Sada je: 19 ruj 2018 03:20.





Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1 ... 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 ... 15  Sljedeća
 Otac Arsenije svetac u logoru 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
STVARI SE MENjAJU

Vest o Staljinovoj smrti doprla je do zatvorenika tek tri dana nakon sto se dogodila, i to sasvim slucajno, preko strazara. Uprava logora iz nepoznatih razloga nije htela da se ova vest obelodani.

Bio je mart mesec, ledena zima, snezne oluje su besnele logorom i ponekad onemogucavale bilo kakvu vezu sa spoljnim svetom. Zajedno sa vesti o Staljinovoj smrti u logor se potkralo i opste osecanje nelagodnosti, brige, strepnje, a najvise neizvesnosti. Svako se pitao: “Sta ce se sada desiti? Hoce li sve biti kao pre, ili ce se stvari promeniti, mozda nagore? Hoce li nas sve poslati na streljanje?” Svi su u tisini cekali da se nesto dogodi.

Prva dva meseca posle pristizanja vesti zivot u logoru se odvijao kao i pre, a posle toga je nesto pocelo da se jedva primetno desava: kao da je neko poceo da gura klipove u tockove mehanizma koji je do tada dobro funkcionisao. Svi su i dalje tesko radili, ishrana je i dalje bila losa, zatvorenici su i dalje umirali, ali vise nisu dovodili nove osudjenike u logor. U ponasanju clanova logorske uprave nazirala se izvesna doza nesigunosti, a strazari su cak poceli da sa zatvorenicima razmenjuju sale.

Otprilike godinu dana posle Staljinove smrti, promene su postale vidljivije. Hrana je postala bolja, nije vise bilo psovanja ni batinanja zatvorenika. Nadzornici su postali uljudniji. Inspektori su sada dolazili iz Moskve. Sa kapa i rukava skinuti su brojevi i zatvorenici su prozivani po imenu. Pojedini slucajevi su ponovo razmatrani, saslusavani su novi svedoci, a neki zatvorenici su cak slati u mesto gde im je izrecena presuda na ponovno sudjenje. Primanje pisama, pa cak i paketa, bilo je sada dozvoljeno. Zatvorenici su poceli da dobijaju platu za rad, kao i kvalitetniju odecu i hranu.

Prvi put do tada u logor je dosla komisija, ispitala nekoliko stotina zatvorenika, a zatim otisla. Kroz dva meseca, pojavila se nova komisija, koja se u logoru smestila na duze vreme, a zatim pojedinacno ispitala slucaj svakog zatvorenika ponaosob. Najpre su oslobodjena vojna lica, zatim clanovi Kompartije, a za njima naucnici i vidjeniji zemljoposednici.

Proslo je jos neko vreme, a onda su oslobodjeni kriminalci: objavljena je opsta amnestija svih zlocinaca. Logor vise nije nosio naznaku “specijalni” – sada se vodio kao obican logor. U njemu su ostali samo bivsi pripadnici policije, vlasovci, kriminalci sa teskim prestupima koji nisu pomilovani opstom amnestijom, kao i oni politicki zatvorenici cije bi oslobadjanje ugrozilo neciji zivot.

U roku od godine i po dana, u logoru je ostala samo desetina predjasnjih stanovnika. Mnoge barake su ostale sasvim prazne, broj strazara i nadzornika je prepolovljen. Odluceno je da se smanji povrsina logora. Osmatracnice sa reflektorima su izmestene, bodljikava zica je sada okruzivala mnogo manju povrsinu. Barake koje su ostale izvan zasticenog prostora zjapile su prazne; na kraju su spaljene. Za sve to vreme, otac Arsenije je premestan iz jedne barake u drugu. Svi njegovi prijatelji su otisli. On je i dalje neprestano prebivao u molitvi, i dalje je pomagao svima. Sada je mogao da pise svojoj duhovnoj deci, nestrpljivo ocekujuci njihov odgovor. Zatvorenici koji su sa njim ostali u logoru behu ogorceni i vazda puni gneva. Tesko je bilo sprijateljiti se sa bilo kime. Ona dva – tri svestenika i nekoliko verujucih koje je otac poznavao osecali su se izgubljenim i ugnjetenim, bez nade da ce biti oslobodjeni. Pisali su zalbe vlastima i iz nekog razloga drzali se po strani od ostalih. Nisu govorili ni sa kim.

Ovo je za oca Arsenija bilo mozda najteze vreme. Oko njega je bila sve sama pustos. Ostala mu je samo molitva, i njome je ziveo, no bese mu veoma tesko. Posebno mu je tesko padalo sto je goreo zeljom da pomogne, da cini dobro, ali nije imao kome.

Sredinom 1956. status oca Arsenija je promenjen: dobio je dozvolu da povremeno izlazi iz logora radi odlaska u obliznje selo. Oslobodjen je teskog rada i prebacen u invalidsku komandu.

U martu 1957, logor bese skoro sasvim pust. Nekoliko puta je smanjivana povrsina logora, mnoge barake spaljene, a iza bodljikave zice mogli su se videti dimnjaci nagaravljeni od vatre. Navoji zardjale bodljikave zice nalazili su se svuda, razbijena prozorska stakla su se presijavala na suncu, a cigle su bile razbacane svuda po zemlji.


25 ruj 2012 11:49
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Otac Arsenije je primao mnogo pisama, sto mu je pricinjavalo veliku radost. Pisma su u pocetku stizala od Vere Danilovne, zatim od Alekseja, Irine, Serafima Sazikova i Aleksandra Avsenkova. Kasnije, veoma neuobicajenim putevima dobio je poruku od Abrosimova, koji je sada nosio cin general-lajtnanta. “Sve pamtim!” pisao je Abrosimov. “Nista nisam zaboravio. Trudim se, ali mnogo toga mi stoji na putu. Secam se svega, secam se vas! Uzdam se da cemo se uskoro sresti pod drugacijim okolnostima. Ne gubite nadu!”

Otac Arsenije je odgovarao na sva pisma. Duboko je prezivljavao ono sto se desavalo u zivotima njegove duhovne dece. Cesto bi iz pisama ljudi koje nije video mnogo godina saznavao toliko mnogo, da mu se cinilo kao da se oni nalaze tu, pored njega.

Nadzornik koga su nazvali “Pravedni” otisao je iz njihovog logora. Ovaj prostodusni covek mnogo je nedostajao ocu Arseniju.

U logor su, zbog novih prestupa, ponovo dovedeni neki od amnestiranih kriminalaca. Ovi su bili posebno zestoki i bahati i nisu ni malo strahovali od logorskih strazara. Nacelnik logora je iznenada smenjen i sve se iznova promenilo. Uslovi rada su postali stroziji, ali je kvalitet hrane poboljsan. Kazne za neposlusnost bile su veoma rigorozne, ali nasilja, okrutnosti i ponizenja vise nije bilo.

Zivot je tekao dalje. Otac Arsenije se pomirio sa Bozjom voljom.

Bila je to poslednja baraka u koju je smesten pre oslobadjanja. U njoj nije bilo ni jednog od njegovih prijatelja. Svi su bili ili oslobodjeni, ili premesteni drugde. Mnogi su pomrli.


25 ruj 2012 11:49
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
STVARI SE MENjAJU

Vest o Staljinovoj smrti doprla je do zatvorenika tek tri dana nakon sto se dogodila, i to sasvim slucajno, preko strazara. Uprava logora iz nepoznatih razloga nije htela da se ova vest obelodani.

Bio je mart mesec, ledena zima, snezne oluje su besnele logorom i ponekad onemogucavale bilo kakvu vezu sa spoljnim svetom. Zajedno sa vesti o Staljinovoj smrti u logor se potkralo i opste osecanje nelagodnosti, brige, strepnje, a najvise neizvesnosti. Svako se pitao: “Sta ce se sada desiti? Hoce li sve biti kao pre, ili ce se stvari promeniti, mozda nagore? Hoce li nas sve poslati na streljanje?” Svi su u tisini cekali da se nesto dogodi.

Prva dva meseca posle pristizanja vesti zivot u logoru se odvijao kao i pre, a posle toga je nesto pocelo da se jedva primetno desava: kao da je neko poceo da gura klipove u tockove mehanizma koji je do tada dobro funkcionisao. Svi su i dalje tesko radili, ishrana je i dalje bila losa, zatvorenici su i dalje umirali, ali vise nisu dovodili nove osudjenike u logor. U ponasanju clanova logorske uprave nazirala se izvesna doza nesigunosti, a strazari su cak poceli da sa zatvorenicima razmenjuju sale.

Otprilike godinu dana posle Staljinove smrti, promene su postale vidljivije. Hrana je postala bolja, nije vise bilo psovanja ni batinanja zatvorenika. Nadzornici su postali uljudniji. Inspektori su sada dolazili iz Moskve. Sa kapa i rukava skinuti su brojevi i zatvorenici su prozivani po imenu. Pojedini slucajevi su ponovo razmatrani, saslusavani su novi svedoci, a neki zatvorenici su cak slati u mesto gde im je izrecena presuda na ponovno sudjenje. Primanje pisama, pa cak i paketa, bilo je sada dozvoljeno. Zatvorenici su poceli da dobijaju platu za rad, kao i kvalitetniju odecu i hranu.

Prvi put do tada u logor je dosla komisija, ispitala nekoliko stotina zatvorenika, a zatim otisla. Kroz dva meseca, pojavila se nova komisija, koja se u logoru smestila na duze vreme, a zatim pojedinacno ispitala slucaj svakog zatvorenika ponaosob. Najpre su oslobodjena vojna lica, zatim clanovi Kompartije, a za njima naucnici i vidjeniji zemljoposednici.

Proslo je jos neko vreme, a onda su oslobodjeni kriminalci: objavljena je opsta amnestija svih zlocinaca. Logor vise nije nosio naznaku “specijalni” – sada se vodio kao obican logor. U njemu su ostali samo bivsi pripadnici policije, vlasovci, kriminalci sa teskim prestupima koji nisu pomilovani opstom amnestijom, kao i oni politicki zatvorenici cije bi oslobadjanje ugrozilo neciji zivot.

U roku od godine i po dana, u logoru je ostala samo desetina predjasnjih stanovnika. Mnoge barake su ostale sasvim prazne, broj strazara i nadzornika je prepolovljen. Odluceno je da se smanji povrsina logora. Osmatracnice sa reflektorima su izmestene, bodljikava zica je sada okruzivala mnogo manju povrsinu. Barake koje su ostale izvan zasticenog prostora zjapile su prazne; na kraju su spaljene. Za sve to vreme, otac Arsenije je premestan iz jedne barake u drugu. Svi njegovi prijatelji su otisli. On je i dalje neprestano prebivao u molitvi, i dalje je pomagao svima. Sada je mogao da pise svojoj duhovnoj deci, nestrpljivo ocekujuci njihov odgovor. Zatvorenici koji su sa njim ostali u logoru behu ogorceni i vazda puni gneva. Tesko je bilo sprijateljiti se sa bilo kime. Ona dva – tri svestenika i nekoliko verujucih koje je otac poznavao osecali su se izgubljenim i ugnjetenim, bez nade da ce biti oslobodjeni. Pisali su zalbe vlastima i iz nekog razloga drzali se po strani od ostalih. Nisu govorili ni sa kim.

Ovo je za oca Arsenija bilo mozda najteze vreme. Oko njega je bila sve sama pustos. Ostala mu je samo molitva, i njome je ziveo, no bese mu veoma tesko. Posebno mu je tesko padalo sto je goreo zeljom da pomogne, da cini dobro, ali nije imao kome.

Sredinom 1956. status oca Arsenija je promenjen: dobio je dozvolu da povremeno izlazi iz logora radi odlaska u obliznje selo. Oslobodjen je teskog rada i prebacen u invalidsku komandu.

U martu 1957, logor bese skoro sasvim pust. Nekoliko puta je smanjivana povrsina logora, mnoge barake spaljene, a iza bodljikave zice mogli su se videti dimnjaci nagaravljeni od vatre. Navoji zardjale bodljikave zice nalazili su se svuda, razbijena prozorska stakla su se presijavala na suncu, a cigle su bile razbacane svuda po zemlji.

Otac Arsenije je primao mnogo pisama, sto mu je pricinjavalo veliku radost. Pisma su u pocetku stizala od Vere Danilovne, zatim od Alekseja, Irine, Serafima Sazikova i Aleksandra Avsenkova. Kasnije, veoma neuobicajenim putevima dobio je poruku od Abrosimova, koji je sada nosio cin general-lajtnanta. “Sve pamtim!” pisao je Abrosimov. “Nista nisam zaboravio. Trudim se, ali mnogo toga mi stoji na putu. Secam se svega, secam se vas! Uzdam se da cemo se uskoro sresti pod drugacijim okolnostima. Ne gubite nadu!”

Otac Arsenije je odgovarao na sva pisma. Duboko je prezivljavao ono sto se desavalo u zivotima njegove duhovne dece. Cesto bi iz pisama ljudi koje nije video mnogo godina saznavao toliko mnogo, da mu se cinilo kao da se oni nalaze tu, pored njega.

Nadzornik koga su nazvali “Pravedni” otisao je iz njihovog logora. Ovaj prostodusni covek mnogo je nedostajao ocu Arseniju.

U logor su, zbog novih prestupa, ponovo dovedeni neki od amnestiranih kriminalaca. Ovi su bili posebno zestoki i bahati i nisu ni malo strahovali od logorskih strazara. Nacelnik logora je iznenada smenjen i sve se iznova promenilo. Uslovi rada su postali stroziji, ali je kvalitet hrane poboljsan. Kazne za neposlusnost bile su veoma rigorozne, ali nasilja, okrutnosti i ponizenja vise nije bilo.

Zivot je tekao dalje. Otac Arsenije se pomirio sa Bozjom voljom.

Bila je to poslednja baraka u koju je smesten pre oslobadjanja. U njoj nije bilo ni jednog od njegovih prijatelja. Svi su bili ili oslobodjeni, ili premesteni drugde. Mnogi su pomrli.


28 ruj 2012 09:07
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
RASTANAK

Godina je bila 1957. Vise nisam bio pod strogim nadzorom i bilo mi je dozvoljeno da na kratko izlazim iz zasticene zone. Po zavrsetku rada, izlazio bih iz logora i polako odlazio u obliznju sumicu ili pored blatnjavog potocica. Seo bih na neki suvi panj i pocinjao molitvu. Glas bi mi se razlegao kroz retko rastinje, kroz brezovo i vrbovo granje koje se povijalo prema vodi, kroz cetinare i po travi. Tu, u sumi, bilo je tako mirno i tako lako moliti se: grubost logorskog zivota je iscezavala, nadomestavana mogucnoscu sjedinjavanja sa Bogom kroz molitvu. U takvim trenucima, osecao bih kao da su moja duhovna deca i moji prijatelji, koji tada vec behu na slobodi, okupljeni tamo oko mene. Secao sam se i umrlih, onih koje sam voleo i onih koje sam slucajno sretao po logorima i u izgnanstvu i koje sam ispratio u vecno obitaliste.

Vreme bese toplo, komarci su jednolicno zujali, sacinjavajuci sivi oblak koji je pokusavao da se uvuce ispod mreze. Iznenadni nalet vetra bi ih rasterao, no kroz nekoliko trenutaka, kada bi se vetar stisao, taj oblak komaraca bi se ponovo svio oko mene. Odmah bih zaboravljao na logor, barake, kriminalce i neprestani nadzor. Postojalo bi samo bezgranicno plavo nebo, suma, trava koja se lelujala na vetru, poj ptica, i molitva koja je sve to sjedinjavala sa Bogom i celokupnom Njegovom tvorevinom.

Nije mi uvek bilo dozvoljeno da napustim logor. Dan o kome cu vam pripovedati bese jedan od tih dana kada mi je odobren izlazak. Ostavio sam iza sebe zasticenu zonu i krenuo prema retkoj sumici koja se prostirala iza logora. U doba kada je u logoru camilo na hiljade zatvorenika, tamo je na nekoliko mesta neprestano gorela vatra, kako bi se sprecilo zamrzavanje tla, radi kopanja plitkih jama u koje bi bacali umrle logorase.

Stratiste bese ogromno. Cela njegova povrsina, koja je nekada bila zasticena bodljikavom zicom sada bese otvorena. Na nekim su mestima stubovi sruseni, a tu i tamo su komadi zice i dalje zalosno visili. Sa neravnomerno rasporedjenim i zapustenim humkama, ova masovna grobnica je vise licila na ogromni, napusteni povrtnjak. Na njima su nekada bili pobodeni koci sa malenim limenim tablicama na kojima su bili ispisani brojevi. Te tablice su sada vecinom bile razbacane po zemlji, brojevi zatvorenika na njima izbledeli, i samo na nekolicini tablica su se nazirali delovi brojeva ili slova.

Koracao sam dalje. Na pojedinim mestima, zemlja je bila toliko vlazna da su mi stopala tonula u blato slepljeno sa uvelom travom i liscem. Bilo je na****o hodati. Morao sam da preskacem oborene koce, da prelazim humke i da zaobilazim uzdignuca ili udoline gde su se nalazile zajednicke grobnice. Prolazio sam grobljem, pridrzavajuci se za vitka stabla drveca.

Toplo prolecno sunce se blizilo zalasku. Stao sam, pogledao oko sebe i krstoobrazno blagoslovio sve one koji su tu pocivali. Poceo sam da se molim. Dusa mi je bila prepuna bola i tuge. Vetar bese stao i retko zbunje, mlade breze i cvornovate jele nisu se micale. Cinilo se kao da se vetar pritajio negde blizu zemlje i da ceka da se nesto dogodi.

Isao sam tim poljem polako, zaboravljajuci na sve oko sebe, usredsredjen jedino na molitvu za one koji tu pocivaju. Oni pocese da se pojavljuju tu predamnom, i mene odjednom preplavise secanja, mucna, bolna secanja.

Toliko mnogo ljudi koje sam poznavao, sa kojima sam provodio poslednje trenutke dok su lezali na samrti, koji su mi poveravali svoje zivote prilikom ispovesti, ljudi sa kojima sam prijateljevao, svi su oni sada pocivali pod zemljom ovog polja smrti.

Secao sam se njihovih likova: izmucenih, izgubljenih, bolnih, onih koji su se molili i onih cije su oci gorele mrznjom. Svaki od njih je imao svoj zivot, a ja sam te zivote dotakao i, buduci svestenik, uzimao na sebe njihove grehe kada sam ih ispovedao.

Nizala su se secanja. Molio sam se naglas i divne reci nasih zaupokojnih molitvi letele su preko groblja, razdiruci mi dusu.

Na hiljade, na desetine hiljada ljudi koji ovde pocivaju, stradali su zbog surovih uslova zivota u logoru; njihovi zivoti su se polako gasili, poslani u smrt od drugih ljudi. Mladici, starci, vernici, borci za otadzbinu koju su orosili svojom krvlju, obican svet koji je u poslat u logor bez nekog posebnog razloga, zato sto ih je neko prijavio – svi su oni pocivali ovde, na ovom mocvarnom zemljistu.

Ista zemlja je pokrivala i izdajnike, ubice, dzelate, pripadnike tajne policije i zestoke kriminalce.

Negde u daljini cuo se zvuk buldozera koji je poravnavao humke i jarkove, kako bi se zatro svaki tragovoj masovnoj grobnici i kako bi se ugasilo svako secanje na nju.

Negde na ovom mestu su nemarno bacena tela vla**** Petra, arhimandrita Jone, pravednog monaha Mihaila, monaha Teofila iz manastira Optine pustinje, tela mnogih i mnogih pravednika i molitvenika. Tu je negde pocivalo i telo doktora Levasova koji je mnogima pomogao, profesora Gluhova, drvodelje Stjepina koji je do poslednjeg daha cinio dobro svima i tela mnogih koje sam poznavao.

Molio sam se i spominjao imena usopsih; no u jednom trenutku, reci molitve kao da odjednom presahnuse u meni i ja se nadjoh nasred ovog ogromnog polja izgubljen, sam, pritisnut secanjima, sumnjom i prazninom bez dna. Sta je ostalo od onih koji su otisli? Zardjala tablica sa brojem, kost koja je virila iz zemlje, iscepan komad odece.

Zakopavanje tela umrlih je ovde obavljano uvek u zurbi, tlo je cesto bilo zamrznuto, pa su i rake bile veoma plitke; cesto je i po nekoliko telesa bacano u jednu raku


28 ruj 2012 09:08
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Zimi su telesa umrlih zatrpavana snegom pomesanim sa zemljom; a u leto, posebne radne brigade imale su zadatak da natrpaju zemlju preko kostiju ruku i nogu koje su virile iz zemlje. Jos i sada se u vazduhu oseco zadah truljenja.

Bilo je zagusljivo, vlazno i tiho. Sunce bese zagrejalo zemlju, a iznad polja se vila lagana i skoro prozirna izmaglica. Vazduh je podrhtavao; cinilo se kao da nesto lagano i prostrano lebdi nad grobljem.

“O, Gospode, Gospode!” cuo sam svoj glas. “Viju li se ovo duse umrlih nad mestom njihovog stradanja?” Srce i dusu mi stisnu izuzetno ostar bol. U grlu mi zastade vapaj, suze me zaslepese, a srce u meni bese stesnjeno kao da ce svakog trenutka prestati da kuca. Osecanje potpune beznadeznosti, bola srca i dubokog ocaja me obuze svog, zagospodari celim mojim bicem, ocajanje me je oprhvalo do te mere da sam se osetio izgubljenim, kao da se nesto u meni slomilo. Neizdrziv bol koji mi je cepao dusu ote mi se uz snazan vapaj: “Moj Gospode, zasto si ovo dopustio?”

Odjednom, poljem se razleze plac, glasan i otegnut lelek. Poceo je kao tihi, drhtavi jecaj, nalik na ljudsko plakanje, koje se cas stisavalo, cas postajalo jace. Tuzan je bio taj lelek, dugacak i treperav. Prekrio je celo ono beskonacno polje, a moju dusu ispunio bolom kakvim nikada do tada nisam osetio. Vapaj prestade, no posle samo nekoliko trenutaka opet se, istom snagom, razleze poljem.

Osecao sam se stesnjeno, zivci mi behu sasvim istanjeni, u meni je postojao samo bol, strasni bol.

“Gospode, moj Gospode, pokazi mi Tvoju milost!” zavapio sam, krsteci se.

Kao da se u tom trenutku najednom oslobodio vetar koji se dotle krio negde u sumi i u travi: dunu mi u lice, a trava i drvece ponovo ozivese i stadose da se lelujaju. Sve se u trenu izmeni, probudi, ozive.

Tuzni lelek prestade. Cuo sam samo ptice, vazduh vise nije bio zagusljiv, vec ponovo lak i prozracan.

Ono osecanje zbunjenosti, bol srca koji je tistao i ocajanje, sve me je to u trenu napustilo. Ispravih se, stresoh sa sebe strah i u dascima vetra osetih strujanje zivota. Vetar mi donese svezinu, miris trave i drveca, secanja na rano detinjstvo i tihu radost.

Ispostavilo se da je ono jecanje koje sam cuo u polju zapravo bilo vibriranje kruzne testere koju su bas tada bili pustili u pogon u logorskoj pilani. Vetar je postajao sve jaci, vazduh je bio prijatan i cist. Odnekud izlete seva i polete u visinu, a njen cvrkut na nebu cuo se cas glasno, cas tiho i ja spoznah da zivot tece dalje i da ce uvek teci, kao sto je tekao i pre nego sto su skoncali svi ovi ljudi.

Zivot se nastavlja i uvek ce tako biti. To je zakon Bozji, i priroda, koju je On stvorio, vlada se prema Njegovom Bozanskom nacrtu. Ono ocajanje i osecanje beskrajnog bola bilo je posledica jedino moje slabe vere.

Bilo mi je tada sasvim jasno da je svestenomonah Arsenije popustio pred iskusenjem uninija i tuge. Kleknuh tada kraj humke koja bese neciji grob, oslonih se na mladu brezu da bih mogao da saberem svu svoju umnu i telesnu snagu i stadoh da se molim Bogu, Bozjoj Majci i Svetom Nikolaju Cudotvorcu.

Postepeno, na mene poce silaziti istinski mir, no isprva je molitva tesko potekla. Kao i pre toga, predamnom se prostiralo polje smrti, humke odronjene kisama, ogromne bare pune ustajale vode, limene i drvene tablice sa izbledelim imenima mrtvih, komadici ljudskih kostiju, slomljeni deo lopate kojom su kopali rake. Zemlja je i dalje pokrivala na desetine hiljada pobijenih i umrlih logorasa, od kojih su mnogi bili zauvek nasli mesto u mom srcu. I dalje mi je dusu ispunjavao ljudski bol za umrlima, ali ono nadiruce osecanje ocajanja i malodusja koje bese u jednom trenutku zagospodarilo mnome, iscezlo je sa povratkom molitve.

Duga molitva mi je ocistila dusu i svest, dato mi je da shvatim da Tvorceva volja nije da se mi, Njegova stvorenja, predajemo duhu camotinje i ocajanja, vec da se molimo za duse umrlih, da cinimo dobra dela u Njegovo Ime, u ime Njegove Majke i u ime svih ljudi na zemlji.

Zavrsio sam molitvu i polako krenuo sa groblja. Zimsko sunce je polako zalazilo iza sume. Suma se prostirala uz obronke okolnih brda, a zatim se spustala niz obronke toliko strmo da su krosnje cetinara licile na ogromnu testeru koja preseca nebo. Vetar se ponovo bio pritajio, nad grobljem je vladala potpuna tisina. Izdaleka bi se, samo na kratko, cuo zvuk traktora, a kruzna testera bese zamukla.

Sa ivice sume dopirala je tuzna pesma kukavice. Cim je prestala, izdaleka se oglasila druga kukavica. Cije li je godine odbrojavala?[1]* Da nije mozda pevala onima koji leze pokopani na ovom polju smrti, onima koji vise ne broje godine, niti racunaju vreme? Ili je pevala meni, koji sam ostao da tavorim u logoru? Samo je Bogu poznat kraj moga zivota…


28 ruj 2012 09:09
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Vratio sam se u logor preplavljen secanjima. S vremena na vreme tok misli bi mi prekinuo zov kukavice, sto me je vracalo u detinjstvo. Setam sa majkom po sumi, a ona mi prica o drvecu, cvecu, raznim travama i o pticama. I tada je pevala kukavica. Setio sam se svoje prve ispovesti, prijatelja kojih odavno vise nema, crkve u kojoj sam sluzio mnogo godina. Da li sam u to vreme mogao i da pomislim kako cu jednoga dana slusati pesmu kukavice na stratistu logora gde je lezalo toliko mnogo ljudi, vecinom nevinih, cijoj smrti sam bio svedok? Da li sam mogao da pretpostavim da cu postati deo svega sto se u logoru desavalo, i da cu, bas kao i oni koji sada leze mrtvi, i ja poci strmenom stazom stradanja i unizenja?

Zbog cega je ovo sve, Gospode? Radi cega su postradali ovi silni ljudi – vernici, bezboznici, nevini i zlocinci cije prestupe ljudski um nije kadar da shvati? Zasto?

Dobih odgovor: ovo je jedna od Tvojih tajni, Gospode, koja nama, porobljenima grehom, nije data da je razumemo. To je Tvoja tajna. Nesaznativi su putevi Tvoji. Tebi Jedinome je poznat zivotni put svakog od nas; nase je samo da u Tvoje ime cinimo dobro, da hodimo u zapovestima jevandjelskim i da se Tebi molimo. Tako se jedino mogu pobediti sile zla. Jer gde je dvoje ili troje sabrano u ime Tvoje, tamo si i Ti sa njima. Smiluj se na mene, Gospode, po velikoj milosti Svojoj i oprosti mi greh uninija, slabost duha i kolebljivost u veri.

Tada sam na sve cetiri strane krstoobrazno blagoslovio sve koji su na tom polju pocivali i, uz duboki poklon, oprostio se od njih. Upokoj, Gospode, duse usnulih slugu Tvojih.

Pamticu, dokle god sam ziv, one koji pocivaju na ovoj zemlji.

Secao sam se imena svih onih koje sam poznavao, molio se za pokoj njihovih dusa, i dok sam tako cinio, predamnom su se jasno pojavljivali njihovi likovi.

Bese godina 1957. Svakim danom logor je postajao sve prazniji. Negde u blizini izgradilo se selo, u koje pocese da dolaze ljudi iz svih krajeva Rusije, da rade umesto zatvorenika kojih vise nije bilo. Pojavise se i ulice, redovi kuca i trgovi. Ljudi koji su naseljavali to selo nisu znali da je tu donedavno postojao zloglasni “specijalni” logor, niti su znali za blatnjavo i mocvarno stratiste gde su pocivale kosti mnogih…

Proslost je iscezavala u pamcenju ljudi.

Neka im je vecna pamet!


28 ruj 2012 09:09
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
ODLAZAK

Blizio se kraj 1957. Ocu Arseniju bese preostalo jos sest godina do isteka zatvorskog “roka”, jer mu je 1952. godine kazna produzena na jos deset godina. Nekoliko puta je pozivan u upravu logora. Tamo su ga ispitivali, vodili zapise, popunjavali formulare, cekali uputstva i konacno, u prolece 1958. godine, saopstili mu da je pusten na slobodu, zbog opste amnestije. To mu je receno, iako je, nekoliko godina ranije, vecina ostalih zatvorenika oslobodjena istom takvom amnestijom.

Vest o oslobadjanju saopstili su mu veoma nemarno, kao da mu porucuju da je za njega stigao paket, niko ni ne spomenu da je otac Arsenije u tom logoru proveo mnogo, mnogo godina bez ikakve krivice. Samo jedan od njih, clan nadlezne komisije, rekao je sa izvesnim divljenjem: “Vidi ovo! Stari je jos ziv – red je da ga pustimo!”

I tako, otac Arsenije dobi preobuku, putnu ispravu, novac koji je zaradio poslednjih godina, kao i uverenje pomocu koga ce mu biti izdata licna dokumenta kad bude stigao u svoje mesto boravka. Mesto boravka? Gde je to? Kada su mu izdavali putnu ispravu pitali su ga kuda ide. Otac Arsenije rece ime stare varosi u blizini Jaroslava, koju je cesto posecivao i gde je jedno vreme ziveo dok je bio student. Bio je potpuno nenaviknut na slobodu, zivot izvan logora nije mogao ni da zamisli i u tom trenutku skoro da mu je bilo svejedno kuda ide.

Pritiskao ga je neizreciv umor i iscrpljenost. “Sve je u Bozjim rukama”, rekao je. “Bog ce se o svemu postarati.”

Trebalo mu je odmora da bi mogao da prikupi snagu; potrebno mu je bilo da neko vreme provede sam, da pronadje mir i da se sabere u molitvi. Tek tada ce moci da se ponovo vidi sa svojoj duhovnom decom. Trenutno nije imao ni malo snage, odrzavala ga je samo molitva.

Severno prolece je naglo pocelo, topao vetar topio je sneg sa brda i po putevima. Bilo je suvo, najezde komaraca jos nisu pocele, ptice selice su se vratile, vazduh je strujao nadom i energijom. Sa torbom u kojoj je nosio ono malo svojih stvari, u novim cipelama, crnim pantalonama i novoj vatiranoj pamucnoj jakni, sa kapom “usanjkom” na glavi, izasao je otac Arsenije kroz logorsku kapiju. Topao, radostan povetarac mrsio mu je kosu, ispunjavajuci jutro prijatnom svezinom i poigravajuci se sa prasinom na putu.

Kada je prosao kontrolni punkt, okrenuo se prema logoru i uz duboki poklon blagoslovio ga znakom krsta. Strazari su ga posmatrali u cudu: odlazio je starac koji je u logoru preziveo mnoge godine.

Krenuo je, zatim, putem koji je vodio uzbrdo, ponovo se okrenuo i posmatrao logor. Prizor je bio jadan. Nekoliko kula sa bodljikavom zicom – to je sve sto bese ostalo od logora. Iza bodljikave zice mogle su se videti gomile cigli, polu-spaljene barake, poruseni stubovi i ostaci strazarnica. Otac Arsenije je pamtio ovaj logor u njegovoj prvobitnoj velicini, kada on bese prepun ljudi koji su u njemu ziveli strasnim, teskim zivotom.

Otac Arsenije se skloni sa puta i poce da se moli, secajuci se mnogih koji su na tom mestu ostavili svoje zivote, kao i onih kojima je Bog podario slobodu. Mnoge i premnoge teskobom ispunjene godine su prosle od dana kada je otac Arsenije prvi put stupio u logor, no Bog ga nikada nije napustao, vec ga je spasao i dao mu da, u tom moru tuge i bola, spozna lepotu i velicinu ljudske duse. Upoznao je ovde mnoge ljude koji su mu pokazali cemu Hriscanska dusa treba da stremi i sta da trazi.


28 ruj 2012 09:10
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
Ovde je, okruzen ljudskim stradanjem i bolom, naucio da se u tisini moli medju ljudima. Ovde je, poucen primerima pravednika i obicnih ljudi, naucio da i on mora da uzme na sebe stradanja drugih i da ih nosi, da je to Hristov zakon. Otac Arsenije u molitvi zablagodari Bogu i Majci Bozjoj, kao i svima onima koji su ovde ziveli, koji su mu pomogli i od kojih je ucio.

Neki kamiondzija poveze oca Arsenija do obliznjeg sela u kome je sada ziveo i radio, kao obican sluzbenik, bivsi logorski nadzornik koga su zvali “Pravedni.” Lako je pronasao njegovu kucu.

Tesko je bilo naviknuti se na atmosferu slobodnog sela. Nije bilo vike, ni kriminalaca, ni dnevnog rasporeda, ni psovki.

“Pravedni”, cije ime bese Andrej Ivanovic, zajedno sa svojom zenom isprati oca Arsenija do zeleznicke stanice. Za dva dana, koliko bese proveo kod Andreja Ivanovica, otac Arsenije je jedva uspeo da shvati da se zaista nalazi na slobodi. Andrej Ivanovic doplati voznu kartu oca Arsnija, kako bi mu put bio ugodniji. Otac Arsenije dobi donji lezaj u vagonu za spavanje. On stavi svoju torbu pod glavu i zatvori oci.

Voz je poskakivao na sinama, tockovi su kloparali u ujednacenom ritmu. Napolju je prolazila tajga, smenjivale se sibirske reke i jezera. Pred njegovim zatvorenim ocima redjali su se likovi ljudi, od kojih vecina behu pokojni, mada su neki jos bili medju zivima. Imace prilike da ih vidi. Novi zivot mu je izgledao vrlo neizvestan, sve mu je bilo nepoznato. No, Bog je uvek bio tu, i uz Njegovu pomoc ce uspeti nekako da zapocne novi zivot. Ove rasejane misli prestadose da ga tiste i on poce da se moli.

Najednom zacu neciji sapat: “Moramo da pripazimo. Ovaj je logoras. Mogao bi da nas opljacka!” Drugi glas odgovori, takodje sapatom: “Nikako ne razumem zasto ih pustaju. Trebalo bi ih sve postreljati.” Otac Arsenije otvori oci i vide preko puta sebe mladi par…

Voz se kretao. Iza njih su ostajale stanice, reke, gradovi. Ljudi su na peronima slobodno hodali, i razgovarali, vodili svoj zivot.

Otac Arsenije se pomoli za pocetak novog zivota i za one koji su zauvek ostali u logoru.

Znaci proleca postajali su sve ocigledniji sto su se vise kretali prema jugu. Kada su poceli da se priblizavaju Moskvi, sve je vec bilo u cvetu. Strasna proslost vezana za “specijalni” logor nestade, da se vise nikad ne povrati. Dosao je kraj periodu uzasnih stradanja koje je Rusija pretrpela.

Gledajuci kroz prozor i ne videci nista, otac Arsenije se molio i blagodario Bogu, Presvetoj Bogorodici i svima svetima za milost i pomoc koja mu je darovana. Molio je za pomoc svima onima koje je znao i koje je voleo.

Voz se priblizavao mestu u kome ce otac Arsenije poceti novi zivot i u kome ce nastaviti da sluzi Bogu i svojim bliznjima.


28 ruj 2012 09:11
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
DRUGI DEO

UVOD

U ovom delu sakupljena su i objavljena secanja na oca Arsenija i svedocanstva o njemu, kao i o ljudima koji su na ovaj ili onaj nacin bili u dodiru sa njim i cije zivote je dotakao. Neki od njih su znacajni i vidjeniji ljudi, a drugi obican narod. U ovom delu ce citalac moci da prepozna neke od licnosti o kojima je pisano u prvom delu, no susresce se i sa novim likovima. Neki od njih su duhovna deca Oca Arsenija, a neki su, posto su ga upoznali, otisli u svet sa cvrstom verom u Boga, sa svescu o tome sta znaci biti verujuci covek koji u zivote drugih unosi radost, dobrotu i pomaze im u svim zivotnim poteskocama.

Otac Arsenije je umeo da uzme na sebe tegobe i grehe drugih, umeo je i da ih nauci molitvi da bi na taj nacin sami mogli da nadju put k Bogu. Umeo je da probudi veru u ljudima i da im pokaze kolika je radost pomagati drugome u nevolji. Nikada necemo znati tacan broj ljudi kojima je on pomogao i koje je podrzao u najtezim trenucima zivota, kao sto necemo znati ni koliko ljudi je priveo k Bogu i usmerio na pravi put koji vodi k Njemu. Znamo jedino da je taj broj ogroman. Citajuci secanja koja su ovde sakupljena, videcete i razumeti kakav je bio zivot oca Arsenija, a upoznacete se i sa zivotima drugih ljudi koji nam mogu posluziti kao primer. Veliku blagodarnost dugujemo duhovnoj deci oca Arsenija, njegovim prijateljima i poznanicima koji su pristali da napisu svoja secanja i da opisu svoje poznanstvo sa njim.

Dok prebira po secanjima na oca Arsenija, citaocu ne moze da promakne izuzetna i sveta ljubav koju je on imao prema Majci Bozjoj, kojoj se vazda molio za nas gresne.

Presveta Bogorodice, moli Boga za nas!


30 ruj 2012 13:07
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Otac Arsenije svetac u logoru
SECAM SE

Voz je pristao i otac Arsenije sidje na peron. Bese prolece 1958. godine, razdragano, veselo, radosno prolece. Jutro bese svetlo, a boje jasne. Tu i tamo se na zemlji jos uvek zadrzalo po malo neotopljenog snega, a u plavetnim i sjajnim baricama ogledalo se prolecno nebo.

Otac Arsenije podje peronom i ubrzo se nadje na trgu preko puta stanice. Osvrnu se oko sebe. Kroz cist i prozracan vazduh mogao je da vidi daleke zvonike crkava na cijim kupolama krstovi behu iskrivljeni ili slomljeni.

Odeven u pamucnu jaknu, sa retkom sedom bradom, sa kapom “usanjkom” na glavi i torbom na ledjima, otac Arsenije je na prvi pogled licio na kolhoznika koji je dosao u grad po hranu; no pazljivijem posmatracu ne bi promakli detalji na odeci, pri hodu i govoru, koji su jasno ukazivali na upravo oslobodjenog logorasa.

Varos je bila ista kao i pre dvadeset pet godina, samo oronula, prljava i nekako tuzna. Cak ni prolecno sunce nije moglo da je ozivi, naprotiv: samo je neumoljivo upiralo svoje zrake na neokrecene sirotinjske kuce koje su bile u vrlo losem stanju, rupe na kaldrmi, smece po ulicama, bedni izgled ducana i kioska, kao i sveopste odsustvo boja.

Otac Arsenije izvuce iz dzepa cedulju sa adresom izvesne Nadezde Petrovne i podje da je trazi. Sve mu je izgledalo nepoznato: ljudi, njihov nacin govora, teme razgovora, ponasanje, pa i sama varos koju je nekada tako dobro poznavao, cesto posecivao i cak poziveo u njoj neko vreme.

Ulice koje su nekada nosile nazive Manastirska, Zarecna, Vrtlarska, sada su se zvale: Engelsova, Maratova, Sovjetska, Lenjinova…

Otac Arsenije prepesaci celu varos, raspitujuci se nekoliko puta za pravac i konacno, na vrhu jedne uzbrdice, naidje na ulicu koju je trazio. Pronasao je broj kuce, dosao do kapije, zazvonio i cekao.

Pozvonio je nekoliko puta, no iako se zvonjava cula iznutra, niko mu ne izadje u susret. Otac Arsenije se bespomocno osvrnu oko sebe, ne znajuci sta da radi. Zahladnelo je, a on je vec bio umoran od puta, od dozivljaja, od neizvesnosti. Osecao se izgubljeno, sve je ovo bilo previse za njega, naviknutog na strogi rezim specijalnog logora: nasao se odjednom suocen sa slobodom. Sve mu je to odgonilo mir i sabranost misli. Stajao je tako pred zatvorenom kapijom i osecao se izgubljeno. Kuda da podje? Sta da radi? U ovom gradu nije poznavao nikoga. Imao je negde kod sebe jos jednu adresu, ali nije uspeo da je nadje, mada je pretrazio sve dzepove. Valjalo mu je sada pronaci nekoga ko ce mu pomoci da pronadje sobu za izdavanje. Bio mu je potreban odmor i da bude neko vreme sam, kako bi mogao da se navikne na ovaj novi zivot koji mu je, posle toliko godina, postao sasvim stran. Tek tada ce moci da se javi svojoj duhovnoj deci i prijateljima. No, sta mu je sada ciniti? Mozda Nadezda Petrovna vise ne stanuje ovde? Pored kucne ograde ugleda klupu koju obrisa vunenom rukavicom i, sav iscrpljen, sede na nju.

“Poceo sam da razmisljam”, pricao je kasnije otac Arsenije, “i shvatih tada da sam pao u gordost. Eto, mislio sam da mogu sam da se staram o sebi, bez pomoci moje duhovne dece i prijatelja. Cinilo mi se da cu se brzo navici na ovakav zivot. No, Bog mi je pokazao da nije tako, ukazao mi je na moju gresku. Oko mene je sve izgledalo zastrasujuce, nepoznato, strano. Jedino sam se u Boga nadao.”

U uzanoj ulicici jedva da je bilo prolaznika. Na klupi, ledjima okrenut ogradi, sedeo je pogrbljeni starac u bednoj pamucnoj jakni, sa torbom o ramenu i izgledao kao da drema. Varos i ulica iscezose, i on se sav predade molitvi Bogu i Svetoj Bogomajci. Otac Arsenije se molio da mu se oprosti greh gordosti i nepouzdanja u pomoc bliznjih.

Vreme je prolazilo. Posle otprilike tri sata neka zena izadje iz susedne kuce i upita: “Koga cekate, druze?” Otac Arsenije je zgranuto pogleda i odjednom shvati da se nalazi na klupi, u nepoznatoj ulici pred nepoznatom zenom. Brzo se prenuvsi, izvadi cedulju iz dzepa i odgovori: “Cekam Nadezdu Petrovnu.” No pitanja se nastavise: “Ko ste vi? Odakle ste? Zasto? Koliko ste vec dugo u ovom gradu?”

Otac Arsenije je izbegavao odgovore na ova pitanja. “Ja sam njen prijatelj. Dosao sam u posetu, posto se nismo dugo videli.” Vec mu se cinilo mu se da ne moze da zaustavi bujicu znatizeljnih pitanja, no u taj mah pridje druga zena i otac Arsenije pomisli da bi to morala biti Nadezda Petrovna.


30 ruj 2012 13:08
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 143 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1 ... 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 ... 15  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron