Sada je: 23 ruj 2018 12:58.





Započni novu temu Odgovori  [ 56 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6
 Sv Jovan Zlatoust Besede 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
OSME­LjU­JE NA GREH

Gle šta ti đa­vo uči­ni. Znaš da po­sto­je greh i po­ka­ja­nje. Sa­gre­še­nje je ra­na, po­ka­ja­nje je lek. Upra­vo što su za te­lo ra­ne i le­ko­vi, za du­šu su greh i po­ka­ja­nje. Dok greh od­li­ku­je stid, po­ka­ja­nje od­li­ku­je sme­lost.
Pa­zi do­bro, mo­lim te, na ovo što ti se go­vo­ri, ka­ko ti se ne bi do­go­di­lo da odeš bez ko­ri­sti. Da­kle, po­sto­je ra­na i me­lem, greh i po­ka­ja­nje. Ra­na je greh, me­lem je po­ka­ja­nje. Ra­na iza­zi­va gno­je­nje, a lek ga či­sti. Greh iza­zi­va gno­je­nje i stid, dok po­ka­ja­nje da­ru­je sme­lost, slo­bo­du i či­sti od sa­gre­še­nja.
O če­mu je reč? Greh ide sa sti­dom, dok po­ka­ja­nje sle­di sme­lost. Je­si li raz­u­meo o če­mu ti go­vo­rim? E, taj po­re­dak obr­nuo je sa­ta­na i udru­žio sme­lost sa gre­hom a stid sa po­ka­ja­njem (...).
Ne­ko ne­što zlo­či­ni, a ne sra­mi se i ne cr­ve­ni da to ka­že? To je zlo­dej­stvo đa­vo­lo­vo. Ka­da čo­vek sa­gre­šu­je, ne­na­vid­nik ne sa­mo da mu ne do­zvo­lja­va da se po­sti­di, ne­go nje­gov greh još i ob­zna­nju­je. Ali za­to či­ni da se čo­vek sti­di po­ka­ja­nja.
Dva zla ne­pri­ja­telj či­ni: i na greh čo­ve­ka na­ve­de i od po­ka­ja­nja ga uda­lji. Za­što se sti­diš sa­da? Ka­da si blud­ni­čio ni­si se sra­mio, a ka­da uzi­maš lek i oslo­ba­đaš se gre­ha – sti­diš se? Tre­ba­lo je da se sti­diš ka­da si gre­šio. Ni­si se po­sti­deo ka­da si se po­ka­zao gre­šnim, a ka­da si se po­ka­zao pra­ved­nim – je­si? (O po­ka­ja­nju, PG 49, 338)

SA­GRE­ŠE­NjA NE PO­KA­ZU­JE OTVO­RE­NO

Obu­ci­te se u sve­o­ruž­je Bož­je, da bi­ste se mo­gli odr­ža­ti pro­tiv lu­kav­stva đa­vol­sko­ga (Ef 6, 11). Ni­je re­kao "pro­tiv bor­be sa njim" ili "pro­tiv na­pa­da nje­go­vih", ne­go pro­tiv lu­kav­stva. Jer ne­pri­ja­telj sa na­ma ne vo­di ni jed­no­sta­van ni­ti otvo­ren rat, ne­go se bo­ri lu­kav­stvom.
Šta zna­či lu­kav­stvo? Ko­ri­sti­ti smi­ca­li­cu zna­či ne­ko­ga ob­ma­nom po­be­đi­va­ti.
Ob­ja­sni­ću na šta mi­slim. Ne­pri­ja­telj greh ni­ka­da ne pred­sta­vlja oče­vid­nim. Ido­lo­po­klon­stvo, na pri­mer, ni­ka­da ne na­zi­va tim ime­nom, ne­go ga raz­li­či­to pred­sta­vlja i uvek pod ne­ka­kvim po­kri­va­lom. (Efe­sci­ma, PG 62, 158)

DA­RU­JE NAS BLA­TOM KA­KO BI NAM UGRA­BIO NE­BE­SA

Avaj, ka­ko smo ne­ra­zum­ni – ma­da oče­ku­je­mo sil­na bla­ga, i da­lje ne mo­že­mo da se na­di­vi­mo ovom pro­la­znom sve­tu. A ne uvi­đa­mo da je to zlo­dej­stvo đa­vo­la ko­ji na­sto­ji da nas ma­lim i pri­vre­me­nim li­ši ve­li­kog i da nam da bla­to u za­me­nu za ne­be­sa. On nam pru­ža sa­mo var­ku ka­ko bi nas li­šio isti­ne. Stva­ra nam ži­ve uti­ske u snu (jer ta­kvo je sa­da­šnje do­bro), da bi nas uči­nio si­ro­ma­šni­ji­ma od svih ka­da osva­ne Dan.
Uvi­dev­ši to, lju­blje­ni, be­ži­mo od nje­go­vo­ga lu­kav­stva. Be­ži­mo da ne bi­smo bi­li osu­đe­ni za­jed­no sa njim, ka­ko ne bi su­di­ja i na­ma re­kao: Idi­te od me­ne, pro­kle­ti, u oganj več­ni ko­ji je pri­pre­mljen đa­vo­lu i an­ge­li­ma nje­go­vim (Mt 25, 41).
"Ali Bog je čo­ve­ko­lju­biv. Ne­će se to do­go­di­ti", ka­žeš. Da­kle, to je na­pi­sa­no ni zbog če­ga? "Ne", ka­žeš ti, "ne­go sa­mo da bi nam za­pre­tio da bu­de­mo ce­lo­mu­dre­ni". Da­kle, uko­li­ko ne po­ka­že­mo ce­lo­mu­dri­je, ne­go is­tra­ja­va­mo u zlu, re­ci mi – zar nas ne­će na­ka­za­ti? Zna­či li da ni do­bre ne­će na­gra­di­ti? "Da", ve­liš ti, "jer čo­vek ko­ji či­ni do­bro ne gle­da na na­gra­du". Zna­či li da je sa­mo ono što je Hri­stos go­vo­rio u ve­zi sa na­gra­dom isti­ni­to i da će se si­gur­no do­go­di­ti, dok se ono što se od­no­si na ka­zne ne­će ostva­ri­ti? O, ve­li­ko­ga lu­kav­stva đa­vol­skog! O, ne­čo­več­nog li čo­ve­ko­lju­blja!
Pa to je upra­vo đa­vol­sko ra­su­đi­va­nje, bu­du­ći da ne­pri­ja­telj, i ka­da nam či­ni do­bro, či­ni ga is­klju­či­vo ta­ko da mi od to­ga ne­ma­mo ni­ka­kvu istin­sku ko­rist i sa­mo ka­ko bi nas ra­sla­bio. Zna­ju­ći da strah od ka­zne sa­pi­nje na­šu du­šu kao uzde i uda­lju­je nas od zla, ne­na­vid­nik se bo­ri i či­ni sve ka­ko bi is­ko­re­nio iz nas strah od ka­zne i ka­ko bi­smo ubu­du­će ne­u­stra­ši­vo hr­li­li u pro­past. (O sa­vr­še­noj lju­ba­vi, PG 56, 287)


01 ruj 2012 11:01
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
UVEK GO­NI LjU­DE BOŽ­JE

Ne­pri­ja­telj go­ni du­šu mo­ju (Ps 141, 3). Mo­že­mo pret­po­sta­vi­ti da je ovo re­če­no za Sa­u­la ko­ji je bio psal­mo­poj­čev ne­pri­ja­telj i ko­ji ga ta­da go­nja­še, ali u ovim re­či­ma mo­že­mo da pre­po­zna­mo i đa­vo­la – jer đa­vo ne pre­sta­je da go­ni lju­de Bož­je.
A ka­ko da se iz­ba­vi­mo nje­go­vog pro­ga­nja­nja? Da na­đe­mo me­sto na ko­je on ne mo­že da uđe. A ko­je je, pi­taš, to me­sto? Ko­je dru­go do ne­be­sa? Ali ka­ko da uzi­đe­mo na ne­be­sa? Po­slu­šaj Pa­vla ko­ji ka­že da, prem­da još no­si­mo plot, mi ta­mo mo­že­mo da ži­vi­mo. Jer ve­li: Tra­ži­te ono što je go­re, gde Hri­stos se­di sa de­sne stra­ne Bo­ga (Kol 3, 1). I opet: Na­še ži­vlje­nje je na ne­be­si­ma (Fil 3, 20).
(Na 141. psa­lam, PG 55, 440)

NjE­GO­VA LU­KAV­STVA U VRE­ME MO­LI­TVE

Po­što, da­kle, ne­ma ve­će ko­ri­sti od one ko­ju stek­nu lju­di ko­ji se pri­bli­že Bo­gu, ne pre­zri­mo mo­li­tvu. Ti ćeš se ta­da sa Njim po­mi­ri­ti i obra­ti­ti Mu se mir­ni­je sa­ve­sti, On će ti lak­še da­ti ono što tra­žiš ka­da Ga ti sam za­mo­liš, ka­da je sr­ce tvo­je či­sto, ka­da tvo­je mi­sli pra­ti ce­lo­mu­dri­je, ka­da ga ne mo­liš rav­no­du­šno kao mno­gi či­ji je­zik, do­du­še, iz­go­va­ra re­či mo­li­tve, dok um blu­di sve­tom.
Sve je to lu­kav­stvo đa­vol­sko. Po­što, da­kle, zna da u ča­su mo­li­tve mi mo­že­mo da do­bi­je­mo opro­šte­nje svo­jih sa­gre­še­nja, a že­le­ći da nam za­gra­di pri­stup u lu­ku mo­li­tve, on se po­di­že u taj čas i uda­lja­va na­še mi­sli od re­či mo­li­tve, ka­ko bi­smo oti­šli sa vi­še šte­te ne­go ko­ri­sti. (Na Ve­li­ku Ne­de­lju, PG 55, 527–528)

VE­LI­KI DAR, VE­LI­KI I RAT

Za­što ne­pri­ja­telj sa­da si­lo­vi­ti­je na­pa­da? Za­to što je i rat đa­vo­lov bes­po­šted­ni­ji što je ve­ća na­gra­da čo­ve­ko­va. Ako, da­kle, jed­no­ga vi­dev­ši u Ra­ju ni­je is­tr­peo, re­ci mi – ka­ko će pod­ne­ti da gle­da to­li­ke na ne­be­si­ma? Ti je­si raz­gne­vio zve­ri­nu, ali ne boj se. Do­bio si ve­li­ku si­lu, mač za­o­štre­ni. Pro­bo­di zmi­ju nji­me. Bog je za­to i do­pu­stio da se on raz­gne­vi na te­be ka­ko bi ti opit­no sa­znao ko­li­ko si jak. I upra­vo kao što naj­bo­lji uči­telj gim­na­sti­ke, ka­da se uzme da pod­u­ča­va ne­kog za­pu­šte­nog i ne­mar­nog ve­žba­ča, ne da­je mu ni tre­na da dah­ne ne­go ga stal­no pod­sti­če da ula­zi u okr­ša­je ka­ko bi mu na de­lu po­ka­zao ko­li­ku mu sna­gu da­de, ta­ko uči­ni i Hri­stos. Jer On je za­i­sta mo­gao da obe­sna­ži na­še­ga ne­pri­ja­te­lja, ali da bi ti spo­znao si­lu Nje­go­ve mi­lo­sti i ve­li­čan­stvo du­hov­ne si­le ko­ju si pri­mio Kr­šte­njem, On pu­šta ne­pri­ja­te­lja da se ogle­da sa to­bom, da­ju­ći ti ta­ko mno­ge pri­li­ke da za­ra­diš ven­ce. (Pro­tiv pi­jan­stva i na Vas­kr­se­nje, PG 440–441)

PRI­KRI­VA GREH SLA­DO­ŠĆU

Kao što lov­ci pre­kri­va­ju ze­mljom zam­ku, ta­ko i đa­vo pre­kri­va gre­ho­ve svet­skim na­sla­da­ma. Uvek to dr­ži na umu i bri­žlji­vo is­pi­tuj, te ako na­i­đeš na ne­ki do­bi­tak ne gle­daj sa­mo na nje­ga ne­go po­gle­daj pa­žlji­vo da se mo­žda tu ne kri­ju smrt i greh. A ako vi­diš da su tu, be­ži oda­tle.
Ako se, da­kle, na­đeš u pri­li­ci za ra­dost i na­sla­du, ne gle­daj sa­mo na na­sla­du, ne­go pa­zi da se ne­gde u du­bi­ni nje ne kri­je ne­ko be­za­ko­nje, pa pre­po­znaš li ne­što ta­kvo, br­zo se i da­le­ko skla­njaj. Ako nas ne­ko sa­ve­tu­je, a la­ska nam i uga­đa, uka­zu­je po­ča­sti ili šta slič­no, o sve­mu to­me va­lja po­drob­no raz­mi­sli­ti i sa­gle­da­ti sa svih stra­na da ne le­ži u to­me ne­ka opa­snost za nas. I be­ži­mo oda­tle br­zo i bez osvr­ta­nja.
Ot­ka­ko nas sa­zda, Bog je ure­dio da se sve što đa­vo smi­sli pro­tiv nas okre­ne pro­tiv nje­ga sa­mog i pre­tvo­ri u na­še spa­se­nje.
Evo pri­me­ra. On prog­na čo­ve­ka iz Ra­ja, a Bog čo­ve­ku otvo­ri ne­be­sa. On čo­ve­ka uda­lji od vla­sti nad ze­mljom, a Bog mu da­de Car­stvo Ne­be­sko i po­sed­nu ga na car­ski pre­sto. Bog nas ta­ko uvek da­ru­je ve­ćim do­bri­ma od onih ko­jih đa­vo na­sto­ji da nas li­ši. A ta­ko či­ne­ći, On i ne­pri­ja­te­lja is­cr­plju­je i nas uči da se ne bo­ji­mo nje­go­vih sple­ta­ka. (Na mu­če­ni­ka Ro­ma­na, PG 50, 610)


01 ruj 2012 11:02
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
NjE­GO­VA NE­MOĆ PRED HRI­STOM

Ka­da je, ka­že Sve­to Pi­smo, Hri­stos oglad­neo, pri­stu­piv­ši mu, ku­šač re­če: Ako si Sin Bož­ji, re­ci da ovo ka­me­nje po­sta­nu hle­bo­vi (Mt 4, 5). Đa­vo je svo­je­vre­me­no imao pri­li­ku da ču­je i glas ko­ji do­đe sa ne­be­sa i re­če: Ovo je Sin moj lju­blje­ni Ko­ji je po Mo­joj vo­lji (Mt 3, 17). On ču i Jo­va­na da to­li­ko sve­do­či o Nje­mu kao o Bo­gu, a sam ga vi­de gde gla­du­je kao čo­vek. Na­đe se, da­kle, ne­mo­ćan. Ni­ti je mo­gao da po­ve­ru­je da je Hri­stos pro­sto čo­vek, ni­ti, opet, da pri­mi da je Sin Bož­ji ka­da Ga vi­de gde gla­du­je. U ne­do­u­mi­ci svo­joj, da­kle, iz­go­vo­ri re­či sum­nje. I kao što je, ka­da se Ada­mu pri­bli­žio na po­čet­ku ljud­sko­ga ži­vo­ta, iz­mi­slio ono što ne po­sto­ji ka­ko bi sa­znao isti­nu, ta­ko je uči­nio i ov­de. Ka­da ni­je sa­znao sa­vr­še­no ne­is­ka­zi­vu taj­nu Bož­je­ga do­mo­stro­ja i ko­ji je nje­gov cilj, sam je, pri­stu­piv­ši Bo­go­čo­ve­ku, po­ku­šao da na­đe dru­ga­či­ji lu­kav na­čin na ko­ji bi mo­gao da sa­zna ono što je taj­no i skri­ve­no. I šta ka­že: Ako si Sin Bož­ji, re­ci da ovo ka­me­nje po­sta­nu hle­bo­vi. Ni­je re­kao "ako si gla­dan", ne­go ako si Sin Bož­ji. To je re­kao mi­sle­ći da će Ga pre­la­sti­ti la­ska­njem. Za­to je i pre­ću­tao glad da bi ga na taj na­čin ko­nač­no po­ni­zio. Ne zna­ju­ći ve­li­čan­stvo i dra­go­ce­nost onih ko­ji su sa­zda­ni taj­nom do­mo­stro­ja i mi­sle­ći da je bi­ti sa­mo čo­vek ne­do­stoj­no Hri­sta, po­zvao se, la­ska­ju­ći, sa­mo na Nje­go­vu Bo­žan­stve­nu čast i do­sto­jan­stvo.
I šta či­ni Hri­stos? Po­sra­miv­ši nje­go­vu gor­dost i po­ka­zav­ši da bi­ti čo­ve­kom ni­je do­stoj­no sti­da, ni­ti ne­do­stoj­no Nje­go­ve pre­mu­dro­sti, On sam pr­vi po­mi­nje ono što je đa­vo lu­ka­vo pre­ću­tao da bi po­la­skao i ka­že: Ne ži­vi čo­vek o sa­mom hle­bu (Mt 4, 4). Po­či­nje, da­kle, od po­tre­ba sto­ma­ka.
Ali ti obra­ti pa­žnju na svi­re­post lu­ka­vo­ga de­mo­na i na to oda­kle on to, ima­ju­ći već is­ku­stva, za­po­či­nje bor­bu. Istim onim či­me je iz­gnao pr­vo­ga čo­ve­ka iz Ra­ja i na­to­va­rio ga sva­ko­vr­snom be­dom i ov­de ple­te svo­ju mre­žu: mi­slim pri tom na ne­za­u­zda­ni sto­mak.

NAJ­MOĆ­NI­JE KO­RI­STI NA KRA­JU

Ka­ko Lu­ka ka­že da je pro­šao sva­ko is­ku­še­nje? Mo­je mi­šlje­nje je sle­de­će: na­bro­jav­ši naj­va­žni­ja is­ku­še­nja, on ih je na­veo sva, jer i dru­ga su sa­dr­ža­na u nji­ma. Stra­sti ko­je su po­lo­že­ne u te­melj ne­bro­je­nih dru­gih za­la su sto­ma­ko­be­si­je, sla­vo­lju­blje i sre­bro­lju­blje. Upra­vo to zna­ju­ći, naš krv­nik je naj­ra­zor­ni­ju strast od svih, sre­bro­lju­blje, osta­vio za kraj. I uisti­nu mi­slim da je ona pr­va od svih. On je to, da­kle, kao po­sled­nje sa­ču­vao, jer to je naj­sna­žni­ja me­đu stra­sti­ma. Ne­pri­ja­telj u ra­tu sa čo­ve­kom sle­di taj za­kon: ono što je moć­no i što po­u­zda­no mo­že da uni­šti pro­tiv­ni­ka osta­vlja za kraj bor­be. Upra­vo to uči­nio je i Jo­vu. Za­to je i Lu­ka, na­vo­de­ći ov­de stra­sti po­čev od onih ko­je se či­ne ni­štav­nim i be­za­zle­nim, za kraj osta­vio naj­po­gub­ni­ju.

KA­DA GA PO­BE­DIŠ, AN­GE­LI ĆE TE PRI­MI­TI

I gle, an­ge­li Mu pri­stu­pi­še i slu­ža­hu Mu (Mt 4, 11). Dok je na­pad tra­jao, Go­spod ni­je do­pu­štao da se an­ge­li vi­de, da ne bi ta­ko i plen uda­ljio. Ali na­kon što je Hri­sta u sve­mu pro­ve­rio i dao Mu da đa­vo­la ba­ci pod no­ge, oni se po­ja­vi­še. Taj je pri­mer dao ka­ko bi i ti vi­deo da će i te­be, po­be­diš li ne­pri­ja­te­lja, an­ge­li pri­mi­ti i po­slu­ži­ti ti sa istin­skim tre­pe­tom. Ta­ko i La­za­ra, na­kon što je pre­tr­peo vru­ći­cu, si­ro­ma­štvo, glad i dru­ge te­go­be, uze­še an­ge­li i oti­do­še.
O to­me sam već go­vo­rio – da nam Hri­stos sa­da pru­ža mno­ge za­lo­ge ono­ga či­me će­mo se i mi na­sla­đi­va­ti.


01 ruj 2012 11:03
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
I DA­NAS SE KO­RI­STI ISTIM SMI­CA­LI­CA­MA

Ka­da je, da­kle, Go­spod već sve to uči­nio te­be ra­di, po­rev­nuj ma­lo i ti za po­be­du. Ako ti pri­stu­pi ne­ko od slu­gu ne­pri­ja­te­lja na­še­ga spa­se­nja i od onih ko­ji su mu jed­no­mi­sle­ni i, ku­ša­ju­ći te, ka­že ti: "Ako si ve­lik i do­sto­jan ču­da, po­me­ri ovu pla­ni­nu", ne­moj se smu­ti­ti i ne boj se. Krot­ko mu od­vra­ti i ka­ži mu ono što je re­kao i tvoj Go­spod: Ne is­ku­ša­vaj Go­spo­da Bo­ga svo­ga. A ako ti taj po­nu­di vlast i ne­bro­je­na bla­ga a na­lo­ži ti da mu se po­klo­niš, opet osta­ni mu­že­stven. Jer to naš ne­pri­ja­telj ni­je uči­nio sa­mo Vla­di­ci svih nas, ne­go sva­ko­dnev­no či­ni to i sva­kom slu­zi Vla­di­či­nom i to ne sa­mo na pla­ni­na­ma i u pu­sti­nja­ma, ni­ti uvek ne­po­sred­no on sam, ne­go ih ne osta­vlja ni u gra­du ni na tr­gu ni u sud­ni­ci, a če­sto se ko­ri­sti lju­di­ma ko­ji mu se upo­do­bi­še.
Šta, da­kle, da či­ni­mo? Da mu uop­šte ne pri­da­je­mo zna­ča­ja i da za­tva­ra­mo svo­je uši. Da ga ne­na­vi­di­mo ka­da nam la­ska, a na­ro­či­to da ga od­bi­ja­mo ka­da nam obe­ća­va vi­še ne­go što ima­mo. Jer i Evu je po­be­dio i pri­či­nio naj­ve­ća zla on­da ka­da joj je pro­bu­dio na­du da mo­že ima­ti i vi­še od ono­ga što joj sam Go­spod da­de.
On je naš ne­po­mir­lji­vi ne­pri­ja­telj i rat ko­ji vo­di­mo je na več­ni ži­vot i več­nu smrt. Ali, avaj, mi i da­lje ne bri­ne­mo to­li­ko za sop­stve­no spa­se­nje ko­li­ko on rev­nu­je za na­šu pro­past.

PRO­TIV NAS KO­RI­STI I NA­ŠE BLI­ŽNjE

Šta nam je či­ni­ti ako ne­pri­ja­telj uzme lik na­še­ga bra­ta, ne­kog po­zna­ni­ka ili pri­ja­te­lja, na­še su­pru­žni­ce – bi­lo ko­ga od lju­di ko­ji či­ne naš svet – i ka­že nam ne­što što ne tre­ba? Ne pri­maj­mo ne­pri­ja­te­ljev sa­vet zbog oso­be ko­ja ga da­je, ne­go ga od­bij­mo jer je du­še­gu­ban. Ne­na­vid­nik če­sto to ra­di – no­si ne­či­ji sa­stra­dal­ni lik i po­ka­zu­je se kao pri­ja­telj, dok blju­je re­či ko­je su da­le­ko po­gub­ni­je od otro­va ko­ji ubi­ja te­lo. Jer la­ska­nje, či­ji je cilj da nam na­ško­di, nje­go­vo je oru­đe. A Bož­je je, opet, umu­dre­nje ono ko­je uvek bi­va na na­šu ko­rist. (Na Ma­te­ja, PG 57, 210–214)

NjE­GO­VO LU­KAV­STVO O VAS­KRE­SE­NjU HRI­STO­VOM

Bu­du­ći da je vas­kr­se­nje na­ša naj­ve­ća na­da, đa­vo je na nje­ga svom sna­gom uda­rio. Čas sa­svim ga­si na­du u to da vas­kr­se­nja ima, čas ka­že da se ono već do­go­di­lo. Sto­ga, pi­šu­ći Ti­mo­te­ju, Pa­vle na­zi­va ži­vom ra­nom to zlo mi­šlje­nje, od­luč­no osu­div­ši one ko­ji ga uvo­de go­vo­re­ći: Reč nji­ho­va kao ži­va ra­na raz­je­da­će oko se­be, a me­đu oni­ma ko­ji je ši­re su Ime­nej i Fi­lit, ko­ji za­stra­ni­še od Isti­ne, go­vo­re­ći da je vas­kr­se­nje već bi­lo i ru­še ve­ru ne­kih (2 Tim 2, 17). Ne­ka­da su, da­kle, slu­ge nje­go­ve ta­ko uči­le, a ne­ki put, opet, da te­lo ne vas­kr­sa­va ne­go da vas­kr­se­nje pred­sta­vlja oči­šće­nje du­še.
Na sve to na­go­va­rao ih je onaj lu­ka­vi de­mon, jer ne sa­mo da je hteo da uni­šti ve­ru u vas­kr­se­nje, ne­go je že­leo i da po­ka­že da je sve ono što je nas ra­di uči­nio Hri­stos – baj­ka. Jer ka­da bi lju­di ve­ro­va­li da ne­ma vas­kr­se­nja te­la, on bi ih po­la­ko ube­dio i u to da ni Hri­stos ni­je vas­kr­sao, te bi ih, bez sum­nje, po­stup­no uveo i u po­gub­nu za­blu­du da Hri­stos ni­ti je do­šao na ze­mlju, ni­ti je uči­nio šta je uči­nio.
Sve je to zlo­dej­stvo đa­vo­lo­vo. Za­to ga Pa­vle i na­zi­va lu­ka­vim, jer taj ne po­ka­zu­je od­mah šta že­li da uči­ni, ka­ko zlo ne bi bi­lo oči­gled­no, ne­go če­sto me­nja i svoj ob­lik i svo­je na­me­re. I kao što ne­pri­ja­telj, ako je lu­kav, pot­ko­pa kri­šom be­de­me gra­da ko­ji že­li da osvo­ji, ta­ko či­ni i đa­vo. Za­to, ot­kriv­ši mre­že đa­vo­lje i pre­po­znav­ši nje­go­ve lu­ka­ve za­se­de, ovaj ču­de­sni i ve­li­ki čo­vek, Apo­stol Go­spod­nji, re­če: Do­bro zna­mo nje­go­ve na­u­me (2 Kor 2, 2). On u ovoj po­sla­ni­ci sa­svim raz­ob­li­ča­va pre­va­ru ne­pri­ja­te­lje­vu i ob­zna­nju­je nje­go­ve na­u­me, sve ih ne­po­gre­ši­vo na­vo­de­ći. (Na Pr­vu Ko­rin­ća­ni­ma, PG 61, 321–322)


01 ruj 2012 11:04
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
UTO­KA U VRE­ME RA­TA

Đa­vo je tvoj ne­pri­ja­telj i pro­tiv­nik, a uko­li­ko znaš šta ti ne­pri­ja­telj či­ni, zna­ćeš i da se za­šti­tiš.
Re­ko­smo već da đa­vo ne vla­da si­lom ni­ti nas ni na šta pri­nu­đu­je. Ka­da bi ta­ko bi­lo, sve bi nas po­gu­bio. Da bi­smo to po­ka­za­li, na­ve­li smo pri­mer svi­nja, na ko­je se be­so­vi ni­su usu­di­li da na­va­le pre ne­go što su do­bi­li do­zvo­lu od Go­spo­da (Mt 8, 31). Isto bi i sa go­ve­di­ma i ov­ca­ma Jo­vo­vim, jer ni njih đa­vo ni­je mo­gao da po­gu­bi dok ni­je do­bio vlast s vi­še (Jov 1, 12). Pr­vo što smo, da­kle, vi­de­li je da on ne vla­da si­lom, ni­ti ka­kvom pri­nu­dom, ali i da, ma­da ne­ke i po­be­di ob­ma­nom, ne uspe­va da po­ra­zi ce­lo­kup­no čo­ve­čan­stvo. I opet smo kao pri­mer na­ve­li pod­vi­žni­ka Jo­va, pro­tiv ko­je­ga je mr­zi­telj na­še­ga spa­se­nja upo­tre­bio ne­bro­je­ne smi­ca­li­ce, ali ipak ni­je us­peo da ga po­be­di, te od­stu­pi po­be­đen.
Osta­je, da­kle, još jed­no pi­ta­nje. Mno­gi, prem­da se đa­vo na­ma ne na­me­će si­lom, ne­go kao je­di­no oruž­je ko­ri­sti pre­va­ru, opet tvr­de da bi bi­lo po­želj­ni­je da ga ipak ne­ma. Jer iako je Jov uisti­nu po­be­dio, Adam ipak be­še ob­ma­nut i po­be­đen od đa­vo­la. A da je đa­vo po­be­đen jed­nom za­u­vek, ni Adam ni­ka­da ne bi bio po­ra­žen. Ali sa­da, eto, kad je ostao, nje­ga po­be­di je­dan, ali on po­be­di mno­ge. Nje­ga po­be­de de­se­to­ri­ca, ali hi­lja­du nad­vla­da i po­gu­bi on. A da ga je Bog na vre­me uni­štio, ni hi­lja­de lju­di ne bi gi­nu­le.
Šta re­ći na ovo? Oni ko­ji po­be­đu­ju da­le­ko su do­stoj­ni­ji po­što­va­nja od onih ko­ji bi­va­ju po­be­đe­ni, pa ne­ka je dru­gih i mno­go a pr­vih ma­lo. Jer ka­že Sve­šte­no Pi­smo: Bo­lji je je­dan ko­ji či­ni vo­lju Bož­ju ne­go hi­lja­de ne­pra­ved­nih (Prem. Sir. 16, 1–4). Osim to­ga, da je pro­tiv­nik po­gu­bljen, od nje­go­vo­ga uni­šte­nja i sa­mi po­bed­nik imao bi sa­mo šte­tu – ako osta­viš pro­tiv­ni­ka da po­sto­ji, le­nji­vi ne­će stra­da­ti zbog de­lat­nih i do­stoj­nih, ne­go zbog sop­stve­no­ga ne­ma­ra. Ali ako uklo­niš pro­tiv­ni­ka, ta­da će mu­dri tr­pe­ti zbog le­nji­vih, ne­će vi­še mo­ći da po­ka­žu svo­ju si­lu i osta­će bez pri­li­ke da pri­me ven­ce sla­ve.
Mo­žda ni­ste raz­u­me­li ovo što vam re­koh? Po­ku­ša­ću da bu­dem ja­sni­ji.
Za­mi­sli­mo ne­kog ja­kog i opa­snog čo­ve­ka i dvo­ji­cu ju­na­ka ko­ji tre­ba da se sa njim ogle­da­ju. Je­dan od te dvo­ji­ce pro­pao je i ra­sla­bio se zbog sto­ma­ko­be­si­ja – za­pu­stio se i omli­ta­vio. A dru­gi, opet, ne­u­mor­no ve­žba, kre­pak je i pro­vo­di vre­me u ve­žba­o­ni­ci, či­ne­ći sve što tre­ba. Ako, da­kle, uklo­niš pro­tiv­ni­ka, ko­me bi od ove dvo­ji­ce na­ško­dio? Da li le­nji­vom i rav­no­du­šnom ili mu­drom i ča­sto­lju­bi­vom ko­ji se to­li­ko po­tru­dio? Ako uklo­niš pro­tiv­ni­ka, le­nji­vac će bi­ti kriv što se tru­do­lju­bi­vi ni­je oven­čao, dok sam, ma­kar pro­tiv­nik i ostao, ni­šta ne tr­pi zbog mu­dro­ga i ča­sto­lju­bi­vog, jer bi iona­ko pao zbog sop­stve­no­ga ne­ma­ra i sla­bo­sti.

ZA­ŠTO SE NA­ZI­VA ĐA­VO­LOM

Osta­vi­mo se, da­kle, osu­đi­va­nja đa­vo­la ko­ji uisti­nu je­ste ve­o­ma lu­kav, ali ne po svo­joj pri­ro­di, ne­go po na­stro­je­nju i po svo­me ra­su­đi­va­nju. To da đa­vo ni­je po pri­ro­di zao, mo­žeš da vi­diš i po to­me ka­ko se zo­ve. On se na­zi­va kle­vet­ni­kom, jer je kle­ve­tao i pot­ka­zi­vao čo­ve­ka kod Bo­ga go­vo­re­ći: Eda li se uza­lud Jov bo­ji Bo­ga? Ne­go pru­ži ru­ku svo­ju i do­tak­ni se sve­ga što ima, pso­va­će te u oči (Jov, 1, 9, 11). Uz to, okle­ve­tao je i Bo­ga kod čo­ve­ka, go­vo­re­ći: Oganj Bož­ji spa­de sa ne­ba i spa­li ove i mom­ke i pro­ždre ih (Jov 1, 16). Po­ku­šao je da ube­di krot­kog slu­gu Go­spod­njeg Jo­va da je taj ne­pra­ved­ni rat kre­nuo sa ne­be­sa, ka­ko bi okre­nuo slu­gu pro­tiv Go­spo­da­ra i Go­spo­da­ra pro­tiv slu­ge. On, do­du­še, ni­je us­peo u to­me, ne­go je sa­mo po­ku­šao. Za­to ka­da vi­diš dru­go­ga slu­gu da se us­pro­ti­vio Vla­di­ci, Ada­ma ko­ji se okre­nuo od Bo­ga jer je po­ve­ro­vao u kle­ve­tu, znaj da mu ni­je đa­vo dao svo­ju sna­gu, ne­go da je sa­mo is­ko­ri­stio ne­bri­gu i le­njost na­še­ga pra­o­ca.
Za­to je i na­zvan kle­vet­ni­kom, ali, po­na­vljam, to što kle­ve­će ili ne kle­ve­će ni­je deo nje­go­ve pri­ro­de, ne­go ne­što što ni­je od isko­ni, što se de­ša­va i pre­sta­ne da se de­ša­va. Ni­šta od to­ga ni­je u nje­go­voj pri­ro­di ni u su­šti­ni.
Ja­sno mi je da je ovo o su­šti­ni, pri­ro­di i pro­la­zno­sti mno­gi­ma ne­ra­zu­mlji­vo, ali ima i ta­kvih ko­ji mo­gu da shva­te i ono što ima ne­pri­stu­pač­ni­ji smi­sao. Zbog ta­kvih ovo i ka­zah.

ZA­ŠTO SE NA­ZI­VA LU­KA­VIM

Evo tu­ma­če­nja još jed­nog nje­go­vog ime­na na ko­jem će­te mo­ći da vi­di­te da se ni to ne od­no­si ni­ti na pri­ro­du, ni­ti na su­šti­nu đa­vo­lo­vu. Na­zi­va­ju ga, da­kle, lu­ka­vim i zlim. Ni lu­kav­stvo ni­je svoj­stvo pri­ro­de, ne­go pred­sta­vlja pro­iz­vod pro­iz­vo­lje­nja, jer i to­ga ne­ki put ima a ne­ki put ne. Za­to mi ne re­ci da ono u nje­mu osta­je za­u­vek, jer ni kod nje­ga ono ni­je ot­po­čet­ka, ne­go je do­šlo ka­sni­je i to je raz­log za­što se on na­zi­va ot­pad­ni­kom. Ali dok su mno­gi lju­di sa­mo lu­ka­vi, on se na­zi­va lu­ka­vim po pre­i­muć­stvu.
Za­što se, da­kle, na­zi­va ta­kvim? Za­to što, ka­da vi­de ka­kve ča­sti je čo­vek udo­sto­jen, sme­sta ga je uz­ne­na­vi­deo ne­du­žnog zbog bla­ga ko­ja je uži­vao. I ima li šta go­re od zla ko­je je uzrok ta­kvo­me ra­tu i omra­zi?


01 ruj 2012 11:04
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Sv Jovan Zlatoust Besede
DO­KA­ZI PRO­TIV PO­GRE­ŠNOG RA­SU­ĐI­VA­NjA:

a) Tvo­re­vi­na
Osta­vi­mo, me­đu­tim, po stra­ni đa­vo­la i do­tak­ni­mo se pi­ta­nja tvo­re­vi­ne, ka­ko bi­smo uvi­de­li da uzrok na­še­ga zla, ako po­drob­ni­je po­gle­da­mo, i ni­je đa­vo i da bi­smo shva­ti­li da onaj či­ja je že­lja osla­bi­la, ko­ji je rav­no­du­šan i ne­ma­ran, pa­da u bez­dan i gi­ne sve i da đa­vo­la ne­ma.
Đa­vo je lu­kav. Svi to zna­ju i svi ta­ko is­po­ve­da­ju, ali do­bro pa­zi i na ovo što ću ti sa­da re­ći. Ipak je to pi­ta­nje o ko­jem če­sto bi­va­ju ras­pra­ve i u ve­zi sa tim če­sto se vo­di ve­li­ka bor­ba, ne sa­mo iz­me­đu ver­nih i ne­ver­nih, ne­go i iz­me­đu sa­mih ver­nih. A to je uisti­nu ža­lo­sno.
Za đa­vo­la, da­kle, svi su sa­gla­sni da je lu­kav. A šta da ka­že­mo, opet, za ovu ču­de­sno le­pu tvo­re­vi­nu? Zar je i tvo­re­vi­na zla? Pa ko je to­li­ko hu­lan da to ka­že? Ko je to­li­ko bez­u­man pa da op­tu­ži tvo­re­vi­nu? Šta, da­kle, na to re­ći – jer tvo­re­vi­na ni­je zla, ne­go je kra­sot­na i pred­sta­vlja do­kaz Bož­je pre­mu­dro­sti i si­le i Nje­go­vo­ga čo­ve­ko­lju­blja.
Za­to čuj ka­ko se di­vi pro­rok go­vo­re­ći: Ka­ko se uz­ve­li­ča­še de­la Tvo­ja, Go­spo­de, sve si pre­mu­dro­šću stvo­rio (Ps 103, 24)! Ne di­vi se on ni­če­mu po­seb­no, ne­go tre­pe­ri pred ne­po­jam­no­šću pre­mu­dro­sti Bož­je. A da ju je Go­spod na­či­nio to­li­ko kra­snom i ve­li­kom ra­di ko­ri­sti, čuj Sve­šte­no Pi­smo gde ka­že: U ve­li­čan­stvu i kra­so­ti stvo­re­no­ga sve­ta vi­di se i Tvo­rac nje­gov (Sir. 13, 5). Čuj i Pa­vla: Jer što je na Nje­mu ne­vi­dlji­vo, od po­sta­nja sve­ta umom se na stvo­re­nji­ma ja­sno vi­di (Rim 1, 20). Sva­ki od onih ko­ji su sa Go­spo­dom be­se­di­li shva­tao je da nas i sa­ma tvo­re­vi­na vo­di bo­go­po­zna­nju i da i ona do­pri­no­si to­me da mi po­zna­mo svo­ga Vla­di­ku.
Ho­će­mo li, da­kle, ako vi­di­mo da je ta div­na i ču­de­sna tvo­re­vi­na po­sta­la uzro­kom sva­ko­vr­snog beš­ča­šća, op­tu­ži­ti nju? Ni­ka­ko, ali ne­će­mo oprav­da­ti ni one ko­ji ne ko­ri­ste lek ka­ko je pro­pi­sa­no.
Ka­ko, da­kle, da bu­de uzrok beš­ča­šća ona ko­ja nas vo­di bo­go­po­zna­nju? Za­lu­de­še u svo­jim umo­va­nji­ma i po­tam­ne ne­ra­zum­no sr­ce nji­ho­vo... i vi­še tvar ne­go Tvor­ca po­što­va­še i po­slu­ži­še joj (Rim 1, 21, 25). Nig­de tu ne po­mi­nje se đa­vo, nig­de de­mo­ni, ne­go je­di­no tvo­re­vi­na ko­ja je svi­ma da­ta za uči­te­lji­cu bo­go­po­zna­nja. A ka­ko to ona po­sta uzro­kom beš­ča­šća? Ne jer je ta­kva po pri­ro­di, ne­go za­hva­lju­ju­ći ne­ma­ru ljud­skom.

b) Udo­vi na­še­ga te­la

Da­kle, re­ci mi, zar će­mo da uni­šti­mo tvo­re­vi­nu? I za­što go­vo­rim sa­mo o njoj? Mo­že­mo da ra­su­di­mo o to­me i na de­lo­vi­ma sop­stve­no­ga te­la, jer, ako se ne ču­va­mo, na­ći će­mo da i oni mo­gu da po­sta­nu uzro­kom na­še pro­pa­sti, ali ne po svo­joj pri­ro­di ne­go zbog na­še­ga ne­ma­ra.
Opo­me­ni se, mo­lim te, ka­ko ti je oko tvo­je da­to da pro­sla­viš Tvor­ca gle­da­ju­ći tvo­re­vi­nu. Ali ako ga ne upo­tre­blja­vaš ka­ko va­lja, oko ti po­sta­je vi­nov­ni­kom pre­lju­be (Mt 5, 28). Je­zik ti je dat da pro­sla­vljaš Tvor­ca i sla­vo­slo­viš Ga. Ali ako ne pa­ziš, on ti bi­va oru­đem hu­le (Jak 3, 5–12). Ru­ke su ti da­te da ih u mo­li­tvi po­di­žeš. Ali ako ne pa­ziš, pru­ži­ćeš ih na kra­đu. No­ge su ti da­te da hi­taš na do­bra de­la. Ali ako si rav­no­du­šan, mo­gu te od­ve­sti na zlo­de­lo.
Vi­diš li ka­ko sla­bo­me sve šte­ti? Vi­diš li da sla­bo­ga i spa­so­no­sni le­ko­vi vo­de u smrt i to ne zbog nji­ho­ve pri­ro­de, ne­go zbog nje­go­ve sla­bo­sti? Bog je stvo­rio ne­bo ka­ko bi se ti za­di­vio tvo­re­vi­ni i po­klo­nio se Vla­di­ci, ma­da ima i ta­kvih bez­um­ni­ka ko­ji se, osta­viv­ši Bo­ga, po­klo­ni­še sa­mo­me ne­bu.

v) Krst Go­spod­nji

I za­što opet go­vo­rim o tvo­re­vi­ni? Šta bi spa­so­no­sni­je mo­glo da po­sto­ji od kr­sta? Ali krst sla­bi­ma po­sta sa­bla­zan. Jer je reč o kr­stu lu­dost oni­ma ko­ji gi­nu, a si­la Bož­ja na­ma ko­ji se spa­sa­va­mo (1 Kor 1, 18). I opet: A mi pro­po­ve­da­mo Hri­sta ras­pe­to­ga, Ju­de­ji­ma sa­bla­zan, a Je­li­ni­ma lu­dost (1 Kor, 1 23).

g) Apo­sto­li

Bi li mo­glo da po­sto­ji pro­sve­tlje­ni­je uče­nje od Pa­vlo­vog i apo­stol­skog? Ali i sa­mi Apo­sto­li mno­gi­ma se na­đo­še kao mi­ris smr­ti. Jer ka­že: Jed­ni­ma mi­ris smr­ti za smrt, a dru­gi­ma mi­ris ži­vo­ta za ži­vot (2 Kor, 2, 16). Vi­diš li, da­kle, da sla­bo­me u ve­ri šte­ti i Pa­vle, dok sil­nom ni đa­vo ne mo­že ni­šta?

d) Hri­stos

Pro­slo­vi­mo sa­da ne­što i o Hri­stu. Mo­že li šta da se srav­ni sa spa­se­njem ko­je nam On ustro­ji? Šta je ika­da na sve­tu bi­lo po­treb­ni­je od Nje­go­vo­ga Do­la­ska? Ali taj spa­so­no­sni i sve­tu neo­p­hod­ni do­la­zak mno­gi­ma po­sta uzro­kom stra­da­nja. Jer ka­že sa­mi Go­spod: Ja do­đoh da su­dim ovo­me sve­tu, da ko­ji ne vi­de vi­de i ko­ji vi­de da po­sta­nu sle­pi. Šta ka­žeš na to? Sve­tlost po­sta uzro­kom sle­pi­la? Ni­je sve­tlost uzro­ko­va­la sle­pi­lo, ne­go su za to kri­ve ne­moć­ne oči du­ša na­ših ko­je ni­su mo­gle da pri­me sve­tlost.

đ) Ka­ko nam ko­ri­sti?

Vi­de li ti ka­ko sla­bo­me sa svih stra­na i sve šte­ti, dok je ja­ko­me sve na ko­rist? Jer i na­pret­ku i pro­pa­da­nju uzrok je u na­stro­je­nju du­še i sva­ko­me će su­di­ti sop­stve­na slo­bo­da.
To da je đa­vo ve­o­ma ko­ri­stan za nas, ako ga upo­tre­bi­mo ka­ko tre­ba, po­ka­za­li smo vi­še pu­ta i u Jo­vo­vom slu­ča­ju. Ali to nam je re­kao i Pa­vle ko­ji, pi­šu­ći o onom blud­ni­ku, ka­že sle­de­će: Da se ta­kav pre­da sa­ta­ni na mu­če­nje te­la ka­ko bi se duh spa­sao u dan Go­spo­da Isu­sa (1 Kor 5, 5). Eto ka­ko đa­vo po­sta­de uzro­kom spa­se­nja, ali ne po svo­joj vo­lji, ne­go mu­dro­šću Apo­sto­lo­vom. Jer, upra­vo kao što le­ka­ri ko­ri­ste zmi­je, od­stra­niv­ši im de­lo­ve ko­ji sa­dr­že otrov u pri­pre­ma­nju ta­ko­zva­nih ži­vo­tinj­skih le­ko­va, ta­ko uči­ni i Pa­vle. On je uzeo sve što je po­treb­no od po­ko­re đa­vol­ske, a osta­lo je od­ba­cio.
Da bi shva­tio to da đa­vo ni­je za­i­sta uzrok spa­se­nja, ne­go da se, na­pro­tiv, tru­di svom sna­gom da po­gu­bi i pro­žde­re čo­ve­ka i da je Apo­stol sa­mo svo­jom mu­dro­šću us­peo da ga po­be­di, čuj šta ka­že u Dru­goj po­sla­ni­ci Ko­rin­ća­ni­ma za ono­ga blud­ni­ka: Po­tvr­di­te lju­bav pre­ma nje­mu, ka­ko ne bi bio sa­vla­dan od pre­ve­li­ke ža­lo­sti i da nas ob­ma­nom ne ugra­bi sa­ta­na (2 Kor 2, 8, 7, 11). Ugra­bi­mo čo­ve­ka iz če­lju­sti zve­ri. A za­što Apo­stol če­sto po­mi­nje đa­vo­la kao mu­či­te­lja? Za­to što mu­či­te­lji ka­žnja­va­ju kriv­ce ne ko­li­ko sa­mi že­le, ne­go ko­li­ko im do­zvo­le su­di­je.
Je­si li vi­deo do­kle se u sa­zer­ca­nju uz­neo Apo­stol? On ko­ji je imao te­le­snu ipo­stas su­o­čio se sa bes­te­le­snim mu­či­te­ljem i uči­nio đa­vo­lu ono što i naš za­jed­nič­ki Go­spod, Ko­ji je đa­vo­lu re­kao sle­de­će za Jo­va: Evo ti ga u ru­ke, ali mu du­šu ču­vaj (Jov 2, 6). Go­spod je po­sta­vio, da­kle, gra­ni­cu i me­ru ka­zne, ka­ko se zve­ri­na ko­ja je su­ro­va i ne­u­mo­lji­va ne bi pre­ko me­re raz­gne­vi­la. To či­ni i Apo­stol. Ka­da pre­da­de blud­ni­ka đa­vo­lu, ka­za mu: na mu­če­nje te­la. Da­kle, za­pre­tio je ne­pri­ja­te­lju da mu se ne ko­sne du­še. Vi­diš li ko­li­ka je vlast slu­ge Go­spod­njeg? (PG 49, 258–262)


01 ruj 2012 11:05
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 56 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron