usne su mu podrhtavale, a njegove bezbojne oci bljesnuse i on gotovo promuca: “Dragi moj, ne znas ti sta tebe sada ceka.”

“Gospode, pomozi!” Otac Arsenije je jedva imao vremena da u mislima izgovori molitvu, kada ga snazan udarac u lice obori sa stolice na kojoj je sedeo. Pre no sto mu se svest pomraci od uzasnog bola, znao je da je s njim gotovo, da ce ga Odincov ubiti. Osecao je udarce kada bi na kratko dolazio sebi. Odincov ga je cizmama sutirao u glavu, udarao po glavi metalnom kopcom na kaisu. Povremeno mu se vracala svest i tada bi se molio Bozjoj Majci, no zatim bi ponovo gubio svest, dok najzad nije ostao sasvim nepomican.


25 ruj 2012 11:47
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Kada je, na nekoliko trenutaka, dosao sebi, osetio je kako ga vuku nazad u baraku. Zatim se opet nakratko osvesti i oseti da lezi na svojoj postelji i da mu neko brise lice vlaznom krpom. Cuo je glas koji je govorio: “Pretukli ga na smrt, njega – starca! Nece preziveti do sutra.” Neko je s mrznjom spominjao ime “ljubaznog” Odincova.

Otac Arsenije po treci put dodje sebi. Mislio je, u tom stanju polusvesti, da je saslusanje nastavljeno, jer mu se ucinilo kao da mu neko sece glavu. Hteo je da prizove Ime Bozje, no kad god bi se uhvatio za pocetak molitve, ona bi nestajala iz svesti. Neizdrziv bol ga je razdirao. Ocekivao je nove udarce i povike. Cekao je smrt.

Budio se iz nesvesti sve u svemu oko deset puta. Kad god bi bio pri svesti, pokusavao bi da se moli, ali nije mogao da pocne: jaki bolovi su mu mutili svest.

U jednom od tih perioda svesnog stanja, otac Arsenije se pobojao da ce umreti bez molitve, bez pokajanja. No, ubrzo oseti kako mu neko okrece glavu, oseti kako nesto pece, zatim ubod. On cu necije reci: “Brzo, dajte mu dve injekcije kamfora, pazljivo s jodom, da mu ne udje u oci. Usicemo posekotine. Izbrijte mu glavu, samo pazljivo!”

Otac Arsenije oseti kako mu neko polako okrece glavu i kako nag lezi na necemu tvrdom.

Zatim se ponovo onesvesti. Kasnije su mu pricali da je lezao bez svesti tri dana u logorskoj bolnici. Kada se konacno probudio, pokusao je da shvati gde se nalazi, da li kod islednika, ili u svojoj baraci. Konacno uvide da je u bolnici. Pokusa opet da se moli, no ponovo utonu u mrak. Proveo je nekoliko dana u boreci se za molitvu i gubeci svest.

Svakim danom uspevao je da ugrabi, doslovno da ugrabi, koju rec molitve vise, dok mu najzad molitva nije preovladala u svesti.

Oci su mu bile povezane zavojima, ali je stalno osecao blagi dodir necijih ruku. Cuo je neciji glas koji je s njime razgovarao s ljubavlju. Neko mu je davao da jede.

Glas je govorio sa blagim jevrejskim naglaskom: “Sve je u redu. Zivi ste. Mislio sam da necete preziveti. Sutra cu vam skinuti zavoje sa ociju. I sam sam preziveo nekoliko slicnih ispitivanja. Poznati su mi ti njihovi “razgovori.” Ali, lepo smo vas zasili. Bicete kao novi.”

Uskoro su mu skinuli zavoje sa ociju i lica. Lekar, po imenu Lev Mihailovic, usrdno se brinuo oko oca Arsenija, savetovao ga i umirivao. “Samo polako, da vidimo. Dragi moj, skoro da necete imati ni oziljke! Ovo izgleda dobro, bas me raduje.”

Dva kratkovida oka, na krotkom i blagom licu, posmatrala su oca Arsenija iza debelih naocara. “Postaracu se da ostanete ovde sto duze”, rece Lev Mihailovic. “Pokusacu da vas drzim u bolnici, da ne biste opet naisli na onu zver. Molite se svome Bogu, inace ce vas onaj ubiti.”

Otac Arsenije je ostao u bolnici vise od cetrdeset dana. Kada je najzad morao da je napusti, obojica su plakali. Lev Mihailovic bese dobar covek i odlican lekar. Zagrlivsi oca Arsenija, rece mu sa cvrstim uverenjem: “Ovo se ne moze nastaviti. Doci ce kraj ovome, i vi i ja cemo se izbaviti ovog pakla. Srescemo se jednog dana ponovo.” I zaista, 1963. su se ponovo videli.

Kada se otac Arsenije vratio u svoju baraku, skoro svi koje je poznavao bili su premesteni na drugo mesto. Saznao je da je premesten i major Odincov.

Tri meseca nakon izlaska iz bolnice, oca Arsenija su ponovo pozvali u specijalno odeljenje. Tamo ga je docekao novi nacelnik, krupan covek strogog izgleda koji ga je podrobno odmerio od glave do pete. “Preziveo si – cak ni Odincov nije uspeo da te likvidira. Dobro je to. Imam novi nalog iz Moskve: da te pustim da zivis. Ne znam zasto, verovatno nesto proveravaju. Kad je tako, onda, eto ti – pa zivi. Dacu nalog da te ne salju na tezak rad. ”

Od trenutka ovog razgovora sa nacelnikom do Staljinove smrti otac Arsenije vise nijedanput nije pozvan u “specijalni sektor.” Oziljci po telu i glavi su mu ostali za uspomenu na saslusanje.

Ovu povest je otac Arsenije preneo licno svojim prijateljima i duhovnoj deci.


25 ruj 2012 11:47
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8 ... 15  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron