AKO NE­ŠTO ZNA­JU, ZA­ŠTO SE­BI NE PO­MOG­NU?

"Ali", ka­žeš, "on je za­i­sta ot­krio lo­po­va". To je obič­na laž, jer oni ni­šta ne zna­ju. A ako i zna­ju, mno­go bi im bo­lje bi­lo da ot­kri­ju ko njih pot­kra­da, ka­ko su im ukra­li pri­no­se idol­ske, ku­da im se iz­gu­bi­lo sil­no zla­to. Za­što to ni­su ot­kri­li svo­jim sve­šte­ni­ci­ma? Da­kle, ni­šta ne zna­ju. Ni za šta ni­su mo­gli da ka­žu – ni ka­da su go­re­li nji­ho­vi ido­lo­po­klo­nič­ki hra­mo­vi i ka­da su mno­gi gi­nu­li u nji­ma. Za­što ne gle­da­ju da spa­sa­va­ju svo­je? Ne­ra­sud­ni sma­tra­ju po­seb­nom mu­dro­šću to što su po­ne­kad ne­što pro­re­kli i po­go­di­li. A na­ši, hri­šćan­ski, pro­ro­ci ni­ka­da ne gre­še – u sve­mu svo­me su isti­ni­ti. To je znak istin­skog pro­ro­štva.

DO­KAZ MA­LO­VER­JA I BEZ­VER­JA

Pre­kli­njem te, ve­ru­ješ li u Hri­sta, za­u­sta­vi ovo bez­u­mlje. A ako ne ve­ru­ješ, za­što sa­mo­ga se­be po­ni­ža­vaš, za­što se ob­ma­nju­ješ? Do ka­da ćeš obe­ma no­ga­ma svo­jim hra­ma­ti? Pa za­što on­da od­la­ziš, za­što pi­taš? Čim si do­šao, čim si pi­tao, na­či­nio si se­be ro­bom. Za­to i pi­taš vra­ča što ve­ru­ješ. Ka­žeš ka­ko na­vod­no ne ve­ru­ješ da je isti­na to što on go­vo­ri, ne­go da pi­taš sa­mo da bi ga is­ku­šao. Ali ako is­ku­ša­vaš ne­ko­ga, to ne po­ka­zu­je da si uve­ren da te la­žu, ne­go da si bar dvo­je­du­šan. Za­što ga on­da pi­taš šta će se do­go­di­ti? Po­što on ka­že, da­kle, šta će se to do­go­di­ti, šta da či­niš a od če­ga da be­žiš, ne­će li tvo­ja po­slu­šnost pred­sta­vlja­ti sra­mot­no ido­lo­po­klo­nje­nje? I ako pro­ri­ču bu­duć­nost, ni­šta ne do­bi­jaš ti ko­ji to ču­ješ, osim ve­će ža­lo­sti – ma­kar se i ne do­go­di­lo to što su pro­re­kli, bri­ga te je sve vre­me mo­ra­la raz­di­ra­ti. Da nam je to na ko­rist, ne bi nam Bog to us­kra­tio. Ne bi od­bio da nam to ka­že On Ko­ji nas je da­ro­vao ne­be­skim i Ko­ji je re­kao: Sve što čuh od Oca svo­je­ga, ob­ja­vih vam i vi­še vas ne na­zi­vam slu­ga­ma, ne­go pri­ja­te­lji­ma (Jn 15, 15).
Za­što nam on­da ni­je i ovo ob­ja­vio? Za­to što ne že­li da se ti­me uop­šte za­ni­ma­mo. To nam ni­je sa­krio za­to što nam je po­za­vi­deo – se­ti se da je na­šim oci­ma če­sto ob­ja­vlji­vao, po­što su bi­li du­hov­no po­put otro­ka. A ka­ko ni­je hteo da se i mi za­ni­ma­mo ti­me, ni­je nam o to­me re­kao ni re­či, ni­ti se po­tru­dio da nas sa ti­me upo­zna. Ali šta smo za­to sa­zna­li? Ono što na­ši drev­ni ni­su i u po­re­đe­nju sa či­me je sva­ki nji­hov dar be­zna­ča­jan: da će­mo vas­kr­snu­ti, da smo be­smrt­ni, ne­pro­pa­dlji­vi, da je ži­vot bes­ko­na­čan, da će sve mi­nu­ti, da će­mo bi­ti po­ne­se­ni me­đu obla­ke, da će zli bi­ti ka­žnje­ni i mno­go još – a ne­la­žan je naš Go­spod.
Ni­je li mno­go bo­lje da znaš to, ne­go što ti je pro­na­đen ma­ga­rac? Eto, do­bio si ga, na­šao si ga. Ka­kav je to do­bi­tak? Ne­ćeš li ga opet iz­gu­bi­ti na ne­ki dru­gi na­čin? Jer ako on ne osta­vi te­be, osta­vi­ćeš ti nje­ga smr­ću. A one stva­ri ko­je sam po­me­nuo, ako us­hte­mo da ih za­dr­ži­mo, za­u­vek će bi­ti u na­šoj vla­sti.
Ono­me stre­mi­mo, to sle­di­mo, što osta­je, što je po­u­zda­no. Ne slu­šaj­mo po­ga­đa­če, ve­šce i va­ra­li­ce, ne­go Bo­ga Ko­ji sve sa­vr­še­no po­zna­je i Ko­ji ima zna­nje o sve­mu. Ta­ko će­mo sa­zna­ti sve što tre­ba da zna­mo i ste­ći će­mo sva­ko do­bro. (Na Dru­gu Ti­mo­te­ju, PG 62, 648–650)

ĐA­VO­LO­VE SMI­CA­LI­CE KO­JE UBI­JA­JU DU­ŠU

Lju­di i že­ne, be­ži­te ka­ko zna­te od po­ga­đa­ča i po­ga­đa­nja. Sve su to be­smi­sli­ce ido­lo­po­klo­ni­ka i onih ko­ji, pre­la­šće­ni, su­je­ver­no is­pi­tu­ju gla­sa­nje ga­vra­na i miš­je ci­ča­nje i gle­da­ju ne­će li sre­sti za­zor­ne lju­de, a be­že od onih ko­ji ži­ve vr­lin­ski i bla­go­če­sti­vo, na­la­ze­ći to za pred­zna­men ne­sre­će.
Ne mi­sli­te da je to be­zna­čaj­no – do­volj­no je to da ti uzme du­šu i da je vrg­ne na dno pre­i­spod­nje. (Pr­va ka­ti­he­za, EPE 30, 352–354)

"JA SAM DU­ŠA ONO­GA..."

Hteo bih da du­šu va­šu iz­ba­vim od jed­ne bo­le­sti: mno­gi ne­ra­sud­no sma­tra­ju da du­še onih ko­ji umru na­sil­nom smr­ću po­sta­ju de­mo­ni. Ni­je to mo­gu­će, ni­je. Ne po­sta­ju be­so­vi du­še onih ko­ji umru na­sil­no, već onih ko­ji ži­ve u gre­si­ma, ne jer se me­nja nji­ho­va pri­ro­da, ne­go jer se nji­ho­vo na­stro­je­nje upo­do­bi­lo nji­ho­voj zlo­sti (...).
A za­što je đa­vo stvo­rio to zlo ve­ro­va­nje? Za­to da bi po­mra­čio mu­če­nič­ku sla­vu. Ali ni­je mu se na­me­ra ostva­ri­la, jer mu­če­ni­ci Hri­sto­vi jed­na­ko bli­sta­ju va­se­lje­nom. Smi­slio je ta­da ne­što još stra­šni­je, ube­div­ši vol­šeb­ni­ke ko­ji mu slu­že da ubi­ja­ju te­la na­iv­ne de­ce sa na­dom da će od njih po­sta­ti be­so­vi ko­ji će uve­ća­ti nje­go­vu voj­sku. Ali ne bi­va to, ne bi­va.
Ne­go ima ih ko­ji ka­žu – a šta je sa tim što de­mo­ni vi­ču: "Ja sam du­ša to­ga i to­ga mo­na­ha"? Pa upra­vo za­to i ne ve­ru­jem jer to go­vo­re de­mo­ni – oni to i či­ne da bi ob­ma­nu­li te ko­ji ih slu­ša­ju. Za­to ih je i Pa­vle, ma­kar i isti­nu go­vo­ri­li, ućut­ki­vao da ne bi smu­ći­va­li, da se ne bi me­ša­la isti­na sa la­ži­ma, a oni bi­li uzi­ma­ni za me­ru isti­ni­to­sti.
Ka­da su re­kli: Ovi lju­di su slu­ge Bo­ga Vi­šnje­ga, ko­ji nam ja­vlja­ju put spa­se­nja, uz­bu­nio se duh Pa­vlov i, osu­div­ši du­ha, na­re­dio mu je da iza­đe (Dap 16, 1). Ali po­što mno­gi me­đu naj­pro­sti­ji­ma ni­su zna­li uvek da ra­su­de o ono­me što go­vo­re be­so­vi, Pa­vle ih je jed­nom za­u­vek za­kleo da osta­nu ver­ni i da se pri­lju­be sa­mo uče­nju Sve­to­ga Pi­sma. Za­bra­nji­vao je de­mo­ni­ma da go­vo­re i da ob­ja­vlju­ju, na­zi­va­ju­ći to apo­stol­skim zva­njem, ko­je­ga oni ni­su udo­sto­je­ni. Ta­ko je uči­nio i Hri­stos. Ka­da Mu de­mo­ni re­ko­še: Zna­mo Te ko si (Mk 1, 24), stro­go im je za­pre­tio, uče­ći nas ta­ko da ni u če­mu ne tre­ba po­slu­ša­ti be­so­ve, ma­kar i to što oni go­vo­re bi­lo tač­no.
Zna­ju­ći, da­kle, ovo, uop­šte ne tre­ba da slu­ša­mo de­mo­na, ma­kar i ne­što isti­ni­to re­kao, tre­ba da be­ži­mo i od­vra­ća­mo se od nje­ga, jer is­prav­noj i spa­so­no­snoj na­u­ci ne mo­gu nas na­u­či­ti de­mo­ni, već Bo­žan­sko Pi­smo.
O to­me da du­ša, ko­ja iza­đe iz te­la, ne mo­že da bu­de pot­či­nje­na de­mo­ni­ma, čuj šta ka­že Pa­vle: Ko umre, oslo­bo­di se od gre­ha (Rim 6, 7), ne gre­ši vi­še. Za­to, da­kle, đa­vo ne mo­že si­lom da ostva­ri vlast nad du­šom, ko­ja pre­bi­va u te­lu, a tim pre ne mo­že da uspe u to­me ka­da ona na­pu­sti te­lo. A ka­ko on­da gre­še ako ni­su pri­nu­đe­ne, pi­taš se. Že­ljom i od­lu­kom svo­jom, svo­je­volj­no se pre­da­ju­ći, a ne po nu­ždi, ni­ti pod nje­go­vom pri­nu­dom. To su po­ka­za­li svi oni ko­ji su se iz­di­gli iz­nad ne­na­vid­ni­ko­vih smi­ca­li­ca. Jo­va, na pri­mer, ma ko­li­ko da je smu­tio, ni­je mo­gao da ube­di da iz­rig­ne ijed­nu hul­nu reč.
Otu­da je ja­sno da od nas za­vi­si da li će­mo po­slu­ša­ti ili ne nji­ho­va na­go­va­ra­nja, da nas ni­ko na to ne si­li i da Hri­stov voj­nik ni­je pod­vla­šćen sa­ta­ni­noj ti­ra­ni­ji. (O ubo­gom La­za­ru, PG 48, 983–984)

O ĐA­VO­LU
VRE­ME I UZROK SA­TA­NI­NO­GA PA­DA

Sve­to Pi­smo nas uči da su pre stva­ra­nja pr­vo­zda­nih, jer se po­gor­di­še, đa­vo i oni ko­ji su mu bi­li u po­slu­ša­nju niz­vrg­nu­ti sa vi­si­ne svo­je ča­sti. (Po­sle­di­ca sa­ta­ni­na pa­da bio je do­la­zak smr­ti u svet), ka­ko upra­vo ka­že i mu­drac: Za­vi­šću đa­vo­lo­vom smrt uđe u svet (Prem. Sol. 2, 24).
Re­ci mi, da­kle: da ni­je pao pre stva­ra­nja čo­ve­ko­vog, ka­ko bi sa­ta­na mo­gao da po­za­vi­di čo­ve­ku ka­da bi sa­ču­vao svo­je do­sto­jan­stvo? Ka­ko dru­ga­či­je oprav­da­ti za­vist an­ge­la sve­tla pre­ma čo­ve­ku – za­vist ono­ga ko­ji pre­bi­va u to­li­koj ča­sti pre­ma ono­me ko­ji je ob­u­čen u te­lo? Ne­go po­što je od sil­ne sla­ve ko­je je udo­sto­jen pao u go­re sta­nje (a to se do­go­di­lo prem­da be­še bes­te­le­san i vi­de gde čo­vek ko­ji je stvo­ren – ma­da i u te­lu – uži­va to­li­ku čast zbog ve­li­ke lju­ba­vi svo­je­ga Tvor­ca), sil­no je po­za­vi­deo te je čo­ve­ka ob­ma­nom, ko­ju mu je kroz zmi­ju po­nu­dio, uči­nio su­de­o­ni­kom u ka­zni smr­ću. Ta­kvo je zlo. Ne mo­že spo­koj­no da gle­da tu­đu ra­dost. (Na Po­sta­nje, PG 53, 188)

NE­MAR, GOR­DOST I OČA­JA­NjE UZROK SU NjE­GO­VO­GA PA­DA

Đa­vo je pre svo­ga pa­da bio do­bar, ali ka­da je po­ka­zao ne­mar i ka­da je nji­me za­go­spo­da­ri­lo oča­ja­nje, pao je u to­li­ko zlo, da iz nje­ga vi­še ne mo­že da se po­dig­ne. A da je bio do­bar, vi­di se i iz Pi­sma ko­je ka­že: Vi­deh sa­ta­nu gde pa­de sa ne­ba kao mu­nja (Lk 10, 18). Po­re­đe­nje pa­da sa mu­njom uka­zu­je i na nje­go­vo pret­hod­no sta­nje i na br­zi­nu nje­go­vo­ga pa­da. (O po­ka­ja­nju, PG 59, 278)
Kao što je đa­vo pao zbog gor­do­sti, ta­ko je i onaj ko­ji pri­ma nje­gov uti­caj gord.
Sto­ga svi tre­ba da pa­zi­mo da se uz­dr­ži­mo od te stra­sti, ka­ko ne bi­smo pa­li u nje­gov greh, sa­mi po­sta­li vi­nov­ni­ci sop­stve­ne mu­ku i su­de­o­ni­ci iste ka­zne. (Na Dru­gu So­lu­nja­ni­ma, PG 47, 302)

NjE­GO­VA ZA­VIST

...Po­ra­žen sam si­li­nom đa­vo­lo­ve za­vi­sti – taj gnu­snik ni­je mo­gao da gle­da an­gel­sko do­sto­jan­stvo u ljud­skom te­lu. (Na Po­sta­nje, PG 53, 124)

POD­NE­BE­SKA SI­LA

Dok su ono ta­mo nad­ne­be­sna na­ča­la i vla­sti, ov­de su na­ča­la i vla­sti pod­ne­be­ske. Za­to ih (Go­spod) i na­zi­va kne­že­vi­ma ovo­ga sve­ta, ka­ko bi po­ka­zao da su nji­ma ne­be­sa ne­do­stup­na i da se sva nji­ho­va ti­ran­ska vlast ogra­ni­ča­va sa­mo na ovaj svet. (O Ne­po­jam­nom, PG 48, 730)

DE­MON­SKE VOJ­SKE

...Pro­tiv po­gla­var­sta­va i vla­sti..., pro­tiv du­ho­va si­le u pod­ne­be­sju. (Ef 6, 12). Upra­vo kao što po­sto­je nad­ne­be­ski pre­sto­li, po­gla­var­sta, na­ča­la i vla­sti, ka­ko ka­že (sv. apo­stol Pa­vle), ta­ko je i sa du­ho­vi­ma zlo­be. (Efe­sci­ma, PG 62, 134)

NjE­GO­VA IME­NA

On ni­je sa­mo vuk, ne­go i lav: Pro­tiv­nik vaš đa­vo kao lav ri­ču­ći ho­di i tra­ži ko­ga da pro­žde­re (1 Pet 5, 8). On je i zmi­ja i zmaj, kao što ka­že (sv. je­van­đe­li­sta Lu­ka): Evo vam da­jem vlast da sta­je­te na zmi­je i skor­pi­je (Lk 10, 19).

KNEZ OVO­GA SVE­TA I VE­KA

Za­što Go­spod đa­vo­la na­zi­va kne­zom ovo­ga sve­ta i ve­ka? Za­to što mu se go­to­vo ce­lo čo­ve­čan­stvo svo­je­volj­no pre­da­lo i pod­vla­sti­lo. Za Hri­stom, ko­ji nam je obe­ćao ne­iz­broj­na do­bra, ni­ko ne ho­di, dok su ono­me ko­ji ni­šta obe­ćao ni­je svi u po­slu­ša­nju. A za to što je on knez ovo­ga ve­ka i što mu je vi­še pod­vla­šće­nih i u po­slu­ša­nju ne­go Bo­gu – kri­va je sa­mo na­ša le­nost. (Efe­sci­ma, PG 62, 31)

PRO­TIV­NIK I KLE­VET­NIK

(Go­spod sa­ta­nu) na­zi­va i pro­tiv­ni­kom i kle­vet­ni­kom, jer kle­ve­će i Bo­ga kod lju­di i nas pred Bo­gom i jed­ne pred dru­gi­ma. I Jo­va je okle­ve­tao pred Go­spo­dom, pi­ta­ju­ći: Eda li se uza­lud Jov bo­ji Bo­ga? (Jov 1, 16), i Bo­ga pred Ada­mom, ka­da je re­kao da će se otvo­ri­ti oči nji­ho­ve (Post. 3, 5) i pred mno­gim lju­di­ma ko­ji da­nas ži­ve na ze­mlji, na­u­čiv­ši ih ka­ko se o nji­ma Go­spod uop­šte ne sta­ra, no je ljud­sko de­mo­ni­ma pre­pu­stio. I mno­gim Ju­de­ji­ma Ga je okle­ve­tao, na­zi­va­ju­ći Hri­sta ob­ma­nji­va­čem i vol­šeb­ni­kom.
I ka­ko on to dej­stvu­je? Ka­da na­đe da um ne pre­bi­va u Bo­gu, ka­da na­i­đe na du­šu ko­ja ni­je ce­lo­mu­dre­na i ko­ja ne ma­ri za za­po­ve­sti Bož­je i ne ču­va Nje­go­ve ured­be, ta­kvu du­šu od­mah za­ple­nju­je.
A da je Adam sa­ču­vao da­tu mu za­po­vest da, ako ne mi­sle da umru, ne je­du sa Ono­ga Dr­ve­ta, ne bi po­stra­dao ka­ko je po­stra­dao. (Na Dru­gu Ko­rin­ća­ni­ma, PG 61, 402)

DO­KAZ NjE­GO­VO­GA ZLA

Pi­taš šta da či­niš? Imaš čo­ve­ko­lju­bi­vo­ga Vla­di­ku. Bi­lo bi ti za­to bo­lje da ti pro­ku­neš sa­ta­nu, ne­go da on te­be pre­da svo­jim be­so­vi­ma pa da na de­lu vi­diš ka­ko iz­gle­da nji­ho­va vlast.Ta­ko ćeš opit­no upo­zna­ti nji­ho­vo zlo. Ali i sa­da bih mo­gao da na ma­lom pri­me­ru po­ka­žem ko­li­ko je ono.
Sre­to­še Hri­sta ne­ki be­so­i­ma­ni ka­da iza­đo­še iz gro­ba i za­mo­li­še Ga da im do­pu­sti da uđu u sta­do svi­nja. On im to do­zvo­li i oni isto­ga ča­sa ba­ci­še svi­nje sa li­ti­ce u mo­re.
Ta­ko vla­da­ju de­mo­ni – a da ni­su ima­li ika­kvo­ga po­seb­nog raz­lo­ga da ta­ko po­stu­pe sa svi­nja­ma. Me­đu na­ma je ne­po­mir­lji­va i be­smrt­na mr­žnja i vo­di se lju­ti rat.
Ako, da­kle, ni tre­na ni­su pod­ne­li svi­nje sa ko­ji­ma ne­ma­ju ni­šta, šta li bi tek ra­di­li sa na­ma ko­ji smo im krv­ni­ci i stal­no ih mu­či­mo ka­da bi sa­mo ima­li vlast? Za­to ih je Go­spod i pu­stio da ule­te u sta­do svi­nja da bi čo­vek na be­slo­ve­snim ži­vo­ti­nja­ma vi­deo ko­li­ko je nji­ho­vo zlo. Svi­ma je ja­sno da bi oni isto ura­di­li i sa be­so­i­ma­nim lju­di­ma, da ovi, ma­kar bi­li i su­ma­šed­ši, ni­su pod za­šti­tom Pro­mi­sli Bož­je.
Vi­diš li sa­da da de­mon uz­bu­nju­je ne­ko­ga čo­ve­ka, pre­po­znaj u to­me de­mon­sku zlost i po­klo­ni se svo­me Vla­di­ci. Na be­so­i­ma­ni­ma mo­žeš da vi­diš i Bož­je čo­ve­ko­lju­blje i de­mon­sko zlo.
Ho­ćeš li i dru­gi pri­mer za to ka­ko đa­vo to vla­da, ako mu Go­spod do­pu­sti? Se­ti se sto­ke Jo­vo­ve ka­ko je u tre­nu sva pro­pa­la, stra­hot­ne smr­ti nje­go­ve de­ce i nje­go­vih ra­na. Eto ti zver­ske mr­žnje, ne­čo­več­no­sti, su­ro­vo­sti de­mon­ske zlo­be i po njoj ćeš vi­de­ti da bi oni, ako bi im Go­spod sa­mo do­zvo­lio, svu tvo­re­vi­nu u tre­nu ra­stro­ji­li.
Ka­da bi de­mo­ni za­vla­da­li, mi ne bi­smo bi­li bo­lji od be­so­i­ma­nih a ni go­ri i od sa­mih de­mo­na. Ali ni lju­de ko­ji su se ne­na­vid­ni­ku po­klo­ni­li Go­spod ni­je u pot­pu­no­sti pre­pu­stio vla­sti sa­ta­ni­noj, jer, da je­ste, oni bi mno­go stra­šni­je stra­da­va­li ne­go što stra­da­ju sa­da. (Pro­tiv onih ko­ji go­vo­re da ljud­skim ru­ko­vo­de de­mo­ni... PG 49, 253–254)

PO ČE­MU SE PRE­PO­ZNA­JE DEJ­STVO ĐA­VO­LO­VO

Đa­vo­lje je da smu­ću­je, on je vi­nov­nik bez­u­mlja i mra­ka, a Go­spod­nje je da pro­sve­tlju­je i da bla­go­ra­zum­no po­u­ča­va sve­mu do­lič­nom. ( Na Pr­vu Ko­rin­ća­ni­ma, PG 61, 242)

CILj NjE­GO­VO­GA PO­STO­JA­NjA

Go­spod je za­to do­pu­stio da đa­vo po­sto­ji i da ima moć, da bi po­ka­zao u pu­no­ti sjaj tvo­ga pod­vi­ga i da bi tvoj pod­vig imao ve­ću vred­nost.
Ta­ko, da­kle, re­ci ono­me ko­ji te upi­ta za­što je Go­spod do­zvo­lio đa­vo­lu da zlo­či­ni. On tre­zve­ni­ma i pa­žlji­vi­ma ne sa­mo da ne mo­že da na­ško­di, ne­go je­di­no mo­že da ko­ri­sti, ali ne za­to što i on ta­ko ho­će, jer sam je lu­kav i zao, ne­go za­hva­lju­ju­ći mu­že­stvu onih ko­ji lu­kav­stvo mu­dro okre­ću na svo­ju ko­rist. On se ni sa Jo­vom ni­je uhva­tio u ko­štac za­to da bi ga pro­sla­vio, ne­go da bi ga po­be­dio. Za­to je lu­kav što su mu na­me­ra i že­lja lu­ka­ve. Ali on pra­ved­ni­ku ni u če­mu ni­je na­ško­dio, ne­go je, na­pro­tiv, pra­ved­nik iz­vu­kao ko­rist iz bor­be sa njim, ka­ko smo već po­ka­za­li. I ta­ko je đa­vo po­ka­zao svo­je lu­kav­stvo, a pra­ved­nik svo­je mu­že­stvo.
A to­me što mno­ge, ipak, uspe­va da po­be­di – raz­log je nji­ho­va sla­bost, a ne nje­go­va sna­ga. (O to­me da zlo do­la­zi iz le­njo­sti... PG 49, 226)

VE­LI­KA OB­MA­NA

(Kraj Dr­ve­ta Po­zna­nja), ko­ri­ste­ći za splet­ku onu be­slo­ve­snu ži­vo­ti­nju i kroz nju raz­go­va­ra­ju­ći sa že­nom, sa­ta­na je upi­tao: Je li isti­na da je Bog ka­zao da ne je­de­te sa sva­ko­ga dr­ve­ta u vr­tu?
Vi­di­te na ovo­me ko­li­ka su sa­mo ve­li­či­na i pro­mi­šlje­nost ovo­ga zlo­či­na. Ono što Bog ni­je re­kao on u raz­go­vo­ru na­vo­di kao sa­vet i pi­ta­nje, uzi­ma­ju­ći, to­bo­že, na se­be oba­ve­zu da ih za­šti­ti. Upra­vo taj smi­sao ima­ju re­či: Je li isti­na da je Bog ka­zao da ne je­de­te sa sva­ko­ga dr­ve­ta u vr­tu? To je kao da je de­mon lu­ka­vi pi­tao: "Za­što vas je On li­šio to­li­ke ra­do­sti i ko­ri­sti? Za­što ne do­zvo­lja­va da se na­sla­đu­je­te svim kra­so­ta­ma vr­ta, ne­go vam je po­da­rio sa­mo ra­do­sti da vi­di­te, ali ne i da oku­ša­te i da uži­va­te u ve­ćem za­do­volj­stvu? Je li isti­na da je re­kao...?
A za­što je ta­ko po­sta­vio pi­ta­nje? Ka­kva je ko­rist od pre­bi­va­nja u Ra­ju, ako Bog ne do­zvo­lja­va da se uzme sva­ko do­bro ko­je se u nje­mu na­la­zi, ne­go čo­vek ose­ća još ve­ću ža­lost ka­da gle­da, a ne sme da ku­ša i ku­ša­ju­ći do­ži­vi ra­dost?
Vi­diš li ka­ko je otro­van pre­le­sni ma­mac ko­ji je đa­vo ba­cio?
Že­ni­no je bi­lo da poj­mi ko­li­ko je bez­um­no po­slu­ša­ti ovaj zli sa­vet oca la­ži i da ne od­stu­pa od za­po­ve­sti ko­je im da­de Bog že­le­ći da ih sa­ču­va od sa­bla­zni. (PG 53, 126)

ZA­ŠTO SE KA­ŽNjA­VA ZMI­JA A NE ĐA­VO

Mo­gao bi, mo­žda, ne­ko da ka­že: "Ako je to đa­vo, dej­stvu­ju­ći kroz zmi­ju, dao sa­vet, za­što je ta ži­vo­ti­nja to­li­ko ka­žnje­na?" I to je de­lo ne­iz­mer­no­ga Bož­jeg čo­ve­ko­lju­blja.
Baš kao što če­do­lju­bi­vi otac, ka­da ka­žnja­va ubi­cu svo­ga si­na, oja­đen i u ne­moć­nom gne­vu na bez­broj ko­ma­di­ća smr­vi oruž­je ko­jim je zlo po­či­nje­no, ta­ko je i sve­bla­gi Bog ovu ži­vo­ti­nju ko­ja je po­slu­ži­la u ob­ma­ni đa­vo­lo­voj ka­znio ve­či­tom ka­znom, da­ju­ći nam da ti­me sa­mi raz­me­ri­mo ve­li­či­nu sa­ta­ni­ne ka­zne. Sto­ga, ako je zmi­ja, ko­ja je po­slu­ži­la sa­mo kao sred­stvo, pre­tr­pe­la to­li­ki gnev, ko­li­ko li je tek đa­vo stra­dao? To nam je i Hri­stos u Sve­tom Je­van­đe­lju po­ka­zao, obra­ća­ju­ći se oni­ma sa Svo­je le­ve stra­ne: Idi­te od Me­ne, pro­kle­ti, u oganj več­ni ko­ji je pri­pre­mljen đa­vo­lu i an­ge­li­ma nje­go­vim (Mt 25, 41). (Na Po­sta­nje, PG 53, 142)

SVAG­DA­LA­ŽLjI­VAC

Ka­ko ka­žeš da u čo­ve­ka ni­je Bog po­lo­žio zna­nje do­bra i zla? Pa ko je to on­da uči­nio – da ni­je, mo­žda, đa­vo?
Sa­ta­na je re­kao: Po­sta­će­te kao bo­go­vi i zna­ti šta je do­bro šta li zlo (Post. 3, 5). A je li i Go­spod re­kao da će­mo po­sta­ti bo­go­vi? Pa je­smo li po­sta­li? Ni­ti je­smo, ni­ti smo do­bi­li ta­da zna­nje o do­bru i zlu. Za­to je sa­ta­na svag­da­la­žlji­vac i ni­šta isti­ni­to ne go­vo­ri. Zbog to­ga i ka­že Hri­stos: (Đa­vo) ne sto­ji u isti­ni, jer ne­ma isti­ne u nje­mu. Ka­da laž go­vo­ri, svo­je go­vo­ri, jer on je la­ža i otac la­ži (Jn 8, 44). (Na Po­sta­nje, PG 54, 610)

JU­DIN PAD

Zna­ju­ći šta je đa­vo uči­nio sa Ju­dom, Pa­vle se po­bo­jao da se to i ov­de ne do­go­di (2 Kor 2, 7). A šta je ovaj ura­dio u Ju­di­nom pa­du? Ju­da se po­ka­jao, jer re­če: Sa­gre­ših što iz­da­doh krv ne­vi­nu (Mt 27, 4). Đa­vo ču te re­či i shva­ti da je Ju­da za­po­čeo podvig ka do­bru, da je kre­nuo ka spa­se­nju ali da se i upla­šio. Upla­šio se i đa­vo, zna­ju­ći da Ju­da ima čo­ve­ko­lju­bi­vo­ga Go­spo­da. Ne­će li ga pri­mi­ti sa još ve­ćom ra­do­šću sa­da ka­da se po­ka­jao? I ka­da je ovaj bio ne­is­pra­vljen, zvao ga je Se­bi. Ne­će li to či­ni­ti sa­da i vi­še ka­da se ovaj is­pra­vio i spo­znao svoj greh? Jer On je i do­šao za­to da Ga rasp­nu.
Šta je, da­kle, sa­ta­na uči­nio? Ba­cio ga je u ne­spo­koj. Po­mra­čio je du­šu nje­go­vu pre­ve­li­kom ža­lo­šću. Na­mu­čio ga je, od­vu­kao ga od Bo­ga, pri­veo ga ko­nop­cu, od­u­zeo mu zem­ni ži­vot i i li­šio ga pri­li­ke za po­ka­ja­nje.
Za­i­sta, da je po­ži­veo, i Ju­da bi mo­gao da se po­ka­je, što je ja­sno po oni­ma ko­ji su ras­pe­li Go­spo­da. Ako je On spa­sao one ko­ji su Ga uz­ne­li na krst i, na­la­ze­ći Se na kr­stu, po­zvao Oca i za­mo­lio Ga da im opro­sti dr­skost nji­ho­vu, ja­sno je da bi i ne­sreć­no­ga Ju­du pri­mio sa svom Svo­jom lju­ba­vlju, da je ovaj po­ka­zao po­ka­ja­nje ka­ko je va­lja­lo. Ali Ju­da ni­je mo­gao da po­tr­pi lek po­ka­ja­nja, po­što ga je sa­tr­la pre­ve­li­ka tu­ga.
To­ga, da­kle, bo­je­ći se, i Pa­vle pod­sti­če Ko­rin­ća­ne da ugra­be čo­ve­ka iz če­lju­sti đa­vo­lo­vih. (O po­ka­ja­nju, PG 49, 278)

NAJ­VI­ŠE NAM ŠTE­TI JE­ZI­KOM

On sa svih stra­na na­sto­ji da nam na­ne­se šte­tu, ali naj­vi­še je­zi­kom i usti­ma – ni­je­dan mu naš or­gan ne od­go­va­ra to­li­ko da nas ob­ma­ne i po­gu­bi ko­li­ko raz­vra­ćen je­zik i ne­za­u­zda­na usta. Otu­da po­ti­ču mno­gi na­ši pa­do­vi i stra­šni pre­stu­pi. (Še­sta ka­ti­he­za, EPE 30, 536)

NA­RO­ČI­TO VO­JU­JE SA MO­NA­SI­MA

Bra­ćo, lo­pov ne do­la­zi ta­mo gde je be­da, no gde su zla­to i sre­bro i bi­se­ri. Ta­ko i đa­vo ne ula­zi gde su blud, hu­la, sklo­nost ka lo­po­vlu­ku i sre­bro­lju­blje, ne­go ta­mo gde su oni ko­ji vo­de mo­na­ški ži­vot.

BO­JI SE MO­LI­TVE

Ne­će po­gre­ši­ti onaj ko­ji ka­že da je mo­li­tva is­ho­di­šte sva­ke vr­li­ne i pra­ved­no­sti i ni­šta što čo­ve­ka či­ni bla­go­če­sti­vim ne bi mo­glo da uđe u du­šu ko­ja je pu­sta od mo­li­tve. Ta­kvu du­šu ne­pri­ja­te­lji la­ko mo­gu oro­bi­ti kao ne­u­tvr­đe­ni grad – uko­li­ko ni­je utvr­đe­na mo­li­tvom, ne­na­vid­nik je neo­me­ta­no pot­či­nja­va i sa la­ko­ćom je pre­i­spu­nja­va sva­kim gre­hom.
Ako li je du­ša oklo­plje­na mo­li­tvom, on se ne usu­đu­je da joj se pri­bli­ži, bo­je­ći se sna­ge ko­ju mo­li­tva no­si i ko­ja du­šu kre­pi vi­še ne­go što ijed­na hra­na kre­pi te­lo. Ko se pre­da­no mo­li ne mo­že da tr­pi uti­ca­je iče­ga ne­do­stoj­nog mo­li­tve i, bo­je­ći se i sti­de­ći Bo­ga Ko­je­mu se mo­li­tvom pri­op­šta­va, sme­sta od­ba­cu­je sva­ku zam­ku lu­ka­vo­ga. Ta­ko po­stu­pa­ju mu­dri, sve­sni to­ga ko­li­ko je zlo da onaj ko­ji je još ma­lo­pre raz­go­va­rao sa Bo­gom i za­i­skao od Nje­ga da mu se da­ju sve­tost i ce­lo­mu­dri­je, pre­đe đa­vo­lu, pri­mi u du­šu svo­ju sra­mot­nu na­sla­du i do­zvo­li da stu­pe de­mo­ni u nje­gov um, ko­je­ga je još ma­lo­pre po­se­tio Bog i za ko­ji je bla­go­dat Du­ha Sve­to­ga pro­ja­vi­la ve­li­ko čo­ve­ko­lju­blje i pro­mi­sao. (O mo­li­tvi, PG 50, 780)

NA­PA­DA USA­MLjE­NE

Obra­ti pa­žnju i na to ku­da je Duh Go­spod od­veo Go­spo­da: ne u grad ili na trg, ne­go u pu­sti­nju. To je uči­nio za­to što je hteo da pri­vu­če đa­vo­la ne sa­mo po­stom ne­go i me­stom – đa­vo na­pa­da on­da, ka­da nas vi­di sa­me i pre­pu­šte­ne se­bi sa­mi­ma. Ta­ko je i na po­čet­ku ži­vo­ta on na­pao že­nu ka­da ju je na­šao sa­mu i bez mu­ža. Me­đu­tim, ka­da nas vi­di sa dru­gi­ma u dru­štvu, on ne­ma istu sme­lost i ta­da ne na­pa­da. Zbog to­ga tre­ba ne­pre­sta­no da ži­vi­mo u za­jed­ni­ci ka­ko ne bi­smo la­ko pa­li u ru­ke đa­vo­lo­ve. (Po Ma­te­ju, PG 57, 209)

PRI­MER PTI­CA

Pti­ce, dok vi­so­ko le­te, ne hva­ta­ju se la­ko. Ta­ko i ti – dok gle­daš uvis, ni u mre­žu ni u ka­kvo is­ku­še­nje ne­ćeš se la­ko da­ti uhva­ti­ti. Đa­vo je pti­co­lo­vac. Gle­daj, za­to, ka­ko da utek­neš od nje­go­vih mre­ža.
Onaj ko­ji se vi­ne u vi­si­ne ni­ka­da se vi­še ne mo­že na­sla­đi­va­ti ži­tej­skim. Slič­no to­me ka­ko nam se, ka­da se pop­ne­mo na vrh pla­ni­ne, i zi­di­ne i grad či­ne ma­li­ma, a lju­di ko­ji ho­da­ju po ze­mlji pod­se­ća­ju nas na mra­ve, do­go­di­će se i te­bi ka­da se usp­neš na vi­so­ve hri­šćan­ske fi­lo­so­fi­je – ni­šta od ono­ga što je na ze­mlji ne­će mo­ći da te za­di­vi, no će ti se sve či­ni­ti ni­štav­nim po­re­đe­no sa ne­be­si­ma: i sla­va i vlast i bo­gat­stvo. Jed­na­ko su se ta­ko i Pa­vlu sve kra­so­te ovo­ga ži­vo­ta či­ni­le be­zna­čaj­nim i bes­ko­ri­snim. Za­to je i kli­cao go­vo­re­ći: Svet se me­ni ra­za­pe (Gal 6, 2), za­to je i na­ma sa­ve­to­vao: Mi­sli­te o ono­me što je go­re, a ne što je na ze­mlji (Kol 3, 2). Go­re? A šta je go­re ? Ono gde su sun­ce i lu­na? Raz­u­me se da ne. Ne­go šta? Gde su ar­han­ge­li i an­ge­li i He­ru­vi­mi i se­ra­fi­mi? Ne. Ne­go? Gde Hri­stos se­di sa de­sne stra­ne Bo­gu (Kol. 3, 1).
Imaj­mo to stal­no na umu. Kao što pti­ce ni­šta ne­ma­ju od kri­la ka­da ih uhva­te u mre­že, ne­go za­lud le­pr­ša­ju oti­ma­ju­ći se, ta­ko ni ti ne­maš ni­ka­kve ko­ri­sti od svo­je slo­ve­sno­sti ka­da zla že­lja za­go­spo­da­ri to­bom. Ma ko­li­ko po­ku­ša­vao da utek­neš, rob si. Za­to pti­ce i ima­ju kri­la da bi po­be­gle od mre­ža. Za­to lju­di i je­su slo­ve­sni da bi ute­kli od gre­ha.
Ka­ko će­mo se, da­kle, oprav­da­ti ako smo ne­ra­zum­ni­ji od be­slo­ve­snih ži­vo­ti­nja? Pti­ca, ka­da je­dan­put pad­ne u mre­že, pa po­beg­ne, i je­len ka­da pad­ne u zam­ku, pa se iz­ba­vi, te­ško da će opet po­no­vi­ti istu gre­šku. Is­ku­stvo je sva­ko­me uči­telj. A mi, me­đu­tim, ako i vi­še pu­ta pad­ne­mo u isti greh, opet će­mo pa­sti, te čak ni bri­zi i opre­zu be­slo­ve­snih ži­vo­ti­nja ne po­dra­ža­va­mo mi, ko­ji smo bla­go­slo­ve­ni slo­ve­sno­šću. (PG 49, 157)

KROZ ŽE­NU JE PO­BE­DIO I OD ŽE­NE JE PO­BE­ĐEN

Naj­vi­še vo­lim svet­ko­va­nje spo­me­na na mu­če­ni­ke, a oso­bi­to se ra­du­jem ka­da je Hri­stov voj­nik ko­ji se pro­sla­vlja – že­na. Što je sa­sud sla­bi­ji, ve­ća je bla­go­dat, bli­sta­vi­ji je ve­nac, slav­ni­ja je po­be­da, ali ne zbog sla­bo­sti pod­vi­žni­ko­ve pri­ro­de, ne­go za­to što đa­vo­la sa­da po­be­đu­ju one ko­je je jed­nom on po­be­dio.
Kroz de­voj­ku, da­kle, na po­čet­ku đa­vo ubi Ada­ma, a ka­sni­je de­voj­kom Hri­stos za­voj­šti i po­be­di đa­vo­la. Mač ko­ji je sam đa­vo upra­vio na nas sa­da mu od­se­če zmij­sku gla­vu, a slič­no se do­go­di­lo i Go­li­ja­tu – i nje­ga je pra­ved­ni Da­vid uhva­tio i od­se­kao mu gla­vu nje­go­vim sop­stve­nim ma­čem. Že­nom je ta­da sa­ta­na po­be­dio čo­ve­ka, a sa­da je že­nom po­be­đen. To je bi­lo nje­go­vo pr­vo oruž­je, to je sa­da po­sta­lo za nje­ga raz­lo­gom nje­go­ve po­gi­bli – to oruž­je ne­po­be­di­vo. (O pra­zni­ku sv. ve­li­ko­mu­če­ni­ce Dro­si­de, PG 50, 687)

NjE­GO­VI NE­PRI­JA­TE­LjI: DE­LA SVE­TLO­STI I VR­LI­NA

Kao što so­ve ne vo­le sun­ce i sve­tlost, a vo­le noć­nu ta­mu, ta­ko i be­so­vi i nji­ma pre­la­šće­ni lju­be lu­kav­stvo i sva­ko be­za­ko­nje, a ne­na­vi­de vr­li­nu i de­la sve­tlo­sti. Za­to je do­volj­no sa­mo da gra­ne sun­ce, pa da se sva zla ras­pr­še. (Na Isa­i­ju, PG 56, 39)

ĐA­VO NE PRI­STU­PA TA­MO GDE PO­STO­JI ZA­KON BOŽ­JI

Ka­da đa­vo vi­di da je za­kon Bož­ji upi­san u du­ši i da je sr­ce čo­ve­ko­vo ta­bli­ca od za­ko­na, on ne pri­stu­pa.
Ta­mo gde su car­ska slo­va upi­sa­na ne zlat­nom pi­salj­kom ne­go Du­hom Sve­tim u um ko­ji lju­bi Bo­ga i iz­bli­sta­va ra­dost, ne­na­vid­nik ne sa­mo da ne mo­že da nam pri­đe, ne­go iz­da­le­ka da­je se u beg. Ne­ma ni­če­ga stra­šni­jeg za nje­ga od uma ko­ji pro­mi­šlja Bož­je i du­še ko­ja ne od­la­zi od svo­ga iz­vo­ra. Nju ni­šta pro­la­zno ne mo­že da ra­ža­lo­sti, raz­gne­vi ili is­ku­ša je da se po­gor­di, ne­go u sva­kom zlu ona osta­je jed­na­ko ra­do­sna i spo­koj­na. (Po Ma­te­ju, PG 59, 38)

NE TRE­BA SE BA­VI­TI NE­VA­ŽNIM

Đa­vo sa svih stra­na ne­po­šted­no na­sr­će na na­še spa­se­nje. Tre­ba, sto­ga, da bdi­mo, da se ne opu­šta­mo i da se sa svih stra­na osi­gu­ra­mo od nje­go­vih na­pa­da – ako na­đe i naj­ma­nju pri­li­ku, taj ne­će okle­va­ti da uđe i da nam po­stup­no po­ka­že svu svo­ju sna­gu.
Ali ako nas za­ni­ma na­še spa­se­nje, ne­će­mo mu do­zvo­li­ti da ma i u naj­tri­ča­vi­jem na­pre­du­je, ka­ko bi­smo sa­ču­va­li ono što je va­žno. Bi­lo bi pot­pu­no bez­u­mlje do­zvo­li­ti da on po­ka­že to­li­ku rev­nost oko uni­šta­va­nja na­še du­še, a da mi za sop­stve­no spa­se­nje ne po­ka­že­mo ni naj­ma­nju bri­gu. (Po Jo­va­nu, PG 59, 137)

GREH JE GO­RI OD DE­MO­NA

Ni­je to­li­ko zna­čaj­no da ne­ko­ga iz­ba­viš od de­mo­na, ko­li­ko da ga iz­ba­viš od gre­ha. De­mon nas ne spre­ča­va da stek­ne­mo Car­stvo Ne­be­sko, ne­go nam čak i po­ma­že, ma­da u bi­ti to ne že­li, umu­dru­ju­ći ono­ga ko­ji ga ima, dok nam greh ne­u­mit­no za­tva­ra vra­ta Car­stva Ne­be­skog.
Ne­ko će, mo­žda, re­ći: "Ne dao mi Bog ta­kvo umu­dre­nje!" Ni ja to ne že­lim, ali po­tr­peo bih i u žud­nji za Hri­stom.
Ako ne iza­gna de­mon ne­ko­ga iz Car­stva Ne­be­skog, greh sva­ka­ko ho­će, te je za­to ve­će do­bro­čin­stvo ne­ko­ga od to­ga iz­ba­vi­ti. Za­to gle­daj­mo da od to­ga sa­ču­va­mo bli­žnje svo­je, a pre njih i sa­me se­be. Is­pi­taj­mo ne­ma­mo li de­mo­na u se­bi. Is­pi­taj­mo se sa pa­žnjom. Greh je te­ži od de­mo­na, jer ne­na­vid­nik nas sa­mo smi­ra­va. Zar ni­ste ni­ka­da vi­de­li ka­ko iz­gle­da­ju be­so­i­ma­ni ka­da se oslo­bo­de od svo­je bo­le­sti – ka­ko su smi­re­ni, ozbilj­ni, ka­ko su im li­ca is­pu­nje­na sra­mom, ka­ko u nji­ma ne­ma dr­sko­sti, ka­ko ne di­žu oči i ne sme­ju da gle­da­ju?
Ni­je li to neo­bič­no: oni se sti­de zbog to­ga što su po­stra­da­li a mi ne zbog to­ga što či­ni­mo. Oni se i ne­du­žni sra­me, a mi, prem­da gre­ši­mo, ne. To što oni či­ne ne da ni­je za­zor­no, ne­go za­slu­žu­je ne sa­mo mi­lo­sr­đe, čo­ve­ko­lju­blje i opro­štaj, ne­go i di­vlje­nje i po­hva­lu, jer, prem­da se bo­re pro­tiv ta­kvo­ga zla, sve tr­pe sa bla­go­da­re­njem. A ovo što mi či­ni­mo, ne da je do­stoj­no osu­de, mu­ke, sti­da, sva­ko­vr­sne ka­zne, ge­e­ne og­nje­ne, ne­go ni­je do­stoj­no ika­kvog snis­ho­đe­nja.
Vi­diš li da je greh stra­šni­ji od de­mo­na? A ovi od za­la od ko­jih stra­da­ju ima­ju dvo­stru­ku ko­rist – umu­dru­ju se i po­sta­ju bla­go­če­sti­vi­ji, a uz to zna­ju da će, uko­li­ko ov­de bu­du ka­žnje­ni zbog svo­jih sa­gre­še­nja, či­sti pred Go­spo­da oti­ći. (Na De­la, PG 60, 292–293)
DA NI­JE GO­SPOD SA NA­MA...Re­ci­mo i ovo sa­da: Da ni­je Go­spod s na­ma, ži­ve bi nas pro­ždr­li (Ps 124, 1–3). Šta bi naš ne­pri­ja­telj mo­gao da nam uči­ni da Go­spod ni­je sa na­ma? Čuj šta Hri­stos ka­že Si­mo­nu Pe­tru: Si­mo­ne, Si­mo­ne, evo vas za­i­ska sa­ta­na da vas ve­je kao pše­ni­cu. A ja se mo­lih za te­be da ve­ra tvo­je ne pre­sta­ne (Lk 22, 31). Đa­vo je zla i ne­za­si­ta zve­ri­na i, da ni­je stal­no za­u­zdan, sve bi mo­gao da ra­stro­ji. A ka­da bi mu bi­lo da­to – kao kod Jo­va, ko­me je do te­me­lja ra­zo­rio ku­ću, is­pu­nio te­lo ra­na­ma, pri­či­nio sil­ne ža­lo­sti, uni­štio ima­nje, de­cu od­veo u grob, te­lo is­pu­nio cr­vi­ma, že­nu, pri­ja­te­lje i slu­ge nje­go­ve okre­nuo pro­tiv nje­ga – zar ne bi mo­gao sve da sa­tre, da ga ne sa­pi­nju ne­bro­je­ne uze? (Na 131. psa­lam, PG 55, 353)

ZA­ŠTO GA BOG NI­JE UNI­ŠTIO

Ne­ki pi­ta­ju: "Za­što Bog ni­je od­mah uni­štio ono­ga ko­ji je ob­ma­nuo čo­ve­ka?" Pa i to je Go­spod ure­dio iz ve­li­ke bri­ge za nas. Da je onaj mr­zo­pa­ko­snik si­lom za­vla­dao, to bi mo­glo da ima ne­ke ve­ze sa ovim o če­mu go­vo­ri­mo. Ali ako je iz­gu­bio svu si­lu, a osta­de mu sa­mo vlast da na­go­va­ra na greh (a to da li će­mo pri­sta­ti – za­vi­si od nas), za­što od­ba­cu­ješ ono bez če­ga ni ven­ci sla­ve ne bi mo­gli da po­sto­je? Šta­vi­še, i da je Go­spod znao da je naš ne­pri­ja­telj ne­po­be­div i da će sve uni­šti­ti, a opet ga pu­stio, ni ti­me ne bi tre­ba­lo da se smu­ću­ješ. I ta­da bi od nas za­vi­si­lo ho­će li se đa­vo nad­vla­da­ti. Ali ni to ni­je do­volj­no oni­ma ko­ji že­le da su ne­bla­go­dar­ni.
A ako je mno­go onih ko­ji su ga po­be­di­li i ako će ih još mno­go i bi­ti, za­što one ko­ji tek tre­ba da na­pre­du­ju u vr­li­ni i iz­vo­ju­ju slav­nu po­be­du li­ša­vaš ča­sti? Bog je đa­vo­la za­to i osta­vio da ga sa­tru oni ko­je je on po­be­dio. Za­to će nje­go­va ka­zna ko­nač­no bi­ti ve­ća i do­ne­će mu te­žu osu­du.
Ali re­ći će ne­ko: ne­će svi mo­ći da ga po­be­de. Što to ima sa ovim o če­mu go­vo­ri­mo? Pa mno­go je pra­ved­ni­je da bla­go­rod­ni do­bi­ju pri­li­ku da po­ka­žu svo­ju bla­go­rod­nost, a da ne­bla­go­rod­ni bu­du ka­žnje­ni zbog svo­je le­njo­sti, ne­go da do­bri tr­pe zbog lo­ših. Ono­ga ko­ji je sa­da loš ne po­be­đu­je nje­gov ne­pri­ja­telj, ne­go sop­stve­na rav­no­du­šnost. Do­kaz to­me je mno­štvo onih ko­ji su us­pe­li da po­be­de ne­na­vid­ni­ka. Sa­mo ta­da bi mo­gli bla­go­rod­ni­ma da na­ško­de pla­hi i ko­le­blji­vi, ako ovi ne bi mo­gli da po­ka­žu svo­je mu­že­stvo.
To bi bi­lo slič­no kao ka­da bi ne­ki su­di­ja, pred ko­jim se na­la­ze dva bor­ca, od ko­jih je je­dan spre­man da se ogle­da sa svo­jim pro­tiv­ni­kom i da uzme po­bed­nič­ki ve­nac, dok dru­gi sa­mo gle­da ka­ko da utek­ne od na­po­ra, raz­dvo­jio pro­tiv­ni­ke i ti­me pra­vo­ga bor­ca li­šio na­gra­de, a da bit­ka ni­je ni po­če­la. Ti­me je vr­li bo­rac pro­šao go­re ne­go rav­no­du­šni ko­ji, opet, ni­je ma­lo­du­šan zbog bla­go­rod­nog su­par­ni­ka, već zbog sop­stve­no­ga zla. Sve se ovo mo­že pri­me­ni­ti i na to o če­mu go­vo­ri­mo. (PG 47, 432–434)

DA NI­JE BOG DO­ZVO­LIO, ĐA­VO SE NE BI PRI­BLI­ŽIO ADA­MU

Ka­žu ne­ki ka­ko, da Bog ni­je do­zvo­lio, đa­vo ne bi mo­gao da pri­stu­pi pr­vo­me čo­ve­ku i pre­va­ri ga. Ali ni Adam on­da ne bi mo­gao da shva­ti ko­li­ko je ve­li­ko bi­lo do­bro što je imao i ne bi mo­gao da se iz­ba­vi ni od gor­do­sti ko­ja mu je, bez sum­nje, pre­ti­la. Ako je već su­dio o se­bi da je do­sto­jan to­li­ke ča­sti, oče­ku­ju­ći još da po­sta­ne i bog, šta se još ne bi dr­znuo da uči­ni sa­mo da ga ni­je ka­zna umu­dri­la?
Pret­po­sta­vi­mo da mu đa­vo ni­je ni dao ika­kav sa­vet, ni­ti da je raz­go­va­rao sa Evom o Dr­ve­tu Ži­vo­ta. Da li bi oni mo­gli da osta­nu bez­gre­šni da se to ni­je do­go­di­lo? Ne mo­že­mo to da tvr­di­mo. Onaj ko­ji je sa to­li­kom la­ko­ćom po­ve­ro­vao u re­či že­ni­ne, sve i da đa­vo ne po­sto­ji, vr­lo br­zo i bez iči­je­ga na­go­vo­ra mo­gao bi da po­či­ni greh. A to bi za nje­ga sa­mo­ga bi­lo raz­lo­gom za još te­žu ka­znu.
Ni­je sa­mo đa­vo­lja pre­va­ra od­re­di­la naš ži­vot, ne­go je že­na pa­la po­be­đe­na i sop­stve­nom že­ljom. I to nam po­ka­zu­je Pi­smo ka­da ka­že: I že­na vi­de­ći da je rod na dr­ve­tu do­bar za je­lo i da ga je mi­li­na gle­da­ti i da je dr­vo vr­lo dra­go ra­di zna­nja, uza­bra ro­da sa nje­ga i oku­si ga (Post 3, 6). To ne go­vo­rim da bih oslo­bo­dio đa­vo­la od kri­vi­ce za ob­ma­nu, ne­go že­lim da po­ka­žem ka­ko na­še pra­ro­di­te­lje, da ni­su pa­li od svo­je vo­lje, ni­ko ne bi mo­gao da obo­ri. Onaj ko­ji je to­li­ko la­ko od dru­go­ga pre­va­ren i pre pre­va­re mo­ra da je pro­vo­dio svo­je da­ne u ne­ma­ru i u le­njo­sti. Da je raz­go­va­rao sa ne­kom du­šom ko­ja je sa­ču­va­la du­hov­nu či­sto­tu i bud­nost, ne­po­me­nik ne bi uči­nio to­li­ko. (PG 47, 435)

NE BOJ­TE GA SE

Ne boj se, če­do, đa­vo­la, pa iako je bes­te­le­san. Ni nje­mu ni­je sa­svim la­ko vo­je­va­ti sa to­bom. Ni­ko ni­je ne­moć­ni­ji od ono­ga ko­ga Go­spod spu­ta­va, ma­kar taj i ne­mao te­le­snu ipo­stas, kao što ni­ko ni­je moć­ni­ji od ono­ga ko­ji ima slo­bo­du, pa i u smrt­nom te­lu.
Sve sam ti ovo sa­da re­kao ne da bih đa­vo­la oprav­dao, ne­go da bih vas iz­ba­vio od le­njo­sti. I sam on že­li da mi na nje­ga ba­ci­mo od­go­vor­nost za sop­stve­ne gre­he, da bi­smo, pot­hra­nju­ju­ći zle na­de a či­ne­ći sva­ko­vr­sno zlo, sa­mo uve­ća­li kri­vi­cu. Na­ma se ne opra­šta pre­ba­ci­va­nje kri­vi­ce na nje­ga zbog na­ših sop­stve­nih gre­ha, kao što ni Eva ni­je na­šla opro­štaj.
Ne­moj­mo ni mi ta­ko či­ni­ti, ne­go upo­znaj­mo do­bro se­be ka­ko bi­smo vi­de­li i gde su nam ra­ne, jer sa­mo će­mo ta­ko mo­ći da od­re­di­mo či­me će­mo ih le­či­ti. Ko ni ne zna da je bo­le­stan, ne­će će se ni po­sta­ra­ti za svo­je is­ce­lje­nje.
(Oni­ma ko­ji pi­ta­ju za­što đa­vo ni­je one­mo­gu­ćen..., PG 49, 258–262)

BDI­MO

Bdi­mo, da­kle, jer što vi­še se umno­ži na­še du­hov­no ima­nje, mo­ra­će­mo vi­še i da se ču­va­mo i da od­bi­ja­mo nje­go­ve na­pa­de ko­ji će sa svih stra­na do­la­zi­ti. Pri­vu­kav­ši bla­go­dat Bož­ju vla­da­ju­ći se naj­bo­lje što mo­že­mo, iz­dig­ni­mo se iz­nad stre­la đa­vo­lo­vih. Lu­ka­va je to zve­ri­na i, ne mo­gu­ći pr­vi put da nas uvu­če u zlo i pre­la­sti nas laž­ju, gle­da­će da dru­gi put upo­tre­bi pro­tiv nas ne­što još do­vi­tlji­vi­je.
To je za­to što nas on ni na šta ne si­li – da­le­ko od to­ga – ne­go nas sa­mo pre­la­šću­je, a ka­da vi­di da ne ma­ri­mo – na­go­vo­ri nas na zlo. (Na Po­sta­nje, PG 53, 205)

DEJ­STVU­JE PO­STUP­NO

Oni ko­ji su že­le­li da ob­ma­nu (Ga­la­te) ni­su či­ni­li to br­zo­ple­to i ne­pro­mi­šlje­no, ne­go po­la­ko. Ne uda­lju­ju­ći ih od slo­va, na­sto­ja­li su da ih uda­lje od su­šti­ne. Đa­vo ta­ko pre­la­šću­je – mre­že ni­ka­da ne ras­pi­nje ta­ko da se vi­de.
A da su otvo­re­no go­vo­ri­li "be­ži­te od Hri­sta", Ga­la­ti bi ume­li da se sa­ču­va­ju od njih kao od pre­le­sti i po­gi­bli. Ali sa­da, osta­viv­ši ih u ve­ri ko­ju su do ta­da ima­li a iz­vr­nuv­ši Evan­đe­lje, slu­ge sa­ta­ni­ne spo­koj­no po­če­še da ru­še gra­đe­vi­nu skri­va­ju­ći se iza ono­ga što je pro­po­ve­da­no kao iza za­sto­ra. (Ga­la­ti­ma, PG 61, 621)

NE ZNA DA LI ĆE PO­BE­DI­TI

... Da vas ka­ko ni­je is­ku­šao ku­šač (1 Sol 3, 5)? Ne­na­vid­nik is­ku­ša­va, a da ne zna ho­će li po­be­di­ti.
Zna­či li to da on na­pa­da i ne zna­ju­ći za is­hod, a da mi ko­ji zna­mo da će­mo se po­ka­za­ti vi­ši­ma od nje­ga ne bdi­mo ne­u­sip­no?
A to da ni­ka­da ne zna ho­će li po­be­di­ti po­ka­za­no je u Jo­vo­vom slu­ča­ju. Jer re­če Bo­gu lu­ka­vi taj de­mon: Ni­si li ga ti ogra­dio i ku­ću nje­go­vu i sve što ima una­o­ko­lo? Ali pru­ži ru­ku svo­ju i do­tak­ni se sve­ga što ima, pso­va­će te u oči (Jov 1, 10–11). Đa­vo­lo­vo je da is­ku­ša­va. Ako vi­di da je čo­vek slab gle­da­će da ga na­go­vo­ri, a vi­di li da je jak, br­zo će od­stu­pi­ti. (So­lu­nja­ni­ma Pr­va, PG 62, 417)

PO­NI­ŽA­VA ČO­VE­KA

Ima li šta ni­že od čo­ve­ka ko­ji je ot­pao od svo­ga spa­se­nja i ko­ji za ne­pri­ja­te­lja ima Bo­ga ce­lo­kup­ne tvo­re­vi­ne, šta ža­lo­sni­je od čo­ve­ka ko­ji se kla­nja bez­di­ha­nim stva­ri­ma i obo­ža­va ka­me­nje? Bog nas je uz­veo do to­li­ke ča­sti, a đa­vo se po­sta­rao da svrg­ne one ko­ji u Bo­ga ve­ru­ju u ta­kvo po­ni­že­nje u ko­jem bi ih uči­nio mr­tvi­jim i od mr­tve tva­ri. Za­to i ka­že pro­rok: Po­ni­zi se čo­vek. (Na Isa­i­ju, dru­ga gla­va, PG 56, 37)
KA­DA SE PO­SEB­NO RAZ­JA­RI

Đa­vo se naj­vi­še ozve­ri ka­da nas vi­di gde pa­zi­mo na se­be, te ka­da pri­me­ti da su de­la do­bro­de­te­lji broj­na i ve­li­ka, po­bri­ne se da i pro­past uči­ni stra­šni­jom.
Sto­ga čo­vek ko­ji je smi­ren i ko­ji pre­zi­re sa­mo­ga se­be, ma­kar mu đa­vo ne­što i pod­met­nuo i ma­kar i pao mo­ral­no, ne­će ve­li­ku šte­tu pre­tr­pe­ti. Ali onaj ko­ji je do­se­gao vrh vr­li­ne, ko­ga svi po­zna­ju, u ko­ga su svi po­gle­di upe­re­ni i ko­me se svi di­ve, ka­da pad­ne po na­go­vo­ru đa­vol­skom, nje­gov pad i šte­ta ko­ju pri­či­ni za­jed­ni­ci – ve­li­ki su. To ne bi­va sa­mo za­to što je sam pao sa ve­li­ke vi­si­ne, ne­go i za­to što je uči­nio da mno­gi od onih ko­ji su se ugle­da­li na nje­ga pad­nu u ne­bri­gu.
Ako su se ne­pri­ja­te­lji na­mno­ži­li – i to je znak raz­ra­sta­nja (se­me­na) Evan­đe­lja. Sto­ga se taj lu­ka­vi de­mon ni­ka­da ne raz­ja­ri kao ka­da vi­di da mu se oti­ma­ju mno­gi od onih ko­ji ra­ni­je be­hu oru­đe nje­go­vo. (Na Pr­vu Ko­rin­ća­ni­ma, PG 61, 371)

NjE­GO­VO NAJ­DE­LO­TVOR­NI­JE ORUŽ­JE – OČA­JA­NjE

Ni­jed­no đa­vo­lo­vo oruž­je ni­je ta­ko moć­no kao oča­ja­nje i mi mu, sto­ga, ni­ka­da ne pri­či­ni­mo to­li­ku ra­dost ka­da sa­gre­ši­mo, ko­li­ko ka­da nas ob­u­zme oča­ja­nje.
U slu­ča­ju čo­ve­ka ko­ji je pao u blud vi­di­mo ka­ko se Pa­vle da­le­ko vi­še od gre­ha bo­ji oča­ja­nja. On je upra­vo za­to, pi­šu­ći Ko­rin­ća­ni­ma, re­kao sle­de­će: Svu­gde se ču­je da je blud me­đu va­ma i to ta­kav blud ka­kav se ni me­đu ne­zna­bo­šci­ma ne po­mi­nje (1 Kor 5, 1) (...)
(O po­ka­ja­nju, PG 49, 278)
Obra­ti, da­kle, pa­žnju na to ko­li­ko se Pa­vle bo­ji oča­ja­nja, ve­li­ko­ga oruž­ja đa­vo­lo­vog. Re­kav­ši po­tvr­di­te lju­bav pre­ma nje­mu, do­da­je i raz­log – ka­ko taj ne bi bio sa­vla­dan od pre­ve­li­ke ža­lo­sti (2 Kor 2, 7). Ov­ca je, ve­li, u če­lju­sti­ma vuč­jim. Gle­daj­mo, da­kle, da je ot­me­mo, pre ne­go što zve­ri­na ugra­bi i pro­žde­re ud naš. Brod je sa­da za­hva­ti­la bu­ra. Po­ku­šaj­mo da ga spa­si­mo pre ne­go što do­đe do po­lo­ma. Jer kao što se, ka­da se uz­gi­ba mo­re i sa svih stra­na po­dig­nu ta­la­si, po­to­pi ko­rab, ta­ko se i du­ša, ka­da je sa svih stra­na sko­li tu­ga, br­zo po­ta­pa, ako ne­ma ni­ko­ga da joj pru­ži ru­ku i iz­ba­vi je. I tu­ga, ko­ja mo­že da spa­sa­va od gre­ho­va, ka­da je pre­ko­mer­na – bi­va po­gub­na.
A gle ka­ko se Apo­stol tač­no iz­ra­zio. On ni­je re­kao: "Da ga đa­vo ne uni­šti", ne­go šta? Da nam ga ob­ma­nom ne ugra­bi sa­ta­na.
Ka­ko bi po­ka­zao, da­kle, da je ta­kav čo­vek već po­stao tuđ đa­vo­lu i da je svo­jim po­ka­ja­njem se­be uči­nio opet udom Hri­sto­va sta­da, ka­že: Da nam ga ob­ma­nom ne ugra­bi sa­ta­na (2 Kor 2, 11). Jer ako ta­kvim čo­ve­kom ne­na­vid­nik na­knad­no za­go­spo­da­ri, on ta­da već gra­bi ne svoj, ne­go naš sop­stve­ni ud i uzi­ma ov­cu iz tu­đe­ga to­ra, po­što se biv­ši gre­šnik iz­ba­vio od gre­ha po­ka­ja­njem.

UZI­MA NAM NA­DU U BO­GA

Za­to nam đa­vo i na­me­će očaj­nič­ke mi­sli ka­ko bi nas li­šio na­de u Bo­ga, te si­gur­ne ko­tve, pot­po­re na­še­ga ži­vo­ta, ru­ko­vo­di­o­ca na pu­tu ka ne­be­si­ma, spa­se­nja iz­gu­blje­nih du­ša. Jer na­dom se spa­so­smo (Rim 8, 24).
Ta­ko ta na­da, ko­ja je kao čvr­sti ko­nop za­ka­čen za ne­be­sa, dr­ži du­še na­še i po­la­ko uz­no­si one ko­ji je se čvr­sto dr­že na vi­si­nu, iz­nad va­lo­va ži­tej­skih ne­vo­lja.
A ako se ne­ko za­ne­se i is­pu­sti tu sve­šte­nu ko­tvu, sme­sta će pa­sti i uda­vi­ti se u bez­da­nu zla.
Zna­ju­ći to do­bro, lu­ka­vi, uvi­dev­ši da na sa­ve­sti ima­mo ne­ku te­ži­nu ko­ja nam ne do­zvo­lja­va da se pri­klo­ni­mo de­li­ma ta­me, pri­stu­pa i sam nam uba­cu­je očaj­nič­ke po­mi­sli ko­je su te­že i od sa­mo­ga olo­va. A ako ih pri­mi­mo, ta­da će­mo se ne­mi­nov­no, ka­da nas pre­teg­nu na­ni­že, od­se­ći od ko­tve i po­gru­zi­ti se u bez­dan zla. (Pa­lo­me Te­o­do­ru, PG 47, 279)