Sada je: 12 pro 2017 06:33.





Započni novu temu Odgovori  [ 69 post(ov)a ]  Stranica 1, 2, 3, 4, 5 ... 7  Sljedeća
 Sv. Jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Sv. Jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
BESEDA PRVA

Čim doznaju da je odnekud stigao hrabar i već ovenčani borac, svi koji posmatraju nadmetanja u telesnim borbama okupljaju se da bi videli njegovu ratobornost, umešnost i snagu. Tada vidiš kako u gledalištu ispunjenom nebrojenim mnoštvom naroda svi upiru čuvstvene i duhovne poglede, kako ništa ne bi promaklo njihovoj pažnji. Ako posle toga stigne još i neki znameniti muzičar, onda ti isti ljudi ponovo ispunjavaju gledalište i, ostavljajući sve što su imali u rukama, ponekad čak i neko neophodno i neodložno delo, sede na uzvišenjima i sa velikom pažnjom slušaju pevanje i muziku, uživljavajući se u njenu milozvučnost. Tako obično postupa prost narod. Oni pak koji su upućeni u slovesne nauke čine to isto kad su u pitanju sofisti. I oni imaju svoje pozornice i svoje slušaoce, aplauze i presude i stroga ispitivanja reči. Ako posmatrači boraca, gledaoci i slušaoci besednika i muzičara s takvom pažnjom sede u gledalištu, koliko bi tek usrdnosti i pažnje trebalo da pokažu kad na podvig ne izlazi neki pevač ili neki sofista, nego kada se oglašava čovek sa nebesa, i kada se njegov glas razleže silnije od groma?
On je svojim glasom obuhvatio i ispunio čitavu vaseljenu, ali ne zato što je gromoglasno pevao, nego zato što je njegov jezik pokretala sila božanstvene blagodati. Zadivljujuće je da tako snažan glas ni najmanje nije grub ili neugodan nego je prijatniji i poželjniji od svakog muzičkog sazvučja, sposoban da privuče i, pored svega toga, savršeno svet i dostojan bojažljive pobožnosti. Preispunjen je tolikim tajnama i donosi toliko dobra da oni, koji ga primaju i čuvaju brižljivo i revnosno kao da prestaju da budu ljudi i da žive na zemlji nego, uzdižući se iznad svega žitejskog i prisajedinjujući se angelima, žive na zemlji ali kao da su na nebu. Sin groma i vozljubljeni učenik Hristov, stub crkava koje postoje u vaseljeni, onaj, koji ima ključeve neba, koji je ispio čašu Hristovu i bio kršten Njegovim krštenjem, koji je odvažno legao na grudi Gospodnje – on sad prilazi k nama, ali ne zato da bi nam prikazao neku izmišljenu predstavu ili da bi se pokrivao maskom (on o takvima neće ni da govori), ne izlazi na podium, ne prati ritam muzike, ne ukrašava se zlatnom odećom. On izlazi u odeći čija je lepota neizveštačena. On nam se pokazuje odeven u Hrista i obuven u blagoveštenja mira. Pojas ne nosi na prsima nego na bedrima, i to ne onaj od purpurne kože i odozgo pokriven zlatom nego satkan i sačinjen od same istine.On se pojavljuje pred nama bez bilo kakvog licemerja. Kod njega nema ni pritvornosti, ni izmišljotina, ni basni, nego nam otvorenog uma oglašava otvorenu istinu. Budući da je sam po sebi takav, on ni svojim likom, ni pogledima, ni glasom ništa drugo ne savetuje ni svojim slušaocima. Njemu nisu potrebna nikakva oruđa oglašavanja, kao što su citre, lire ili nešto slično, nego sve oglašava svojim jezikom, rasprostirući glas koji je daleko prijatniji i korisniji od svakog sviranja na citri i od svake muzike. Mesto na kojem dejstvuje je čitavo nebo, njegova pozornica vaseljena, a slušaoci svi angeli i ljudi podobni angelima, ili bar oni koji takvi žele da budu. Samo oni mogu razgovetno da čuju tu milozvučnost, da je ispolje u svojim delima i da budu upravo onakvi slušaoci kakvi bi trebalo da budu. Svi ostali su kao deca: iako slušaju, ne razumeju ono što čuju, i privlači ih samo zabava i dečje igre. Tako je i sa lakomislenim i rasipnim ljudima koji žive za bogatstvo, počasti i utrobu: iako ponekad slušaju šta im govore, na delu ne pokazuju ništa veliko i uzvišeno jer su se jednom za svagda prilepili za blato i prašinu. Ovog apostola okružuju višnje sile, diveći se lepoti njegove duše, razboru i krasoti njegove vrline, kojom je privukao i Samog Hrista i zadobio duhovnu blagodat. Podesivši svoju dušu slično milozvučnoj liri ukrašenoj dragim kamenjem i sa zlatnim žicama, dostigao je da kroz nju Duhom oglasi nešto veliko i uzvišeno.


25 kol 2012 19:53
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
2. Nećemo, dakle, slušati niti o ribaru, niti o sinu Zevedejevom, nego o onome koji poznaje dubine Božije, tj. o Duhu koji pokreće tu liru. On nam neće reći ništa ljudsko, i sve što bude govorio, dolaziće iz dubine Duha, od onih tajni koje čak ni angeli nisu znali pre nego što su se izvršile. I angeli su se zajedno sa nama, kroz glas Jovanov i kroz nas, naučili onome, što smo mi poznali. To je otkrio drugi apostol, kada je rekao: Da se kroz Crkvu sada obznani načalstvima i vlastima na nebesima mnogostruka mudrost Božija (Ef. 3; 10). Dakle, ako su to i načalstva, i vlasti, i heruvimi, i serafimi poznali kroz Crkvu, onda je očigledno da su se i oni veoma brižljivo bavili tom poukom. Na taj način smo i mi u velikoj meri počastvovani time što su i angeli zajedno sa nama naučili ono, što ranije nisu znali. Zasad, pak, neću govoriti o onome što su oni doznali od nas. I mi ćemo, dakle, sa svoje strane pokazati molčaljivu pobožnost, ne samo sada i ne samo onoga dana kad slušamo, nego tokom čitavog svog života, jer je svagda dobro da ga slušamo. Ako već želimo da znamo šta se dešava u carskim odajama, da znamo, na primer, šta radi ili šta preduzima car u pogledu svojih podanika, iako se to često ni najmanje ne odnosi na nas, zar onda nije neuporedivo poželjnije da slušamo šta je rekao Bog, a posebno kada nas se sve to tiče? Sve će nam to najtačnije reći apostol Jovan kao prijatelj Samog Cara nebeskog ili, bolje rečno, kao čovek iz kojeg govori On Sam, koji je od Njega slušao sve što je On slušao od Svog Oca. Sve što čuh od Oca Svojega objavih vama, govorio je On (Jn. 15; 15). Ako bismo iznenada ugledali nekoga kako silazi odozgo, sa nebeskih visina, i obećava da će nam sa tačnošću reći šta se tamo dešava, sigurno je da bismo se svi sabrali oko njega. Učinimo to i sada, jer upravo snishodi sa neba i sa nama sabeseduje ovaj sveti čovek. On nije od sveta, kao što kaže i Sam Hristos: Vi niste od sveta (Jn. 15; 19). U njemu se oglašava svagdapostojeći Utešitelj, i s takvom tačnošću zna Božije kao što čovečija duša u sebi zna svoje – to je Duh svetosti, Duh pravi, Duh vladajući, rukovoditelj ka nebesima, koji daje druge oči, sposobne da buduće vide kao sadašnje i koji nas udostojava da dok smo još u telu sozercavamo ono što je na nebesima. Dakle, tokom čitavog našeg života ukazivaćemo mu molčaljivu pažnju. Neka niko ovde ne ostane lenj, pospan i nečist. Preselimo se na nebesa, jer se on oglašava jedino tamo i jedino onima koji tamo obitavaju. Ako ostanemo na zemlji, nećemo otuda dobiti nikakvu značajnu korist. Jovanove reči ne odnose se na one koji neće da odustanu od zverskog života, upravo onako kao što se ni njega ne tiču ovdašnja dela. Grom pogađa naše duše, čak i ako je njegov zvuk beznačajan. Jovanov glas ne plaši verne nego ih, naprotiv, oslobađa od duševnog straha i pometnje, pogađajući samo demone i one koji ih služe. Da bismo videli kako on to njih pogađa, očuvajmo molčanije (bezmolvije), kako spoljašnje tako i ono unutrašnje, a osobito unutrašnje. Kakva je korist ako usta ćute dok se duša pomućuje i u njoj besni snažna bura? Ja tražim molčanije u duši, u pomislima, kao što zahtevam i brižljivo slušanje. Neka nas ne privlači niti strast ka bogatstvu niti ljubav prema slavi, niti sila gneva niti ustalasanost drugih strasti. Nemoguće je da neočišćen sluh na doličan način razume uzvišenost iskazanih reči, da dolično razume ili pozna silu tih strašnih i neizrecivih tajni, kao i svako dobro koje se sadrži u tim božanstvenim izrekama. Ako ne možemo da naučimo dobro da sviramo na liri ili citri ukoliko ka tome ne ustremimo vasceli um, kako onda da slušalac, koji sedi lakomislene duše, razume tajinstveni glas?
3. Tako nas i Hristos poučava: Ne dajte svetinje psima niti bacajte bisera svojih pred svinje (Mt. 7; 6). Biserom je nazvao same te izreke ? , iako su one daleko dragocenije od bisera i tako ih je nazvao samo zbog toga što mi nemamo ništa dragocenije od te stvari. Iz tog razloga Pismo često ima običaj da sladost reči poredi sa medom, ne zbog toga što bi takva bila njihova mera nego zato što ne poznajemo ništa slađe od meda. Da bi razumeo da one neuporedivo prevazilaze i dragocenost kamenja i sladost meda, poslušaj kako prorok govori o njima, ukazujući na njihovo prevashodstvo: Željeni većma od zlata i dragog kamenja mnogog, a slađi većma od meda i saća (Ps. 18; 11). To je, međutim, samo za zdrave, zbog čega prorok i dodaje: Jer sluga Tvoj čuva ih (st. 12). I na drugom mestu je, nazivajući ih slatkim, dodao: Kako su slatke grlu mome reči Tvoje (Ps. 118; 103). Izražavajući njihovo prevashodstvo, dodaje: Većma od meda i saća ustima mojim (st. 104), jer je on imao krepko duševno zdravlje. Tako im ni mi nećemo pristupati dok smo bolesni nego ćemo najpre isceliti dušu a zatim prihvatiti takvu hranu. Zbog toga i pravim ovako dugačak uvod, ne dotičući se još samih evanđelskih izreka, kako bi se svaki oslobodio svakog vida bolesti. Tako će mu se činiti kao da se uznosi na samo nebo, i neka se stoga tamo uznese čist, neka odbaci gnev, brige, žitejske nemire i sve ostale strasti. Onaj, ko prethodno na taj način ne očisti dušu, ne može otuda dobiti nikakvu značajniju korist. Neka mi niko ne govori da je do predstojećeg skupa ostalo malo vremena. Vasceli svoj život možete da promenite ne za pet dana nego u jednom jedinom trenutku. Reci mi da li postoji nešto gore od razbojnika i čovekoubice? Zar to nije krajnji stepen zla? Međutim, razbojnik se u jednom jedinom trenutku uzdigao na visinu vrline i prešao u sam raj, a da mu za to nisu bila potrebna ni mnoga dela, pa čak ni polovina dana; za to je bio dovoljan jedan minut. Prema tome, moguće je da se u trenutku promenimo i da od blata postanemo zlato. Budući da ni vrlina ni porok ne potiču od same naše prirode, ta promena je laka i nije izložena nikakvom nasilju. Ako hoćete da Me slušate, dobra zemaljska ješćete (Is. 1; 19). Vidiš li da je jedino htenje potrebno? To, međutim, nije uobičajeno htenje, kakvo je svojstveno mnogima, nego ono marljivo. Pouzdano znam da svi vi sada želite da se vinete na nebo. Potrebno je, međutim, da tu želju dokažete i samim delima. Trgovac koji želi da se obogati ne zaustavlja se samo na razmišljanju nego oprema lađu, sakuplja posadu, poziva kormilara, oprema lađu svim što je potrebno, pozajmljuje zlato, plovi po moru, odlazi u tuđu zemlju, preživljava mnoštvo opasnosti i čini sve ostalo, što je poznato moreplovcima. Tako smo i mi dužni da dokažemo svoju želju. I mi ovde plovimo, ali ne iz jedne zemlje u drugu, nego sa zemlje na nebo. Osposobimo svoje umove za upravljanje tako da nas uzdignu gore, i učinimo da mu kormilari budu poslušni. Opremimo pouzdanu lađu koju ne mogu da potope žitejske žalosti i nedaće, koja se ne nadima duhom nadmenosti, nego je lagana i hitra za plovidbu. Ako na taj način ustrojimo lađu, kormilara i posadu plovićemo uspešno i pridobiti istinskog kormilara – Sina Božijeg, Koji neće dopustiti da se naša lađa utopi u bezdanu nego će, čak i ako budu duvale hiljade vetrova, zapretiti i vetrovima i moru i umesto bure satvoriti veliku tišinu.


25 kol 2012 19:54
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
5. Pripremivši se na taj način, dođite na sledeći skup, ali samo ako želite da čujete nešto dušekorisno i da tu reč sačuvate u svom srcu. Neka niko ne bude sličan semenu što pada pored puta, na kamen ili u trnje (Lk. 8; 5, 12). Postanimo kao tek uzorane njive. Tada ćemo i mi, ako kod vas vidimo čistu zemlju, revnosno bacati seme. Ako vidimo da je gruba i kamenita, oprostite nam, ali nećemo se uzaludno truditi. Ako pak napustimo setvu i počnemo da čupamo trnje, opet će biti nerazborito da bacamo seme u neobrađenu zemlju. Onaj, koji se naslađuje takvim slušanjem ne sme da se pridružuje demonskoj trpezi: Šta ima pravednost s bezakonjem (2. Kor. 6; 14). Stajao si ovde, slušao si Jovana a kroz njega si slušao i učenje Duha, da bi nakon toga otišao da slušaš bludnice koje izgovaraju sramne reči ili da gledaš još sramnija dela koja se pokazuju na sceni, ili pak da posmatraš drske mladiće koji se tuku. Kako ti, oskrnavljen takvom nečistotom, možeš potpuno da se očistiš? Zbog čega bih, međutim, sav taj sram koji se tamo dešava, predstavljao po pojedinostima? Sve je tamo – smeh, sve je – stid, tamo su psovke, ruganje, doskočice, sve je razvrat i sve je propast. Unapred vam govorim o tome i objavljujem svima vama. Neka niko od onih, koji se naslađuju ovdašnjom trpezom, ne skrnavi svoju dušu tim pogubnim prizorima. Ma šta da se tamo govori ili radi, predstavlja satansku gordost. Znate li vi, koji ste se udostojili tajinstva (krštenja), kakva ste obećanja dali ili, bolje rečeno, u kakav ste zavet (savez) stupili sa Hristom, kada vas je On udostojio Svojih tajinstava? Šta ste pred Njim govorili? Šta ste Mu rekli o satanskoj gordosti? Kako ste se vi, odricanjem od satane i njegovih angela, odrekli i od sve njegove gordosti, i obećali da joj se više nećete priklanjati? Trebalo bi da se ozbiljno zabrinete da ne zaboravite tako velika obećanja i da ne učinite sebe nedostojnima takvih tajinstava. Zar ne vidiš da se na carskom dvoru na učešće u carskom savetu i među careve prijatelje pozivaju samo ljudi koji se nigde nisu spotakli i koji su dostojni poštovanja? Kod nas je došao izaslanik sa neba, izaslanik od Samoga Boga, da bi nam govorio o nekim važnim pitanjima. A vi, napustivši slušanje onoga, što on želi da nam preda i zbog čega je opunomoćen, sedite i slušate glumce! Kakvih je to munja dostojno, i kakvih gromova! Kao što se ne smemo pridruživati demonskoj trpezi, tako se ne smemo pridruživati ni slušanju demonskom, niti pak smemo u nečistoj odeždi pristupati svetloj trpezi koja obiluje tolikim blagom, trpezi koju je priugotovio Sam Bog. Njena sila je takva da ona odmah može da vaznese do neba, ali samo ukoliko budemo slušali čistog srca. Ne priliči, dakle, onome, ko se često oglašava božanstvenim rečima, da ostane u sadašnjem, niskom stanju, i potrebno je da se uznese i da uzleti u samu višnju postojbinu, gde će se naslađivati riznicama bezbrojnih dobara. Neka se svi mi udostojimo da ih dobijemo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista Kojem sa Ocem i Svetim Duhom neka je slava sada i uvek i u vekove vekova. Amin.


25 kol 2012 19:56
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
BESEDA DRUGA

U početku beše Reč (Logos) (1; 1)

Ako bi Jovan hteo da sam sa nama beseduje ili da nam govori nešto svoje, od samoga sebe, bilo bi potrebno da kažemo nešto o njegovom poreklu, otaxbini i vaspitanju. Međutim, kako ne govori on sam nego Bog kroz njega blagovesti ljudskom rodu, čini mi se da je suvišno i neumesno da to istražujemo. Uostalom, možda to i nije suvišno, nego je čak i veoma potrebno. Kada doznaš ko je bio on, odakle je i od koga potekao, kakav je bio sam po sebi i kad zatim začuješ njegov glas i vascelo njegovo mudroljublje, jasno ćeš videti da Evanđelje nije bila njegova vlastita tvorevina nego delo božanstvene sile koja je dejstvovala u njegovoj duši. Gde je, dakle, njegova otaxbina? On otaxbinu gotovo da nije ni imao: poticao je iz jednog ubogog sela, iz zemlje koja je u to vreme bila najprezrenija i u kojoj nije bilo ničeg dobrog.
Da bi ponizili Galileju, književnici su govorili: Ispitaj i vidi da prorok iz Galileje ne dolazi (Jn. 7; 52). Ponižava se i istiniti Izrailjac, jer govore: Iz Nazareta može li biti što dobro (Jn. 1; 46)? Budući iz takve zemlje, Jovan nije poticao iz nekog značajnog mesta u njoj, niti je tamo bio poznat po svom imenu. Njegov otac beše siromašni ribar, tako da je i svoju decu pripremio za taj zanat. Dobro znate da nijedan zanatlija neće svojevoljno učiniti sopstvenog sina naslednikom svog zanata, osim ukoliko ga na to ne primora krajnje siromaštvo, a posebno ako je njegov zanat neugledan. Niko nije siromašniji, prezreniji i neukiji od ribara; uostalom, i među njima je jedan viši a drugi niži. Apostol je i u tom pogledu zauzimao najniži stepen. On čak nije lovio ribu u moru, nego u jednom jezercetu. Kad se jednom prilikom obreo tamo zajedno s ocem i bratom Jakovom, s kojima je krpio poderane mreže – a što se takođe povezivalo s krajnjim siromaštvom – prizvao ga je Hristos. Što se tiče spoljašnjeg obrazovanja, iz svega ovoga može se zaključiti da je bio sasvim neobrazovan. O tome svedoči i Luka, kada kaže da on nije bio samo prost nego i nepismen čovek. Tako je moralo i biti: onaj, ko je bio toliko siromašan, nije se pojavljivao u narodu i nikada se nije družio sa znamenitim ljudima. Bavio se jedino ribolovom, a ako bi ponekad nekoga i sreo, onda je razgovarao s kupcima ribe i s kuvarima. Da li je u tom slučaju mogao da bude nešto više od beslovesne životinje? Kako da ne podražava bezglasnost samih riba? I eto, upravo taj ribar, koji je kružio oko jezera, mreža i riba, rodom iz Vitsaide Galilejske, sin siromašnog ribara i ubog do krajnjeg siromaštva, čovek prost i to na krajnjem stepenu prostote, koji nije izučavao nauke ni pre ni posle susreta sa Hristom, obraća se nama. Doznajmo o čemu će s nama besediti. Možda o onome što je na njivama? Ili o onome što je u rekama? Možda o trgovini ribom? Neko bi možda i očekivao da to čuje od ribara. Ne plašite se, jer nećemo čuti ništa slično tome. Čućemo ono što je na nebesima i što niko pre njega nije znao. On nam donosi tako uzvišene dogme, tako prevashodna pravila života i takvu mudrost kakva je moguća samo za onoga koji oglašava iz samih dubina Duha, i oglašava tako, kao da je upravo došao sa samih nebesa. Kao što sam već rekao, to nisu mogli da znaju ni svi oni koji žive na nebesima. Reci mi, da li je to svojstveno ribaru? Da li je svojstveno besedniku, sofisti filosofu ili, uopšte, svakome ko je izučio spoljašnju mudrost? Nije. Običnom ljudskom duhu je nemoguće da tako mudruje (filosofira) o višnjem, besmrtnom i blaženom Suštastvu, o Njemu najbližim silama, o besmrtnosti i beskonačnom životu, o prirodi smrtnih tela koja će kasnije postati besmrtna, o budućem sudu i kazni, o predstojećim odgovorima za reči i dela, za misli i osećanja, kao što mu je nemoguće i da zna šta je čovek, a šta svet, šta je čovek po suštini a šta samo izgleda kao čovek iako to u stvari nije, šta je porok i šta je vrlina.


25 kol 2012 20:01
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
2. Neka od tih pitanja istraživali su Platonovi i Pitagorini učenici, dok ostale filosofe nije vredno ni da pominjemo, jer su do tog stepena postali smešni. Međutim, upravo su oni među Jelinima uživali najveće poštovanje i bili smatrani predvodnicima te nauke. Oni su, između ostalog, napisali i ponešto u vezi s građanskim životom i zakonima. I oni su se, međutim, na svoju sramotu pokazali kao smešna deca. Oni su uvodili žene zajedničke za sve, iskrivljavali sam život, povređivali čestitost braka, ozakonili još mnogo toga dostojnog smeha, i na taj način proveli su čitav svoj život. Što se tiče duše, o njoj su ostavili najsramnije učenje. Govorili su da ljudske duše postaju muve, komarci i drveće; tvrdili su da je i Sam Bog duša i izmišljali mnoge druge besmislice. To, međutim, nije jedino što je dostojno osude, jer kod njih postoji i ogromno more zaključaka. Kao što more nosi tamo–amo, ni oni se nikad nisu zaustavljali na jednom predmetu, jer su o svemu govorili na osnovu netačnih i nepouzdanih umovanja. Ovaj ribar, međutim, nije takav. On sve izgovara s tačnošću i, kao da stoji na kamenu, nikada ne ide stranputicom. On se udostojio da pronikne u najnepristupačnije tajne i, budući da je u njemu govorio sam Gospod, nije bio podložan nikakvim ljudskim slabostima. Kao ljudi koji se ni u snu nisu udostojili da uđu u carske odaje, nego su ostajali izvan njih, na trgovima i u gomili naroda, i koji su samo na osnovu sopstvenih rasuđivanja nagađali o nevidljivim stvarima, ti filosofi su padali u velike zablude kada su hteli da rasuđuju o neizrecivom. U tim zabludama su se, kao slepi i pijani, čak i prepirali jedni s drugima i ne samo da su protivurečili jedan drugome nego često i samima sebi, neprestano menjajući svoje mišljenje o jednim te istim stvarima. Ovaj neuki, prosti žitelj Vitsaide, bio je sin Zevedejev. Mada bi se Jelini hiljadu puta nasmejali nad grubošću tih imena, ja ću ih baš zato izgovarati sa još većom odvažnošću jer, ukoliko se taj narod čini grubljim i nesrodnijim jelinskom obrazovanju, utoliko se slavnijim pokazuje naše učenje. Kada neobrazovan i neuk čovek obznanjuje ono, što nikada i niko od ljudi na zemlji nije znao, i ne samo da obznanjuje nego i ubeđuje u to, onda i samo njegovo obznanjivanje predstavlja veliko čudo. A ako on, povrh toga, daje i drugi, važniji dokaz bogonadahnutosti svojih reči, a to je činjenica da on svoje slušaoce u svako doba ubeđuje, ko se onda neće zadiviti sili koja u njemu obitava? To, kao što sam već rekao, služi kao najveći dokaz da on ne poučava sam od sebe. Taj neobrazovani čovek je Evanđeljem koje je napisao obuhvatio čitavu vaseljenu dok je telom obitavao u Aziji, gde su u drevnosti filosofirali svi, koji su pripadali jelinskim školama. Tamo je on bio strašan za demone i blistao je među neprijateljima, uništavajući njihovu tamu i rušeći demonska utvrđenja. Svojom dušom preselio se u drugu zemlju, dostojnu onoga koji je izvršio takva dela. Sva jelinska dela su iskorenjena i iščezla, dok njegova dela sa svakim danom postaju sve slavnija i slavnija. Od onog vremena, kad se javio on a zajedno s njim i ostali ribari, zamuklo je učenje Platona i Pitagore, koje su dotle smatrali nadmoćnim. Danas je mnogo onih koji ne znaju čak ni njihova imena iako je, kako kažu, Platon i sa carevima besedio, dolazeći na njihov poziv. Imao je mnogo istomišljenika, a putovao je i na Siciliju. Stigavši u Veliku Grčku?, Pitagora je ovde pokazao mnoge čarobnjačke veštine. Razgovor sa volovima (a kažu da je i to činio) nije bio ništa drugo nego čarobnjaštvo. To je posebno očigledno iz toga što, razgovarajući na taj način sa beslovesnima, on ne samo da nije donosio nikakvu korist čovečanstvu, nego mu je i mnogo naškodio. Ljudska priroda je, naravno, sposobnija za izučavanje filosofije ali on je, kako kažu, uz pomoć čarobnjaštva razgovarao s volovima i orlovima. On nije od nerazumne prirode stvarao razumnu (čoveku to nije ni moguće), nego je svojim čarobnjaštvom samo obmanjivao nerazborite. Ne pokušavajući da ljude nauči nečemu korisnom, on im je govorio da je sasvim svejedno da li čovek jede bob ili glave svojih roditelja, dok je svoje sledbenike uveravao da je duša njihovog učitelja ponekad bivala drvo, ponekad devojka a ponekad riba. Zar onda nije pravedno što je sve to uništeno i što je potpuno iščezlo? Međutim, nije takvo učenje ovog prostog i neukog čoveka. Naprotiv, i Sirijci, i Egipćani, i Indijci, i Persijanci, i Etiopljani i još mnogi drugi neobrazovani narodi, naučili su da filosofiraju onda, kada su učenje koje je on predao, preveli na sopstveni jezik.


25 kol 2012 20:02
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
3. Nisam, dakle, uzaludno rekao da je za njega čitava vaseljena bila pozornica. On nije napuštao one koji su mu po prirodi bili slični, i nije se beskorisno trudio nad prirodom beslovesnih, što je predstavljalo delo prekomernog slavoljublja i krajnjeg bezumlja. Budući čist od te strasti kao i od svih ostalih, starao se samo o onom jednom, odnosno da se čitava vaseljena nauči nečemu korisnom, što može da je uznese sa zemlje na nebo. On zbog toga svoje učenje nije obavijao nekim mrakom i tamom, kao što su činili oni filosofi, koji su nejasnoćom učenja, kao nekom zavesom, skrivali zlo sadržano u njegovoj suštini. Njegove dogme jasnije su od sunčevih luča, i zbog toga su dostupne svim ljudima u vaseljeni. Onima, koji su dolazili kod njega, nije zapovedao da ćute tokom pet godina, kao što je činio Pitagora. Nije poučavao tako, kao da pred njim sedi bezosećajno kamenje, i nije praznoslovio, određujući sve brojevima. Odbacivši svu tu satansku mrskost i pogibelj, svojim rečima je dao takvu razumljivost da je sve, što je rekao, jasno ne samo razumnim ljudima, nego i ženama i mladima. Bio je uveren da je njegovo učenje istinito i korisno za sve koji ga budu slušali, a o čemu su posvedočila sva potonja vremena. On je sebi privukao čitavu vaseljenu i, nakon što smo saslušali njegove propovedi, oslobodio naš život od svake tuđe izmišljotine. Zbog toga bismo i mi, koji smo ga slušali, radije dali svoje živote nego da se lišimo dogmi koje nam je predao. Odatle, kao i iz svega drugog, jasno je da u njegovom učenju nema ničega ljudskog i da su pouke, koje su kroz tu božanstvenu dušu došle i do nas, božanstvene i nebeske. Kod njega nećemo naći niti razmetljive reči niti izveštačenost govora, niti suvišne i beskorisne ukrase i sjedinjenja imena i reči što je, uostalom, tuđe svakom mudroljublju. Naprotiv, videćemo tu nesavladivu, božanstvenu silu, nepobedivu čvrstinu istinskih dogmi, sjedinjenje nebrojenih dobara. Izveštačenost bi bila suvišna u propovedanju Evanđelja. Ona je svojstvena sofistima ili bolje rečeno, nije čak ni sofistima nego nerazumnoj deci. I sam njihov filosof (Platon) pokazuje da se njegov učitelj stideo tog umeća i da je svojim sudijama govorio da će od njega čuti reči izgovorene prosto i jednostavno, neukrašene frazama i nenakićene imenicama i izrazima jer, govorio je on, ne bi dolikovalo meni, uvaženi ljudi, da u tom dobu sastavljam dečje reči i da s njima izlazim pred vas. Međutim, pogledaj kako je to bilo smešno! Ono, što je njegov učitelj najviše izbegavao kao dečje reči, oni su upravo najviše zahtevali! Oni su se u svim slučajevima rukovodili slavoljubljem. U Platonu nema ničeg čudnog, osim ovog jednog. Slično kao što, otvorivši spolja okrečene grobove, vidiš da su prepuni truleži, smrada i gnilih kostiju, tako i u mnenjima tog filosofa, ako im svučeš kitnjasto izražavanje, vidiš mnogo gnusobe, posebno kada filosofira o duši, bez mere je uznoseći i ponižavajući. To je đavolsko lukavstvo: ni u čemu ne očuvati umerenost nego odvlačenjem u suprotne krajnosti voditi u zabludu. On ponekad govori da je duša pričasna božanskom suštastvu a zatim, pošto ju je tako neumereno i bezbožno uzvisio, ponižava je drugom krajnošću, uvodeći je u svinje, magarce i druge, još gore životinje. Međutim, dovoljno smo, pa čak i prekomerno govorili o tome. Ako bi se od njih mogli naučiti bilo čemu korisnom, trebalo bi da se više njima bavimo. Kako je bilo nužno samo da se pokažu njihove sramne i smešne strane, onda je i ovo što smo rekli više nego što je potrebno. Napuštajući njihove basne, pristupimo našim dogmama koje su nam sa nebesa donela usta ovog ribara i koje nemaju ništa svetsko. Razmatraćemo njegove izreke i pri tom ćemo vam i sada napomenuti ono, na šta smo vas prizivali na početku, odnosno da pomno saslušate naše reči. Čime, dakle, Evanđelista započinje svoje kazivanje? U početku beše Logos (Reč), i Logos (Reč) beše u Boga. Da li u toj izreci vidiš svu njenu odvažnost i silu? Kako on to obznanjuje, nimalo se ne kolebajući, ne ograničavajući se dosetkama, nego sve govoreći pozitivno? Svojstvo učitelja je da se ne koleba u onome što govori. Ako je nekome, ko želi da poučava druge, potreban čovek koji će podržavati njega samog, onda bi bilo pravedno da takav bude učenik a ne učitelj. Ako pak neko kaže: zbog čega je Evanđelista, napustivši prvi Uzrok, odmah počeo da besedi sa nama o drugom, mi ćemo odbiti da govorimo o prvom i drugom. Božanstvo je iznad broja i redosleda u vremenu. Zbog toga i odbijamo da govorimo na taj način, nego ispovedamo Oca samobitnog i Sina od Oca rođenog.


25 kol 2012 20:03
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
4. Ti, dakle, kažeš: zbog čega Evanđelista ostavlja Oca i počinje da govori o Sinu? Zbog toga što su Oca svi priznavali, ako ne kao Oca, a ono kao Boga. Jedinorodnog, međutim, nisu znali. Zbog toga je Evanđelista sasvim pravedno pohitao da odmah, na samom početku, izloži poznanje o Njemu za one, koji Ga nisu znali. Uostalom, on u tim rečima nije prećutao o Ocu. Obrati pažnju na njihov duhovni smisao. On je znao da su ljudi od iskona i pre svega priznavali i poštovali Boga. Zbog toga najpre i govori o postojanju Sina: u početku, a zatim Ga naziva i Bogom, iako ne onako kao Platon, koji je jednog nazivao umom a drugog dušom. To je strano božanstvenoj i besmrtnoj prirodi. Ona nema ništa zajedničko sa nama i sasvim je daleko od opštenja sa tvari – mislim na suštinu a ne na dejstva. Evanđelista Ga zato i naziva Logosom (Rečju). Nameravajući da uveri ljude da je taj Logos jedinorodni Sin Božiji, evanđelista unapred naziva Sina Logosom (Rečju) kako niko ovde ne bi pretpostavio strasno rođenje. Time on poništava svako zlo podozrenje i pokazuje i da je On od Oca Sin i da je rođen bestrasno. Vidiš li da, kao što sam rekao, u rečima o Sinu nije prećutao o Ocu? Nemoj se čuditi ukoliko ova objašnjenja nisu dovoljna za potpuno razumevanje ovog predmeta: mi sada govorimo o Bogu, o Kojem se ne može ni govoriti ni misliti kako dolikuje. Zbog toga Evanđelista nigde i ne upotrebljava reč "suština", jer je nemoguće reći šta je Bog po Svojoj suštini, i svagda nam Ga pokazuje samo u Njegovom dejstvu (energiji). Tako vidimo da se taj Logos (Reč) ubrzo potom naziva svetlošću, da bi se nakon toga ta svetlost nazvala životom. On Ga, uostalom, nije tako nazivao samo iz jednog razloga nego i zbog toga što je trebalo da nam Logos blagovesti o Ocu. Sve što čuh od Oca Svojega, objavih vam (Jn. 15; 15). On Ga istovremeno naziva i svetlošću i životom, jer nam je On darovao svetlost znanja, a otuda i život. Uopšte ne postoji jedno takvo ime, kao što ne postoje ni dva, ni tri niti više imena, koja bi bila dovoljna da izraze ono što se tiče Božanstva. I pored toga, poželjno bi bilo da se makar i pomoću mnogo imena, makar i nedovoljno jasno, izobraze Njegova svojstva (osobine). Evanđelista Ga nije jednostavno nazvao Logosom nego je dodao član (grč. ???????), razlikujući Ga i time od svakog drugog suštastva. Vidiš li da nisam uzaludno govorio da nam se taj Evanđelista oglašava sa nebesa? Pogledaj gde je ovoga časa, na samom početku, uzleteo, i uzdigao dušu i um svojih slušalaca. Postavivši je iznad svega čuvstvenog, iznad zemlje, iznad mora i iznad neba, on je uznosi čak i iznad angela, iznad višnjih heruvima i serafima, iznad prestola, načala, vlasti i, uopšte, ubeđuje je da se uzdigne iznad svega stvorenog. I kad nas je već uzneo na takvu visinu, zar je mogao tu da nas zaustavi? Kada bi čoveka, koji stoji na morskoj obali i posmatra grad, obalu i pristanište, neko doveo na samu sredinu mora i time ga konačno udaljio od prethodnog prizora, ni na čemu ne bi mogao da zaustavi njegov pogled, jer bi on lutao po neizmernom vidnom prostranstvu. Slično tome, i Evanđelista, koji nas je uzdigao iznad svake tvari i ustremio ka večnosti koja joj je (tvari) prethodila, primorava naš pogled da se uzdiže, ne dopuštajući mu da u visini dosegne bilo kakav kraj, budući da tamo kraj i ne postoji. Ushodeći ka početku, razum se pita kakav je to početak? Zatim, kada susretne beše koje uvek predupređuje njegovu misao, ne nalazi gde bi zaustavio svoju pomisao nego, naprežući pogled i nemajući mogućnost da ga negde zaustavi, ulaže napor i opet se okreće dole. Izraz U početku beše ne označava ništa drugo nego svagdapostojeće i bezgranično biće. Vidiš li da istinska filosofija (mudroljublje, ljubomudrije) i božanstvene dogme nisu onakvi kao kod Jelina, koji uvek pretpostavljaju vreme i smatraju da su neki bogovi stariji, a neki mlađi? Kod nas se ne može pronaći ništa slično. Ako Bog jeste kao što uistinu jeste, onda pre Njega ne postoji ništa. Ako je on Tvorac svega, onda je On i pre svega. Ako je On Vladika i Gospod svega, onda je sve posle Njega, i tvorevine i vekovi. Hteo sam da iznesem i druga rasuđivanja, ali se vaša misao možda zamorila? Zbog toga ću zaćutati, nakon što iznesem još nekoliko pouka koje vam mogu koristiti kako za već izložene besede, tako i za one buduće. Kakve su to pouke? Znam da su se mnogi već zamorili usled dugotrajnosti besede. Međutim, to se dešava onda, kada je duša opterećena mnogim žitejskim brigama. Vid koji je čist i jasan biva oštar i ne zamara se, i lako posmatra čak i najsitnije predmete. Međutim, čim neka rđava vlaga sa glave iskapa na lice ili ako se odozdo podiže dim ili para, pred zenicom kao da se stvara gust oblak, koji ne dopušta da se jasno vide čak ni najkrupniji predmeti. Tako se obično događa i sa dušom. Kad je očišćena i kad u sebi nema nikakvih strasti koje bi je pomutile, tad pronicljivo vidi sve što treba da posmatra. Međutim, kada ona (duša), pomućena strastima, izgubi svoju odvažnost, postaje nesposobna za bilo šta uzvišeno, brzo se zamara i pada, priklanja se dremežu i lenjosti, gubeći iz vida ono što bi moglo pomoći njenoj vrlini i vrlinskom životu, i ne okreće joj se (vrlini) s revnošću.


25 kol 2012 20:04
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
5. Da vam se to ne bi dogodilo (a ja ću vam to stalno savetovati), ukrepite svoj duh, da ne biste čuli one reči, koje je Pavle izgovorio verujućim Jevrejima. I njima bi, prema njegovim rečima, trebalo mnogo govoriti, ali je teško objasniti (Jevr. 5; 11) ne zato što je beseda takva po svojoj suštini, nego zato što ste postali nemarni za slušanje. Bolesnog i slabog kratka beseda zamara isto kao i dugačka, a jasne i lako razumljive stvari smatra teško shvatljivim. Neka ovde ne bude ničega sličnog i neka svako, odloživši ovosvetske brige, obrati pažnju na pouku. Kada slušaoca obuzme strast za bogatstvom, nemoguće je da ga na sličan način zanima i slušanje pouke. Budući sama po sebi jedinstvena, duša ne može da primi u sebe mnoštvo želja, nego jedna želja potiskuje drugu. Duša na taj način kao da biva podrivena i postaje sve slabija. Međutim, ukoliko neka želja preovlađuje, ona sve okreće u svoju korist. Tako se obično događa i sa decom. Kad neko ima samo jedno dete, onda u najvećoj meri ljubi to jedno; kada pak postane otac mnoge dece, onda i njegova naklonjenost prema njima, budući da se razdelila, postaje slabija. Ako se tako dešava tamo, gde postoji prirodni nagon i sila, i gde su oni koji se vole međusobno srodni, šta onda da kažemo o proizvoljnoj sklonosti i privrženosti, a posebno ako su oblici ljubavi neposredno protivni jedan drugom? Ljubav prema bogatstvu protivna je ljubavi prema poukama. Ulazeći ovamo, mi ushodimo na nebo, i pri tom ne mislim na mesto, nego na duševno raspoloženje. Nama je moguće da, nalazeći se na zemlji, budemo na nebu, da sozercavamo tamošnje stvari i slušamo reči kakve se tamo izgovaraju. Dakle, niko na nebo ne donosi ništa zemaljsko. Neka niko, ko stoji ovde, ne brine o domaćim poslovima. Otuda sledi da bi korist, koju smo ovde zadobili, trebalo da prenesemo u kuću i na tržnicu i da je i tamo sačuvamo, a ne da ovo mesto ispunjavamo brigama svojstvenim domu i tržnici. Zbog toga i mi pristupamo učiteljskoj katedri, kako bismo ovde očistili nečistotu koja nam je došla spolja. Ako i usred te male pouke mi hoćemo da se skrnavimo uzgrednim rečima i delima, onda je bolje da je ne započinjemo. Neka se u crkvi niko ne brine o domaćim poslovima; naprotiv, neka i kod kuće razmišlja o predmetima crkvenog učenja. Neka nam oni budu prevashodniji od svega ostalog, budući da se odnose na dušu, dok se domaći poslovi odnose na telo ili, bolje rečeno, ovdašnje pouke korisne su i za dušu i za telo. Neka one budu najvažnija stvar, a sve ostalo neka bude sporedno. One pripadaju i sadašnjem i budućem životu, a spoljašnja dela ni jednom ni drugom, ukoliko se ne postave po pravilima, zasnovanim na onom prvom. Jedino ovde možemo da naučimo ne samo šta ćemo biti posle ovog života i kako ćemo tada živeti, nego i kako da usmerimo ovdašnji život. Ovaj dom je duhovno lečilište, podignuto zato da bismo u njemu isceljivali one rane koje smo dobili napolju (u svetu), a ne zato da bismo odavde izlazili sa novim ranama. Ako ne budemo slušali ono što nam govori Duh Sveti, ne samo da se nećemo očistiti od pređašnjih rana nego ćemo dobiti i nove (rane). Sa najvećom pažnjom usredsredićemo se na ovu knjigu, koju sad otvaramo pred sobom. Ukoliko sad brižljivo razmotrimo sve njene početne i osnovne izreke, kasnije nam neće biti potrebno mnogo truda (na njenom izučavanju). Ako se malo potrudimo u početku kasnije ćemo, prema Pavlovim rečima, biti u stanju i da druge poučavamo. Apostol Jovan je veoma uzvišen i obiluje mnogim dogmama. O njima besedi više nego o bilo čemu drugom, i zato ga nećemo samo letimično slušati. Zato ćemo i mi malo protumačiti Evanđelje, da bismo sve razumeli i da ništa ne bismo zaboravili. Plašimo se da ne budemo krivi pred onim glasom koji je rekao: Da nisam došao i govorio im, greha ne bi imali (Jn. 15; 22). U kakvoj ćemo prednosti biti nad onima koji nisu ni slušali (evanđelje) ako nakon slušanja odemo kući ništa nemajući i jedino se diveći izgovorenim rečima? Dajte nam da sejemo po dobroj zemlji, dajte nam ono što će nas još više podstaći na setvu. Ako neko u sebi nosi trnje, neka se rasplamsa oganj Duha Svetoga; ako je nečije srce grubo i jogunasto, neka, koristeći taj isti oganj, postane meko i savitljivo. Ako nekoga, ko se nalazi pored puta, gaze najrazličitije pomisli, neka uđe u unutrašnja čuvstva i neka ne opšti s onima koji žele da uđu unutra i da ga opljačkaju. Tad ćemo videti da su vaše njive plodne. Ako se na taj način budemo brinuli o sebi i ako se trudoljubivo posvetimo ovom duhovnom sabesedovanju, tada ćemo, iako ne odmah nego postepeno, uspeti da se oslobodimo svega žitejskog. Bićemo pažljivi, da i o nama ne bi rekli: Kao aspide gluve koje začepljuju svoje uši (Ps. 57; 5). Kaži mi, čime se takav slušalac razlikuje od zveri? Zar nije beslovesniji od svega beslovesnog onaj, ko je nemaran kada govori Bog? Ako "biti čovek" znači ugoditi Bogu, šta su drugo nego zveri oni, koji neće da slušaju čak ni o tome kako da to izvrše? Razmisli koliko je to zlo! Hristos je hteo da nas od ljudi načini ravnoangelnima, a mi same sebe od ljudi pretvaramo u zveri! Robovati utrobi, biti obuzet strašću bogatstva, gneviti se, zlostavljati i nogama gaziti druge nije svojstveno ljudima nego zverima. Uostalom, svaka zver ima, da tako kažemo, svoju posebnu strast, koja je uz to i prirodna, dok se čovek, zbacivši sa sebe vlast razuma i odvojivši se od života po Bogu, prepušta svakakvim strastima i ne postaje samo zver nego neko mnogoliko i raznorodno čudovište, pri čemu opravdanje za sebe ne može da nađe u samoj svojoj prirodi. Svako zlo potiče od samovolje i slobodnih namera. Neka se ne dogodi da bilo kad pomislimo nešto takvo o Crkvi Hristovoj! O vama imamo mnogo bolje mišljenje i nadamo se vašem spasenju. Međutim, ukoliko smo više uvereni u to, utoliko vas manje možemo ostaviti bez upozorenja, kako bi, uzdigavši se do samog vrha vrlina, zajedno sa vama zadobili obećana blaga, i neka ih se svi mi udostojimo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Kojeg i sa Kojim neka je slava Ocu i Svetome Duhu u vekove vekova. Amin.


25 kol 2012 20:05
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
BESEDA TREĆA

U početku beše Logos (Jn. 1; 1)

1. Suvišno bi bilo da vas sada ubeđujem da pažljivo slušate. Vi ste već požurili da to pokažete i na delu. Ovo okupljanje, ovo stajanje napregnute pažnje, ta užurbanost i potiskivanje jednih drugima da bi se zauzelo što bliže mesto, odakle ćete razgovetnije moći da čujete moj glas, želja da, bez obzira na stešnjenost, ostanete ovde dok se ne okonča duhovni prizor, aplauzi i uzvici odobravanja – sve to svedoči o vašoj duševnoj toplini i usrdnosti za slušanje. Zbog toga će biti suvišno da vam savetujem da slušate, i neophodno je samo da vas posavetujem da u sebi uvek sačuvate takvu usrdnost, ne samo da biste je ovde pokazali nego da biste i kod kuće, muževi sa ženama i očevi sa decom, razgovarali o tome. Neka jedni prenose drugima, neka se jedni kod drugih raspituju, i neka svi jedni drugima ukazuju tu dobru pomoć. Neka mi niko ne kaže da o tome ne bi trebalo da govorite sa decom.
Ne samo da bi trebalo da govorite, nego bi samo o tome i trebalo da govorite, i samo bi o tom jednom trebalo da brinete. Međutim, ja vam zbog vaše slabosti ne govorim o tome i ne udaljujem decu od uzgrednih zanimanja, kao što ni vas ne udaljujem od javnih poslova. Jedino smatram da bi bilo pravedno da jedan od sedam dana u sedmici bude posvećen našem zajedničkom Gospodu. Neumesno je, u stvari, da svojim slugama naređujemo da nam sve vreme služe, a da mi sami ni najmanje vremena ne posvećujemo Gospodu, pri čemu naše služenje Njemu ništa ne doprinosi (jer Bogu ništa nije potrebno) i koristi jedino nama samima! Kada decu vodite u pozorište, onda vas u tome ne sprečava niti učenje niti bilo šta drugo. Međutim, kad je potrebno da se okupimo i da zadobijemo neku duševnu korist, vi to nazivate neradom. Kako da ne razgnevite Boga, kada u svemu drugom podučavate svoju decu i za to imate vremena, dok njihovo bavljenje delom Božijim smatrate teškim i nepravovremenim za decu?
2. Ne, nije tako, braćo! Tom uzrastu su prevashodno potrebne takve lekcije! Nežni (dečji) uzrast brzo usvaja ono što mu se govori i, kao pečat u vosak, u duše dečje utiskuje se ono što slušaju. Njihov život, međutim, već tada počinje da se priklanja ili ka poroku ili ka vrlini. Zbog toga, ako ih na samom početku ili, da tako kažemo, na samom pragu, udaljimo od poroka i usmerimo na pravi put, on će im u budućnosti postati kao navika i deo prirode. Tada se više neće lako i po svojoj volji priklanjati rđavom, jer će ih navika privlačiti ka dobrim delima. U tom slučaju ćemo ih smatrati dostojnijim poštovanja i od samih staraca, a i za građanske poslove će biti korisniji, jer će još u mladosti ispoljavati osobine staraca. Kao što sam i ranije govorio, nemoguće je da oni, koji su se naslađivali takvim slušanjem (Evanđelja) i koji su obratili pažnju na takvog apostola, odu odavde ne zadobivši nikakvo veliko, istinsko blago, bez obzira da li je za tom trpezom bio muž, žena ili dete. Ako zveri navikavamo na svoje reči i na taj način ih krotimo, zar onda nije daleko bolje što kroz duhovne pouke možemo da popravimo ljude, pogotovu što tamo i ovde postoji velika razlika, kako među lekovima, tako i među onima koje lečimo? Grubost koja je u nama nije ista kao ona, koja je u zverima, jer (grubost) u njima zavisi od prirode, a u nama od volje. Ni sila reči nije istovetna: tamo ona proističe iz ljudske misli, a ovde od sile i blagodati Duha. Neka onaj, koji očajava nad samim sobom, pomisli na kroćenje zveri i nikada neće pasti u očajanje. Neka svagda dolazi u ovo lečilište, neka svagda sluša zakone Duha i neka, vrativši se kući, ono što je čuo zapiše u svoje srce. Na taj način, on će biti u dobroj nadi i u sigurnosti, osećajući stvarni napredak. Čim vidi da je u duši zapisan zakon Božiji i da je srce postalo tablica tog zakona, đavo više neće pristupati. Tamo, gde su carska pismena, i to ne urezana u bakarni stub nego Duhom Svetim utisnuta u bogoljubivo srce i blistava od blagodati, on ne može ni da pogleda, i beži daleko odatle. Za njega i za pomisli na koje on nagovara ne postoji ništa strašnije nego što je misao obuzeta božanstvenim stvarima i duša koja usrdno pritiče tom izvoru. Takvu (dušu) ne može niti da ražalosti nešto u sadašnjosti, makar to bilo i neugodno, niti nešto ugodno može da je pogordi. I kad se nađe u buri i ustalasanosti, ona će se naslađivati tišinom.


26 kol 2012 10:46
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
2. Naša pometnja ne potiče od prirode stvari nego od slabosti našeg duha. Ako bismo tom stradanju bili izloženi usled okolnosti, onda bi svi ljudi morali da ga dožive, budući da svi mi plivamo po jednom istom moru, na kojem je nemoguće izbeći talase i buru. Ako pak postoje ljudi koji ostaju izvan bure i ustalasanosti mora, onda je očigledno da buru ne prave okolnosti nego stanje našeg duha. Prema tome, ako ustrojimo dušu tako, da ona sve lako podnese, onda za nas neće postojati ni bura ni potop, nego će svagda vladati ugodna tišina. Iako sam sebi naložio da ništa slično ne govorim, ni sam ne znam kako me privukla ova pouka. Oprostite mi zbog moje mnogoglagoljivosti. Plašim se, uistinu se plašim, da ne oslabi vaša sadašnja usrdnost. Ako bih bio siguran u to, ne bih vam sada govorio ništa slično. Usrdnost može da nam olakša svako delo. Vreme, je međutim, da se pozabavimo onim, što nam danas predstoji, kako ne biste umorni izašli na borilište. Predstoji nam borba protiv neprijatelja istine, protiv onih koji sve smišljaju samo da bi poništili slavu Sina Božijeg ili, bolje rečeno, svoju sopstvenu. Slava Sina Božijeg je svagda takva, kakva jeste i nikako se ne može umanjiti klevetničkim jezikom. Oni, međutim, koji nastoje da unize Onoga, Kojem se, kako kažu, klanjaju?, pokrivaju svoja lica bezbožništvom, a duše izlažu kazni. Šta, dakle, oni govore, kada mi ovako rasuđujemo? Govore da rečenica: U početku beše Logos još uvek neposredno ne dokazuje večnost (Sina), jer je to isto rečeno i o nebu i o zemlji (1. Mojs. 1; 1). O, bestidnosti i bezbožništvo! Ja s tobom besedim o Bogu, a ti mi ukazuješ na zemlju i ljude potekle od zemlje! Na taj način, ako se Hristos naziva Sinom Božijim i Bogom, i čovek se naziva sinom Božijim i bogom, kao na primer u Ps. 81; 5: Bogovi ste i sinovi Višnjega svi. Zar ćeš se ti s Jedinorodnim nadmetati u sinovstvu i reći da u tom pogledu On nema nikakvo preimućstvo u odnosu na tebe? Nipošto, kažeš ti. Međutim, ti upravo to činiš, iako to ne iskazuješ rečima. Na koji način? Ti tvrdiš, da i ti učestvuješ u usinovljenju po blagodati a i On takođe. Ako tvrdiš da On nije Sin po prirodi, samim tim ne izražavaš ništa drugo nego da je On Sin po blagodati. Uostalom, razmotrimo i dokaze koje nam navode. U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše nevidljiva i neustrojena (neuređena, pusta) (1. Mojs. 1; 1). Takođe i ovo: Beše jedan čovek iz Ramatajim Sofima (1. Sam. 1; 1). Eto dokaza koje oni smatraju čvrstima! I zaista, oni su čvrsti, ali u dokazivanju ispravnosti dogmi koje smo mi utvrdili! Međutim, za podržavanje jeretičke hule ništa ne može biti slabije od tih dokaza. Reci mi, šta zajedničko imaju reči stvori i beše? Ili, šta je zajedničko Bogu i čoveku? Zbog čega mešaš ono, što se ne može pomešati, slivaš ono što je razdeljeno i od gornjeg činiš donje? Na ovom mestu reč beše sama po sebi ne označava večnost, nego tek u jedinstvu s ostalim rečima: U početku beše i Logos beše. Slično kao što izraz koji jeste, primenjen na čoveka ukazuje samo na sadašnje vreme, dok primenjen na Boga označava večnost, tako i izraz beše, kada govorimo o našoj prirodi, označava vreme koje je za nas prošlo, odnosno određenu vremensku granicu. Međutim, kada govorimo o Bogu, on izražava večnost. Dakle, kada slušamo o zemlji i čoveku, ne bi trebalo da o njima pretpostavljamo ništa više od onoga, što je svojstveno stvorenoj prirodi. Sve što je stvoreno, ma šta da je to, nastalo je u vremenu ili u određenim vremenskim granicama. Sin Božiji ne samo da je iznad svakog vremena nego i iznad svih vekova. On je njihov Tvorac i Sazdatelj. Kroz Njega je i vekove stvorio, kaže apostol (Jevr. 1; 2). Razume se da Tvorac postoji pre Svojih stvorenja. Međutim, budući da su neki u toj meri bezosećajni da i posle toga imaju visoko mišljenje o svom dostojanstvu, reč Božija pomoću izraza stvori i čovek beše predupređuje takvu misao slušalaca i poništava svaku bestidnost. Sve što je stvoreno, kako zemlja tako i nebo, stvoreno je u vremenu i ima svoj vremenski početak. U njima ne postoji ništa bespočetno, jer je sve to prizvano u biće u određenom vremenu. Dakle, kada čuješ reči: stvori zemlju i čovek beše, uzaludno ćeš praznosloviti i plesti samo beskorisno buncanje. Reći ću ti i nešto više. Šta je to? Čak i da je o zemlji rečeno: u početku beše zemlja, a o čoveku: u početku beše čovek, ni u tom slučaju ne bi trebalo da o njima pretpostavljamo ništa više od onoga, što sada o njima znamo. Već i same imenice "zemlja" ili "čovek" koje stoje napred, ma šta da se o njima kasnije govori, ne dopuštaju nam da u svom umu zamišljamo bilo šta drugo, osim onoga što sada znamo o njima. I sasvim suprotno od toga, imenica "Logos" (Reč), čak i kad bi o Njemu bilo rečeno nešto nevažno, sama po sebi ne dopušta da pri tom pomišljamo na nešto nisko i ništavno. O zemlji se dalje kaže: Zemlja beše nevidljiva i neustrojena (pusta). Rekavši da je Bog stvorio zemlju i postavio njoj svojstvene granice, pisac (Knjige Postanja) bez bojazni nastavlja da pripoveda o njoj, znajući da niko neće biti toliko nerazborit da zemlju smatra bespočetnom (beznačalnom) i nestvorenom. Imenica "zemlja" i glagol "stvori" dovoljni su da i najnerazumnijeg čoveka ubede da zemlja nije niti večna niti bespočetna, nego da pripada onom broju stvari koje su nastale u vremenu.


26 kol 2012 10:48
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 69 post(ov)a ]  Stranica 1, 2, 3, 4, 5 ... 7  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron