Sada je: 24 lip 2018 03:31.





Započni novu temu Odgovori  [ 69 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5 ... 7  Sljedeća
 Sv. Jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
3. Osim toga, izraz beše, kada se upotrebljava u vezi sa zemljom i sa čovekom, ne označava jednostavno biće (postojanje), nego, u slučaju čoveka, označava i njegovo poreklo iz određene zemlje a u slučaju zemlje i svojstva njenog postojanja. Ni o Elkanu nije rečeno da je bio samo čovek, nego je dodato i objašnjenje odakle je on bio: iz Ramatajim Sofima. O Logosu se ne govori tako. Stidim se i da poredim takve stvari! Ako zabranjujemo da se prave poređenja među ljudima koji su međusobno veoma različiti po dostojanstvu iako im je suština ista, zar onda nije krajnje bezumlje da se prave takva poređenja tamo, gde postoji bezgranična razlika i po suštini i po svemu ostalom? Neka bude milostiv prema nama Onaj, na Koga tako hule! Ne mislim da su potrebna takva rasuđivanja, ali su nam povod za njih dali oni, koji se naoružavaju protiv sopstvenog spasenja.
Dakle, šta ja to govorim? To, da izraz beše u odnosu na Logosa, kao prvo, izražava večnost Njegovog bića (postojanja): U početku beše Logos. Kao drugo, to isto beše ukazuje da Logos beše u nekoga. Budući da je Bogu po preimućstvu svojstveno večno i bespočetno (beznačalno) biće, onda je prvenstveno to i izraženo. Zatim, neko ko sluša: U početku beše Logos, mogao bi da pomisli da je On i nerođen. Takva misao predupređuje se tako što je pre napomene o tome šta beše Logos, rečeno da On beše u Boga. Da Ga, opet, neko ne bi smatrao rečju koja je samo izgovorena ili zamišljena, dodavanjem člana (?) i izrazom u Boga, otklonjena je i takva misao, o čemu sam već govorio. Nije rečeno: beše u Bogu, nego u Boga, čime se označava Njegova večnost po ipostasi. To se još jasnije ispoljava dodavanjem izraza: I Logos beše Bog. Hoće li bilo ko reći da je taj Logos stvoren? Ako je tako, šta je onda sprečavalo da se na početku kaže da je Bog stvorio Logosa (Reč)? Govoreći o zemlji, Mojsej nije rekao: U početku beše zemlja nego je rekao da ju je stvorio Bog i da od tada ona beše. Šta je, dakle, sprečavalo Jovana da na sličan način kaže da u početku Bog stvori Logosa (Reč)? Ako je u rasuđivanju o zemlji Mojsej strahovao da je nekako ne nazove nestvorenom, onda bi zbog toga daleko više morao da strahuje Jovan u odnosu na Sina Božijeg, ako bi On bio stvoren. Budući da je vidljiv, svet sam po sebi propoveda o Tvorcu: Nebesa kazuju slavu Božiju (Ps. 18; 1). Međutim, Sin je nevidljiv, i pri tom neuporedivo i bezgranično uzvišeniji od tvari. Dakle, ako nam ovde, gde nisu bile neophodne ni reči ni pouke da bismo svet smatrali stvorenim, prorok daje da jasno i pre svega to vidimo, onda je daleko više bilo potrebno da to Jovan kaže o Sinu, ukoliko je ovaj stvoren. Neki će, međutim, reći da je to sasvim jasno rekao Petar. Gde i kad? Onda kad je govorio s Jevrejima i kazao: Gospodom i Hristom učinio je Bog Njega (Dela ap. 2; 36). Zbog čega ne dodaješ i reči koje slede, odnosno: Ovoga Isusa, koga vi raspeste. Ili pak ne znaš da se neke izreke odnose na nepropadljivu prirodu, a neke na ovaploćenje? Ako sve to budeš razumevao u odnosu na Božanstvo, na kraju ćeš zaključiti da je Božanstvo bilo izloženo stradanjima. Ako pak ono nije podložno stradanjima, onda nije ni stvoreno. Ako bi krv isticala iz same božanske i neizrecive prirode, i ako bi umesto tela ono (božanstvo) bilo rasečeno i klinovima pribijeno za krst, onda bi tvoja brzopletost i imala neke osnove. Kako ni sam đavo ne bi bogohulio na takav način, zbog čega ti licemerno prihvataš na sebe takvo neoprostivo neznanje, kakvim se ni demoni ne zaklanjaju? Pored toga, reči Gospod i Hristos ne odnose se na suštinu nego na dostojanstvo. Prvo označava vlast, a drugo pomazanje. Dakle, šta govoriš o Sinu Božijem? Kad bi On bio stvoren, onda bi takvi izrazi bili neprikladni. Ne može se ni zamisliti da je On najpre bio stvoren, i da Ga je Bog zatim postavio za Gospoda i Hrista. On neotuđivo poseduje načalstvo, i poseduje ga po samoj Svojoj prirodi i po Svojoj suštini. Kad su Ga upitali da li je On car, odgovorio im je: Ja sam za to rođen (Jn. 18; 37). Petar ovde govori o Njemu kao o postavljenom za Gospoda i Hrista, ali se to odnosi samo na ovaploćenje.


26 kol 2012 10:50
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
4. Zašto se čudiš ako Petar to kaže? Razgovarajući sa Atinjanima, i Pavle Ga naziva samo čovekom, govoreći: Ustanovio je dan u koji će suditi vaseljeni po pravdi preko Čoveka kojega odredi i dade svima veru vaskrsnuvši ga iz mrtvih (Dela ap. 17; 31). On ovde ništa ne govori niti o ikoni Očevoj niti o Njegovoj jednakosti sa Ocem, niti o tome da je On sjaj slave Njegove. Tako je i trebalo. Tada još nije bilo vreme za takvo učenje, i bilo je poželjno da oni najpre prihvate da je On čovek i da je vaskrsao. Tako je postupao i Sam Hristos. Od Njega je naučio i Pavle, koji je na taj način ustrojio svoje propovedi. Hristos nam nije odmah otkrio Svoje božanstvo, i najpre su Ga smatrali za proroka i Hrista, odnosno, za običnog čoveka, da bi tek kasnije, kroz dela i reči, otkrio ko je uistinu On. Zbog toga i Petar na početku koristi taj način izražavanja. To je bila njegova prva svenarodna propoved upućena Jevrejima. Budući da oni još nisu bili u stanju da prepoznaju Njegovo božanstvo, apostol im upućuje besedu o ovaploćenju kako bi njihov sluh, naviknut tom besedom, bio naklonjen i ostalom učenju. Ako neko hoće da pročita čitavu propoved apostola, od samog početka, biće mu jasno o čemu govorim. Apostol Petar Ga takođe naziva čovekom i iscrpno rasuđuje o Njegovom stradanju, vaskrsenju i rođenju po telu. Kada apostol Pavle kaže: Po telu beše rođen od semena Davidova (Rim. 1; 3), on nam napominje ono isto što i reči učinio Ga je (Dela ap. 2; 36) upotrebljene u odnosu na ovaploćenje, kao što i mi ispovedamo. Naprotiv, sin groma govori nam ovde o neizrecivom i prevečnom biću. Zbog toga je i izostavio reč stvori i upotrebio reč beše. Da je Sin Božiji stvoren, onda bi bilo posebno nužno da se na to tačno i ukaže. Kako se Pavle plašio da neko od nerazumnih ne pretpostavi da je Sin veći od Oca i da će se Onaj Koji je rodio jednom potčiniti Njemu, u Poslanici Korinćanima govori: Kada kaže da mu je sve pokoreno, očigledno, osim Onoga Koji Mu sve pokori (1. Kor. 15; 27), jer bi neko mogao pomisliti da će se nekad Otac pokoriti Sinu, zajedno sa celokupnom tvorevinom. Ako se, dakle, Pavle plašio takvih nerazboritih mnenja, onda bi se, u slučaju da je Sin Božiji stvoren, Jovan u mnogo većoj meri morao plašiti da će Ga neko smatrati nestvorenim, i to bi morao da razjasni pre svega ostalog. Međutim, kako je Sin rođen, sasvim je pravedno što ni Jovan ni bilo koji drugi apostol ili prorok nije rekao da je On stvoren. Kada bi uistinu bilo tako, onda ni Sam Jedinorodni ne bi propustio da to kaže. Onaj Koji je usled snishođenja tako smireno govorio o Sebi, utoliko pre ne bi to prećutao. Smatram i verujem da bi On radije prećutao o veličini koju je imao nego što bi, u slučaju da je nema, propustio da kaže da On tu veličinu ne poseduje. Bilo je to dolično pobuđivanje ka prećutkivanju i želja da se ljudi nauče smirenoumlju, zbog čega je i On ćutao o onoj veličini koja Mu pripada. Ovde, međutim, ne možeš da nađeš nijedan ispravan izgovor za prećutkivanje. Ako bi On bio stvoren, zbog čega bi onda prećutao Svoje poreklo, kada nije spominjao ni mnogo toga, što Mu uistinu pripada? Onaj Koji je, poučavajući smirenoumlju, često uniženo govorio o Sebi i Samome Sebi pripisivao i ono što Mu, u stvari, nije svojstveno, utoliko pre ne bi propustio da kaže da je bio stvoren. Ili možda ne vidiš da On Sam i govori i dela s ciljem da Ga niko ne smatra nerođenim, tako da čak i o Sebi govori prividno nesaglasno sa Svojim dostojanstvom i suštinom, nishodeći do smirenja proroka? Izreke kao što su: Kako čujem, onako sudim (Jn. 5; 30) i On (Otac) Mi dade zapovest šta da kažem i šta da govorim (Jn. 12; 49) i njima slične svojstvene su samo prorocima. Ako se u želji da ukloni takvu pretpostavku On nije ustručavao da o Sebi izgovori tako smirene reči, onda bi utoliko pre na sličan način govorio da je bio stvoren, kako Ga niko ne bi smatrao nestvorenim: "Nemojte misliti da sam Ja rođen od Oca. Ja sam stvoren a ne rođen i nisam iste suštine kao On." On je, međutim, činio sasvim suprotno. Koristio je izraze koji nevoljno primoravaju da suprotno mišljenje usvoje čak i oni koji to ne žele. On tako kaže: Ja sam u Ocu i Otac u Meni (Jn. 14; 10), Toliko vremena sam sa vama, i nisi Me poznao, Filipe? Ko je video Mene, video je Oca (st. 9), Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca (Jn. 5; 23), Kao što Otac podiže mrtve i oživljava, tako i Sin koje hoće oživljava (st. 21), Otac Moj do sada dela, i Ja delam (st. 17), Kao što Otac poznaje Mene i Ja Oca… Ja i Otac jedno smo (Jn. 10; 15. i 30). Stalno upotrebljavajući izraze "kao što" i "tako", pokazuje da je On jedno s Ocem i da ima suštinu nerazdeljivu od Njegove. Silu Svoje vlasti On ispoljava kako u tim, tako i u mnogim drugim izrekama, na primer: Ćuti, prestani (Mk. 4; 39), Hoću, očisti se (Mt. 8; 3), Duše nemi i gluhi, Ja ti zapovedam, iziđi iz njega (Mk. 9; 25) i Čuli ste kako je kazano starima: ne ubij. A Ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svog ni za što biti kriv sudu (Mt. 5; 21–22). I sve drugo, slično ovome, što je On davao kao zakon i čudotvorio, dovoljno pokazuje Njegovu vlast. Bolje rečeno, i najmanji deo toga može da uveri ljude koji nisu sasvim bezosećajni.


26 kol 2012 10:52
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
5. Nije takav duh slavoljublja, jer razum ljudi koje privuče oslepljuje čak i u pogledu najočiglednijih stvari, podstičući ih da protivureče čak i prihvaćenim istinama. Druge, pak, koji vrlo dobro razumeju istinu i uvereni su u nju, primorava da joj se licemerno suprotstavljaju. Tako se dogodilo i Jevrejima. Oni Sina Božijeg nisu odbacili usled neznanja nego zato da bi stekli uvažavanje naroda. Zavoleše više slavu ljudsku nego slavu Božiju (Jn. 12; 42). U želji da ugode drugima žrtvovali su sopstveno spasenje. Nemoguće je da onaj, ko se dodvorava privremenoj slavi, dobije slavu od Boga. Zbog toga je Hristos i prekoreo Jevreje, govoreći: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinog Boga ne tražite (Jn. 5; 43). To je neko snažno pijanstvo. Čovek koji je obuzet tom strašću (slavoljubljem, praznoslavljem) postaje nepopravljiv. Otrgnuvši dušu svojih zarobljenika od neba, ona je prikiva za zemlju i ne dopušta joj da vidi istinitu svetlost. Ta strast primorava duše da se neprestano kreću kroz žabokrečinu i da se približe vladarima, toliko moćnim da vladaju nad njima čak i kad ništa ne naređuju. Čak i onda, kada mu to niko ne zapoveda, čovek oboleo od ove bolesti čini sve za šta samo misli da bi moglo ugoditi njegovim gospodarima. Zbog njih se oblači u prazničnu odeću i ukrašava svoje lice, ne brinući se o sebi nego o ugađanju drugima. Na trg izvodi pratnju da bi zaslužio divljenje drugih i sve ostalo, ma šta da čini, preduzima radi ugađanja drugima. Postoji li duševna bolest koja bi bila teža od ove? Čovek često skače u ponor samo zato, da bi mu se drugi divili. Navedene Hristove reči dovoljno ukazuju na svu nepodnošljivu silu ove strasti. Ona se može prepoznati i u sledećem. Ako nekoga od onih građana, koji imaju velike rashode, upitaš zbog čega rasipa toliko zlata, on ti neće govoriti ništa drugo osim da ugađa gomili. Ako ga ponovo upitaš: šta je gomila, on će ti odgovoriti da je to nešto bučno, uzburkano i uglavnom glupo, što bez cilja tumara tamo – amo slično morskim talasima i što je često sastavljeno od raznolikih i suprotnih mišljenja. Zar onaj, koji ima takvog gospodara, nije dostojan najvećeg žaljenja? Uostalom, kada se za nju (gomilu) privežu mirjani, to još uvek nije toliko opasno iako, u suštini, i jeste opasno. Međutim, kada oni, koji govore da su se odrekli sveta, stradaju od te ili neke još tragičnije bolesti, onda to predstavlja najveću opasnost. Mirjani rasipaju samo novac, dok se ovde opasnost dotiče duše. Kaži mi, zar nije najveća besmislica i bezumlje to, što pravu veru menjaju za slavu i što, želeći da se sami proslave, ponižavaju Boga?
Iako u sebi nose veliku štetu, ostale strasti donose i izvesno zadovoljstvo, mada privremeno i kratko. Tako, na primer, koristoljubac, vinoljubac i ženoljubac imaju neko zadovoljstvo, iako kratkotrajno. Međutim, oni koji su obuzeti strašću slavoljublja uvek žive gorkim životom, lišenim svakog zadovoljstva. Oni ne dosežu ono što toliko ljube, a to je opštenarodna slava. Iako prividno i uživaju u njoj, oni se, u stvari, time ne naslađuju, jer to zapravo i nije slava. Usled toga se i sama ova strast ne naziva slavom nego slavoljubljem (praznoslavljem)?. Pravedno su je svi stari nazivali slavoljubljem (praznoslavljem), jer je isprazna i u sebi nema ništa blistavo i slavno. Ličine (maske) spolja mogu izgledati svetlo i prijatno, ali su iznutra prazne. Usled toga, one još nikad i ni u kome nisu pobudile ljubav, iako se može učiniti da su dopadljivije od telesnih (prirodnih) lica. Isto tako, ili još više, slava u gomili prikriva tu mučnu i teško izlečivu strast. Ona samo spolja izgleda svetlo, dok iznutra nije samo prazna nego je preispunjena sramotom i surovim mučenjem. Gde se, pitaš, rađa ta bezumna strast, koja ne donosi nikakvo zadovoljstvo? Nigde, osim u niskoj i ništavnoj duši. Čovek kojeg privlači slava nije u stanju da misli na nešto veliko i plemenito. On nužno postaje sramotan, nizak, nečastan i ništavan. Zar uopšte može nečemu da vredi onaj ko ništa ne čini za vrlinu i ima za cilj samo da se dopadne ljudima koji ne zaslužuju nikakvu pažnju, i u svakom slučaju sledi njihov pogrešan i zabludni put? Ako bi ga neko upitao: šta ti misliš o gomili, on bi nesumnjivo odgovorio da je smatra neukom i besposlenom. Šta to znači? Zar ti želiš da postaneš sličan toj gomili? Ako bi ga i to neko upitao, ne verujem da bi odgovorio kako želi da i on postane takav. Zar onda nije smešno da tražimo slavu od onih na koje ni u kom slučaju ne želimo da ličimo?


26 kol 2012 10:53
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
6. Ako kažeš da je u gomili mnoštvo ljudi i da oni čine jednu celinu, onda je upravo zbog toga i treba prezirati. Ako svaki iz gomile zaslužuje prezir, onda utoliko pre sama gomila zaslužuje još veći prezir. Kada se okupe, glupost svakoga od njih postaje još veća, jer se uvećava usled mnogobrojnosti. Zbog toga je svakoga od njih pojedinačno teško popraviti ukoliko bi se neko prihvatio tog dela, premda ne bi bilo lako ni popraviti sve njih zajedno, jer se u tom slučaju njihovo bezumlje uvećava. Oni se rukovode životinjskim navikama i, u svakom slučaju, slede mišljenja jedni drugih. Recite mi onda, hoćete li u takvoj gomili tražiti slavu? Ne, preklinjem vas i molim. Ta strast je sve izopačila. Ona je rodila koristoljublje, zavist, klevete, lažne optužbe. Ona naoružava i razjaruje ljude koji nisu pretrpeli nikakvu uvredu, a protiv onih koji nikakvu uvredu nisu naneli. Onaj, kojeg je obuzela ova bolest, ne zna za prijateljstvo, ne pamti blagonaklonost, ne želi nikoga da poštuje. Naprotiv, on iz duše izbacuje svako dobro, nestalan je i nesposoban za ljubav, naoružava se protiv svih. Iako je mučna i nepodnošljiva, sila gneva ne može neprestano da pomućuje duh nego samo onda kad je razjaruju drugi. Naprotiv, strast slavoljublja (praznoslavlja) je svagda prisutna i ne postoji vreme kad se ona povlači, jer je razum ne sprečava i ne kroti. Ona je uvek prisutna, i ne samo da pobuđuje na greh nego, čak i da učinimo neko dobro, ona to dobro otima iz ruku. Događa se i to da ona uopšte ne dopušta da se započne dobro delo. Ako Pavle lakomost naziva idolopoklonstvom (Ef. 5; 5), kako bi onda trebalo nazvati njenu majku, koren i izvor, odnosno slavoljublje? Ne može se naći ni naziv koji bi bio dostojan tog zla!
Ustanimo, vozljubljeni, zbacimo tu poročnu odeću, pocepajmo je i isecimo, budimo jednom slobodni istinskom slobodom i osetimo dostojanstvo kakvo nam je Bog darovao. Zanemarimo slavu u gomili. Ne postoji ništa toliko smešno i ponižavajuće kao što je ta strast, ništa nije toliko ispunjeno stidom i sramotom. Svaki može da vidi da je žudnja za slavom neslavna, i da se istinska slava sastoji u preziranju slave i u njenom nipodaštavanju, dok sve treba govoriti i delati samo da bismo ugodili Bogu. Na taj način i mi možemo da dobijemo nagradu od Svevidećeg, ukoliko nam bude dovoljan taj jedan posmatrač. Zašto su nam uopšte potrebne druge oči, kad sva naša dela vidi upravo Onaj, Koji će im i suditi? Kako je to neusklađeno! Ma šta da čini sluga, on sve radi da bi ugodio gospodaru i ne traži ništa osim njegove pažnje. On ne želi da na svoja dela privuče tuđu pažnju, makar ti posmatrači bili i važni ljudi, i on ima za cilj samo da ga vidi njegov gospodar. Međutim, mi koji iznad sebe imamo tako velikog Gospodara, tražimo druge posmatrače, od kojih ne možemo imati nikakve koristi i koji svojim pogledima mogu samo da nam naškode i da sav naš trud učine uzaludnim. Molim vas da ne bude tako! Onoga, od Kojeg ćemo dobiti nagrade, priznavaćemo i za posmatrača i za proslavitelja naših dela. Ni u čemu se nećemo oslanjati na ljudske oči. Ako bismo ipak poželeli da slavu steknemo i među ljudima, zadobićemo je onda, kada budemo tražili jedino slavu od Boga. Rečeno je: Proslaviću one koji Mene proslavljaju (1. Sam. 2; 30). Bogatstvom posebno obilujemo onda, kada ga preziremo i kada jedino od Boga tražimo bogatstvo, jer je rečeno: Ištite najpre Carstvo Božije i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6; 33). Tako postupite i u pogledu slave. Bog će nam i bogatstvo i slavu dati u izobilju tek onda, kada postanu sasvim bezopasni za nas. Taj dar postaje bezopasan tek onda kad ne vlada nad nama kao nad slugama i kad nas ne potčinjava sebi nego, naprotiv, ostaje pod našom vlašću kao (pod vlašću) gospodara i slobodnih. Bog nam zbog toga i ne dopušta da ljubimo bogatstvo i slavu, kako oni ne bi zavladali nad nama. Kada pak dostignemo savršenstvo, On će nam ih izobilno darovati. Kaži mi, ko je slavniji od Pavla, koji je govorio: Ne tražim slave od ljudi, ni od vas ni od drugih (1. Sol. 2; 6). Ko je srećniji od onoga koji ništa nema a nad svim vlada? Kada se, kao što sam rekao, ne budemo potčinjavali njihovoj vlasti (vlasti bogatstva i slave), tada ćemo i njih posedovati, tada ćemo i njih zadobiti. Dakle, ako želimo da steknemo slavu, onda ćemo se čuvati slave. Ispunivši zakon Božiji, možemo zadobiti i ovdašnja i obećana blaga, blagodaću Hrista, s Kojim neka je Ocu i Svetome Duhu slava u vekove vekova. Amin.


26 kol 2012 10:55
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
BESEDA ČETVRTA

U početku beše Logos (Reč), i Logos beše u Boga (Jn. 1; 1)

1. Decu koja tek počinju da uče učitelji ne izlažu odmah velikom trudu. Pomalo se bave naukama i pri tom često ponavljaju jedno isto, da bi svoje lekcije lakše utisnuli u njihove umove i da deci na samom početku ne bi dosadilo mnoštvo lekcija i njihova težina za (dečje) pamćenje. U protivnom, deca bi mogla da postanu nesposobna za usvajanje predavanja, jer ta težina može u njima da izazove izvesnu slabost. Želeći da i ja na taj način ustrojim svoje pouke i da olakšam vaš trud, uzimam nešto malo sa ove božanstvene trpeze i predajem vašim dušama. Zbog toga ću se ponovo osvrnuti na ove evanđelske reči, ne zato da bih opet govorio jedno isto, nego da bih onome što je rečeno prisajedinio i ostatak. Vratimo, dakle, besedu na početak: U početku beše Logos (Reč), i Logos beše u Boga.
Kad su već svi ostali evanđelisti počinjali od ovaploćenja (Matej kaže: Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Luka nam na početku pripoveda o Mariji, dok Marko na sličan način počinje kazivanjem o Krstitelju), zbog čega se onda Jovan samo ukratko dotakao tog predmeta, rekavši: I Logos postade telo (st. 14), dok je sve ostalo – Njegovo začeće, rođenje, vaspitanje i odrastanje mimoišao, da bi nam odmah blagovestio o Njegovom večnom rođenju? Sad ću vam reći šta je tome uzrok. Budući da su ostali evanđelisti uglavnom kazivali o čovečijoj prirodi Sina Božijeg, morala je postojati bojazan da se samim tim neko od ljudi, koji gmižu po zemlji, ne zaustavi samo na tim dogmama, što se i dogodilo Pavlu Samosatskom?. Uzdižući ljude sklone padu od takvog gmizanja po zemlji i privlačeći ih ka nebu, Jovan svoje kazivanje pravedno počinje sviše, od prevečnog bića. I dok je Matej svoje pripovedanje započeo od cara Iroda, Luka od cezara Tiberija, a Marko od Jovanovog krštenja, evanđelista Jovan ostavlja sve to i ushodi iznad svakog vremena i veka, ustremivši um svojih slušalaca samo ka jednom: U početku beše, ne dozvoljavajući umu da se bilo gde zaustavi i ne postavljajući mu granice kao ostali evanđelisti – Iroda, Tiberija i Jovana (Preteče). Uporedo s ovim, dostojno je divljenja i to što Jovan, iako se upravio ka najuzvišenijoj reči, nije zapostavio ni ovaploćenje, kao što ni oni, pripovedajući s osobitom brižljivošću o ovaploćenju, nisu prećutali ni o prevečnom biću. Tako je i moralo da bude, jer je jedan Duh pokretao duše svih evanđelista. Zbog toga su oni u svom kazivanju ispoljili savršeno jedinomislije. Kada ti, vozljubljeni, slušaš o Logosu, nemoj da trpiš one koji o Njemu govore kao o tvorevini, kao ni one koji Ga smatraju običnom rečju. Postoji mnogo božanstvenih reči kojima dejstvuju i angeli, ali nijedna od tih reči nije samo Božanstvo, nego su samo proroštvo i zapovest Božija. Tako Pismo obično naziva zakone Božije, zapovesti i proroštva?. Zbog toga ono (Pismo), kada govori o angelima, dodaje: Moćni snagom, tvoreći reč Njegovu (Ps. 102; 20). Naprotiv, taj Logos (Reč), o kome govori evanđelist Jovan, jeste ipostasno suštastvo, bestrasno proisteklo od Samog Oca. Upravo to je, kako sam i ranije rekao, Evanđelista izobrazio samim imenovanjem Logosa (Reči). I kao što izraz U početku beše Logos označava večnost, tako i izraz: On beše u početku u Boga (st. 2) označava Njegovu savečnost sa Ocem. Da ne bi, kada čuješ u početku beše Logos i prihvatiš da je večan, ipak pomislio da život Oca velikim brojem vekova prethodi životu Sina i da ne bi na taj način postavio početak Jedinorodnom, Evanđelista dodaje: On beše u početku u Boga, tj. On je takođe večan kao i Sam Otac. Otac nikad nije bio bez Logosa, nego je Bog Logos svagda bio u Boga Oca, ali u sopstvenoj ipostasi. Međutim, kako to, reći ćeš ti, da Evanđelista kaže da Logos u svetu beše (st. 10), ako je On stvarno bio u Boga? Uistinu, On je bio u Boga a bio je i u svetu: ni Sin ni Otac nisu ograničeni nikakvim mestom. Ako je Velik Gospod naš i velika je moć Njegova, i poznanja Njegovog nema broja (Ps. 146; 5), onda je jasno da Njegovo suštastvo nema nikakav vremenski početak. Da li si slušao da u početku stvori Bog nebo i zemlju? Šta ti misliš o tom početku? Nesumnjivo je da su nebo i zemlja nastali pre svih vidljivih tvorevina. Kada slušaš o Jedinorodnom, i da On u početku beše, onda Njegovo biće shvati pre svega zamislivog i pre svih vekova. Ako pak neko kaže: kako je moguće da Sin po vremenu ne bude posle Oca, jer onaj, ko od nekoga potiče, nužno mora biti posle onoga od kojega je potekao, odgovaramo da su to samo ljudska rasuđivanja i da će onaj, ko postavlja takva pitanja, postavljati i još besmislenija. To, međutim, ne treba čak ni slušati. Mi sada besedimo o Bogu a ne o ljudskoj prirodi, potčinjenoj poretku i nužnosti sličnih umovanja. Uostalom, da bismo potpuno udovoljili i onim slabijim, odgovorićemo i na to pitanje.


29 kol 2012 11:09
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
2. Reci mi, da li sijanje sunca proističe iz same sunčeve prirode ili iz nečega drugog? Svako, ko ima nepovređena čuvstva, mora priznati da sijanje proističe iz same sunčeve prirode. Međutim, iako sijanje proističe iz samog sunca, nikako ne možemo da kažemo da ono postoji posle sunčeve prirode, jer se ni sunce nikad ne pojavljuje bez sijanja. Dakle, ako i u vidljivim i čuvstvenim telima ono, što proishodi od nečega drugog, ne postoji nužno posle toga (iz čega proishodi), zašto onda ne možeš da poveruješ u to kad je u pitanju nevidivo i neizrecivo suštastvo? I ovde se dešava to isto, ali na način saobrazan večnom suštastvu. Zbog toga je Pavle i nazvao Sina sjajem slave Očeve (Jevr. 1; 3), izražavajući time da se Sin rađa od Oca, ali i to da je Sin savečan Ocu. Sad mi reci ovo: zar svi vekovi i sva vremenska rastojanja nisu proizašla kroz Sina? To nužno mora da prizna svako, ko nije izgubio razum. Dakle, između Oca i Sina ne postoji nikakvo vremensko rastojanje, a ako ono ne postoji, to znači da Sin ne postoji posle Oca nego da je savečan Ocu. Izrazi pre i posle označavaju vremenske pojmove. Bez vekova ili bez vremena, takve pojmove niko ne bi mogao ni da zamisli. Bog je, međutim, iznad vremena i vekova. Ako ti, i pored toga, budeš tvrdio da Sin ima početak, potrudi se da kroz takve zaključke ne dođeš do nužnosti da i Samog Oca podvedeš pod neki početak, makar i prvi, ali ipak početak. Reci mi sada i ovo: ako Sinu pripisuješ ma kakvu granicu ili početak, i od tog početka uzlaziš još više, zar time ne govoriš da Otac postoji pre Sina? Očigledno da je tako. Kaži mi i ovo: koliko pre postoji Otac? Bez obzira na to da li ćeš navesti mali ili veliki (vremenski) razmak, neminovno ćeš Oca podvesti pod početak. Očigledno je da ćeš, odredivši taj razmak kao mali ili kao veliki, nužno morati da ga izmeriš. To, međutim, ne može da se izmeri, jer ni sa te ni sa druge strane nema početka. Ti, dakle, ukoliko to od tebe zavisi, i Ocu daješ početak. Prema tome, na osnovu vašeg rasuđivanja ni Otac više neće biti bespočetan (beznačalan). Vidiš li koliko je istinito ono, što je rekao Spasitelj, i kako Njegova reč uvek ispoljava svoju silu? Koja je to reč? Ko ne poštuje Sina, ne poštuje ni Oca (Jn. 5; 23). Znam da je ovo, što je rečeno, mnogima nerazumljivo. Zbog toga smo često veoma oprezni upuštajući se u slične zaključke, jer prost narod ne može da ih prati, a ako bi i počeo da ih prati, ništa od njih ne bi zadržao kao pouzdano i tačno. Misli smrtnih ljudi su bojažljive, a naše namere nepouzdane (Prem. Sol. 9; 14). Međutim, rado bih naše protivnike upitao šta znači ono, što je rečeno kod proroka: Pre Mene nije bilo Boga niti će ga posle Mene biti (Is. 43; 10). Ako Sin postoji posle Oca, kako je onda rečeno: niti će ga posle Mene biti? Ili vi možda odbacujete i samu suštinu Jedinorodnog? Najzad, nužno je ili da se na to drznete ili da priznate jedno Božanstvo u ličnim ipostasima Oca i Sina. Osim toga, kako bi u tom slučaju reči sve kroz Njega postade bile istinite? Ako je vek postojao pre Njega, kako je onda ono, što je postojalo pre Njega, moglo postati kroz Njega? Vidite li do kakve drskosti dovodi njihovo mudrovanje, nakon što su jednom pokolebali istinu? Zbog čega Evanđelista nije rekao da je Sin proistekao iz nebića (iz ne–suštoga, iz nepostojanja)? kao što je to Pavle protumačio o vasceloj tvorevini, govoreći: naziva nepostojeće kao postojeće (Rim. 4; 17), nego je umesto toga rekao: U početku beše? Poslednji izraz je protivan prvom, ali je on sasvim pravilan: Bog ne proishodi ni iz čega, i nema ništa pre Sebe. Kaži mi i ovo: zar ti ne priznaješ da je Tvorac neuporedivo prevashodniji od Svoje tvorevine? Međutim, ako bi joj on bio sličan po tome što bi, kao i ona, poticao iz nepostojećeg (ne–suštog, nebića), gde bi onda bilo to Njegovo neuporedivo prevashodstvo? Šta u tom slučaju znači izraz: Ja, Gospod, prvi i poslednji, Ja isti (Is. 41; 4). Ako Sin nije jedne i iste suštine kao Otac, onda je On drugi Bog; ako nije savečan Ocu, onda je posle Njega; ako nije proizašao iz Njegove suštine, onda je očigledno da je stvoren. Ako prigovorite da je to rečeno zato, da bi se Bog razlikovao od idola, zar onda nećete priznati da se ovde zbog razlikovanje od idola govori o jednom i istinitom Bogu? Ako je to zaista rečeno zbog razlikovanja od idola, kako ćeš onda objasniti reči: posle Mene neće biti Boga (s. 43; 10)? Govoreći tako, reč Božija ne odbacuje Sina, nego iskazuje da osim Boga (istinitog), ne postoji bog idolski, a ne da ne postoji Sin. Dobro, reći će neko, ali zar onda i reči Pre Mene nije bilo Boga ne bi trebalo shvatiti tako, kao da nije bilo boga idolskog, i da je, prema tome Sin bio pre Oca? Koji bi demon mogao to da kaže? Ja mislim da to ni sam đavo ne bi rekao. S druge strane, ako Sin nije savečan Ocu, zbog čega onda Njegovo biće nazivaš bezgraničnim? Ako On ima početak, onda On, makar i bio besmrtan, ne može da bude beskonačan. Beskonačno ne može imati granicu ni sa jedne, ni sa druge strane. Tumačeći to, i Pavle kaže: Niti mu dani imaju početka, niti mu život ima svršetka (Jevr. 7; 3). Na taj način izražava i bespočetnost (beznačalnost) i beskonačnost, tj. On nema granicu ni u jednom ni u drugom pogledu: kao što nema kraja, tako nema ni početka.


29 kol 2012 11:14
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
3. Osim toga, ako je Sin život, na koji je način onda nekad moglo da postoji vreme, u kojem Njega nije bilo?? Ako je On život, kao što zaista i jeste, svi će se saglasiti da život mora svagda da postoji, da bude bespočetan (beznačalan) i beskonačan. Ako je postojalo vreme, kada Njega nije bilo, na koji bi način On onda bio život za druga bića (suštastva), kad nekad ni On Sam nije bio život? Neko će možda reći da Mu sam evanđelista Jovan postavlja početak, govoreći: U početku beše… A zbog čega bi ti, kažem ja, obratio pažnju na izraze u početku i beše, a da pri tom ne pomisliš na izraz: beše Logos? Zar prorok, kada govori o Ocu: Od veka do veka Ti jesi (Ps. 89; 3), postavlja Njemu neke granice? Nipošto, jer on tako izražava večnost. Tako rasuđuj i ovde. Govoreći ovako o Sinu, Evanđelista mu ne postavlja granicu. Uostalom, on nije rekao da je Sin imao početak, nego: U početku beše, da bi kroz to beše podstakao misao o bespočetnom postojanju Sina. Neko će možda reći i da se o Ocu govori uz dodatak člana (?), a o Sinu bez člana?. Šta je to? Kad apostol kaže: velikog Boga i Spasa našeg Isusa Hrista ili ovaj nad svima Bog, on i tu pominje Sina bez člana. Međutim, on to čini i u odnosu na Oca. Tako, na primer, u Poslanici Filipljanima kaže: Koji budući u obličju Božijem nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom (2; 6)?. Takođe i u Poslanici Rimljanima: Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista (1; 7). S druge strane, bilo bi suvišno ovde dodavati član, jer je prethodno bio često dopisivan uz reč Bog. Govoreći o Ocu, Evanđelista kaže: Bog je Duh (Jn. 4; 24), i mi ne poričemo bestelesnost Boga zato što uz imenicu Duh nije dopisan član. Tako je i ovde: iako prilikom govorenja o Sinu nije upotrebljen član, Sin zbog toga nije manji Bog. Zbog čega je tako? Zbog toga što nam Evanđelista, ponavljajući reč "Bog" i "Bog" ne ukazuje ni na kakvu razdeljenost u Božanstvu. Naprotiv, pošto je prethodno rekao: Logos beše Bog, a da božanstvo Sina niko ne bi mogao da smatra manjim, odmah dodaje i dokaz o istinitosti Njegovog božanstva, pripisujući Mu večnost: On beše i stvaralačku silu: Sve kroz Njega postade i bez Njega ništa ne postade što je postalo (st. 3). To isto (stvaralačku silu) je i Otac kroz proroke uvek iznosio kao prevashodni dokaz svog božanskog suštastva. I sami proroci često koriste taj dokaz, i to ne samo kao takav, nego i onda kad se suprotstavljaju poštovanju idola: Bogovi koji nisu načinili nebo i zemlju nestaće sa zemlje i ispod neba (Jer. 10; 11), ili na drugom mestu: Ja sam razapeo nebesa Svojim rukama (Is. 45; 12). U svakom slučaju, On to iznosi kao obeležje božanstvenosti. Evanđelista se, međutim, nije zadovoljio tim izrazima nego Ga naziva životom i svetlošću. Ako je, dakle, On svagda bio s Ocem, ako je sve Sam stvorio, i ustrojio, ako sve sadrži (što se izražava rečju "život") i ako On sve prosvetljuje, ko je onda toliko bezuman da kaže da je Evanđelista tim izrazima hteo da ukaže na manji stepen Njegovog božanstva, kad se upravo time i može dokazati Njegova jednakost i nerazdeljenost sa Ocem? Nećemo mešati tvar sa Tvorcem, da ne bismo i mi začuli reči: Više poštovaše i poslužiše tvari nego Tvorcu (Rim. 1; 25). Iako neki govore da je to rečeno o nebesima, kada reč Božija govori o njima ona potpuno zabranjuje služenje svakoj tvari uopšte kao neznabožačko delo.


29 kol 2012 11:15
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
4. Neka ni na koga od nas ne padne ta kletva! Sin Božiji je zbog toga i došao na zemlju, da bi nas oslobodio od takvog služenja. Da bi nas izbavio od tog ropstva, On je prihvatio obličje sluge. Zato se izložio pljuvanju i šamarima, zbog toga je pretrpeo sramnu smrt. Ne želimo da sve to ostane besplodno (za nas), i nećemo se vraćati na prethodno ili, bolje rečeno, na daleko teže bezbožništvo. Nije jedno isto služiti tvari i Samog Tvorca uniziti do ništavnosti tvari, ukoliko to zavisi od nas, budući da je On svagda onakav kakav jeste, kao što je rečeno: Ti si isti, i godina Tvojih neće nestati (Ps. 101; 28). Proslavljaćemo Ga prema očinskom predanju, proslavljaćemo Ga verom i delima. Ispravne dogme ni najmanje ne mogu da doprinesu našem spasenju ako je naš život razvratan. Zbog toga ćemo ga upraviti ka ugađanju Bogu, udaljujući od sebe svaku nečistotu, nepravdu i koristoljublje, i živećemo kao stranci i pridošlice, tuđi svemu ovdašnjem. Ako neko ima mnogo novca i imanja, neka ih koristi kao stranac koji će nakon izvesnog vremena, voljno ili nevoljno, morati da ih napusti. Ako neko trpi nečije uvrede, neka se ne gnevi večno, a još je bolje ako ni privremeno ne bude gnevan. Apostol nam nije dopustio da se gnevimo duže od jednoga dana. Sunce da ne zađe u gnevu vašem, kaže on (Ef. 4; 26). Tako je i pravedno: trebalo bi da želimo da nam se za tako kratko vreme ne dogodi ništa neprijatno. Ako nas još i noć zatekne u gnevu, onda će to biti još gore za nas, jer će i samo podsećanje na njega (gnev) biti dovoljno da se u nama rasplamsa silan oganj, i mi ćemo s velikim ogorčenjem razmišljati o njemu. Zbog toga apostol zapoveda da se spreči i odvrati opasnost, pre nego što na našu propast nastupi spokoj noći i mi u sebi rasplamsamo veliki oganj. Strast gneva je silna, silnija od svakog plamena, i zato je potrebno da se s velikom užurbanošću obuzda sila ognja i da mu se ne dopusti da se rasplamsa. Ta bolest uzrokuje mnoga zla. Ona ruši čitave kuće, raskida davna prijateljstva, i vrlo brzo dovodi do nepopravljivih slučajeva. I samo pokretanje gneva pad je za čoveka (Sirah 1; 22). Nećemo, dakle, tu zver ostaviti neobuzdanu, nego ćemo joj sa svih strana postaviti čvrstu uzdu, odnosno strah od budućeg Suda. Ako te ražalosti prijatelj ili te ogorči neko od tvojih bližnjih, pomisli na svoja sagrešenja pred Bogom, i na to da ćeš svojom krotošću u odnosu na njih i ti umilostiviti budući Sud, jer je rečeno: Opraštajte, i oprostiće vam se (Lk. 6; 37). Gnev će se istog časa udaljiti od tebe. Obrati pažnju i na to kada si, pošto si pao u gnev, bio uzdržan, a kada si se prepustio strasti. Uporedi jedno i drugo, pa ćeš se i time značajno popraviti. Reci mi, kada se hvališ: kada te pobedi gnev, ili kada ti njega pobediš? Zar nam se ne događa da upravo onda, kad nas nadvlada gnev, najviše optužujemo sebe i stidimo se iako nas niko ne razobličuje, da se upravo onda najviše kajemo zbog svojih reči i dela? I zar onda, kad savladamo gnev, ne trijumfujemo i ne hvalimo se kao pobednici? Pobeda nad gnevom ne sastoji se u tome da na uvredu odgovorimo istom merom (jer to nije pobeda nego potpuni poraz), nego da krotko podnosimo ožalošćenja i uvrede. Istinsko preimućstvo nije tvorenje nego trpljenje zla. Zato u gnevu nemoj govoriti: "I ja ću ustati, i ja ću njega napasti!" Ne protivi se onima, koji ti savetuju da obuzdaš gnev, i ne govori: "Neću da trpim da mi se taj i taj smeje!" Kada nadvladaš gnev, ne traži slavu kod bezumnih, i zadovolji se slavom koju ćeš imati kod razumnih ljudi. Zbog čega te uopšte izvodim na malu i ništavnu pozornicu, sastavljenu od ljudi? Odmah pogledaj na Boga, i On će te pohvaliti. Osim toga, onaj, kojega On proslavi, ne treba da traži poštovanje od ljudi. Ljudsko poštovanje zavisi od ljudskog prijateljstva i neprijateljstva, i u svakom slučaju ne donosi nikakvu korist. Naprotiv, sudu Božijem je strano takvo raspoloženje i on donosi veliku korist onome, koga Bog proslavi. Mi ćemo, naravno, stremiti ka takvoj slavi.


29 kol 2012 11:16
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
5. Hoćeš li da znaš koliko je zlo gnev? Zaustavi se na trgu, kada se tamo svađaju drugi. U sebi samom ne možeš da vidiš tu nakaznost, jer se u gnevu, kao i u pijanstvu, pomračuje razum i gubi svest. Međutim, kad se očistiš od te strasti, tada u drugima posmatraj sebe samoga, jer u to vreme tvoj razbor neće biti pomućen. Pogledaj, dakle, gomilu koja ih okružuje i usred nje te nepristojne i razdražene ljude, slične besomučnima. Kada se pobuni i pomahnita jarost koja se rasplamsala u grudima, dah postaje vreo, oči ispuštaju plamen, lice biva naduveno, ruke se pružaju na sve strane a noge smešno poskakuju i naleću na one, što pokušavaju da ih zadrže. Razgnevljeni se ni po čemu ne razlikuju od umobolnih i sve što čine, čine bez svesti. Ne razlikuju se čak ni od divljih magaraca, kada se ovi tuku i ujedaju jedan drugoga. Uistinu, razgnevljen čovek je izobličen. Kada se posle tog smešnog prizora vrate kući i osveste, osete veliku žalost i strah, jer razmišljaju o onima koji su prisustvovali njihovoj svađi. Ponašaju se kao bezumnici koji najpre ne vide prisutne, a zatim, kad se osveste, počinju da rasuđuju o tome, da li su ih posmatrali prijatelji ili neprijatelji. Podjednako strahuju i od jednih i od drugih. Prijatelja se plaše jer će ih prekorevati i time uvećati njihov stid, a neprijatelja zato što će se radovati njihovoj sramoti. Ako se pri tom dogodi i da jedan drugoga rane, najviše strahuju da se ranjeniku ne dogodi nešto loše i da bolest izazvana ranom ne uzrokuje njegovu smrt ili da neizlečivi otok ne dovede njegov život u opasnost. "Zar mi je trebalo da se svađam! Kakva tuča i svađa! Neka sasvim nestanu!" Tada već počinju da proklinju sve one slučajne okolnosti koje su poslužile kao povod za svađu. Najgluplji među njima počinju da za taj događaj optužuju i lukave demone i zao čas. Do toga, međutim, ne dolazi zbog zlog časa, jer takvo nešto ne postoji, niti do toga dolazi zbog lukavog demona, nego zbog zlobe ljudi obuzetih gnevom. Oni sami privlače demone i navode na sebe svako zlo. Neko će reći da se usled žalosti pomućuje i kida srce. I sam to znam. Zbog toga i veličam one, koji krote tu strašnu zver. Ovu strast, ukoliko želimo, možemo da odbijemo od sebe. Zbog čega nas ova strast ne obuzima kad nas prekorevaju nadređeni? Da li možda zbog toga što se tada u nama javlja strah, podjednako snažan kao i ta strast, koji nas savlađuje i ne dopušta gnevu čak ni da se začne u nama? Zbog čega i sluge, koje od nas dobijaju na hiljade prekora, sve to ćutke podnose? Da li možda zbog toga, što su i na njih stavljeni ti isti okovi? Tako i ti pomisli na strah Božiji, na to, da te u tom trenutku Sam Bog smirava i da ti zapoveda da ćutiš, pa ćeš i ti sve krotko podnositi. Onome koji te napadne reci: "Šta ja mogu da ti učinim? Neko drugi zauzdava moju ruku i moj jezik!" Ta misao će i njega i tebe podstaći na razboritost. Ponekad zbog ljudi trpimo nepodnošljive uvrede, a ipak onima, koji su nas uvredili kažemo: "Nisi me uvredio ti, nego taj i taj." Zar prema Bogu nećemo pokazati makar toliko strahopoštovanja? Čime ćemo se opravdati? Dakle, svojoj duši ćemo reći: "Sada me Bog ponižava, i Bog zadržava moju ruku. Neću se hrabriti, kako prema Bogu ne bih pokazao manje poštovanja nego prema ljudima." Vi se plašite ovih reči? Ja, međutim, i želim da se plašite, ne samo reči nego i dela. Bog nam je zapovedio da trpimo kada nas šamaraju, ali i da budemo spremni da pretrpimo i gore od toga. Mi, naprotiv, ulažemo veliki napor da se suprotstavimo, i ne samo da nismo spremni da trpimo nego nastojimo i da se osvetimo, pa se često događa i da prvi podignemo nepravednu ruku. Pored toga, smatramo se poniženima ukoliko ne uzvratimo istom merom. Mi, međutim, treba da se smatramo pobednicima upravo onda, kad doživljavamo najveći poraz i kad nas neprijatelj obara na zemlju. Spoznajmo, molim vas, tu vrstu pobede, i pobeđujmo na taj način. Stradati znači biti ovenčan. Ako hoćemo da nas proslavi Bog, nećemo se pridržavati svetovnih podviga nego zakona koji nam je Bog dao za podvige duhovne. Sve ćemo podnositi s dugotrpljenjem, i na taj način pobediti i one što se s nama prepiru, i sve ostalo što je u ovom svetu, a zatim dobiti obećana blaga, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista kroz Kojega i sa Kojim neka je slava i sila i čast Ocu i Svetom Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin


29 kol 2012 11:17
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje
BESEDA PETA

Sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade što je postalo (Jn. 1; 3)

1. Na početku starozavetne povesti, Mojsej nam pripoveda o čuvstvenim predmetima i iscrpno ih nabraja. Nakon što je rekao: U početku stvori Bog nebo i zemlju, dodaje da je nastala svetlost, svod, priroda zvezda, životinje svih vrsta i sve ostalo. Nećemo se zaustavljati na svakom stvorenju, da ne bismo odugovlačili. Evanđelista Jovan je, međutim, sve rekao u jednoj rečenici, obuhvativši njom i sve vidljivo i sve ono što je iznad vidljivog. Ostavljajući ono što je njegovim slušaocima poznato, on uzvodi misao ka uzvišenijim stvarima i obuhvata vascelo stvaranje. Uopšteno, on ne govori o tvorevini nego o Tvorcu, Koji je sve to iz nebića prizvao u biće. Mojsej se na taj način dotiče samo manjeg dela stvaranja (budući da nam ništa nije rekao o nevidljivim silama) i na to se ograničio.
Hitajući da se uzdigne do Samog Tvorca, Evanđelista sve to s pravom mimoilazi, tako da i ono što je Mojsej rekao, i ono što je prećutao sažima u jednu kratku rečenicu: Sve kroz Njega postade. Međutim, da ti ne bi pomislio da on govori samo o onome, o čemu je govorio i Mojsej, dodaje i sledeće: Bez Njega ništa ne postade što je postalo, tj. ništa od onoga što je stvoreno, bilo da je vidljivo ili da se sozercava umom, nije prizvano u biće drugačije nego silom Sina. Posle reči ništa mi nećemo staviti tačku, kao što čine jeretici. Želeći da dokažu da je Duh Sveti tvar, čitaju na sledeći način: Što je postalo u njemu beše život (st. 4). U takvom čitanju, međutim, nema nikakvog smisla. Kao prvo, ovde nije bilo prilike da se pomene Duh. Ukoliko je Evanđelista i hteo da Ga pomene, zbog čega je onda upotrebio tako nejasan izraz o Njemu? Osim toga, odakle se vidi da je to rečeno o Duhu? Mi bismo inače, na osnovu takvog izlaganja reči, mogli da zaključimo ne da je Duh, nego da je Sin proizašao kroz Samoga Sebe. Zaustavite se na tom izrazu, da vam ne bi promakao. Počećemo da čitamo upravo onako, kako čitaju oni. Na taj način će nam ova besmislica postati još očiglednija. Što je postalo u njemu beše život. Oni kažu da je ovde životom nazvan Duh. Međutim, vidi se da je sam taj život istovremeno i svetlost, jer Evanđelista dodaje: I život beše svetlost ljudima (st. 4). Prema njihovom mišljenju, i svetlost ljudima kod ovog Evanđeliste označava Duha. Šta je to? Kad Evanđelista u nastavku kaže: Bi čovek poslan od Boga… da svedoči o svetlosti (st. 6. i 7), oni nužno moraju da dopuste da se i ovde govori o Duhu. Onaj koji je prethodno nazvan Logosom kasnije se naziva i Bogom, i životom, i svetlošću. Život je, kaže Evanđelista, bio Logos, i sam taj život bio je svetlost. Dakle, ako je Logos bio život i ako Logos postade telo, onda i život postade telo, i mi smo videli Njegovu slavu, slavu kao Jedinorodnog od Oca. Prema tome, ako oni kažu da je životom ovde nazvan Duh, videćeš kakve besmislice odatle proističu. Otuda, dakle, sledi da se nije ovaplotio Sin nego Duh, i da je Duh jedinorodni Sin. Ako pak nije tako, oni će, izbegavajući ovu besmislicu, svojim čitanjem zapasti u besmislicu koja je još veća. Ako se saglase da se ovde govori o Sinu, ali ako pri tom ne stave naše znakove interpunkcije i ne počnu da čitaju kao što čitamo mi, moraće da kažu da je Sin proizašao Sam od Sebe: naime, ako je Logos život, a što je postalo u njemu beše život, onda bi, usled njihovog čitanja, Logos proizašao od Sebe i kroz Sebe. Evanđelista, između ostalog, u nastavku kaže i sledeće: Videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca. Prema njihovom čitanju, i Duh Sveti postaje jedinorodni Sin, jer se celokupno ovo kazivanje odnosi na jedno Lice. Vidite li kako se izopačuje misao kada se udalji od istine, i koliko besmislica odatle proističe? Šta dakle? Zar Duh nije svetlost, upitaćeš ti. Naravno da je svetlost, ali ovde se ne govori o Njemu. Tako se i Bog naziva Duhom, odnosno bestelesnim. Ne može se, međutim, kad god se pomene duh, pod tim podrazumevati Bog. Zašto se čudiš, ako to govorimo o Ocu? Nećemo tvrditi ni to da se na svakom mestu, gde se govori o duhu, misli na Utešitelja. Iako je to Njegovo najkarakterističnije ime, to ne znači da se svugde, gde se susretne reč duh, misli na Utešitelja. Hristos se, na primer, naziva i silom Božijom i Božijom premudrošću, ali se ne može tvrditi da se svugde, gde je reč o Božijoj sili i premudrosti, pod tim podrazumeva Hristos. Tako je i ovde: iako Duh prosvetljuje, Evanđelista na ovom mestu ne govori o Duhu. Uostalom, i kad ih dovedemo do takvih besmislica, oni se i dalje upiru da se suprotstave istini. I dalje se pridržavaju svog čitanja: Što je postalo u njemu beše život, objašnjavajući da je sve, što je stvoreno, bilo život. Šta to znači? I kažnjavanje Sodomljana, i potop, i pakao, sve je to, dakle, život? Mi pod tim, kažu, podrazumevamo stvaranje. Na stvaranje se, međutim, odnosi i ovo, na šta smo mi upravo ukazali. Da bismo ih potpuno razobličili, ja ću ih upitati: da li je drvo – život? Da li je i kamen – život? Da li su i bezosećajni i nepokretni predmeti – život? Da li je čovek – savršeni život? Ko to kaže? Čovek nije samobitan život, nego samo suštastvo koje je pričasno životu.


29 kol 2012 11:18
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 69 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5 ... 7  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 1 gost.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron