Sada je: 19 lis 2017 02:10.





Započni novu temu Odgovori  [ 56 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sljedeća
 Sv Jovan Zlatoust Besede 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
17. Dok su se svojevremeno nalazili u Vavilonu, oni nisu hteli da se povinuju naredbi neprijatelja da pevaju, mada su bili zarobljenici i robovi gospodara koji su ih ugnjetavali; iako nisu imali otazbinu, iako je njihov život bio izložen opasnosti, iako su se nalazili u rukama onih k oji su ih porobili kao u kakvoj mreži, kada su im naređivali da pevaju pesme uz instrumente oni su govorili ovako: na rekama vavilonskim sećasmo i plakasmo sećajući se Siona. Onde iskahu koji nas zarobiše da pevamo. Kako ćemo pevati pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj (Ps. 137,1-4)? I niko ne može da kaže da su oni postupali tako zato što nisu imali instrumente; oni su sami naveli razlog za ovo u sledećim rečima: kako ćemo pevati pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj? Imali su i instrumente: o vrbe - kažu - sred njega, vešasmo harfe svoje (Ps. 137,2). Tamo im nije bilo dozvoljeno da poste. Ukazujući na to, prorok im je govorio: Gospod veli: za sedamdeset godina, eda li postite Meni (Zah. 7,5)? A da im nije bilo dopušteno ni da kade, ni da izlivaju na žrtvu, o tome slušaj trojicu mladića koji kažu: nema kneza, ni proroka, ni vođe, ni mesta, gde bismo Ti prineli žrtvu i stekli milost (Dan. 3,38). Oni nisu rekli da nema sveštenika; jer sveštenika je bilo; nego, da bi ti znao da je sve zavisilo od mesta i da je sve zakonodavstvo bilo vezano za njega, rekli su: nema mesta. Ali, zašto kažem: nije im bilo dopušteno da kade i izlivaju na žrtvu? Pa njima nije bilo dozvoljeno čak ni obično čitanje zakona, niti im je bilo dopušteno da savršavaju Pashu, pedesetnicu, praznik senica, ili bilo šta drugo slično. Iako su znali da je opustošenje mesta učinilo sve ovo nemogućim za njih, i da će, ako pokušaju nešto slično, biti kažnjeni, oni ipak nisu mogli da podignu i obnove to mesto, na kome im je bilo dopušteno da sve ovo što smo pomenuli savršavaju po zakonu. Tako je sila Hristova koja je sazdala Crkvu razorila ovo mesto. I prorok je predskazao da će Hristos doći i da će to učiniti, mada je živeo već posle ropstva. Slušaj šta on kaže: ko je među vama koji bi zatvorio vrata i zapalio oganj na Mom oltaru ni za što? Niste mi mili, veli Gospod nad vojskama, i neću primiti dara iz vaše ruke. Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime Moje među narodima, i na svakom će se mestu prinositi kad imenu Mojemu i čist dar (Mal. 1,10-11). Vidiš li kako je on jasno s jedne strane odbacio judejstvo, a sa druge predstavio hrišćanstvo kako blista i kako se širi po svoj zemlji? Osobine tog bogosluženja drugi prorok je predstavio ovako: Njemu će se klanjati svaki iz svoga mesta, sva ostrva narodna, i služiće mu složnim ramenima (Sof. 2,11; 3,10); a još jedan prorok o tome govori ovako: pade, neće više ustati devojka Izrailjeva (Am. 5,2). I Danilo jasno kaže da će se svi prekinuti: i žrtve, i izlivanje, i pomazanje, i sud (Dan. 9,27). Uostalom, to ću jasnije i opširnije pokazati onda kada budem govorio Judejcima, a sada ću se držati već određenog puta, radi opovrgavanja shvatanja nerazumnih neznabožaca. Nisam ti govorio ni o vaskrsenju mrtvih, ni o očišćavanju prokaženih, da ne bi rekao: to je laž, to je izmišljotina i bajka; ko je to video, ko je to čuo? Oni koji su rekli da je Hristos bio raspet i da je primio udarce po obrazima, upravo oni su govorili i o tome. Zašto im veruješ kadaje u pitanju jedno, a buniš se kada je reč o drugom, kao da se radi o nemogućem? Da su oni pisali gordo, u nameri da proslave svoga Učitelja, onda bi prećutali žalosne događaje koji mnogima izgledaju sramni, no oni su se, radi dokazivanja istinitosti onoga o čemu su pisali, naročito zaustavljali na ovim poslednjim, i pripovedali sve vrlo podrobno i u detalje, ne propuštajući ni malo ni veliko. O znamenjima i čudesima oni su mnogo šta izostavili, ali o stradanjima i događajima koji izledaju sramni, na kojima su se zadržavali, sve su tačno rekli. Nisam govorio ništa o tome - tj. o čudesima i znamenjima, kako bi što silnije bio zaustavljen svaki bestidni jezik - nego sam ti pokazao ono što je sada svima vidljivo, što je očigledno, što je jasnije od sunca, što je rasprostranjeno po celoj zemlji i obuhvata svu vaseljenu, što je savršeno preko sila ljudske prirode i što je bilo isključivo delo Božije. Kažeš da On nije vaskrsavao mrtve? No, ne možeš da kažeš danema crkava po vaseljeni, da one nisu bile podvrgnute gornjima i da ne odolevaju i ne pobeđuju. Reći tako nešto nemoguće je isto kao i reći da nema sunca. I, zar ne vidiš kako je judejski hram razoren pred očima cele vaseljene? Zašto ne razmišljaš ovako: ako nije delovao Bog, moćni Bog, kako su se onda, uprkos gonjenjima, tako umnožili oni koji ga poštuju, i kako su tako poniženi oni koji su ga raspeli i koji su nasrtali i koji su nasrtali na Njega, da su lišeni države, da lutaju kao skitnice, izgnanici i izbeglice, i kako to da se toliko dugo vreme nije izmenilo ni jedno ni drugo? Protiv rimske vlasti Judejci su vodili ratove, dizali se na oružje, dugo se borili, ponekad su odnosili i pobede i pričinjavali ne male glavobolje tadašnjim imperatorima, pa ipak, upravo ti Judejci, koji su ratovali i naoružavali se protiv ovih careva, Judejci, koji su imali i mnogo novca, i mnogo oružja i vojnika, koji su odbijali mnoge vojskovođe, nisu mogli da obnove jedan jedini hram. Sinagoge su podigli u mnogim gradovima, a to mesto, koje je davalo snagu njihovoj sopstvenoj državi, gde su bili navikli sve da savršavaju i kojim sejudejstvo i održavalo, samo to jedno mesto - nikako nisu mogli da obnove.


31 kol 2012 20:51
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
O MA­GI­JI

O GA­TAR­SKIM I VRA­ČAR­SKIM BE­SMI­SLI­CA­MA


I da zna sva­ki od vas dr­ža­ti sa­sud svoj u sve­to­sti i u ča­sti, a ne u stra­sti po­hot­noj, kao i ne­zna­bo­šci ko­ji ne po­zna­ju Bo­ga (1. Sol 4, 4–5). Ovo slo­vo na­me­nje­no je, pre svih, oni­ma ko­ji su pa­li u pre­ve­li­ki ne­mar. A ako su ta­kve op­tu­žbe upu­ći­va­ne Ju­de­ji­ma, ka­kav bi­smo opro­štaj i ka­kvo oprav­da­nje mo­gli da oče­ku­je­mo mi ko­ji, na­kon to­li­ke bla­go­da­ti ko­ju pri­mi­smo, za­vr­ša­va­mo u is­toj du­hov­noj be­di kao i oni? Mno­gi i da­nas stra­da­va­ju od ove bo­le­sti i ra­za­ra­ju svo­je ži­vo­te. Oni ko­ji se oda­do­še ba­vlje­nju ga­tar­skim be­smi­sli­ca­ma, osim što se su­ko­be sa Bo­gom, do­bi­ja­ju kao pla­tu ne­po­treb­ne ža­lo­sti i uda­lja­va­ju se od pod­vi­ga vr­li­ne. Ti­me je đa­vo ube­dio one naj­ne­ra­sud­ni­je da ne za­vi­se od njih sa­mih de­la vr­li­ne ili gre­ha, ni­ti da su udo­sto­je­ni ika­kve slo­bod­ne vo­lje, na­sto­je­ći da ta­ko po­stig­ne dve stva­ri, ko­je su ujed­no i naj­po­gub­ni­je: i da ih od­go­vo­ri od ula­ga­nja tru­da u sti­ca­nje vr­li­ne i da ih li­ši pre­dra­go­ce­no­ga da­ra slo­bo­de.
Ovu stra­hot­nu bo­lest naš ne­na­vid­nik uvo­di u čo­ve­ka ne­ki put kroz vra­ča­nje, ne­ka­da kroz ga­ta­nje po zna­ko­vi­ma, kroz su­je­ver­no raz­li­ko­va­nje da­na, kroz zlo uče­nje o sud­bi­ni i na mno­ge dru­ge na­či­ne, do­vo­de­ći sve u pot­pu­no ra­stroj­stvo. (Na Isa­i­ju, PG 56, 35)

LjUD­SKE ŽR­TVE. O MR­TVA­CI­MA KO­JI GO­VO­RE (tj. o spi­ri­ti­zmu)

A šta bi mo­gao re­ći", pi­ta­će ne­ko, "o to­me što ne­ki žre­ci oti­ma­ju de­cu, ko­lju je i ko­ri­ste se njom pri­li­kom sa­vr­ša­va­nja ma­gij­skih ob­re­da?" Šta tu ima da se ka­že? O to­me da ovi ko­lju de­cu, do­du­še, sve­do­če mno­gi. Ne­go re­ci ti me­ni, oda­kle ti po­mi­sao da im du­še za­kla­nih po­ma­žu u nji­ho­vim ma­gij­skim de­li­ma? "De­ša­va se", ka­žeš,"da đa­vo­i­ma­ni vi­ču: 'Ja sam du­ša za­kla­no­ga!'" Ali i to je tek đa­vo­lja smi­ca­li­ca i ob­ma­na. Ta ni­je du­ša umr­lo­ga ta ko­ja se ja­vlja, ne­go de­mon ko­ji joj po­dra­ža­va da bi pre­va­rio one ko­ji ga slu­ša­ju, jer ka­da bi du­ša mo­gla da uđe u de­mon­sku ipo­stas, uto­li­ko pre mo­gla bi da uđe u sop­stve­no te­lo. Ina­če ne bi mo­glo da se lo­gič­no ob­ja­sni to da ne­du­žno po­stra­da­la du­ša sa­ra­đu­je sa onim ko­ji joj je na­neo ne­prav­du, ni­ti to da čo­vek mo­že da pre­o­bra­zi bes­te­le­snu si­lu u ne­ki dru­gi na­čin po­sto­ja­nja. Zbog to­ga, uko­li­ko je te­li­ma to ne­mo­gu­će i ako ni­ko ne mo­že da pre­o­bra­zi ljud­sko te­lo u te­lo ma­gar­ca, uto­li­ko pre ne­mo­gu­će je da se do­go­di to sa ne­vi­dlji­vom du­šom. Ni­ko nju ne mo­že pre­o­bra­zi­ti u de­mon­sko bi­će.
Pre­ma to­me, sve su to bun­ca­nja pi­ja­nih ve­šti­ca i pri­če za ma­lu de­cu. (Na Ma­te­ja, PG 57, 353)


01 ruj 2012 10:36
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
HRI­ŠĆA­NI SE SVE­TIM KR­ŠTE­NjEM OD­RI­ČU SA­TA­NE

Go­vo­ri ne­pre­sta­no sle­de­će re­či: "Od­ri­čem te se, sa­ta­no". Ni­šta ne­ma ve­ću si­lu od ovih re­či, uko­li­ko ih i na de­lu ostva­ri­mo.
Na­u­či­te ih vi ko­ji­ma pred­sto­ji kr­šte­nje. Ove re­či po­tvr­da su sa­gla­sno­sti sa Go­spo­dom. Upra­vo slič­no ono­me što mi či­ni­mo, ka­da ku­pu­je­mo na tr­žni­ci slu­ge, te pi­ta­mo naj­pre njih ko­ji su iz­lo­že­ni na pro­da­ju da li su volj­ni da nam slu­gu­ju, i Hri­stos na­ma či­ni. Ka­da do­đe tre­nu­tak da te uzme u slu­žbu Svo­ju, pret­hod­no te pi­ta da li že­liš da osta­viš su­ro­vo­ga i ne­mi­lo­srd­nog ti­ra­ni­na i pri­ma od te­be sa­gla­snost. Nje­go­va vlast, da­kle, ni­je pri­sil­na.
A po­gle­daj tek ko­li­ko je Nje­go­vo čo­ve­ko­lju­blje. Mi, pre no što oba­vi­mo ku­po­vi­nu, pi­ta­mo naj­pre te ko­ji se pro­da­ju, a ka­da do­bi­je­mo po­tvr­du, tek ta­da da­je­mo no­vac. Ali Hri­stos to ne či­ni – Sam nas je sve ku­pio kr­vlju Svo­jom. Za­to ka­že: Sku­po ste pla­će­ni (1 Kor 7, 23). Me­đu­tim, On nas ni ti­me ne si­li da mu po­slu­ži­mo, ne­go ka­že da, ako nam to ne či­ni ra­dost i ne že­li­mo da Nje­go­vu vlast sa­mi i od svo­je vo­lje pri­mi­mo, On nas ne­će na to pri­mo­ra­va­ti.
A mi, eto, ni­ka­da se ne­će­mo re­ši­ti da ku­pi­mo lo­še slu­ge, a ako se i re­ši­mo, uči­ni­će­mo to sve­sno, ali ni ce­na ta­da ne­će bi­ti ista. Ali Hri­stos, ku­pu­ju­ći ne­bla­go­dar­ne i be­za­ko­ne slu­ge, pla­tio je za sve pr­vu ce­nu, ili, bo­lje re­če­no, naj­vi­šu i to to­li­ko vi­so­ku, da ni slo­vo ni ra­zum ne mo­gu nje­nu ve­li­či­nu pred­sta­vi­ti. On za to ne da­de ne­be­sa ili ze­mlju ili mo­re, ne­go po­nu­di ce­nu ve­ću od sve­ga – krv Svo­ju – i njo­me nas ku­pi. I po­sle to­ga ne ište sve­do­ke ni­ti pi­sa­ne po­tvr­de, ne­go se za­do­vo­lja­va pro­stim re­či­ma: "Od­ri­čem te se, sa­ta­no, te­be i beš­ča­šća tvo­ga". Ovim re­či­ma Svo­jim ob­u­hva­tio je sve.
Iz­go­vo­ri­mo, da­kle, re­či "od­ri­čem te se, sa­ta­no", jer to će nam se tra­ži­ti u onaj dan, te ih sa­ču­vaj­mo ka­ko bi­smo za­log ne­tak­nut pre­da­li.

SA­TAN­SKO SLU­ŽE­NjE I ZNA­ME­NjA

Sa­tan­sko slu­že­nje su sva­ko su­je­ver­no raz­li­ko­va­nje da­na, ga­ta­nje i či­ta­nje zna­me­nja. A šta su sve zna­me­nja?
Do­ga­đa se če­sto da ne­ko iz­la­ze­ći iz ku­će i ugle­dav­ši ko­ga bez oka ili bez no­ge, pro­tu­ma­či to kao ne­ka­kav znak. To je sa­tan­sko slu­že­nje. Ne či­ni dan lo­šim su­sret sa ne­kim čo­ve­kom, ne­go ži­vlje­nje u gre­si­ma. Sto­ga, ka­da iz­la­ziš iz ku­će, jed­no­ga se sa­mo ču­vaj – da greh ne sret­neš. To je ono što nas oba­ra, a bez to­ga ni đa­vo ne­će mo­ći da nam na­ško­di. A ti, eto, vi­diš čo­ve­ka, pa po­mi­sliš ka­ko je to loš znak, a ne vi­diš zam­ku đa­vo­lo­vu, ko­ja te okre­će pro­tiv dru­go­ga čo­ve­ka ko­ji ti ni­ka­kvo zlo ni­je na­neo i zlo­bi ti bra­ta tvo­ga bez ika­kvog raz­lo­ga. Bog nam je za­po­ve­dio da i ne­pri­ja­te­lje lju­bi­mo, a ti se od­vra­ćaš od ono­ga ko­ji ti ni­šta ne uči­ni i ko­ga ni za šta ne mo­žeš okri­vi­ti. Ne uvi­đaš li ka­ko se to ne­na­vid­nik naš sa to­bom pod­sme­va, ka­ko je to ne tek sra­mot­no, ne­go i po­gub­no?
Evo još ža­lo­snih pri­me­ra. Ma­da cr­ve­nim od sra­ma, re­ći ću i ovo ra­di va­šeg spa­se­nja. Ako nam u su­sret, ka­žeš, na­i­đe de­voj­ka, dan će nam bi­ti ne­u­spe­šan; ako li sret­ne­mo blud­ni­cu, bi­će uspe­šan i če­ka nas ve­li­ki do­bi­tak. Po­kri­vaš li­ce, lu­paš se po če­lu i kla­njaš do ze­mlje, ali ne či­niš to sa­da jer se sra­miš raz­ob­li­ča­va­nja, ne­go ka­da ti se do­go­di ovo što re­koh .
Gle­daj, da­kle, ka­ko nam i tu đa­vo pri­pre­mi zam­ku – od ce­lo­mu­dre­ne da se od­vra­ća­mo, a da se ra­du­je­mo bes­pri­zor­noj. Zna­ju­ći da Hri­stos ka­že: Ko­ji po­gle­da na že­nu sa že­ljom za njom, već je uči­nio pre­lju­bu sa njom u sr­cu svo­me (Mt 5, 28) i vi­dev­ši ka­ko mno­gi uspe­va­ju da odo­le raz­vra­tu, a že­le­ći, opet, da ih ka­ko dru­ga­či­je obra­ti na greh, ne­na­vid­nik je ovim lu­kav­stvom po­sti­gao da ne­ki sa ra­do­šću gle­da­ju ne­će li gde sre­sti blud­nu že­nu.
A šta, opet, re­ći za one ko­ji ko­ri­ste ba­ja­li­ce i amu­le­te i ko­ji gla­vu i no­ge ukra­ša­va­ju ba­kre­nja­ci­ma sa li­kom Alek­san­dra Ma­ke­don­skog? Pa je li to uzda­nje na­še, pa zar da po­sle Kr­sta i smr­ti Go­spod­nje na­du u spa­se­nje svo­je po­la­že­mo u lik ne­kog je­lin­skog kra­lja?


01 ruj 2012 10:38
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
HRI­STOV KRST NA­ŠE JE UZDA­NjE

Zar ne znaš šta je sve uči­nio Krst Hri­stov? Uni­štio je smrt, za­tro je greh, obe­smi­slio pre­i­spod­nju, od­u­zeo moć đa­vo­lu, a zar da ti te­lo ne is­ce­li? Ce­lu va­se­lje­nu vas­kr­se, a ti Mu ne ve­ru­ješ. Ko­je­ga ćeš se oprav­da­nja udo­sto­ji­ti?

"HRI­ŠĆAN­KA JE ŽE­NA..."

Ne sa­mo da ko­ri­stiš amu­le­te i ba­ja­li­ce, ne­go uvo­diš u ku­ću i pi­ja­ne ve­šti­ce ko­ji­ma ne mo­že da se pra­ti mi­sao i ne cr­ve­niš od sti­da što se po­sle to­li­kog mu­dro­lju­blja to­me pri­kla­njaš. Naj­po­gub­ni­ja po­sle­di­ca ove ob­ma­ne je što ka­da ti sa­ve­tu­je­mo i tra­ži­mo da se oka­neš to­ga, ti kao oprav­da­nje ka­žeš: "Ta je že­na hri­šćan­ka i, ba­ju­ći, ni­šta dru­go ne go­vo­ri do ime Bož­je." Pa upra­vo je za­to i ne­na­vi­dim i od­vra­ćam se od nje što ime Bož­je ko­ri­sti da mu se na­ru­ga, jer, go­vo­re­ći da je hri­šćan­ka, či­ni što i ido­lo­po­klo­ni­ci. I de­mo­ni su iz­go­va­ra­li ime Bož­je i go­vo­ri­li i ono: Zna­mo te ko si, sve­tac Bož­ji (Mk 1, 24), a bi­li su de­mo­ni – te ih Go­spod osu­di i iza­gna.
Mo­lim vas za­to da osta­ne­te či­sti od ove ob­ma­ne i da se ovo­ga mo­ga slo­va neo­d­stup­no dr­ži­te... Uz to, ose­njuj­te se če­sto kr­snim zna­kom, jer ta­ko ne sa­mo čo­vek, ne­go ni đa­vo ne­će mo­ći da vam na­ško­di ni u če­mu, vi­dev­ši ka­ko se nig­de bez to­ga oruž­ja ne po­ja­vlju­je­te. (Pr­va ka­ti­he­za, EPE 30, 570–576)

NAJ­GO­RE SU­JE­VER­JE

(...)Ne­ka­da se i sve­šte­nik ne­ki­ma iz sop­stve­no­ga, ljud­skog ro­da, avaj, uči­ni uža­sni­jim i od sa­me gro­zni­ce i mr­ski­ji i od smr­ti. Za­to se či­ni da je ve­ći raz­log za oča­ja­nje po­ja­va sve­šte­ni­ka ne­go le­ka­re­ve re­či ko­je su ra­se­ja­le na­du u onaj ži­vot, ako se ve­ru­je da je onaj ko­ji je pret­po­stav­ka več­no­ga ži­vo­ta – pred­znak smr­ti. (De­ve­ta ka­ti­he­za, EPE 30, 522)

DE­MO­NI NE LE­ČE

Če­kaš li da te be­so­vi is­ce­le? Ka­da im je Hri­stos do­zvo­lio da uđu u svi­nje, oni su ih sme­sta ba­ci­li u mo­re ne po­ža­liv­ši ih, a po­ža­li­će ljud­ska te­la? Ka­mo sre­će da ne ubi­ja­ju, da ne že­le zlo čo­ve­ku! Iza­gna­še te iz ra­ja, li­ši­še te ne­be­ske ča­sti, a is­ce­li­će ti te­lo? Ža­lo­sne li za­blu­de. De­mo­ni zna­ju sa­mo ka­ko da či­ne zlo, da na­no­se šte­tu, a ne zna­ju da is­ce­lju­ju. Ne ža­le du­šu, a mi­sliš da će po­ža­li­ti te­lo? Svim si­la­ma na­sto­je da uda­lje čo­ve­ka od Car­stva ne­be­sko­ga, a us­hte­će da ga oslo­bo­de bo­le­sti? Ni­si li čuo pro­ro­ka ili, bo­lje, Sa­mo­ga Bo­ga kroz pro­ro­ka, gde go­vo­ri da ne mo­gu da či­ne ni do­bro ni zlo? A i ka­da bi mo­gli da is­ce­le sve i da bi hte­li, što je ne­mo­gu­će, ne bi tre­ba­lo da ovo što imaš me­njaš za pre­le­snu kra­so­tu ne­znat­nog i pro­pa­dlji­vog do­bit­ka, a ne­pro­pa­dlji­ve i ve­či­te šte­te. Is­ce­li­ćeš te­lo da bi iz­gu­bio du­šu? Loš ti je pa­zar. Gne­viš Bo­ga, sa­zda­te­lja te­la, a u po­moć zo­veš đa­vo­la, ko­ji ti zlo že­li, da te is­ce­li? Pa ka­ko da te ta­da le­kar­skom ve­šti­nom ne sa­bla­zni la­ko ne­ki čo­vek ko­ji se kla­nja pa­gan­skim bo­go­vi­ma, ka­da su oni če­sto le­či­li bo­le­sti i vas­po­sta­vlja­li zdra­vlje bo­le­sni­ma? Zbog to­ga li tre­ba da se pri­op­štiš beš­ča­šću? Da­le­ko bi­lo! Čuj šta ka­že Moj­sej Ju­de­ji­ma: Ako do­đe me­đu vas la­žni pro­rok ili čo­vek ko­ji gle­da u sno­ve i tu­ma­či ih i ka­že vam da će vam da­ti ne­ki znak ili da će ne­ko ču­do na­či­ni­ti, pa ma­kar i da ostva­ri to što vam je obe­ćao, a po­tom vam ve­li 'haj­de da se po­klo­ni­mo dru­gim bo­go­vi­ma', ko­je ne zna­đa­hu na­ši oci – ne ve­ruj­te re­či­ma ono­ga pro­ro­ka ili čo­ve­ka ko­ji gle­da sno­ve. To zna­či sle­de­će: po­ja­vi li se ne­ki pro­rok i na­či­ni ne­ki znak – vas­kr­sne mr­tvo­ga ili oči­sti gu­ba­vo­ga ili is­ce­li bo­ga­lja – a po­sle ču­do­dej­stva po­zo­ve vas na zlo­ča­šće, ne ve­ruj­te is­ho­du ču­da. To te Go­spod Bog tvoj is­ku­ša­va da vi­di lju­biš li Ga svim sr­cem svo­jim i svom du­šom svo­jom.
Da­kle, ja­sno je da de­mo­ni ne le­če. Me­đu­tim, po Bo­ži­jem do­pu­šte­nju i to se ne­ki put do­go­di ka­ko bi ti bio is­ku­šan, ali ne za­to što Bog to ne zna, no za­to da se ti na­u­čiš da ne ustu­paš de­mo­ni­ma, ma­kar oni i le­či­li. A za­što go­vo­rim o le­če­nju te­la? Ako ti ko pre­ti ge­e­nom – da se, da­kle, od­rek­neš Hri­sta – ne­moj ga pri­ma­ti. Ako ti obe­ća car­stvo, a da se uda­ljiš od Jed­no­rod­nog Si­na Bož­jeg, od­vra­ti se od nje­ga, za­mr­zi ga i po­sta­ni Pa­vlov uče­nik, pa rev­no­sno po­na­vljaj one re­či ko­je je bla­že­na i bla­go­rod­na du­ša nje­go­va pro­po­ve­da­la: Uve­ren sam da nas ni smrt, ni ži­vot, ni an­ge­li, ni po­gla­var­stva, ni si­le, ni sa­da­šnjost, ni bu­duć­nost, ni vi­si­na, ni du­bi­na, ni­ti ika­kva dru­ga tvar ne­će mo­ći odvo­ji­ti od lju­ba­vi Bož­je, ko­ja je u Hri­stu Isu­su Go­spo­du na­šem.
Nje­ga ne ra­sta­vlja­ju od lju­ba­vi Hri­sto­ve ni an­ge­li ni si­le ni sa­da­šnjost ni bu­duć­nost ni­ti ika­kva dru­ga tvo­re­vi­na, a te­be da od Nje­ga uda­lji le­če­nje te­la? Ka­kav bi­smo opro­štaj mo­gli za to do­bi­ti? Hri­stos, da­kle, tre­ba za nas da bu­de i od ge­e­ne stra­šni­ji i od car­ske vla­sti žu­đe­ni­ji. A ako se i do­go­di da se raz­bo­li­mo, bo­lje je da bo­le­sni i osta­ne­mo, ne­go da pad­ne­mo u beš­ča­šće pod iz­go­vo­rom sla­bo­sti. Za­to, ako nas je de­mon i is­ce­lio, vi­še nam je na­ško­dio ne­go što nam je ko­ri­stio. Ko­ri­stio je, do­du­še, te­lu ko­je još ma­lo pa će umre­ti i is­tru­li­ti, ali je na­ško­dio be­smrt­noj du­ši. I baš kao što tr­gov­ci ro­bljem sa­bla­zne de­či­cu má­ma­ma i slat­ki­ši­ma, pa im uzmu slo­bo­du, ta­ko i de­mo­ni – obe­ća­va­ju­ći is­ce­lje­nje ne­kog de­la te­la, upro­pa­šta­va­ju sa­mo spa­se­nje du­ši­no.
Ne­go mi, lju­blje­ni mo­ji, ne do­pu­sti­mo to, ne­go po­sta­raj­mo se da se na sva­ki na­čin iz­ba­vi­mo od beš­ča­šća. Zar i Jov ni­je mo­gao da po­klek­ne pred ube­đi­va­nji­ma svo­je že­ne, da po­hu­li na Bo­ga i iz­ba­vi se od be­de u ko­joj se ob­reo? Ona mu re­če: Re­ci ne­ko slo­vo Go­spo­du, pa umri. (Jov 2, 9). Ali on je vi­še vo­leo da po­tr­pi i da se iz­nu­ra­va i da pod­no­si mu­ku pre­te­ške be­de u ko­joj se ob­reo, ne­go da po­hu­li na Bo­ga i iz­ba­vi se. Nje­mu po­dra­ža­vaj. Ako ti đa­vo i obe­ća iz­ba­vlje­nje od be­da ko­je su te sna­šle, ne ve­ruj mu i ne ustu­paj mu, kao što ni pra­ved­ni Jov ni­je po­ve­ro­vao re­či­ma že­ne svo­je, ne­go je vi­še vo­leo da po­tr­pi sla­bost no da iz­gu­bi ve­ru i spa­se­nje du­še svo­je. Ne osta­vlja te Bog on­da ka­da do­pu­šta da te sna­đu sla­bo­sti, ne­go či­ni to da bi te vi­še i pro­sla­vio. Po­tr­pi, da­kle, sa mu­že­stvom, ka­ko bi i ti čuo: Ho­ćeš li ti uni­šti­ti moj sud? Ho­ćeš li me­ne osu­di­ti da bi se­be oprav­dao? (Jov 40, 8). (Pro­tiv Ju­de­ja, PG 48, 854–855)


01 ruj 2012 10:41
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
BO­LjA JE SMRT NE­GO IS­CE­LjE­NjE OD DE­MO­NA

Za­to se i zo­ve­mo i je­smo Hri­šća­ni­ma, što smo u po­slu­ša­nju Hri­stu, a ne nje­go­vim ne­pri­ja­te­lji­ma. A ako ti ko, opet, da ne­ke pri­me­re is­ce­lje­nja i ka­že ti da ti jem­či uspeh i da za­to i sam ide nji­ma, raz­ob­li­či pre­lest nje­go­vu, nje­go­ve ba­ja­li­ce, amu­le­te i vol­šep­stvo. Ne sa­mo da ni­je mo­gu­će da vra­če­vi le­če ka­ko dru­ga­či­je, ne­go oni ni ne le­če istin­ski – da­le­ko bi­lo! Ne­go ja idem i u dru­gu kraj­nost, te ka­žem da, čak i ka­da bi istin­ski le­či­li, bo­lje bi mi bi­lo da umrem, ne­go da pri­tek­nem ne­pri­ja­te­lji­ma Bož­jim i ta­ko se is­ce­lim. Ta ka­kva je ko­rist od te­le­snog is­ce­lje­nja ka­da se du­ša iz­gu­bi? Ka­kav je do­bi­tak da u ovo­me ži­vo­tu do­bi­je­mo ka­kvo olak­ša­nje, ka­da nam pred­sto­ji da bu­de­mo pre­da­ti og­nju ne­u­ga­si­vom? (...)
Za ono­ga ko­ji lju­bi oso­be­no je da ne osta­vlja to­ga ko­ga lju­bi, ma­kar i oni ko­ji na­sto­je da ih raz­dvo­je i mr­tve vas­kr­sa­va­li. Pa ako je Go­spod to go­vo­rio Ju­de­ji­ma, ko­li­ko se to vi­še od­no­si na nas ko­je je uz­veo vi­šnjoj fi­lo­so­fi­ji ko­ja nam je ra­ši­ri­la vra­ta vas­kr­se­nja i ko­ja nas uči da se uz­dr­ža­va­mo od ba­vlje­nja sa­da­šnjim, po­la­žu­ći svu na­du u bu­du­ći ži­vot?

TI­ŠTI LI TE TE­LE­SNA SLA­BOST, SE­TI SE JO­VA

Šta to go­vo­riš? Mu­či te i ti­šti sla­bost te­la? Pa ti ni­si ni bli­zu po­stra­dao ono­li­ko ko­li­ko onaj bla­že­ni Jov, ma ni naj­ma­nji deo nje­go­vih mu­ka pre­tr­peo ni­si. On je, iz­gu­biv­ši sta­da ova­ca i go­ve­da i sve dru­go, u jed­nom ča­su iz­gu­bio i svu de­cu svo­ju. I sve to do­go­di mu se u jed­nom da­nu, ta­ko da ni­je sa­mo pri­ro­da is­ku­še­nja svla­da­la stra­dal­ni­ka, već i nji­ho­va uza­stop­nost. Na­kon sve­ga to­ga, ka­da mu se te­lo osu­lo zlim pri­štom, gle­dao je, se­de­ći nag u pe­pe­lu, ka­ko mu po te­lu vr­ve cr­vi, po­stav­ši sve­tu pri­me­rom ne­sre­će – on, pra­ved­nik istin­ski i bla­go­če­sti­vi, on ko­ji se uz­dr­ža­vao od sva­ko­ga zlog de­la. Ali be­de se ni tu ne za­u­sta­vi­še, ne­go ga ob­u­ze­še i uža­sni da­no­noć­ni bo­lo­vi i čud­na, ne­bi­va­la glad. Go­vo­rio je: Kao smrad vi­dim hra­nu svo­ju (Jov 6, 7), dok sva­ko­dnev­no tr­plja­še osu­du i pod­sme­va­nje. Ali že­na ga je pod­sti­ca­la da se sve­ga to­ga iz­ba­vi, go­vo­re­ći: Re­ci ne­ko slo­vo Go­spo­du i umri (Jov 2, 9). Po­hu­li na Bo­ga, re­če, i iz­ba­vi­ćeš se od svo­jih mu­ka. Je li sve­tac taj sa­vet po­slu­šao? Upra­vo se su­prot­no do­go­di­lo. Još mu je vi­še to sna­go da­lo, te je i že­nu uko­rio. Vi­še je vo­leo da pod­no­si i tr­pi mu­ke bez kra­ja, ne­go da ih se iz­ba­vi po­hu­liv­ši na Bo­ga.

SE­TI SE OD­U­ZE­TO­GA I LA­ZA­RA

Ta­ko je či­nio i onaj ko­ji je tri­de­set i osam go­di­na pro­veo u bo­le­sti i ko­ji je sva­ke go­di­ne hi­tao u ku­pelj, ne na­la­ze­ći is­ce­lje­nje. Gle­dao je dru­ge ka­ko se is­ce­lju­ju, jer ima­hu mno­ge da im po­mog­nu, a sam je jed­na­ko osta­jao od­u­zet, ne­ma­ju­ći sam ni­ko­ga. Ali za­to ni­je od­la­zio vol­šeb­ni­ci­ma ni po­ga­đa­či­ma, ni­je uzi­mao amu­le­te, ne­go je če­kao po­moć od Go­spo­da. Zbog to­ga je na kon­cu i bio bla­go­slo­ven ču­de­snim i ne­ču­ve­nim is­ce­lje­njem.
La­zar se, opet, ce­lo­ga ži­vo­ta bo­rio sa gla­đu, bo­le­šću i sa­mo­ćom – ne sa­mo tri­de­set i osam go­di­na, ne­go ce­lo­ga ži­vo­ta. Ta­kav je iz­dah­nuo pred ka­pi­jom bo­ga­ta­še­vom – pre­zren, isme­jan, gla­dan, ba­čen za hra­nu psi­ma. Te­lo mu se do te me­re od­u­ze­lo, da ni­je imao sna­ge ni da ote­ra pse ko­ji su do­la­zi­li i li­za­li mu ra­ne. Ali ni on ni­je po­tra­žio žre­ce, ni­je po­neo amu­le­te, ni­je po­hi­tao po­ga­đa­či­ma, ni­je po­zvao se­bi vol­šeb­ni­ke, ni­je či­nio ni­šta ne­bla­go­slo­ve­no, ne­go je vi­še vo­leo da umre usred to­ga zla, ne­go da ma­kar i u naj­ma­njem iz­da bla­go­ča­šće.
A ka­kav bi­smo iz­go­vor mi mo­gli da na­đe­mo, ako, ima­ju­ći pred oči­ma pri­mer njih ko­ji su sil­no po­stra­da­li a po­ka­za­li tr­plje­nje, zbog obič­ne gro­zni­ce ili po­vre­de hi­ta­mo u si­na­go­ge ili u svo­je do­mo­ve po­zi­va­mo žre­ce i vol­šeb­ni­ke? Ne znaš li šta ka­že Pi­smo: Če­do mo­je, pri­stu­paš li da po­slu­žiš Go­spo­du, pri­pre­mi du­šu svo­ju za is­ku­še­nje, is­pra­vi sr­ce svo­je i po­tr­pi, u ne­du­zi­ma i si­ro­ma­štvu ču­vaj ve­ru krep­kom. Jer kao što se u og­nju is­ku­ša­va zla­to, ta­ko i lju­di od Go­spo­da pri­mlje­ni ku­ša­ju se u pe­ći smi­re­nja (Sir. 2, 1–5). Ako ti iši­baš svo­ga slu­gu, a on on­da, pri­miv­ši tri­de­set ili pe­de­set uda­ra­ca, za­tra­ži slo­bo­du i us­hte da se oslo­bo­di tvo­ga go­spo­da­re­nja, te ode dru­gi­ma ko­ji te ne­na­vi­de, pa ih po­dig­ne na te­be – zar će on mo­ći da na­đe opro­štaj kod te­be? Ho­će li se na­ći ne­ko ko će ga ta­kvog oprav­da­ti? Ni­ka­ko. A za­što? Ne sa­mo za­to što go­spo­dar tre­ba da ka­žnja­va svo­ga slu­gu, već i sto­ga što, ako već ovaj ima da ne­kud ide, ne tre­ba da ode ne­pri­ja­te­lji­ma i oni­ma ko­ji mr­ze nje­go­vo­ga go­spo­da­ra, već oni­ma ko­ji su mu na­klo­nje­ni i do­bro mu že­le.


01 ruj 2012 10:42
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
KA­DA TE BOG IS­KU­ŠA­VA, NE IDI NjE­GO­VIM NE­PRI­JA­TE­LjI­MA

Ka­da vi­diš, da­kle, da te Bog ka­žnja­va, ne hi­taj Ju­de­ji­ma, ne­pri­ja­te­lji­ma Nje­go­vim, da Ga ne bi i vi­še raz­gne­vio, ne­go idi Nje­go­vim pri­ja­te­lji­ma, mu­če­ni­ci­ma, sve­ti­ma, oni­ma ko­ji su Mu ugo­di­li i ko­ji pred Njim ima­ju ve­li­ku slo­bo­du. A za­što go­vo­rim o slu­ga­ma i go­spo­da­ri­ma? Ni sin ne bi mo­gao ta­ko da po­stu­pi po­što ga je otac iši­bao, ni­ti bi mo­gao da od­rek­ne srod­nost sa nji­me(...) Ako i pla­če i ri­da sin za­to što je iši­ban, svi mu ova­ko ve­le: "Otac tvoj je onaj ko­ji te je iši­bao, a go­spo­dar je, pa je vla­stan da či­ni šta ho­će, a tvo­je je da sve bez­ro­pot­no pod­no­siš." Za­to i tr­pe slu­ge go­spo­da­re i de­ca ro­di­te­lje, ko­ji ih če­sto i ne­pra­ved­no ka­žnja­va­ju – a zar ti ne mo­žeš da po­tr­piš Bo­ga Ko­ji te vas­pi­ta­va i Ko­ji je iz­nad svih go­spo­da­ra i lju­bi te vi­še ne­go tvo­ji ro­di­te­lji i ne či­ni ni­šta iz gne­va, ne­go sve pro­mi­šlja i či­ni na tvo­ju ko­rist? Ti, de­si li ti se ka­kva be­zna­čaj­na bo­lest, sme­sta be­žiš od Nje­go­ve vla­sti i pri­ti­češ de­mo­ni­ma i od­stup­ni­ci­ma u si­na­go­ge. Ka­ko ćeš se oprav­da­ti? Ka­ko ćeš opet mo­ći da Mu se obra­tiš u mo­li­tvi? Te­ško da će iko dru­gi, ma­kar imao i slo­bo­du Moj­se­je­vu, mo­ći da Ga umo­li za te­be. Ni­si li čuo šta je Bog Je­re­mi­ji re­kao o Ju­de­ji­ma: I da sta­nu Moj­sej i Sa­mu­i­lo pre­da me, ne bi se du­ša mo­ja obra­ti­la to­me na­ro­du (Jer. 15, 1). Po­sto­je, da­kle, gre­si ko­ji pre­va­zi­la­ze sva­ki opro­štaj i za ko­je ne­ma oprav­da­nja. Ne pri­zi­vaj­mo na se­be, sto­ga, taj sil­ni gnev.

AKO VRU­ĆI­CA I PO­PU­STI, NE­IZ­DR­ŽI­VO JE MU­ČE­NjE SA­VE­STI

Ma­da ne­ki mi­sle da vru­ći­ca mo­že da po­pu­sti za­hva­lju­ju­ći ba­ja­li­ca­ma, to u bi­ti ni­je ta­ko. One će da tvo­ju sa­vest za­pa­le dru­gom, još stra­šni­jom, gro­zni­com – da te sva­ko­dnev­no raz­di­re raz­mi­šlja­nje i da te ši­ba sa­vest go­vo­re­ći ti: "Zlo­ča­stio si, be­za­ko­no­vao si, na­ru­šio si mir sa Hri­stom. Zbog be­zna­čaj­ne sla­bo­sti iz­dao si bla­go­ča­šće." Zar sa­mo ti stra­daš? Gle, ni­ko dru­gi ni­je se dr­znuo da uči­ni ne­što ta­ko, a ti si, ne­sreć­ni­če, sop­stve­nu du­šu ma­mo­nu na žr­tvu pri­neo. Ka­ko ćeš se Hri­stu oprav­da­ti? Ka­ko ćeš ga pri­zva­ti u mo­li­tvi? Ka­kve ćeš sa­ve­sti po­no­vo stu­pi­ti u hram, ka­kvim ćeš oči­ma sve­šte­ni­ka po­gle­da­ti? Ka­kvom ru­kom ćeš se Tr­pe­ze do­ta­ći? Ka­kvim ćeš uši­ma slu­ša­ti či­ta­nje Sve­to­ga Pi­sma?
Ti­me će te sa­vest po­sve­dnev­no raz­di­ra­ti i ta će te po­mi­sao stal­no ti­šti­ti. Pa ka­kvo je to on­da zdra­vlje, ka­da u na­ma stal­no pre­bi­va­ju i na­ši tu­ži­te­lji? A ako još ma­lo po­tr­piš i pre­zreš one ko­ji bi da ti oči­ta­ju ko­je­ka­kve ba­ja­li­ce ili ti na te­lo za­ka­če ne­ki amu­let i ako ih iza­gnaš iz svo­ga do­ma gne­ve­ći se pra­ved­nič­ki, sme­sta će se i sa­vest tvo­ja uspo­ko­ji­ti. A ako te vru­ći­ca i ža­ri jed­na­ko, tvo­ja du­ša ste­ći će mir bo­lji i ko­ri­sni­ji od sva­ko­ga osve­že­nja i olak­ša­nja, jer, pri­miš li ba­ja­li­cu, pa ma­kar i ozdra­vio, go­re će ti bi­ti ne­go oni­ma ko­ji tr­pe gro­zni­cu, bu­du­ći da ćeš op­te­re­ći­va­ti svo­ju sa­vest ne­pre­sta­nim raz­mi­šlja­njem o gre­hu. Ako i stra­daš od sva­ko­vr­sne ne­vo­lje, od­vra­tiš li se od ta­kvih zli­ko­va­ca, na­ći ćeš se u sta­nju ko­je je bo­lje od sva­ko­ga zdra­vlja, jer, bu­deš li ra­su­đi­vao, pre­po­zna­ćeš sop­stve­nu gor­dost, du­ša tvo­ja će se uz­ra­do­va­ti, a sa­vest će te po­hva­li­ti i oda­ti ti pri­zna­nje: "Ne­ka ti je na čast, slu­go Hri­stov, ver­ni čo­ve­če, pod­vi­žni­če bla­go­ča­šća." Ti, ko­ji si vi­še vo­leo da u stra­da­nji­ma umreš, ne­go da iz­daš bla­go­ča­šće ko­je si imao, na­ći ćeš se me­đu mu­če­ni­ci­ma u onaj dan. Kao što su i oni vi­še vo­le­li da bu­du iši­ba­ni i is­tja­za­va­ni da bi bi­li i pro­sla­vlje­ni, ta­ko i ti da­nas. Vi­še si vo­leo da te ši­ba­ju i da te mu­če vru­ći­ca i ra­ne, no da pri­tek­neš ba­ja­li­ca­ma, zlo­ča­šću i amu­le­ti­ma. A hra­njen tim na­da­ma, ni ose­ti­ti ne­ćeš mu­ku ko­ja ti sve to pri­či­nja­va. Pa ako te ne od­ve­de u smrt ova vru­ći­ca, ho­će ne­ka dru­ga, a ako ne umre­mo sa­da, umre­će­mo ka­sni­je.
Na­ma je da­to pro­pa­dlji­vo te­lo, ali ne za­to da bi­smo zbog nje­go­vih stra­da­nja pri­ti­ca­li beš­ča­šću, ne­go da bi nas ta stra­da­nja pri­ve­la bla­go­ča­šću. Ka­da bi­smo bi­li mu­dri­ji, pro­pa­dlji­vost i smrt­nost te­la po­sta­le bi nam raz­lo­gom za ra­dost i da­le bi nam mno­go sme­lo­sti u onaj dan i ne sa­mo u onaj dan, već i u sa­da­šnjem ži­vo­tu. Sto­ga, ka­da sa gne­vom iza­gnaš iz svo­ga do­ma žre­ce, po­hva­li­će te svi ko­ji to ču­še, za­di­vi­će se i re­ći: "Taj čo­vek, ma­da bo­lest tr­plja­še i ma­da ga ne­pre­sta­no na­go­va­ra­hu i sa­ve­to­va­hu da pri­mi ba­ja­li­ce, od­bi, re­kav­ši im: 'Bo­lje je da ova­ko umrem, ne­go da iz­dam bla­go­ver­je.'" A oni ko­ji te ču­še pro­sla­vi­će, za­di­vlje­ni, Bo­ga.
Ko­li­ko će to bi­ti do­stoj­ni­je od spo­me­ni­ka, slav­ni­je od iko­na, tor­že­stve­ni­je od po­ča­sti? Svi će te po­hva­li­ti i na­zva­ti bla­že­nim, svi će te oven­ča­ti i, ste­kav­ši i sa­mi opet rev­nost, po­dra­ža­va­će tvo­me mu­že­stvu. A ako i ko dru­gi či­ni isto, ti ćeš do­bi­ti pla­tu kao onaj ko­ji je pr­vi pod­sta­kao na rev­nost. I ne­će bi­ti sa­mo po­hva­lje­ni tvo­ji pod­vi­zi, no će ubr­zo, i ne sum­njaj u to, sle­di­ti i iz­ba­vlje­nje od bo­le­sti. Ova tvo­ja mu­že­stve­na od­lu­ka i Go­spo­da će ti uči­ni­ti bla­go­sklo­ni­jim i svi sve­ti, ose­ća­ju­ći ra­dost zbog tvo­je re­še­no­sti, po­mo­li­će se iz sve­ga sr­ca za te­be.


01 ruj 2012 10:44
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
PO­MI­SLI I NA BU­DU­ĆU NA­GRA­DU

Ako su ov­da­šnje na­gra­de to­li­ke, po­mi­sli ko­li­ki li su tek ven­ci ko­je ćeš pri­mi­ti ta­mo, ka­da sa an­ge­li­ma i svim ar­han­ge­li­ma do­đe Hri­stos i pri­mi te, po­sta­vi te pre­da Se i pred svi­ma ka­že: "Ovaj čo­vek, ka­da je jed­nom bio sa­vla­dan bo­le­šću i ka­da ga mno­gi sa­ve­to­va­hu da je se iz­ba­vi, ime­na Mo­ga ra­di i Me­ne po­štu­ju­ći, iza­gna i pre­zre sve one ko­ji mu obe­ća­va­hu da će se is­ce­li­ti ona­ko – on vi­še vo­lja­še da umre u bo­le­sti, ne­go da iz­da lju­bav pre­ma Me­ni." Ako od­ve­de one ko­ji Ga na­po­ji­še i ode­nu­še i na­hra­ni­še u Svo­ju lo­žni­cu, još će pre od­ve­sti one ko­ji su Nje­ga ra­di vi­še vo­le­li da po­tr­pe ne­ku mu­ku. Ni­je isto ako ne­ko pru­ži hleb i ode­lo i ako ko tr­pi du­go­traj­nu sla­bost, ne­go je ovo dru­go mno­go pre­te­žni­je. A što je ve­ći bol, ve­ći je i ve­nac.
Mi­sli­mo na to i ka­da smo zdra­vi i ka­da smo bo­le­sni i re­ci­mo to i dru­gi­ma. De­si li se ka­da da nas ob­u­zme ne­iz­dr­ži­va mu­ka, re­ci­mo se­bi ova slo­va.
Ako nas ne­ka­da op­tu­že i po­ve­du na sud, pa nas on­da obe­se i kre­nu da nam če­re­če udo­ve, zar ne bi­smo mo­ra­li da tr­pi­mo sve­jed­no i bez pla­te i bez ika­kve na­gra­de? Raz­mi­sli­mo o to­me i sa­da. Ne­ka u tr­plje­nju bu­de na­zna­če­na i pla­ta ko­ja ima si­lu da po­dig­ne pa­lo­ga du­hom.

SE­TI SE KO­LI­KO SU PRA­VED­NI TR­PE­LI

Ali vru­ći­ca je stra­šna, ka­žeš? Upo­re­di je sa ge­en­skim og­njem, ko­ji ćeš sva­ka­ko iz­be­ći, uko­li­ko bu­deš vi­še vo­leo da vru­ći­cu tr­pe­lji­vo pod­ne­seš. Se­ti se ko­li­ko su tr­pe­li Apo­sto­li. Se­ti se pra­ved­nih ko­ji su stal­no pre­bi­va­li u mu­ka­ma. Se­ti se bla­že­nog Ti­mo­te­ja ko­ji ni­ka­da ni­je imao olak­ša­nja od svo­ga stra­da­nja i ni­je se odva­jao od svo­je dru­žbe­ni­ce bo­le­sti. A da bi to po­ka­zao, Pa­vle re­če: Pij po­ma­lo vi­na zbog svo­ga že­lu­ca i če­stih bo­le­sti svo­jih (1 Tim 5, 23). Ako je taj sve­ti­telj i pra­ved­nik, ko­me je po­ve­re­na za­šti­ta ce­le va­se­lje­ne i ko­ji je vas­kr­sa­vao mr­tve, iz­go­nio de­mo­ne i is­ce­lji­vao tu­đe ne­iz­broj­ne ne­du­ge, to­li­ko stra­šno stra­dao, ka­kvo bi oprav­da­nje mo­gao da na­đeš ti ko­ji se one­spo­ko­ja­vaš i smu­ću­ješ zbog pro­la­znih sla­bo­sti?

ŽE­LIŠ LI ISTIN­SKO MU­ČE­NI­ŠTVO?

Ni­si li čuo gde Pi­smo ka­že: Ko­ga lju­bi Go­spod ono­ga ka­ra i bi­je sva­ko­ga si­na ko­je­ga pri­ma (Pri­če 3, 12). Ko­li­ko li ih je sa­mo po­že­le­lo da pri­mi mu­če­nič­ki ve­nac? A ovaj je ve­nac uisti­nu mu­če­nič­ki. Ne či­ni ne­ko­ga mu­če­ni­kom sa­mo od­bi­ja­nje da pri­ne­se žr­tvu ido­li­ma i to što ra­di­je bi­ra smrt ne­go da to uči­ni, ne­go je i Hri­sta ra­di sa­mo uz­dr­ža­va­nje od sve­ga što bi mo­glo da od­ve­de u smrt istin­sko mu­če­ni­štvo.
A da bi se uve­rio u to, se­ti se ka­ko je umro Jo­van i za­što, se­ti se i Ave­lja. Ni­je­dan od njih ni­je oka­dio idol­ski ol­tar ili ne­zna­bo­žač­ko­ga ido­la ni­ti im je na­lo­že­no da pri­ne­su žr­tvu de­mo­ni­ma, ne­go je pr­vo­me, sa­mo za­to što je iz­ob­li­čio Iro­da, od­ru­blje­na gla­va, a dru­gi, pri­nev­ši Bo­gu po­čast žr­tvom ve­ćom od brat­ske, bi za­klan. Pa zar su oni li­še­ni mu­če­nič­kih ve­na­ca? Ko bi smeo to da ka­že ? Ta i sa­mi na­čin na ko­ji su skon­ča­li do­vo­ljan je da uve­ri sve da su oni ubro­ja­ni me­đu pr­vo­mu­če­ni­ke. A ako tra­žiš da vi­diš i Bož­ji sud o nji­ma, čuj šta Pa­vle ka­že, jer ja­sno je da je to od Du­ha – mi­slim da i ja imam, ka­že, Du­ha Bož­je­ga (1 Kor 7, 10). Evo šta, da­kle, on ka­že: po­čeo je od Ave­lja i re­kao je da je Avelj Bo­gu pri­neo bo­lju žr­tvu ne­go brat mu Ka­in, da je za­to i umro, a do­šav­ši do pro­ro­ka i go­vo­re­ći o Jo­va­nu, re­če da od ma­ča po­mre­še ne­ki ko­jih svet ne be­še do­sto­jan, te do­da­de: Za­to i mi, ima­ju­ći oko se­be to­li­ki oblak sve­do­ka, od­ba­ci­mo sva­ko bre­me i greh ko­ji nas la­ko za­vo­di i sa str­plje­njem hi­taj­mo u pod­vig ko­ji nam pred­sto­ji (Je­vr 12, 1). Vi­diš li ka­ko on i Ave­lja i No­ja i Avra­a­ma i Isa­ka i Ja­ko­va na­zva mu­če­ni­ci­ma i to za­to što, ka­ko re­če, kao i on sva­ki dan umi­ra­hu za Bo­ga (1 Kor 15, 31), a sam, ma­da i ni­je umi­rao, sa go­to­vo­šću je če­kao smrt.
Ta­ko i ti, uko­li­ko od­ba­ciš vrax­bi­ne i vol­šep­stva i umreš li tr­pe­ći svo­ju bo­lest, istin­ski si mu­če­nik, jer si pret­po­sta­vio smrt zlo­ča­šću.


01 ruj 2012 10:45
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
ĐA­VO JE ČO­VE­KO­U­BI­CA

Sve sam ovo go­vo­rio obra­ća­ju­ći se oni­ma ko­ji se hva­le, tvr­de­ći ka­ko de­mo­ni le­če. Čuj šta o đa­vo­lu ka­že Sam Hri­stos: On be­še čo­ve­ko­u­bi­ca od isko­ni (Jn 8, 44). Sa­mi Bog ka­že da je ovaj čo­ve­ko­u­bi­ca, a ti mu pri­ti­češ kao le­ka­ru? Pa ka­ko ćeš se bra­ni­ti ka­da te op­tu­ži to što sma­traš be­sov­ske vrax­bi­ne po­u­zda­ni­jim le­kom od ono­ga ko­ji je Bog pro­pi­sao? Ka­da Bog ka­že da je ovaj čo­ve­ko­u­bi­ca, a ne­ki ti, opet, ka­žu da on mo­že da le­či bo­le­sti i ti to pri­miš, ti­me po­ka­zu­ješ da ne­na­vid­ni­ku vi­še ve­ru­ješ ne­go Go­spo­du, a da ne mo­raš to ni da is­po­ve­diš gla­sno. Ako je đa­vo čo­ve­ko­u­bi­ca, ja­sno je da su to i de­mo­ni ko­ji mu slu­že. To je i Go­spod po­ka­zao: ka­da im je do­zvo­lio da uđu u sta­do svi­nja, oni su ih ba­ci­li sa li­ti­ce (Mt 8, 28–34). Ako bi im Go­spod sa­mo do­zvo­lio, isto bi mo­gli da uči­ne i sa čo­ve­kom. Ali sa­da ih je za­dr­žao i ni­je im dao da uči­ne ni­šta slič­no, a oni, ako ne po­ža­li­še svi­nje, još i pre ne bi nas.

UTVR­DI SE U STRA­HU BOŽ­JEM

Ne sa­bla­zni se, lju­blje­ni moj, var­ka­ma nji­ho­vim, ne­go se pri­lju­bi stra­hu Bož­jem. Ka­ko ćeš ući u si­na­go­gu? Ako se ose­niš kr­snim zna­kom, sme­sta će od­be­ći lu­ka­va si­la ko­ja pre­bi­va u si­na­go­gi, a ako ne, ne­go si još pred vra­ti­ma ba­cio svo­je oruž­je, ona će te, uhva­tiv­ši te na­go­ga i ne­na­o­ru­ža­nog, pre­da­ti ne­bro­je­nim be­da­ma.
I za­što sve ovo go­vo­rim? Za­to što si i sam sve­stan da je ve­li­ki greh ući na to zlo me­sto, što se vi­di po to­me ka­ko to či­niš. Mi­sliš se ka­ko da taj­no uđeš ta­mo i go­vo­riš svo­jim slu­ga­ma, pri­ja­te­lji­ma i su­se­di­ma da te ne oda­ju sve­šte­ni­ci­ma, a, ako to ne­ko ipak uči­ni, gne­viš se. (...)
Ne­go re­ci mi: je­su li te tvo­je mu­ke za­i­sta ne­pod­no­šlji­ve? Ka­da bi tre­ba­lo da pro­đeš kroz bez­broj­ne smr­ti i da po­stra­daš od ne­is­ce­li­vih za­la, ne bi li bi­lo bo­lje da ipak pod­ne­seš sve te uža­se, ne­go da ti se pod­smeh­nu be­so­vi i da več­no pre­bi­vaš u mu­ka­ma sa­ve­sti? Ovo go­vo­rim ne sa­mo za­to da bi ti čuo, ne­go i da bi is­ce­lio one ko­ji stra­da­ju od ta­kvih stra­šnih bo­le­sti... (Pro­tiv Ju­de­ja, PG 48, 935–940)

BO­LE­SNI, KO­JI SE NE OBRA­TE VOL­ŠEB­NI­CI­MA,
PRI­MA­JU VEN­CE KAO MU­ČE­NI­CI

Pao si u stra­šnu bo­lest i mno­gi do­la­ze sa že­ljom da vra­ča­ri­ja­ma sta­nu zlu na put? Ako si sve pod­neo krep­ko i mu­že­stve­no stra­ha ra­di Bož­jeg vi­še vo­le­ći bi­lo šta da is­tr­piš ne­go da uči­niš ka­kvo ido­lo­po­klo­nje­nje, bi­ćeš da­ro­van mu­če­nič­kim ven­cem. Ne sum­njaj u to. Kao što onaj pod­no­si is­tja­za­va­nje od­bi­ja­ju­ći da se po­klo­ni ido­lu, ta­ko i ti pod­no­siš mu­ke bo­le­sti da ne bi is­pu­nio vo­lju đa­vo­lju. A je­su li stra­šni­je one mu­ke? Tvo­je tra­ju du­že, a is­hod će bi­ti jed­nak. A ne­ki put i ove su sil­ni­je. Ne­će li se za­to sla­vom mu­če­nič­kom oven­ča­ti onaj ko­ji to pod­ne­se?

ISTO BI­VA I SA ONIM KO­JI IZ­GU­BI IMA­NjE, A PRO­SLA­VI BO­GA

Ne­ko je iz­gu­bio sve što je imao? Sa­ve­tu­ju ga da ode po­ga­đa­či­ma? A taj, stra­ha ra­di Bož­jeg, vi­še vo­li da mu se ni­šta ne vra­ti, no da se oglu­ši o slo­vo Bož­je? Za­i­sta ti ka­žem, ima­će istu pla­tu kao i onaj ko­ji je sve što je imao dao si­ro­ma­si­ma, sa­mo ako je za­bla­go­da­rio Bo­gu, prem­da je mo­gao i dru­ga­či­je da po­stu­pi. Kao što je onaj stra­ha ra­di Bož­jeg sve raz­dao po­tre­bi­ti­ma, ta­ko i ovaj stra­ha ra­di Bož­jeg ni­je ni­šta uzeo na­trag. (...)
Ni­si po­hu­lio stra­ha ra­di Bož­jeg? Ni­si se po­sa­ve­to­vao sa po­ga­đa­či­ma? Za­bla­go­da­rio si za zlo ko­je te je po­sti­glo? Po­do­ban si ono­me ko­ji je pre­zreo bla­go, jer, da ni­si to pret­hod­no uči­nio, ni sa­da ne bi ova­ko po­stu­pio. A ni­je isto sti­ca­ti mno­go go­di­na, pa pre­zre­ti ste­če­no, i u jed­nom ča­su pre­tr­pe­ti gu­bi­tak. Ta­ko si do­bio vi­še ne­go što si iz­gu­bio, a iz­gu­bio je sa­mo đa­vo (...)


01 ruj 2012 10:46
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
KA­KO GU­BI­TAK PO­STA­JE DO­BI­TAK

Je li te je đa­vo ra­ža­lo­stio što si iz­gu­bio ima­nje? Ra­ža­lo­sti i ti nje­ga – ne za­bla­go­da­ri mu. Odeš li po­ga­đa­či­ma, za­bla­go­da­rio si mu. A ako si za­bla­go­da­rio Bo­gu, đa­vo­lu si za­dao smrt­ni uda­rac. I gle šta se zbi­va. Ne sa­mo da ima­nje ne­ćeš pro­na­ći odeš li po­ga­đa­či­ma, jer ni­je nji­ho­vo da zna­ju – ma­kar ne­ki put slu­čaj­no i po­go­di­li – ne­go i du­šu gu­biš, a lju­di će ti se pod­smeh­nu­ti. U sva­kom slu­ča­ju gu­biš. A đa­vo, zna­ju­ći da ni­si u sta­nju da iz­gu­biš, već da si zbog nov­ca ka­dar i Bo­ga da se od­rek­neš, opet će ti ga da­ti ka­ko bi po­no­vo mo­gao da te ob­ma­ne i uda­lji te od Go­spo­da.
Ako se ne­ki put do­go­di da po­ga­đa­či ne­što i ka­žu, ne ču­di­te se. Đa­vo je bes­te­le­san i on je taj ko­ji ove zli­kov­ce na­o­ru­ža­va, jer to ne bi­va bez nje­ga. A ako im da­je oruž­je, zna i gde je to što tra­že. Ne­će on od­bi­ti slu­ge svo­je. To i ni­je neo­bič­no. Ako vi­di da te ra­stro­ja­va gu­bi­tak, ure­di­će on da ti se do­go­di i dru­gi. A ako vi­di da mu ne pri­da­ješ zna­ča­ja i da ga pre­zi­reš, od­stu­pi­će od te­be. Ta­ko i mi – ako pri­re­di­mo ne­pri­ja­te­lji­ma ono što mi­sli­mo da će im pri­či­ni­ti ža­lost, a vi­di­mo da se oni ne ža­lo­ste, od­mah od­stu­pa­mo. Ta­ko po­stu­pa i đa­vo.
I zar bro­do­lom­ni­ci bri­nu o svo­me ima­nju, zar ne za­vr­ši sve u mo­ru? Čo­vek ko­ji ži­vi na kop­nu i ne po­zna­je opa­sno­sti mo­ra re­kao bi: "Šta to go­vo­riš, čo­ve­če? Po­ma­žeš bu­ri i bro­do­lo­mu? Pre ne­go što ta­las zgra­bi tvo­je bla­go, ti mu ga sam do­daš sop­stve­nim ru­ka­ma? Za­što pre bro­do­lo­ma sam se­bi ustro­ja­vaš bro­do­lom?" Ali mor­nar, ko­ji do­bro zna ka­da će mo­re bi­ti mir­no a ka­da opa­sno, na­sme­ja­će mu se – on sve i ba­ca baš za­to da do ne­vo­lje ne do­đe.
Ta­ko či­ni i onaj ko­ji po­zna­je ži­vot i nje­go­ve opa­sno­sti – ka­da vi­di da pred­sto­ji bu­ra i da lu­ka­ve si­le že­le da iza­zo­vu pro­past, ba­ca i osta­tak svo­ga ima­nja. Do­go­di­la se kra­đa? A ti uči­ni mi­lo­sr­đe i olak­šaj brod. Po­kra­li su te zli­kov­ci? A ti i osta­tak po­daj Hri­stu. Ta­ko ćeš ubla­ži­ti i tu­đe si­ro­ma­štvo. Olak­šaj brod i ne za­dr­ži ni­šta da ga ne bi po­to­pio. (Na Pr­vu So­lu­nja­ni­ma, PG 62, 413–414)

ZA­ŠTO SE OSTVA­RI ONO ŠTO PRO­REK­NU PO­GA­ĐA­ČI

Zna­mo za ge­e­nu, za Car­stvo Ne­be­sko, za Sud. Ne ve­ruj­mo u be­smi­sli­ce, a to je sve što je u ve­zi sa vol­šep­stvom.
A za­što ono ima i po­tvr­du, pi­taš, za­što se ostva­ru­ju ta­kve stva­ri? Što vi­še ve­ru­ješ, vi­še će se i ob­i­sti­ni­ti. Za­ro­bio te je ne­na­vid­nik, go­spo­dar je tvo­ga ži­vo­ta, sve ure­đu­je po svo­joj vo­lji.
Re­ci mi: da li bi ne­ki raz­boj­nič­ki vo­đa, ko­ji u svo­jim ru­ka­ma i vla­sti ima ca­re­vo­ga si­na, ko­ji mu je pri­be­gao sa že­ljom da se za­jed­no od­met­nu, mo­gao da ka­že ca­ru da li je mu je sin umro ili je živ? Raz­u­me se da bi. A za­što? Ne za­to što pro­vi­di bu­duć­nost, ne­go za­to što je go­spo­dar obo­ji­ci i što je vla­stan i da ubi­je i da spa­se de­te ko­je ga je uči­ni­lo svo­jim go­spo­da­rom. Mo­gao bi i da ga ubi­je i da ga pu­sti da ži­vi, ka­ko već us­hte, jer ovaj je pod nje­go­vom vla­šću. A naj­vi­še lju­di u sve­tu pre­da­lo se u ru­ke đa­vo­lje.
Osim to­ga, ka­da čo­vek na­sta­vi da ve­ru­je – i to mno­go po­ma­že onim ob­ma­nji­va­či­ma. Za­to ni­ko ne pri­me­ti ka­da pro­ma­še u pred­vi­đa­nju, ali ako se ne­gde do­go­di da se pred­ska­za­nje ob­i­sti­ni – to pri­me­te svi.
Ako ima­ju ne­ku pro­vi­dov­nu si­lu, do­ve­di ih me­ni ver­nom. Ne ka­žem to hva­le­ći se, jer iz­ba­vi­ti se od njih ni­je raz­log za hva­li­sa­nje – i sam sam pun gre­ho­va i zbog to­ga ne­mam raz­lo­ga za gor­dost. Bla­go­da­ću Bož­jom ja to či­nim i uspe­vam da ih isme­jem. Do­ve­di me­ni čo­ve­ka vra­ča, ko­ji ume da pred­ska­zu­je, pa ne­ka me­ni ka­že šta će mi se do­go­di­ti, šta će mi su­tra do­ne­ti. Ali ne­će on to mo­ći – ja sam pod Ca­re­vom vla­šću i ni­sam nje­mu u po­slu­ša­nju. Da­le­ko sam ja od nje­ga, ja sam Ca­rev voj­nik.


01 ruj 2012 10:47
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
AKO NE­ŠTO ZNA­JU, ZA­ŠTO SE­BI NE PO­MOG­NU?

"Ali", ka­žeš, "on je za­i­sta ot­krio lo­po­va". To je obič­na laž, jer oni ni­šta ne zna­ju. A ako i zna­ju, mno­go bi im bo­lje bi­lo da ot­kri­ju ko njih pot­kra­da, ka­ko su im ukra­li pri­no­se idol­ske, ku­da im se iz­gu­bi­lo sil­no zla­to. Za­što to ni­su ot­kri­li svo­jim sve­šte­ni­ci­ma? Da­kle, ni­šta ne zna­ju. Ni za šta ni­su mo­gli da ka­žu – ni ka­da su go­re­li nji­ho­vi ido­lo­po­klo­nič­ki hra­mo­vi i ka­da su mno­gi gi­nu­li u nji­ma. Za­što ne gle­da­ju da spa­sa­va­ju svo­je? Ne­ra­sud­ni sma­tra­ju po­seb­nom mu­dro­šću to što su po­ne­kad ne­što pro­re­kli i po­go­di­li. A na­ši, hri­šćan­ski, pro­ro­ci ni­ka­da ne gre­še – u sve­mu svo­me su isti­ni­ti. To je znak istin­skog pro­ro­štva.

DO­KAZ MA­LO­VER­JA I BEZ­VER­JA

Pre­kli­njem te, ve­ru­ješ li u Hri­sta, za­u­sta­vi ovo bez­u­mlje. A ako ne ve­ru­ješ, za­što sa­mo­ga se­be po­ni­ža­vaš, za­što se ob­ma­nju­ješ? Do ka­da ćeš obe­ma no­ga­ma svo­jim hra­ma­ti? Pa za­što on­da od­la­ziš, za­što pi­taš? Čim si do­šao, čim si pi­tao, na­či­nio si se­be ro­bom. Za­to i pi­taš vra­ča što ve­ru­ješ. Ka­žeš ka­ko na­vod­no ne ve­ru­ješ da je isti­na to što on go­vo­ri, ne­go da pi­taš sa­mo da bi ga is­ku­šao. Ali ako is­ku­ša­vaš ne­ko­ga, to ne po­ka­zu­je da si uve­ren da te la­žu, ne­go da si bar dvo­je­du­šan. Za­što ga on­da pi­taš šta će se do­go­di­ti? Po­što on ka­že, da­kle, šta će se to do­go­di­ti, šta da či­niš a od če­ga da be­žiš, ne­će li tvo­ja po­slu­šnost pred­sta­vlja­ti sra­mot­no ido­lo­po­klo­nje­nje? I ako pro­ri­ču bu­duć­nost, ni­šta ne do­bi­jaš ti ko­ji to ču­ješ, osim ve­će ža­lo­sti – ma­kar se i ne do­go­di­lo to što su pro­re­kli, bri­ga te je sve vre­me mo­ra­la raz­di­ra­ti. Da nam je to na ko­rist, ne bi nam Bog to us­kra­tio. Ne bi od­bio da nam to ka­že On Ko­ji nas je da­ro­vao ne­be­skim i Ko­ji je re­kao: Sve što čuh od Oca svo­je­ga, ob­ja­vih vam i vi­še vas ne na­zi­vam slu­ga­ma, ne­go pri­ja­te­lji­ma (Jn 15, 15).
Za­što nam on­da ni­je i ovo ob­ja­vio? Za­to što ne že­li da se ti­me uop­šte za­ni­ma­mo. To nam ni­je sa­krio za­to što nam je po­za­vi­deo – se­ti se da je na­šim oci­ma če­sto ob­ja­vlji­vao, po­što su bi­li du­hov­no po­put otro­ka. A ka­ko ni­je hteo da se i mi za­ni­ma­mo ti­me, ni­je nam o to­me re­kao ni re­či, ni­ti se po­tru­dio da nas sa ti­me upo­zna. Ali šta smo za­to sa­zna­li? Ono što na­ši drev­ni ni­su i u po­re­đe­nju sa či­me je sva­ki nji­hov dar be­zna­ča­jan: da će­mo vas­kr­snu­ti, da smo be­smrt­ni, ne­pro­pa­dlji­vi, da je ži­vot bes­ko­na­čan, da će sve mi­nu­ti, da će­mo bi­ti po­ne­se­ni me­đu obla­ke, da će zli bi­ti ka­žnje­ni i mno­go još – a ne­la­žan je naš Go­spod.
Ni­je li mno­go bo­lje da znaš to, ne­go što ti je pro­na­đen ma­ga­rac? Eto, do­bio si ga, na­šao si ga. Ka­kav je to do­bi­tak? Ne­ćeš li ga opet iz­gu­bi­ti na ne­ki dru­gi na­čin? Jer ako on ne osta­vi te­be, osta­vi­ćeš ti nje­ga smr­ću. A one stva­ri ko­je sam po­me­nuo, ako us­hte­mo da ih za­dr­ži­mo, za­u­vek će bi­ti u na­šoj vla­sti.
Ono­me stre­mi­mo, to sle­di­mo, što osta­je, što je po­u­zda­no. Ne slu­šaj­mo po­ga­đa­če, ve­šce i va­ra­li­ce, ne­go Bo­ga Ko­ji sve sa­vr­še­no po­zna­je i Ko­ji ima zna­nje o sve­mu. Ta­ko će­mo sa­zna­ti sve što tre­ba da zna­mo i ste­ći će­mo sva­ko do­bro. (Na Dru­gu Ti­mo­te­ju, PG 62, 648–650)

ĐA­VO­LO­VE SMI­CA­LI­CE KO­JE UBI­JA­JU DU­ŠU

Lju­di i že­ne, be­ži­te ka­ko zna­te od po­ga­đa­ča i po­ga­đa­nja. Sve su to be­smi­sli­ce ido­lo­po­klo­ni­ka i onih ko­ji, pre­la­šće­ni, su­je­ver­no is­pi­tu­ju gla­sa­nje ga­vra­na i miš­je ci­ča­nje i gle­da­ju ne­će li sre­sti za­zor­ne lju­de, a be­že od onih ko­ji ži­ve vr­lin­ski i bla­go­če­sti­vo, na­la­ze­ći to za pred­zna­men ne­sre­će.
Ne mi­sli­te da je to be­zna­čaj­no – do­volj­no je to da ti uzme du­šu i da je vrg­ne na dno pre­i­spod­nje. (Pr­va ka­ti­he­za, EPE 30, 352–354)


01 ruj 2012 10:48
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 56 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 1 gost.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron