Sada je: 19 lip 2018 10:29.





Započni novu temu Odgovori  [ 69 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sljedeća
 Sv. Jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
2. Pogledaj kakve se besmislice i ovde pojavljuju. Zaključke ćemo izvoditi istim redom, da biste upoznali celokupni besmisao (njihovog učenja). Oni na taj način pripisuju Duhu ono što Mu ni najmanje ne dolikuje. Počev od toga, oni čak i ljudima pripisuju ono, što je prema njihovom mišljenju stvarno rečeno o Duhu. Razmotrimo još njihovo čitanje. Tvar se ovde naziva životom; otuda sledi da je ona i svetlost, i da je Jovan Krstitelj došao da bi o njoj svedočio. Zbog čega onda i on sam nije svetlost? Rečeno je: On ne beše svetlost. Zar se on nije ubrajao među stvorenja? Zašto onda on – nije svetlost? Na koji način: U svetu beše, i svet kroz Njega postade? Da li je tvar bila u tvari i da li je tvar kroz tvar postala? Kako onda: svet Ga ne pozna? Zar tvar nije poznala tvar? Onima koji Ga primiše dade vlast da budu sinovi Božiji (st. 12). Međutim, već je bilo dovoljno smeha. Prepuštam vam da sami ispitate sve te čudovišne ideje, kako ne biste pomislili da sam to govorio samo zabave radi i da sam uzalud trošio vreme. Ako te reči nisu izgovorene o Duhu (kao što zaista i nisu i kao što sam već dokazao), nisu izgovorene ni o tvari. Bez obzira na to, oni se i dalje pridržavaju svog čitanja, što znači da otuda mora proisteći još veća besmislica, odnosno, kao što sam već rekao, otuda sledi da je Sin proizašao Sam kroz Sebe. Ako je Sin svetlost istinita, i ako je ta svetlost i život, i ako je život bio u Njemu Samom, onda je, prema njihovom čitanju, takav zaključak nužan. Najzad, ostavimo njih i vratimo se verodostojnom čitanju i tumačenju. Kako bi trebalo pravilno pročitati? Rečima: Što je postalo treba završiti prethodnu misao, a zatim započeti sledeću rečenicu: U Njemu beše život. Te reči znače isto što i prethodne: Bez Njega ne postade ništa što je postalo. Od svega što postoji, kaže Evanđelista, ništa nije bez Njega postalo. Vidiš li kako je tim kratkim dodatkom (Evanđelista) uklonio sve protivurečnosti koje se mogu zamisliti? Rekavši: Bez Njega ne postade ništa i dodavši: što je postalo, on je obuhvatio vascelu tvorevinu, pa čak i onu koja se može samo sozercavati umom i, istovremeno, isključio Svetog Duha. Taj dodatak je bio nužan, da na njegove reči: Sve kroz Njega postade i bez Njega ništa ne postade neko ne bi rekao: "Ako je sve kroz Njega postalo, onda je kroz Njega postao i Duh. "Ja sam", kaže Evanđelista, "rekao da je sve, što je stvoreno, kroz Njega postalo, bilo da je nevidivo, bestelesno ili nebesko. Zbog toga nisam jednostavno rekao sve nego sve što je postalo, tj. sve što je stvoreno. Duh, međutim, nije stvoren." Vidiš li kako je tačno ovo učenje? Evanđelista je samo pomenuo stvaranje vidljive tvorevine, budući da nas je tome već poučio Mojsej. Ljude koji su već poučeni u tom predmetu Evanđelista uzdiže ka višim stvorenjima, tj. ka onim bestelesnim i nevidivim, ali iz njihovog broja sasvim isključuje Svetog Duha. Na sličan način govorio je i Pavle, nadahnut blagodaću: Njime bi sazdano sve (Kolos. 1; 16). I ovde vidimo istu onakvu tačnost, jer je taj isti Duh upravljao i Pavlovom dušom. Da neko ne bi nešto stvoreno isključio iz tvorevine Božije, budući da postoji i nevidiva tvar, i da, sa druge strane, ne bi u nju ubrojao i Utešitelja Pavle, mimoilazeći čuvstvene i svima poznate tvari nabraja nebeska stvorenja i kaže: Ili prestoli, ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti (Kol. 1; 16). Rečca ili, postavljena ispred svake imenice, izražava isto što i one reči: Sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade. Ako ti se pak učini da izraz "kroz" umanjuje Njegovo dostojanstvo, saslušaj šta kaže Pavle: Ti, Gospode, u početku osnova zemlju i nebesa su delo ruku Tvojih (Jevr. 1; 10). Kao što vidimo, ono što je prorok rekao o Ocu (Ps. 101; 26), Pavle govori o Sinu, ne predstavljajući Ga nikako drugačije nego kao Tvorca a ne tako kao da On ima samo značaj izvršioca. Ako je pak ovde rečeno "kroz" (Njega) (grč. ??'??????), onda je taj izraz upotrebljen samo zato da neko ne bi Sina smatrao nerođenim. Saslušaj šta o tome, da u pogledu stvaranja Njemu pripada dostojanstvo ništa manje od Očevog, kaže On Sam: Kao što Otac podiže mrtve i oživljava, tako i Sin koje hoće oživljava (Jn. 5; 21). Dakle, ako je u Starom zavetu o Sinu rečeno: Ti, Gospode, u početku osnova zemlju onda je Njegovo dostojanstvo kao Stvoritelja očigledno. Ako ti kažeš da je prorok te reči izgovorio o Ocu i da je Pavle samo pripisao Sinu ono što je napisano za Oca, onda i na taj način proizilazi jedno isto. Pavle se sigurno ne bi odlučio da to pripiše Sinu da nije bio potpuno uveren da su Otac i Sin ravni po časti. Bilo bi krajnje drsko da se ono, što pripada neuporedivoj prirodi, pripiše prirodi nižoj i potčinjenoj.


29 kol 2012 11:20
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
3. Sin po Svojoj suštini nije ni niži ni manji od Oca. Zbog toga se Pavle i odvažio da o Njemu iskaže ne samo gorenavedene reči, nego i nešto drugo. Izraz iz Njega, za koji ti smatraš da priliči jedino Ocu, Pavle koristi i u vezi sa Sinom, govoreći: Držeći se glave iz koje je sve telo pomoću zglavaka i sveza sastavljeno da raste rastom Božijim (Kol. 2; 19). On se, međutim, nije zadovoljio time, nego vam je i sa druge strane zatvorio usta, koristeći izraz "kroz kojeg" (grč. ??'???) primenjen na Oca, izraz koji, prema tvojim rečima, označava manje dostojanstvo: Veran je Bog kroz kojeg ste pozvani u zajednicu Sina Njegovog Isusa Hrista (1. Kor. 1; 9).? Isto tako: Jer je od Njega, i kroz Njega i radi Njega sve (Rim. 11; 36). Ne kaže se samo o Sinu: "iz Njega" (grč. ????????), nego se primenjuje i na Duha Svetoga. Tako je angeo rekao Josifu: Ne boj se uzeti Mariju ženu svoju, jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga (grč. ????????????, grubo prevedeno: iz Duha). Izraz "u Njemu", koji se odnosi na Duha, prorok primenjuje i na Oca, govoreći: U Bogu (grč. ????????????) ćemo učiniti snagu (u srpskom prevodu: Bogom ćemo učiniti snagu). I Pavle je govorio: Moleći se svagda Bogu… da bi mi nekad voljom Božijom (grč. ???????????????????????) uspelo da dođem k vama (Rim. 1; 10). Na Hrista se odnosi i izraz: U Hristu Isusu. Takve izraze mnogo i često nalazimo u Pismu, što se ne bi moglo dogoditi ako se ne bi pretpostavljalo jedno i isto suštastvo. Nemoj misliti da se reči sve kroz Njega postade odnose na čudesa. O njima su pripovedali ostali Evanđelisti. Jovan posle ovih reči dodaje: U svetu beše i svet kroz Njega postade (st. 10) – svet, dakle, a ne Duh, jer On nije stvorenje i jer je iznad svake tvari. Međutim, požurimo dalje. O tvorevini je rekao: Sve kroz Njega postade i i bez Njega ništa ne postade, što je postalo. Jovan tome dodaje i učenje o promislu, izgovarajući sledeće reči: U Njemu beše život. Te reči: U Njemu beše život, dodao je zbog toga da niko ne bi podozrevao na koji je način sve kroz Njega postalo. Kao što sa dubokog izvora možemo da crpemo vodu a da ga ne umanjimo, tako se ni stvaralačka sila Jedinorodnog, ma šta da je njome stvoreno i sazdano, niukoliko nije time umanjila. Bolje bi bilo da upotrebim poređenje, koje je u većoj meri svojstveno toj sili, i da je nazovem svetlošću, kao što i sam Evanđelista kaže u nastavku: Život beše svetlost ljudima. Kao što svetlost, ma koliko bezbrojnih predmeta da obasjava, ne gubi ništa od svoje blistavosti, tako je i sa Bogom i pre i posle stvaranja: Njegova sila se niukoliko nije iscrpela i nije se umanjila, niti je oslabila zbog mnogobrojnosti stvorenja. Čak i kad bi trebalo da nastanu hiljade ili bezbrojno mnoštvo takvih svetova, Njegova sila bila bi dovoljna za sve, ne samo da ih stvori, nego i da ih održi nakon stvaranja. Naziv život, koji je ovde upotrebljen, ne odnosi se samo na tvorevinu, nego i na promišljanje o održanju stvorenoga. Osim toga, kada govori o životu, Evanđelista polaže temelj učenju o vaskrsenju i nagoveštava čudesnu blagovest o tome da će dolaskom života biti srušena sila smrti, da će nas ozariti svetlost i da više neće biti tame, da će život svagda obitavati kod nas i da smrt više neće moći da ga pobedi. O Sinu se, dakle, u potpunosti može reći ono, što je rečeno o Ocu: Svima daje život, i disanje i sve (Dela ap. 17; 25). To izražava i Pavle sledećim rečima: Sve je Njime sazdano… i sve u Njemu postoji (Kol. 1; 16–17).
Kada čuješ da U Njemu beše život, ne zamišljaj Ga kao složenog, jer On kasnije govori i o Ocu: Jer kao što Otac ima život u Sebi, tako dade i Sinu da ima život u Sebi (Jn. 5; 26). Ti nećeš ovim povodom za Oca reći da je složen; nemoj to govoriti ni o Sinu. Na drugom mestu je rečeno da je Bog svetlost (1. Jn. 1; 5), a takođe i On živi u svetlosti nepristupnoj (1. Tim. 6; 16). Sve to nam je rečeno zato da bi nas postepeno uzdiglo na visinu dogmi, a ne da bi nam stvorilo pojam o složenosti. Budući da je narodu bilo teško da shvati na koji način On Sam u Sebi ima život, on im je u početku govorio o onome što nije tako uzvišeno, da bi ih potom, kad ih je naučio, poveo ka uzvišenijim istinama. Onaj, koji je rekao da mu je Otac dao život, i Sam zatim kaže: Ja sam život i Ja sam svetlost. Kakva je ta svetlost? To nije čuvstvena, nego duhovna svetlost, ona koja prosvetljuje dušu. Kako je Hristos govorio: Niko ne može doći Meni ako ga ne privuče Otac (Jn. 6; 44), tako i Evanđelista, nagoveštavajući ove reči, kaže da je On taj koji prosvetljuje. To je rečeno stoga da ti, kada nešto slično čuješ o Ocu, ne bi to pripisao jedino Ocu a ne i Sinu, jer, kaže On, sve što ima Otac Moje je (Jn. 16; 15). Evanđelista nas, dakle, najpre poučava o stvaranju, a zatim govori o duhovnom blagu koje nam je darovano dolaskom Spasiteljevim, označavajući ga jednom rečenicom: Život beše svetlost ljudima. On nije rekao: beše svetlost Jevrejima nego: svim ljudima, jer poznanje o Njemu nisu dobili samo Jevreji nego i neznabošci, i ta svetlost se daje svima. Zbog čega Evanđelista ovde nije pridružio i angele, nego govori samo o ljudima? Zato što Evanđelista na tom mestu govori o ljudskom rodu, i zato što je Spasitelj došao da bi njima (ljudima) blagovestio blago. I svetlost svetli u tami (st. 5). Pod tamom se ovde podrazumevaju smrt i zabluda. Čuvstvena svetlost ne svetli u tami nego kad nema tame. Međutim, evanđelska propoved svetlila je u mraku zabluda koji je sve obavijao, i ona ga je razvejala. Ta svetlost je pronikla i u samu smrt i pobedila je, jer je one, koji su već bili njome obuzeti, izbavila od nje. Budući da ni smrt ni zablude nisu nadvladali tu svetlost koja, naprotiv, svugde blista i svetli sopstvenom silom, Evanđelista kaže: Tama je ne obuze. Osim toga, ona je nesavladiva i nije naklonjena obitavanju u dušama koje ne žele prosvetljenje


29 kol 2012 11:22
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
4. Ti ne treba da se zbunjuješ kad čuješ da ta svetlost ne obuhvata sve. Bog nam se ne približava prinudno i protivno našoj volji, nego na osnovu naše želje i blagonaklonosti. Ne zatvaraj vrata toj svetlosti, i dobićeš veliku nasladu. Ta svetlost nam pristupa posredstvom vere. Kad jednom dođe, izobilno prosvetljuje onoga ko je prima. Ako joj ponudiš čist život, ona će postojano obitavati u tebi. Ako Me neko ljubi, reč Moju držaće, i Otac Moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći, i u njemu ćemo se nastaniti, kaže Spasitelj (Jn. 14; 23). I kao što niko ne može koristiti sunčevu svetlost ukoliko ne otvori oči, tako ni u ovom prosvetljenju niko ne može da učestvuje ukoliko u potpunosti ne otvori i ne izoštri duševne oči. Kako se to može učiniti? Očišćenjem duše od svake strasti. Greh je tama, i to tama duboka. To se vidi otuda, što se on izvršava nepromišljeno i tajno. Svaki koji čini zlo mrzi svetlost i ne ide ka svetlosti (Jn. 3; 20). Sramno je i govoriti o onome što oni tajno čine (Ef. 5; 12). Kao što u tami ne razaznajemo ni prijatelja ni neprijatelja, i ne vidimo osobine stvari, tako je i u grehu. Koristoljubiv čovek ne razlikuje prijatelja od neprijatelja, dok zavidljivac čak i na onoga, koji mu je najnaklonjeniji, gleda kao na neprijatelja. Klevetnik se podjednako naoružava protiv svih, jednom rečju: svaki koji čini greh ni po čemu se ne razlikuje od pijanih i mahnitih ljudi, jer ni on ne razaznaje osobine predmeta. I kako je tokom noći našim očima sasvim svejedno da li je nešto drvo, olovo, gvožđe, srebro, zlato ili dragi kamen jer za razaznavanje tih predmeta nedostaje svetlost, tako i čovek, koji vodi nečist život, ne doseže niti plemenitost celomudrenosti niti lepotu mudroljublja. Kao što sam rekao, u tami ni drago kamenje ne pokazuje svoju lepotu, ali ne samo po sebi, nego usled neznanja onih koji ga gledaju. To, međutim, nije jedina nesreća koja nas sustiže kada živimo u grehu jer mi, pored toga, tada živimo i u stalnom strahu. Kao što oni, koji se u noći bez mesečine nađu na putu, osećaju strah čak i ako nema ničega strašnog, tako ni grešnici ne mogu da budu odvažni, čak i ako ih niko ne razobličuje. Osećajući grižu savesti, svega se plaše i u sve sumnjaju, sve im izaziva strah i užas, na sve gledaju bojažljivo, od svega drhte. Klonićemo se tako mučnog života. Za takvim mučenjem sledi smrt, i to besmrtna. Tada kaznama neće biti kraja. Oni koji, kao u snu, zamišljaju neviđene stvari, ni po čemu se ne razlikuju od umobolnih. Takvi zamišljaju da su bogati, iako to nisu; zamišljaju da žive u raskoši, iako nemaju nikakvog zadovoljstva. Ove zablude ne postaju svesni sve dotle, dok se ne oslobode ove pometenosti uma, dok sa sebe ne stresu san. Zbog toga Pavle svima savetuje da budu trezvenoumni i budni. To isto zapoveda i Hristos. Onaj, ko je trezvenouman i budan, čak i ako bude privučen grehom, bez oklevanja ga odbija od sebe. Međutim, onaj koji spava ili čini ludosti čak i ne oseća kakvu vlast greh ima nad njim. Nećemo spavati, jer sad nije noć, nego dan, i zato hodimo pošteno kao po danu (Rim. 13; 13). Ništa nije sramnije od greha. U tom pogledu nije toliko sramno ni bez odeće hodati, koliko je sramno hodati u grehu i bezakonju. Nagota i nije takav prestup, jer ona često potiče i od siromaštva. Ništa međutim, nije sramnije i dostojnije prezira, nego što je greh. Zamislimo one koje izvode na sud zbog krađe i krivotvorenja: kakav ih sram i smeh prati, kao ljude bestidne, lažljive i bezočne! Neprijatno nam je da trpimo ukoliko nam je gornja odeća odevena nemarno i naopako, tako da to ispravljamo čak i kad vidimo na drugima. Ne primećujemo, međutim, kada i mi, i naši bližnji, hodamo naglavačke. Reci mi, šta je sramnije od muškarca koji odlazi kod raskalašne žene? Da li još nešto zaslužuje takav podsmeh kao svadljiv čovek, sklon klevetanju i zavisti? Zbog čega nam se čini da to nije tako sramno, kao hodanje u nagosti? Samo zbog navike. To nikada niko nije sebi dobrovoljno dopustio. Na greh se, međutim, svi odlučuju, i to bez ikakvog srama. Najzad, ako bi neko stupio među angele, gde se nešto takvo nikad nije dogodilo, video bi koliko je sve to dostojno podsmeha. Šta ja to govorim o angelima? Ako bi neko u carske odaje uveo bludnicu i iskoristio je, ako bi se napio ili pak dopustio sebi neki drugi, bezočan postupak, bio bi izložen najstrožoj kazni. Ako u carskim odajama ne trpimo slične drskosti, onda utoliko pre moramo biti najstrože kažnjeni ako se na takva dela odvažimo u prisustvu svagdapostojećeg i svevidećeg Cara. Zbog toga vas molim da u načinu svog života pokažemo skromnost i čistotu. Mi imamo Cara koji neprestano motri na sva naša dela. Da bismo svagda bili izobilno ozareni višnjom svetlošću, na sebe ćemo privući njene luče. Tad ćemo se naslađivati i sadašnjim i budućim dobrima, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda Našeg Isusa Hrista, kroz Kojeg i s Kojim neka je Ocu i Svetome Duhu slava u vekove vekova. Amin.


29 kol 2012 11:23
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
BESEDA ŠESTA

Bi čovek poslan od Boga po imenu Jovan (st. 6)

Pošto nam je na samom početku Evanđelista kazivao o Bogu Logosu ono, što je bilo osobito nužno, nakon toga dosledno i po redu prelazi na kazivanje o propovedniku Logosa koji je nosio isto ime kao i on, o Jovanu. Kada čuješ da je on bio poslat od Boga, ne prihvataj njegove reči kao ljudske. On ništa nije blagovestio od samoga sebe, nego od Onoga, Koji ga je poslao. Zato ga i nazivaju angelom (glasnikom, vesnikom), jer glasnik ništa ne govori sam od sebe. Reč bi ovde ne označava njegovo poreklo nego njegovo poslanje. Bi čovek poslan od Boga, tj. njega je Bog poslao. Kako sad kažu da reči: budući u obličju Božijem (Filiplj. 2; 6) ne izražavaju jednakost Sina sa Ocem, jer uz reč "Bog" nije dopisan član (?)? Evo, ni ovde nema člana.? Međutim, zar ovde nije reč o Ocu? Šta onda da kažemo o rečima proroka: Ja ću poslati angela mojega, koji će pripraviti put tvoj pred tobom (Malah. 3; 1).
Reči "moj" i "tvoj" ukazuju na dva lica. Ovaj dođe za svedočanstvo, da svedoči o svetlosti (Jn. 1; 7) Neko će možda reći: zašto bi sluga svedočio o Gospodaru? Zar se nećeš još više iznenaditi i začuditi kad vidiš da Gospodar ne samo da je dobio svedočenje od sluge, nego da je čak i došao kod njega, da zajedno sa Jevrejima primi od njega krštenje? Ne zbunjuj se, i neka se tvoja misao ne koleba, a čuditi se moraš Njegovoj neizrecivoj blagosti. Ako pak neko ostane u sumnji i nedoumici, Gospod će mu reći ono isto, što je rekao i Jovanu: Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu (Mt. 3; 15). A ako bi neko i posle toga bio zbunjen, reći će mu ono isto, što je rekao i Jevrejima: Ja ne primam svedočanstvo od čoveka (Jn. 5; 34). Ako Njemu nije potrebno takvo svedočanstvo, zbog čega je onda Bog poslao Jovana? Nije ga, dakle, poslao zbog toga što je Njemu bilo potrebno takvo svedočanstvo (bilo bi najveće bogohuljenje kad bismo to rekli). Zbog čega onda? To nam razjašnjava Evanđelista kada kaže: Da svi veruju kroz njega (st. 7). A ako Sam Hristos kaže: Ja ne primam svedočanstvo od čoveka, neka lakomisleni ne pomisle da On Sam Sebi protivureči i da na jednom mestu kaže onako, a na drugom ovako: Drugi je koji svedoči za Mene, i znam da je istinito svedočanstvo kojim svedoči za Mene (Jn. 5; 32). U ovom drugom slučaju mislio je na Jovana, a onda, kada je rekao: Ne primam svedočanstvo od čoveka odmah je objasnio Svoje reči, dodavši: Ovo govorim da se vi spasete (Jn. 5; 34). Tim rečima kao da je kazao: "ja sam Bog i istinski Sin Božiji, iste besmrtne i blažene suštine kao Otac, i zbog toga Mi nije potreban nikakav svedok. Čak i kad niko ne bi hteo da svedoči za Mene, Ja se usled toga u Svojoj prirodi nipošto ne bih umanjio. Kako je ljudsko spasenje Moja briga, Ja snishodim do takvog samouniženja da prepuštam čoveku da svedoči o Meni." Jevreji su, usled svoje slabosti, na taj način lakše poverovali u Njega. Da ne bi sve ljude pogubio otkrivši im Svoje božanstvo bez pokrova, On se obukao u telo. Tako je poslao i propovednika koji će svedočiti o Njemu, kako bi slušaoci toga doba, slušajući sebi srodan glas, utoliko lakše sledili za Njim. Sinu Božijem nije bilo potrebno Jovanovo svedočanstvo. Njemu je za dokaz bilo dovoljno da se pokaže onakvim kakav jeste po Svojoj suštini, i da na taj način u svima izazove užas. On to nije učinio jer bi, kao što sam rekao, na taj način svakoga uništio, pošto niko ne bi bio u stanju da podnese udar te nepristupačne svetlosti. Zbog toga se, kažem, i obukao u telo, i svedočenje o Sebi prepustio jednom od nama srodnih slugu, sve ustrojavajući za ljudsko spasenje i imajući u vidu ne samo Svoje dostojanstvo nego i dobrobit i korist Svojih slušalaca. On je to i Sam potvrdio, kada je rekao: Ovo govorim da se vi spasete. Tako je i Evanđelista, ponavljajući izreku Gospodnju, nakon reči: da svedoči o svetlosti dodao i: da svi veruju kroz njega. On na taj način kao da je rekao: "Nemoj misliti da je Jovan Krstitelj došao da svedoči zato, da bi potvrdio verodostojnost učenja Gospodnjeg. Naprotiv, došao je zato da bi njegovi sunarodnici poverovali kroz njega." Da je Evanđelista žurio da preduhitri takvu misao, vidi se i iz sledećih reči, koje on u nastavku dodaje: On ne beše svetlost (st. 8). Kada to ne bi dodao zbog udaljavanja takvih misli, onda bi to u većoj meri bilo gomilanje i ponavljanje reči nego tumačenje učenja. Kad je već rekao da je Jovan bio poslat da svedoči o svetlosti, zbog čega onda dodaje: On ne beše svetlost? To sigurno nije ni besciljno ni uzaludno rečeno. Kod nas se obično događa da je onaj koji svedoči veći od onoga o kome svedoči, i često se smatra dostojnijim poverenja. Da neko to ne bi pomislio i o Jovanu, Evanđelista odmah, od samog početka, poništava takvu misao i, istrgnuvši je zajedno sa korenom, pokazuje ko je onaj koji svedoči a ko Onaj o Kome svedoči, i kakva je razlika između jednog i drugog. Učinivši to i pokazavši neuporedivo prevashodstvo prvog nad drugim, Evanđelista bez ikakve bojazni prelazi na naredno kazivanje. Ako je u mnenjima nerazumnih ljudi bilo nekih besmislica, on ih je brižljivo uklonio i bez ikakve teškoće i prepreke pristupio nastavku pripovedanja. Molićemo se da prilikom otkrivanja tako uzvišenih istina i uz pravo učenje i naš život bude čist a ponašanje besprekorno, budući da od učenja nemamo nikakve koristi ako nemamo dobrih dela. Ako bismo imali celovitu veru i razumevanje Pisma, ali ako pri tom ne bismo imali i dobro usmerenje u životu, ništa nas ne bi spaslo od paklenog ognja i neugasivog plamena u večnosti. Kao što će ljudi koji čine dobra dela vaskrsnuti u život večni, tako će i oni, koji se odvaže da čine zlo, vaskrsnuti za večnu i beskonačnu kaznu. Zbog toga ćemo sva naša nastojanja upraviti ka tome da u rđavim delima ne izgubimo pravu veru nego da, na osnovu dobrog života, odvažno sozercavamo Hrista, a od tog blaženstva veće ne može da postoji. Neka se toga udostojimo delajući sve u slavu Boga, Kojem neka je slava sa Jedinorodnim Sinom i Svetim Duhom u vekove vekova. Amin.


29 kol 2012 11:25
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
BESEDA SEDMA

Beše svetlost istinita koja obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet (Jn. 1; 9).

Mi vas, vozljubljena čeda, učenjem Pisma hranimo samo po delovima i ne izlažemo vam sve odjednom, da biste lakše sačuvali ono što vam prinosimo. Kada prilikom građenja kuće pre učvršćivanja prvog kamenja na njega položimo drugo, onda zidovi bivaju slabi i lako se mogu srušiti. Međutim, onaj koji čeka da se prvo kamenje najpre učvrsti pomoću kreča, pa tek onda na njega postepeno dodaje i drugo, zida stabilno, dugotrajno i nerazrušivo zdanje. Podražavaćemo takve graditelje, i na sličan način podizati svoje duše. Pošto prvi temelji još nisu utvrđeni, plašim se da produžetak učenja ne naškodi počecima, jer razum još uvek nije dovoljno snažan da sve zadrži. Šta nam je danas pročitano? Beše svetlost istinita, koja obasjava svakog čoveka koji dolazi u svet.
Govoreći prethodno o Jovanu, Evanđelista primećuje da je on došao da svedoči o svetlosti i da je upravo zbog toga on i bio poslat u to vreme. Da se zbog nedavnog javljanja svedoka ne bi pojavilo takvo podozrenje i u odnosu na Onoga za Kojeg on svedoči, Evanđelista uzdiže misao i usmerava je ka beznačalnom (bespočetnom) biću, koje nikad ne skončava i ne prestaje da postoji. Kako može, pitaćeš ti, da poseduje takvo biće Onaj, Koji je Sin? Mi govorimo o Bogu, a ti pitaš kako je to moguće! Zar se ne plašiš, zar ne drhtiš? Ako bi te neko upitao na koji će način naše duše a zatim i tela, večno živeti, ti bi se, naravno, nasmejao takvom pitanju, jer ljudski um ne može da ispita takve stvari i dužan je samo da veruje i da ne ispituje ono što je rečeno, jer mu kao dovoljan dokaz izrečenog služi sila Onoga Koji je to rekao. Ti nas pitaš kako je to moguće, kad kažemo da je bespočetan Onaj, Koji je stvorio duše i tela, i Koji beskonačno prevazilazi svaku tvorevinu? Ko je taj, ko će pri zdravom razumu i čistoj svesti to da pita? Slušao si da beše svetlost istinita. Zašto se uzaludno trudiš da svojim umom obuhvatiš život večni? To je nemoguće. Zašto istražuješ neistraživo? Zašto ispituješ nepojmljivo? Zašto se trudiš da saznaš nesaznajno? Pogledaj sam izvor sunčevih luča. Ne možeš to da učiniš, ali se u tom slučaju ne srdiš i ne jadikuješ zbog svoje nemoći. Zašto si tako smeo i brzoplet kad su u pitanju daleko važnije stvari? Jovan, Sin groma, koji se oglašava duhovnom trubom, čuo je od Duha da beše svetlost i ništa više nije pitao. A ti, nemajući njegovu blagodat, rasuđuješ samo na osnovu sopstvenih zaključaka! Ti se usuđuješ da prekoračiš granicu njegovog poznanja? Ti, međutim, ne možeš ni da dostigneš meru njegovog poznanja. Takvo je đavolje lukavstvo: one čije poverenje zadobije vodi preko onih granica koje nam je postavio Bog, kao da ćemo tobože zadobiti mnogo veće znanje. Obmanuvši nas takvim nadama i lišavajući nas blagodati Božije, on ne samo da nam ništa više ne saopštava (kako bi on, đavo, i mogao to da učini?), nego nam i ne dopušta da se vratimo u prethodne granice u kojima smo bili bezbedni, a zatim nas primorava da lutamo i da se nigde ne zaustavimo. Na taj način je i prvostvorenog čoveka doveo do izgnanstva iz raja. Ulivajući mu nadu u veće znanje i veću počast, đavo ga je lišio i onoga čime se ranije spokojno koristio. Čovek ne samo da nije postao jednak Bogu, kako mu je obećao đavo, nego je potpao pod jaram smrti. Okušanjem sa drveta ne samo da nije dobio ništa bolje, nego je zbog nade u veće znanje izgubio i značajan deo onog prethodnog znanja. Počeo je da se stidi svoje obnaženosti pa se sakrio, dok je pre obmane bio iznad sličnog stida. To, što je video svoju obnaženost i što je osetio potrebu da je prikrije, kao i druge, veće patnje, bile su posledice obmane. Da i mi ne bismo to pretrpeli, pokorićemo se Bogu i živeti u Njegovim zapovestima, ništa više ne ispitujući, inače ćemo biti lišeni darovanih dobara, kao kažnjenici i jeretici. Čim su (jeretici) počeli da ispituju početak bespočetnog života, bili su lišeni i onoga što su mogli imati. Nisu pronašli ono što su tražili, jer je to nemoguće, ali su otpali od prave vere u Jedinorodnog. Nećemo prelaziti večne granice koje su postavili naši oci i u svemu ćemo se pridržavati zakona Duha. Kada čujemo da beše svetlost istinita, ništa više nećemo ispitivati, jer niko i ne može da dosegne dalje od tih reči. Ako bi se Bog rađao slično čoveku, onda bi bilo nužno izvesno rastojanje između onog koji rađa i onog koji se rađa. Međutim, kako je to rođenje neizrecivo i svojstveno samo Bogu, napustimo uobičajene pojmove pre i posle. To je izraz vremena, a Sin je tvorac svih vekova


29 kol 2012 11:28
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
2. Prema tome, kažu neki, Bog nije Otac (Sinu) nego brat. Reci mi samo kakva je potreba za takvim zaključkom? Ako bismo rekli da Otac i Sin imaju biće koje je razdeljeno u svom početku, ti bi možda i imao pravo da to kažeš. Mi se, međutim, klonimo takvog bezbožništva i kažemo da je Otac bespočetan i nerođen, a da je Sin takođe bespočetan, ali rođen od Oca. Kakva je potreba da se iz ovog učenja izvodi tako bezbožan zaključak? Nema nikakve potrebe. Sin je sjaj (odblesak, grč. ?????????) a sjaj je nerazdeljiv od one prirode čiji je (to sjaj). Zbog toga je Pavle tako i nazvao Sina (Jevr. 1; 3), kako ne bismo pretpostavljali nikakvu razdeljenost između Oca i Sina. Eto šta se izražava tim nazivom. Takvim podobijem apostol ispravlja besmislice koje dolaze u glave nepromišljenih ljudi. Kada slušaš o sjaju, kaže apostol, nemoj misliti da Sin nema sopstvenu ipostas. Ta misao je bezbožna i svojstvena bezumlju savelijanaca i markionita. Mi ne učimo tako, nego kažemo da On ima Svoju sopstvenu ipostas. Zbog toga apostol, pošto Ga je nazvao sjajem, dodaje da je On i obličje bića Njegovog (ipostasi Njegove) (grč. ??????????•??????????????????), kako bi time izrazio i Njegovu sopstvenu ipostas i jednosušnost sa Onim Čije je On obličje. Kao što sam već govorio, ne postoji nijedan dovoljan izraz koji bi ljudima preneo to učenje o Bogu. Poželjno bi bilo da se spoji nekoliko izraza i da se iz svakog od njih izvuče ono što dolikuje. Na taj način bismo mogli da uznesemo dostojno slavoslovlje Bogu, dostojno, naravno, u odnosu na naše snage. Ako pak neko pomisli da može dolično da govori o samoj suštini Božijoj i ako bi se naprezao da dokaže da zna Boga onako, kao što Bog zna Samoga Sebe, taj zapravo ne bi imao nikakvog bogopoznanja. Znajući to, čvrsto ćemo se pridržavati onoga što su nam predali Oci i ništa više nećemo ispitivati. Onima koji stradaju od te bolesti prete dve opasnosti. Ko prvo, uzaludno se trude da pronađu ono, što se ne može pronaći; kao drugo, oni razgnevljuju Boga, jer se naprežu da pređu granice koje je On postavio. A kakav to gnev pobuđuje u Bogu, nema potrebe da vam govorim, jer je to svima vama poznato. Udaljivši se od bezumnih jeretika, sa strahom ćemo slušati Njegove reči, kako bi nas On svagda čuvao. Na koga ću pogledati, ako ne na nevoljnoga, i na onoga ko je skrušenog duha, i ko drhti od Moje reči, kaže On (Is. 66; 2). Napustivši tu pogibeljnu ljubopitljivost, trudićemo se da budemo skrušenog srca i da oplakujemo svoja sagrešenja, kako nam je i Hristos zapovedio. Žalićemo zbog svojih prestupa, brižljivo se prisetiti svega na šta smo se odvažili u prošlosti i potruditi se da to u potpunosti izbrišemo. Bog nam je otkrio mnogo puteva ka tome. Kazuj bezakonja svoja, da se opravdaš, govori On (Is. 46; 23), kao i na drugom mestu: Rekoh: ispovediću protiv sebe bezakonje moje Gospodu, i Ti si oprostio bezbožnost greha moga (Ps. 31; 5). Ako se često budemo opominjali svojih grehova i prekorevali sebe zbog njih, to će znatno doprineti njihovom umanjenju. Postoji i drugi put, još pouzdaniji, a to je da se ne opominjemo zla koje su nam učinili drugi i da oprostimo svaki prestup koji je učinjen protiv nas. Hoćeš li da upoznaš i treći put? Saslušaj šta kaže Danilo: Oprosti se od grehova svojih pravdom, i od bezakonja svojih milošću prema nevoljnima (Dan. 4; 27). Osim ovih postoji i put čestog upražnjavanja molitava i revnosno prinošenje prozbi Bogu. Veliku utehu i oproštaj grehova doneće nam i post, ako bude sjedinjen s ljubavlju prema bližnjima; on gasi i silu gneva Božijeg. Oganj rasplamsali gasi voda a milostinjom se očišćuju gresi (Sirah 3; 30). Mi ćemo, dakle, koračati svim tim putevima. Ako ih se uvek budemo pridržavali i na njih obraćali svoju pažnju, nećemo se samo očistiti od prošlih prestupa, nego ćemo zadobiti i veliku korist za budućnost, jer đavolu nećemo dati mogućnost da nas napadne, niti ćemo pasti u ovosvetsku bezbrižnost, a zatim i u tu pogibeljnu ljubopitljivost. Čim primeti da se ljudi prepuštaju neradu i lenčarenju i da ne mare za vrlinski život, đavo ih, između ostalog, najpre dovodi do ljubopitljivosti, a zatim i do nerazumnih traganja i štetnih prepirki. Mi ćemo mu pregraditi taj prolaz i bićemo budni i trezvenoumni, da bismo nakon kratkog perioda nevelikog truda u beskonačne vekove zadobili besmrtna blaga, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Kojeg i sa Kojim neka je slava Ocu i Svetome Duhu u vekove vekova. Amin


29 kol 2012 11:29
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
BESEDA OSMA

Beše svetlost istinita koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi u svet (Jn. 1; 9)

Ništa nas ne sprečava da se i danas osvrnemo na ove reči, jer nam prošli put izlaganje dogmi nije dopustilo da u potpunosti istražimo sve što je pročitano. Gde su oni, koji kažu da Sin nije istiniti Bog? Ovde se on naziva svetlošću istinitom, a na drugom mestu samom istinom i samim životom. Uostalom, te reči ćemo iscrpnije ispitati kad dođemo do njih. Ako On prosvetljuje svakog čoveka koji dođe u svet, zašto onda toliko ljudi ostaje neprosvetljeno? Zato što nisu svi poznali veru Hristovu. Kako On obasjava (prosvetljuje) svakog čoveka? Zavisno od prijemčivosti svakoga od nas. Ako neki svojevoljno zatvaraju oči svog uma i neće da prime luče te svetlosti, onda njihovo pomračenje ne potiče od prirode same svetlosti nego od zlobe tih ljudi koji se dobrovoljno lišavaju dara.
Blagodat se izliva na sve; ona nije tuđa ni Jevrejima, ni Jelinima, ni varvarima, ni Skitima, ni slobodnima, ni robovima, ni muškarcu, ni ženi, ni starcu, ni mladiću. Pravedno je, međutim, što su oni, koji neće da iskoriste taj dar, dužni da to slepilo pripišu samima sebi. Ako onda, kad je ulaz otvoren i kad ne postoji nikakva prepreka, neki usled svojevoljne kamenosrdnosti ostaju napolju, onda oni ne propadaju ni zbog čega drugog osim zbog sopstvene iskvarenosti. U svetu beše (st. 10), ali ne kao savremen svetu, nipošto. Zbog toga Evanđelista i dodaje: I svet kroz Njega postade (st. 10). Kroz ovo te on ponovo uznosi ka prevečnom biću Jedinorodnog. Onaj, ko sluša da je sve tvorevina Njegova, makar bio i sasvim bezosećajan, makar bio i neprijatelj i protivnik slave Božije, voljno ili nevoljno treba da prizna da Tvorac postoji pre tvorevine. Zbog toga se stalno čudim bezumlju Pavla Samosatskog, jer se usudio da protivureči toliko očiglednoj istini i samog sebe svrgnuo u bezdan. On nije zabludeo usled neznanja, jer veoma dobro poznaje stvari, ali je prihvatio udeo Jevreja. Imajući u vidu ljudski sud, Jevreji su napustili zdravu veru, iako su znali da je Isus Jedinorodni Sin Božiji. Oni Ga nisu ispovedili zbog svojih starešina, jer su im pretili da će ih isterati iz sinagoge. Tako se, kažu, i Pavle Samosatski odrekao svog spasenja da bi ugodio nekoj ženi. Strašna je, uistinu strašna vlast slavoljublja. Ona može da oslepi oči mudrih ljudi, ukoliko ne počnu da bdiju. Ako to može da učini podmitljivost, onda to utoliko pre može da učini strast slavoljublja, koja je daleko jača. Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn. 5; 44)? I svet Ga ne pozna (st. 10). Evanđelista ovde pod svetom podrazumeva mnoštvo izopačenih ljudi, posvećenih ovozemaljskim poslovima, gomilu, pometeni i nerazumni narod. Međutim, prijatelji Božiji i svi divni ljudi poznavali su Hrista i pre Njegovog javljanja u telu. Hristos je upravo o praocima rekao: Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan Moj; i vide, i obradova se (Jn. 8; 56). I o Davidu je, radi razobličenja Judeja, rekao: Kada, dakle, David Njega u duhu naziva Gospodom, govoreći: reče Gospod Gospodu mojemu, sedi Meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim (Mt. 22; 45; 44). Mnogo puta je, raspravljajući s njima, pomenuo Mojseja, dok su o ostalim prorocima govorili apostoli. Da su svi proroci, počev od Samuila, poznavali Hrista i da su predskazivali Njegov dolazak, svedoči apostol Petar: A i svi proroci od Samuila i dalje, koji god govoriše, takođe najaviše ove dane (Dela ap. 3; 24). Jakovu i njegovom ocu, kao i njegovom dedi, javljao se Sam Bog, besedio s njima i obećao da će im podariti mnoga i velika blaga, a što je i ispunio. Kako je, kažeš ti, On Sam govorio: Kažem vam da su mnogi proroci i carevi želeli videti što vi vidite, i ne videše, i čuti što vi čujete, i ne čuše (Lk. 10; 24). Kako to da su oni Njega znali? Naravno da su Ga znali, i ja pokušavam to da dokažem na osnovu onih istih reči iz kojih neki zaključuju da proroci tobože nisu imali poznanje o Isusu Hristu. On kaže: Želeli su videti i ne videše, što znači da su znali da će On doći i da će izvršiti ona dela koja je uistinu i izvršio. Da nisu znali za to, ne bi ni želeli da vide, jer niko ne može da želi nešto o čemu ništa ne zna. Prema tome, oni su znali Sina Božijeg, i znali su da će On doći kod ljudi. Šta je to što oni nisu ni videli ni čuli? Ono što vi sada vidite i čujete. Iako su slušali Njegov glas i videli Njega Samog, proroci Ga nisu videli u telu i u onom liku u kojem se obraćao ljudima i otvoreno besedio sa njima. Na to jasno ukazuje i On Sam, jer nije jednostavno rekao: Želeli su da Me vide, nego: Želeli su da vide ovo što vi vidite. Nije rekao: Želeli su da Me čuju nego: Želeli su da čuju ovo što vi čujete. Iako, dakle, nisu videli Njegovo javljanje u telu, znali su da će se ono dogoditi, i to su želeli da vide. Oni su verovali u Hrista, iako Ga nisu videli u telu. Ako neznabošci, nameravajući da nam prigovore, pitaju: "Šta je Hristos radio pre, kad još nije promišljao o ljudskom rodu? Zbog čega je On, ostavivši nas toliko dugo bez staranja, tek u poslednje vreme došao da ustroji naše spasenje", mi ćemo reći da je On i pre tog vremena bio u svetu, da je ustrojavao dela i da su Ga znali svi, koji su toga bili dostojni. Ako pak kažete da je On bio nepoznat zato što vi niste znali za Njega i što su Ga znali samo vrlinski i izabrani ljudi, dopustite da kažemo da Mu se ni u sadašnje vreme ne klanjaju svi ljudi, jer ni sada ne znaju svi za Njega. Međutim, kako u sadašnje vreme niko ne može da porekne da postoje ljudi koji Ga znaju – i to samo na osnovu toga što postoje oni koji Ga ne znaju – tako ne treba sumnjati ni u pogledu drevnih vremena, jer su mnogi ili, bolje rečeno, svi izabrani i prekrasni ljudi, znali za Njega.


29 kol 2012 11:31
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
2. Ako neko upita: "Zašto tada nisu svi verovali u Njega i zašto Ga nisu svi poštovali, nego samo pravednici", i ja ću njega upitati: "Zbog čega ni sada ne znaju svi za Njega? Da i ne govorimo o Hristu, jer i sada, kao i nekad, postoje mnogi koji ne znaju ni za Njegovog Oca." Neki kažu da sve u svetu postoji samokretanjem, neki brigu o svemu pripisuju demonima, a postoje i oni koji su, pored istinitog Boga, izmislili i drugog. Među njima ima onih koji hule na Boga i tvrde da postoji neka sila, protivna Bogu, i da zakoni Božiji pripadaju nekom zlom duhu. Šta da kažemo? Zar ćemo zato, što neki odriču Boga, i mi govoriti to isto, ili ćemo se saglasiti da je On zao, kao što neki izriču i takvo bogohuljenje? Neka je daleko od nas ta nerazumnost i to krajnje bezumlje! Ako bismo dogme poverili sudu tih bezumnih ljudi, onda ni nas same ništa ne bi razdvajalo od krajnjeg bezumlja. Najzad, niko ne kaže da je sunce škodljivo za oči samo zato što postoje ljudi bolesnih očiju. Naprotiv, ono prema sudu (rasuđivanju) zdravih ljudi donosi svetlost. Niko neće reći da je med gorak zato, što se takvim čini onima, kojima je bolesno čuvstvo ukusa. Hoće li neki na primeru bolesnih utvrditi ima li ili nema Boga, da li je On dobar ili zao, i da On ponekad promišlja a da ponekad to uopšte ne čini? I ko kaže da su i oni zdravi? Ili su to, naprotiv, besomučni, bezumni i krajnje umobolni ljudi? Svet ga ne pozna, rečeno je. Međutim, poznali su Ga oni kojih je svet bio nedostojan. Govoreći o onima koji Ga nisu poznali, Evanđelista ukratko izlaže i uzrok tog neznanja. On nije jednostavno rekao: Niko Ga nije poznao, nego: Svet Ga ne pozna, tj. ljudi koji su se samo svetu predali i čije su pomisli isključivo svetovne. Tako ih je obično nazivao i Sam Hristos, kao, na primer, kada je rekao: Oče pravedni, svet Tebe ne pozna (Jn. 17; 25). Kao što smo već rekli, svet nije poznao ne samo Sina nego i Oca, jer ništa ne dovodi do takvog rastrojstva uma kao vezanost za privremene stvari. Znajući sve to, koliko god možete udaljujte se od sveta i uzdržavajte se od telesnih (plotskih) dela. Zbog njih se ne gube privremena, nego najuzvišenija blaga. Čovek koji je isuviše zauzet delima sadašnjeg života ne može na doličan način da prihvati nebesko. Nužno je da brinući o ovome (tj. zemnom), izgubi ono (tj. nebesko). Ne možete služiti Bogu i mamonu (Lk. 16; 13). Sledeći jedno, nužno se mora ostaviti drugo. O tome svedoči i samo iskustvo. Oni, koji ismevaju strast prema bogatstvu najviše ljube Boga. Naprotiv, oni koji najviše cene bogatstvo, imaju slabu ljubav prema Bogu. Duša koju je jednom zarobilo koristoljublje ne može lako da se uzdrži da ne učini ili ne kaže nešto što će razgneviti Boga, jer je ona sluškinja drugog gospodara koji će joj, pored toga, zapovedati sve ono, što se protivi Bogu.
Prema tome, ustanite i probudite se; kada razmislite o tome, kog Gospodara služite, prigrlite samo Njegovu vlast. Jadikovaćemo i plakati zbog proteklog vremena, kada smo služili mamonu. Zbacimo jednom zanavek taj teški i nepodnošljivi jaram, i stalno nosimo lagani i radosni jaram Hristov. Hristos nam ne zapoveda ništa od onoga, na šta nas nagovara mamon. On nas nagovara da svima budemo neprijatelji a Hristos, naprotiv, da svakoga ljubimo. On nas vezuje za prah i prašinu (jer takvo je zlato) i ne dopušta da bilo kad, pa čak ni noću, slobodno dišemo. Hristos nas oslobađa te suvišne i nerazumne brige, zapovedajući da sabiramo riznicu na nebesima, i to ne nepravdom prema drugima, nego sopstvenom pravednošću. I posle tolikog truda i patnje, mamon neće ostati uz nas kad budemo trpeli kazne i kad budemo patili zbog toga što smo izvršavali njegove savete. Naprotiv, čak i kada bližnjem damo čašu hladne vode, Hristos nas neće lišiti plate i nagrade. Zar onda nije krajnje nerazumno da zanemarimo vlast koja je toliko krotka i koja izobiluje tako velikim blagom, i da služimo nezahvalnom i neprijatnom gospodaru, koji ni tamo ni ovde ne može da bude ni od kakve koristi onima što su ga sledili i pokoravali mu se? Mnogi će od onih, koji budu kažnjeni, biti kažnjeni upravo zbog toga što su služili novcu, što su ljubili zlato i što nisu pomogli nevoljnima. Da ne bismo i mi trpeli to isto, rasipaćemo svoje riznice i dati ih siromašnima. Oslobodićemo svoje duše i od sadašnjih škodljivih briga i od budućih priugotovljenih mučenja. Pripremimo sebi opravdanje na nebesima. Umesto zemaljskih, sabirajmo neiscrpne riznice koje mogu biti naši saputnici ka nebu, zaštititi nas od opasnosti i umilostiviti Sudiju. Neka prema svima nama bude blagonaklon, i sada i u taj dan, i neka se s velikom odvažnošću naslađujemo blagom koje je na nebesima priugotovljeno za one koji Ga ljube, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista s Kojim neka je slava Ocu i Svetome Duhu sada i uvek i u vekove vekova. Amin.


29 kol 2012 11:32
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
BESEDA DEVETA

Svojima dođe, i svoji Ga ne primiše (Jn. 1; 11)

Ako se sećate naših prethodnih razmišljanja, onda ćemo rado nastaviti poučavanje, zadobijajući odatle i za sebe veliku korist. Čim zapamtite pročitano, vama će biti razumljivija naša beseda, a ni nama neće biti potrebno mnogo truda jer vi, budući radoznali, možete dublje proniknuti u učenje koje sledi. Onome, koji stalno zaboravlja ono što su mu predavali, uvek će biti potreban učitelj i nikad ništa neće znati. Međutim, onaj koji čuva ono što je primio i tome dodaje i nove pouke, ubrzo od učenika može da postane učitelj i da bude koristan ne samo za sebe nego i za druge. Nadam se da će upravo takav biti predstojeći skup, i to zaključujem iz njegove velike revnosti za slušanje. U naše duše ćemo, kao u pouzdane riznice, položiti blago Gospodnje i, koliko nam pomogne blagodat Duha, protumačiti čitanje koje nam je danas predloženo.
Govoreći o prethodnim vremenima, Evanđelista je rekao: svet Ga ne pozna. Usmerivši reči ka vremenu same propovedi, u nastavku kaže: Svojima dođe i svoji Ga ne primiše. Svojima on ovde naziva Jevreje kao poseban narod ili možda sve ljude, koji su potekli od tog naroda. I kao što je u prethodnim stihovima, tugujući zbog nerazumnosti mnogih ljudi i stideći se opšteg duha (vremena), govorio da svet nije poznao Stvoritelja kroz Kojeg je postao, tako i ovde, negodujući zbog neblagodarnosti Jevreja i mnogih drugih, on iznosi još težu osudu i kaže: Svoji Ga ne primiše, jer je On kod njih i došao. To nije rekao samo Evanđelista. O tome su sa čuđenjem govorili i proroci, a kasnije i Pavle, koji je bio zaprepašćen zbog toga. Ovako su se oglašavali proroci, govoreći u ime Isusa Hrista: Narod, kojega ne znadoh, služaše mi, na sluh uha poslušaše me, sinovi tuđi laskaše mi, sinovi tuđi ovetšaše i klecahu sa staza svojih (Ps. 17; 44–46). Na drugom mestu: Videće što im nije kazivano i razumeće što nisu slušali (Is. 52; 15) i Potražiše koji ne pitahu za me, nađoše me koji me ne tražahu (Is. 65; 1). Pavle je u Poslanici Rimljanima govorio: Šta dakle? Ono što Izrailj traži ne postiže, a izabrani postigoše, ostali pak okoreše (Rim. 11; 7). Na drugom mestu kaže: Šta ćemo dakle reći? Da neznabošci koji ne tražiše pravednost postigoše pravednost, ali pravednost od vere. A Izrailj, tražeći zakon pravednosti, ne postiže zakona pravednosti (Rim. 9; 30–31). Jevreji su vaspitani na proročkim knjigama, svakodnevno slušajući Mojseja koji često govori o dolasku Hristovom, isto kao i druge proroke koji su došli nakon njega. Najzad, oni su videli i Samog Hrista, Koji je zbog njih svakoga dana tvorio čuda i samo sa njima i razgovarao. Kao što učenicima još nije dopuštao da odlaze na put neznabožački ili da ulaze u bilo koji samarjanski grad, ni Sam to nije činio i često je govorio da je poslat izgubljenim ovcama doma Izrailjevog. Zbog toga je uistinu dostojno čuđenja što su oni, dobivši toliko znakova i svakodnevno slušajući proroke i savete Samog Hrista, u toj meri oslepeli i ogluveli same sebe da ih ništa nije moglo privesti ka veri u Hrista.
Neznabošci, međutim, nisu imali ništa slično i nikad nisu slušali božanstvene propovedi. Uvek su se, da tako kažemo, bavili samo buncanjima umobolnih ljudi (takva je paganska, neznabožačka filosofija) i čitanjem pesničkog praznoslovlja. Bili su privezani za kamen i drvo, nemajući ništa zdravo ni korisno niti u verovanjima niti u životnim pravilima. U njihovom životu bilo je još više nečistote i prestupa nego u njihovoj filosofiji. Zar je i moglo da bude drugačije, kad su videli da njihovi bogovi nalaze zadovoljstvo u svakom poroku, da se poštuju sramnim rečima i još sramnijim delima i da to prihvataju kao svečanost i počast? Osim toga, poštovanje im se izražavalo i gnusnim ubijanjem i žrtvovanjem dece, i ljudi su u tome podražavali svoje bogove. Bez obzira na to što su pali u takvu dubinu zla, oni su se odmah, i kao pomoću neke sprave, uzdigli na visinu i pokazali nam se, blistajući sa samog vrha nebesa. Kako je i zašto došlo do toga? Saslušaj šta o tome kaže Pavle. Brižljivo ispitujući ove okolnosti, blaženi apostol ih nije napustio sve dotle, dok nije našao uzrok i svima ga objasnio. Šta je tome bilo uzrok? Zašto se kod Jevreja pojavilo takvo slepilo? Saslušaj šta o tome govori on sam, kojem je bio poveren ovaj domostroj: Ne poznajući pravde Božije i nastojeći da svoju pravdu utvrde, ne pokoriše se pravdi Božijoj (Rim. 10; 3). Eto zbog čega su bili podvrgnuti takvoj nesreći. Izlažući to isto na drugi način, apostol kaže: Šta ćemo, dakle, reći? Da neznabošci koji ne tražiše pravednost postigoše pravednost, ali pravednost od vere. A Izrailj, tražeći zakon pravednosti ne postiže zakona pravednosti. Zašto? Zato što ne tražaše od vere, nego od dela zakona. Jer se spotakoše o Kamen spoticanja (Rim. 9; 30–32). To znači da je neverje Jevreja bilo uzrok zla, a njihovo neverje poticalo je od gordosti (nadmenosti). U početku su imali više nego neznabošci, odnosno, imali su Zakon, poznanje o Bogu i ostalo, o čemu govori Pavle. Međutim, čim su nakon dolaska Hristovog videli da se i oni i neznabošci na osnovu vere podjednako prizivaju na spasenje i da u delu vere obrezanje nema nikakvu prednost nad preobraćenim neznabošcima, njihova gordost pretvorila se u zavist, i nisu mogli da podnesu veliko i neizrecivo čovekoljublje Gospodnje. Do toga je došlo samo zbog njihove nadmenosti, zlobe i čovekonenavisti (čovekomržnje).


30 kol 2012 12:15
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
2. Kakvu je štetu vama, najnerazumniji od svih ljudi, nanela ta briga Gospodnja prema drugim narodima? Zar su se naša blaga umanjila usled toga, što su i drugi dobili udeo u njima? Zloba je uistinu slepa i ništa pravedno ne može da razume. Mučeći se mišlju da će i drugi dobiti udeo u onim istim pravima, okrenuli su mač protiv samih sebe i lišili se čovekoljublja Božijeg. To je, međutim, zahtevala pravednost. Rečeno je: Prijatelju, ne činim ti nepravdu… Ja hoću i ovome poslednjem da dam kao i tebi (Mt. 20; 13–14). Njima, međutim, ne dolikuju ove reči. Iako se rasrdio, najamnik koji se pominje u Evanđelju mogao je da ukaže na svoj celodnevni trud, na težinu, žegu i znoj. Šta bi oni mogli da kažu? Ništa slično, jer su kod njih postojali samo nemar, neuzdržanje i mnoštvo poroka zbog kojih su ih stalno razobličavali proroci i kojima su, kao i neznabošci, žalostili Boga. Ukazujući na to, Pavle je rekao da nema razlike između Jevrejina i Jelina (Grka).., jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije; a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu (Rim. 3; 23–24). Apostol o toj temi dušekorisno i veoma mudro govori u čitavoj ovoj glavi Poslanice. Neposredno pre toga, on kaže da su Jevreji zaslužili još veću kaznu: Koji pod zakonom sagrešiše, po zakonu će se suditi (Rim. 2; 12), tj. sudiće im se po daleko strožijem sudu jer će ih, osim prirode, optuživati i zakon. I neće im se suditi samo zbog toga, nego i zato što su uzrokovali hulu na Boga među neznabošcima. Vas radi, rečeno je, na ime moje huli se među neznabošcima (Is. 52; 5, upor. Rim. 2; 24). To ih je posebno razjarilo, jer se i onima, koji su poverovali iz obrezanja, ta okolnost učinila čudnom. Zbog toga su i optužili Petra, kada se iz Cezareje (Kesarije) vratio među njih, budući da se družio s neobrezanima i da je jeo zajedno s njima. Čak i nakon što su razumeli odluku Božiju, još uvek su se čudili zbog izlivanja darova Duha Svetoga na neznabošce. Tim čuđenjem su pokazali da nisu očekivali da se nešto takvo dogodi. Znajući da ih to posebno vređa, apostol je sve usmerio ka tome da uništi njihovu gordost i da uguši njihovu nadmenu umišljenost. Pogledaj kako on to čini. On najpre rasuđuje o neznabošcima i pokazuje da ni u čemu nemaju nikakvog opravdanja niti nade u spasenje. Nakon što je pomno razobličio i njihovo izopačeno učenje i nečistotu njihovog življenja, on svoje reči usmerava na Jevreje. Ponavljajući sve što je o njima izrekao prorok, govoreći da su prestupnici, neiskreni, lukavi, da su nepotrebni, da nijedan od njih ne traži Boga nego da su se svi udaljili od njega i slično, apostol dodaje: Znamo da ono što zakon govori, govori onima koji su u zakonu, da se svaka usta zatvore i sav svet da bude kriv Bogu… jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije (Rim. 3; 19, 23). Zbog čega se gordiš, Jevrejine? Zašto imaš tako visoko mišljenje o sebi? Tvoja usta su zatvorena, tvoja samouverenost poništena, i ti, zajedno sa celim svetom, podležeš sudu; i tebi je, kao i drugima, potrebno opravdanje. Dakle, čak i ako si pravedan pred Zakonom i imaš veliku odvažnost pred Bogom, nije trebalo da zavidiš onima koji su mogli da budu pomilovani i spaseni čovekoljubljem Božijim. Krajnje je rđavo jediti se zbog dobrobiti drugih a posebno ukoliko ona nimalo ne škodi tebi samom. Ukoliko bi spasenje drugih škodilo tvojoj dobrobiti imao bi osnove da se jediš, iako to nije svojstveno čoveku koji se naučio mudroljublju. Međutim, ako kazne drugih ne uvećavaju tvoju nagradu, niti ih njihova dobrobit umanjuje, zašto mučiš samoga sebe zbog toga što se i drugi spasava? Kao što sam rekao, nije ti dolikovalo da se jediš zbog toga, što je i neznabošcima blagodaću darovano spasenje, čak i kad bi ti bio među ljudima najdostojnijim pohvale. Međutim kada se ti, budući u tome kriv pred Gospodom isto kao i neznabošci i izazvavši Njegov gnev, uz to i srdiš zbog tuđe dobrobiti i misliš o sebi tako visoko kao da tobože samo ti imaš pravo na blagodat, onda si, više nego drugi, zaslužio teške muke, ne samo zbog zavisti i nadmenosti nego i zbog krajnje nerazboritosti. Odgajio si u sebi koren svakog zla – umišljenost. Zbog toga je jedan mudrac i rekao: Gordost je početak greha (Sirah 10; 15), odnosno, koren, izvor i majka. Kroz nju se i prvostvoreni lišio blaženog stanja. Zbog nje je i đavo, koji ga je obmanuo, pao sa visine svog dostojanstva. Saznavši da taj greh može da zbaci i sa samih nebesa, to gnusno stvorenje je izabralo taj put da bi Adama lišilo tako velike časti. Pogordivši ga obećanjem jednakosti sa Bogom, on ga je na taj način svrgnuo i zbacio u samu dubinu ada. Uistinu, ništa toliko ne otuđuje od čovekoljublja Božijeg i ne predaje ognju paklenom, kao umišljenost. Kada je ona u nama, sav naš život postaje nečist, čak i kad bismo se podvizavali u celomudrenosti, devstvenosti, isposništvu, molitvama, milostinji i drugim vrlinama. Mrzak je Gospodu ko je god ponosita srca, kaže se u Pismu (Priče Sol. 16; 5). Dakle, ako hoćemo da budemo čisti i slobodni od kazne priugotovljene za đavola, obuzdajmo nadmenost duha i odsecimo umišljenost. Saslušaj šta Pavle kaže o tome da će gordi nužno biti kažnjeni kao i đavo: Ne novokršten, da se ne bi pogordio i upao u osudu đavolju (1. Tim. 3; 6). Šta to znači: u osudu? To znači isto što i kazna. Kako da izbegnemo tu nesreću? Izbeći ćemo je ako budemo razmišljali o svojoj prirodi, o mnoštvu naših sagrešenja, o strahoti budućih mučenja, o tome da će se pokazati da ono, što nam se sada čini blistavo, nije ništa bolje od trave i da će uvenuti kao prolećni cvetovi. Ako se često budemo toga prisećali i ako se budemo opominjali ljudi koji su izvršili velike podvige, đavolu neće biti lako da nas pogordi, ma koliko da se trudio, i neće moći da nas saplete već u prvim koracima. Neka vam Bog, Bog smirenih, blagi i milosrdni, podari srce skrušeno i smireno. Tako ćemo biti sposobni da lako ispunimo i sve ostalo u slavu našeg Gospoda Isusa Hrista, kroz Kojeg i sa Kojim neka je slava Ocu i Svetome Duhu u vekove vekova. Amin.


30 kol 2012 12:16
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 69 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron