Sada je: 22 srp 2018 18:22.





Započni novu temu Odgovori  [ 69 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sljedeća
 Sv. Jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo Jevanđelje 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
BESEDA DESETA

Svojima dođe, i svoji Ga ne primiše (Jn. 1; 11)

1. Bog Čovekoljubac i Dobročinitelj sve čini i ustrojava tako, vozljubljeni, da bismo mi blistali vrlinom. Želeći da budemo pobožni, On sve koji to žele priziva i privlači k Sebi, i to jedino privolevanjem i dobročinstvima, a bez ikakvog nasilja i prinude. Zbog toga su Ga, kad je došao, neki prihvatili a neki nisu. On ne želi da bilo ko bude Njegov sluga protivno svojoj volji ili pod prinudom. Naprotiv, On hoće da Mu svi slobodno i dobrovoljno služe, i da spoznaju sladost tog služenja. Imajući potrebu za služenjem robova, ljudi ih vezuju zakonom o ropstvu i protivno njihovoj volji. Bog, međutim, Kojem ništa nije nužno i Koji nema potrebe slične našim, sve tvori isključivo radi našeg spasenja i u tome čini da sami sebi budemo gospodari. Zbog toga ni one, koji to ne žele, ne izlaže nikakvom nasilju ili prinudi.
On ima u vidu samo našu korist. Biti uvučen u služenje protivno svojoj volji isto je što i uopšte ne služiti. Zašto onda On, reći ćeš ti, kažnjava one koji ne žele da Mu se potčine? Zašto onima, koji ne slušaju Njegove zapovesti, preti paklom? Zato što, budući isuviše blag, On brine o nama čak i onda, kad Mu se ne pokoravamo, i ne povlači se čak ni onda, kad se mi udaljujemo i kad bežimo od Njega. Kako smo se mi udaljili od prvobitnog puta dobročinstava, tj. kako nismo hteli da idemo putem privolevanja i dobrobiti, On nas je poveo drugim putem, putem kažnjavanja i muka, koji je, naravno, veoma težak, ali i neizbežan. Kad se zanemari prvi put, onda se nužno mora ići drugim (putem). I zakonodavci propisuju mnoge i teške kazne za prestupnike, ali ih mi ne osuđujemo zbog toga nego ih, naprotiv, još više uvažavamo zbog odluka o kažnjavanju. Iako često čak i ne znaju ko će kasnije koristiti pomoć njihovih odluka, brinu se o uređenju našeg života time, što vrlinskim ljudima ukazuju poštovanje a poročne ljude koji narušavaju spokojstvo, krote kaznama. Ako već poštujemo i volimo takve zakonodavce, zar onda nismo daleko više dužni da osećamo strahopoštovanje pred Bogom, i da Ga ljubimo zbog tolike Njegove brige o nama? Razlika između brige zakonodavaca i Božijeg promisla o nama je bezgranična. Uistinu, neizrecivo je bogatstvo Njegove blagosti, i prevazilazi svako razumevanje. Zapazi ovo: Svojima dođe, ali ne zbog neke Svoje potrebe (jer sam već rekao da Božanstvu ništa nije potrebno), nego da bi Svojima činio dobro. I pored toga, svoji nisu primili nego su odbacili Onoga, Koji im je došao zbog njihove koristi. I to nije sve: proteravši Ga iz vinograda, oni su Ga ubili (v. Lk. 20; 10). Bez obzira na to, On ih nije sprečavao da se pokaju. Dao im je mogućnost da, samo ako hoće, i posle takvog bezakonja svojom verom u Njega očiste sva svoja sagrešenja, da se izjednače sa onima koji ništa takvo nisu učinili i koji su Mu privrženiji. Da sve ovo što govorim nije bez osnove i da nije šala, jasno svedoče i okolnosti u kojima se našao blaženi Pavle. On je progonio Hrista, i to nakon Njegovog raspeća, a Njegovog svedoka Stefana ubio je rukama drugih ljudi. Međutim, kad se pokajao, osudio je samoga sebe zbog pređašnjih sagrešenja i pritekao Onome, Kojeg je progonio. On ga je odmah prisajedinio Svojim prijateljima, i to onim najbližim, postavivši njega, hulitelja i progonitelja, za propovednika i učitelja čitave vaseljene. Ni on sam se nije stideo da propoveda o tome. Zadivljen čovekoljubljem Božijim, on je u svojim spisima, kao na stubu, izložio sve svoje bezočnosti i pred svima ih pokazao. Smatrao je da će biti bolje ako svima predoči svoj prethodni život, čime će se jasnije ispoljiti veličina dara Božijeg, nego da sakrije neizrecivo i neiskazano čovekoljublje Božije, zato što on ne želi da pred svima pokaže svoju pređašnju zabludu. S tim ciljem on tu i tamo pominje o progonima, klevetama i svojim napadima na Crkvu. Na jednom mestu kaže: Nisam dostojan nazvati se apostol, zato što gonih Crkvu Božiju (1. Kor. 19; 9), na drugom: Hristos Isus dođe u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja (1. Tim. 1; 15) a na trećem: Jer ste čuli moje življenje nekad u judejstvu, da odviše gonih Crkvu Božiju i pustoših je (Gal. 1; 13)


30 kol 2012 12:18
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
2. Na taj način je Pavle, u vidu svojevrsne nagrade Hristu za dugotrpljenje prema njemu, pokazivao kakvog je neprijateljskog i neprijatnog čoveka Gospod spasao. S velikom odvažnošću kazivao je o toj velikoj bici koju je u početku revnosno vodio protiv Hrista. On istovremeno uliva i dobru nadu onima, koji očajavaju zbog samih sebe. Hristos ga je, kako on kaže, zbog toga i pomilovao, da bi najpre na njemu pokazao Svoje dugotrpljenje i preizobilno bogatstvo Svoje blagosti. Bio je to primer onima koji su nakon toga mogli da poveruju u Njega i da zadobiju večni život, iako su njihovi gresi prevršili svaku nadu u oproštaj. Ukazujući upravo na to, i Evanđelista kaže: Svojima dođe, i svoji Ga ne primiše. Odakle je došao Svagdapostojeći, Onaj Koji sve ispunjava? Koje je mesto lišio Svog prisustva Onaj Koji u Svojoj ruci drži sve i nad svim vlada? On nikakvo mesto nije napustio (kako je to moguće?), i to se izvršilo po Njegovom snishođenju ka nama. Iako je bio u svetu, nije izgledalo kao da se u svetu nalazi jer je bio nepoznat. Naposletku se javio, blagoizvolevši da se obuče u naše telo, i Evanđelista samo to Njegovo javljanje i snishođenje naziva dolaskom. Dostojno je divljenja što se učenik ne stidi uniženja Svog Učitelja, nego hrabro opisuje uvrede koje su Mu nanete. To može da posluži kao vredan dokaz njegovog pravdoljubivog duha. Uostalom, ako bi se i stideo, trebalo bi da se stidi zbog onih koji su uvrede naneli, a ne zbog Onog Koji je uvredu pretrpeo. On se još više proslavio time što, i posle takvih uvreda, tako promišlja o onima koji su Ga vređali. Oni su se pak pred svima pokazali kao neblagodarni i prezreni jer su kao neprijatelja odbili Onog, Koji im je pristupio sa tolikim blagom. Sebi nisu naškodili samo na taj način, nego i time što nisu zadobili ono, što su dostigli oni koji su Ga primili. A šta su oni dobili? Onima koji Ga primiše dade vlast da budu čeda Božija (st. 12). Zbog čega nam ti, blaženi, ne kazuješ i o kaznama onih, koji Ga nisu primili, nego nam samo kažeš da su oni bili svoji i da svojega, koji im je došao, nisu primili? Nisi, međutim, rekao šta će oni za to pretrpeti i kakvom će kažnjavanju biti izloženi. Možda bi ih tako više uplašio i možda bi pretnja omekšala njihovu grubu nadmenost? Zbog čega si to prećutao? I koja bi druga kazna mogla biti veća od toga što, imajući mogućnost da postanu čeda Božija, nisu to postali nego su sami sebe dobrovoljno lišili takve plemenitosti i časti? Uostalom, njihova kazna nije ograničena samo na to što oni neće primiti nikakvo blago. Njih će sustići i neugasivi oganj, što Evanđelista jasnije otkriva u nastavku. Sada on opet govori o neizrecivom blagu, koje se daruje onima što su primili Gospoda i ta blaga ukratko izobražava sledećim rečima: A onima koji Ga primiše dade vlast da budu čeda Božija. Bilo da su to robovi ili slobodni, bilo da su Jelini, varvari ili Skiti, mudri ili prostodušni, muškarci ili žene, deca ili starci, ugledni ili neugledni, bogati ili siromašni, starešine ili običan narod, svi su, kaže Evanđelista, udostojeni jedne časti. Uklonivši nejednakost svetovnih zvanja, vera i blagodat Duha je svima njima dala jedno obličje, u sve je utisnula jedan lik – carski. Šta se može uporediti s takvim čovekoljubljem? Sin Božiji se nije ustručavao da čedima Božijim pridruži ni carinike, i pastire, i sluge, i najneznatnije ljude, od kojih su mnogi bili povređenih telesnih udova i sa mnogim nedostacima. Takva je sila vere Njegove, takva je veličina blagodati! Kao što oganj, proniknuvši u zemlju u kojoj se nalazi metal od njega odmah načini zlato, tako, i još bolje, one koji se Njime umivaju krštenje od blatnjavih čini zlatnima kada Duh, slično ognju, pronikne u naše duše i, spalivši u njima lik blatnog iznosi, kao iz peći, lik nebeskog, lik nov, svetao i blistav. Zbog čega Evanđelista nije rekao: učinio ih je čedima Božijim nego dade im vlast da budu čeda Božija? Da bi pokazao da je potrebno mnogo brige da bi se tokom čitavog života sačuvao čist i nepovređen onaj obraz (lik) usinovljenja koji je u nas utisnut prilikom krštenja. Istovremeno, time hoće i da pokaže da nam tu vlast niko ne može oduzeti, ukoliko je se sami ne budemo unapred lišili. Ako oni, koji su od ljudi dobili punomoć, imaju gotovo istu takvu silu kao i oni koji su im punomoć dali, onda ćemo još više mi, dobivši od Boga takvu čast, ukoliko ne učinimo ništa nedostojno te vlasti, biti od svih silniji, jer je od svih viši i savršeniji Onaj, Koji nam je preneo takvo dostojanstvo. Evanđelista hoće da pokaže i to da blagodat ne dolazi drugačije nego samo onima koji je sami žele i brinu o njenom zadobijanju. Takvim ljudima i predstoji da postanu čeda. Međutim, ako najpre sami ljudi to ne žele, dar neće ni doći, i blagodat u njima ništa neće stvoriti.


30 kol 2012 12:19
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
3. Evanđelista, dakle, na svim mestima odbacuje prinudu i pokazuje čovekovu slobodu volje i samostalnost, što je i ovde iskazao. U tim velikim tajnama Bogu pripada jedno – darovanje blagodati, a čoveku drugo – pokazivanje vere. Od čoveka se zatim zahteva mnogo brige na očuvanju čistote, jer nije dovoljno samo da poverujemo i da se krstimo. Ako želimo da zadobijemo savršenu svetlost, moramo voditi život koji je toga dostojan. Bog je to prepustio nama samima. U krštenju se izvršava naš tajinstveni preporod i očišćenje od svih prethodnih grehova. Međutim, od naše volje i brižljivosti zavisi hoćemo li nakon toga živeti u čistoti i čuvati se od svake skverni. Zbog toga nam Evanđelista pominje i sam način duhovnog rođenja. On ga poredi sa telesnim rođenjem i ukazuje na njegovo prevashodstvo, govoreći: Koji se ne rodiše od krvi ni od želje telesne, ni od želje muževljeve nego od Boga (st. 13). On je to rekao zato da bismo spoznali ništavnost i poniznost našeg prvog rođenja od krvi i telesne želje i, nasuprot tome, razumeli važnost i dostojanstvo drugog rođenja po blagodati, da bismo stekli uzvišenu predstavu o njemu, predstavu dostojnu dara od Onoga Koji nas rađa na taj način a zatim, sa svoje strane, pokazali veliku brigu o njemu. Mi smo uistinu dužni da strahujemo da nemarom i porocima kasnije ne oskrnavimo tu prekrasnu odeždu i da ne budemo izbačeni iz bračne ložnice, kao onih pet ludih devojaka ili onaj koji nije imao svadbeno ruho. I taj čovek je bio među gostima, i on je bio pozvan. Međutim, kada je nakon poziva i takve časti pokazao nepoštovanje prema Onom Koji ga je pozvao, dobio je nesrećan udeo, dostojan mnogih suza. Došavši zato da bi bio učesnik u svetloj gozbi, on ne samo da je bio proteran odatle, nego je svezanih ruku i nogu bio bačen u tamu najkrajnju, gde je predat večnom i neprestanom plaču i škrgutu zuba. Nećemo, dakle, vozljubljeni, misliti da je samo vera dovoljna za spasenje. Ako ne pokažemo čist život, nego se pojavimo u odeždama kakve ne priliče našem blaženom prizivu, ništa nas neće spasti od istih takvih stradanja, kakvima je bio predat ovaj nesrećnik. Zar nije čudno da Samom Bogu i Caru nije mrsko da niske, neznatne i bezvredne ljude sa raskrsnice dovede za svoju trpezu, a da mi pokazujemo takvu bezosećajnost i da u takvoj časti ne bivamo bolji, nego i nakon priziva ostajemo u onom istom zlu, gazeći na taj način neizrecivo čovekoljublje Onoga Koji nas je pozvao. On nas, međutim, ne izgoni iz čudesnog mnoštva prizvanih nego mi sami sebe udaljujemo odatle. Sa Svoje strane, On je učinio sve: priredio je svadbenu gozbu, pripremio trpezu, poslao glasnike, primio zvanice i ukazao nam svaku drugu čast. Mi smo, međutim, svojim nečistim odeždama, tj svojim grešnim delima, uvredili i Njega i sve prisutne na gozbi i na svadbi, zbog čega smo pravedno proterani odatle. Ukazujući na taj način poštovanje svadbenoj gozbi i zvanicama, Car odatle isteruje sve bezočne i bestidne. Ako bi On ostavio odevene u takve odežde, onda bi samim tim pokazao nepoštovanje prema ostalim zvanicama. Neka Bog ne da nikome, ni nama ni bilo kome od ljudi, da osetimo taj gnev Onoga Koji nas je prizvao. To je zbog toga i napisano unapred da, urazumljeni pretnjama Pisma, ne bismo i zaista doveli sebe do takve nesreće i kazne. Naprotiv, neka nam reči Pisma budu dovoljne da na takav priziv odgovorimo svetlom odećom, koju neka svi mi zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, sa Kojim neka je Ocu i Svetom Duhu slava, sila i čast, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.


30 kol 2012 12:21
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
BESEDA JEDANAESTA

I Logos postade telo, i nastani se među nama (st. 14)

1. Pre nego što pristupim tumačenju evanđelskih izreka, hoću da od svih vas zatražim jednu uslugu i nemojte odbiti moju molbu. Od vas neću tražiti ništa što je teško i na****o. Ta usluga neće koristiti jedino meni, koji je primam, nego i vama koji je pružate, a možda će vama biti i daleko korisnija. Šta je to što hoću da zatražim od vas? Neka svako od vas nekoliko dana unapred uzme u ruke onaj odlomak iz evanđelja koji ćemo u crkvi čitati u prvi dan po suboti ili u samu subotu. Neka ga kod kuće pažljivo i više puta pročita i neka razmotri njegov sadržaj, duboko proničući u njega. Neka zapazi šta je tamo jasno a šta nejasno, šta je prividno protivurečno, iako u stvari nije takvo. Kada o svemu razmislite, saberite se ovde da slušate besede. Od takve usrdnosti imaćemo velike koristi i vi i ja. Neće nam biti potrebno mnogo truda, da vam objasnimo silu izreke ako vaš um prethodno usvoji predstavu o njoj.
Na taj način ćete se izoštriti i bolje ćete razumeti ono što slušate, ne samo radi vaše sopstvene pouke nego da biste i druge poučili. Budući da je mnogo onih koji su došli ovamo da slušaju samo zato što su na to primorani i koji će sada istovremeno morati da proniknu u sve – i u samu izreku i u naša tumačenja, napominjem da oni neće imati velike koristi, makar mi na to upotrebili i čitavu godinu. Zar je to uopšte i moguće kad se oni samo uzgred i samo ovde, za kratko vreme, zanimaju poukama? Ako se pak neko bude pozivao na poslove i brige, na nedostatak vremena zbog mnoštva javnih i ličnih poslova, onda je, kao prvo, za veliku osudu upravo to, što se bavi tolikim mnoštvom poslova, tako da je vezan svetskim brigama i nema nimalo slobodnog vremena da bi se bavio stvarima koje su neophodnije od svih ostalih. Kao drugo, to je samo opravdanje i izgovor, u čemu ih razobličuju prijateljski skupovi, vreme provedeno u pozorištu i odlasci na konjske trke, gde često provode po čitav dan. Međutim, niko se u tim slučajevima ne žali na mnoštvo poslova. Kad su u pitanju nevažne stvari, niko od vas se ne izgovara i može da nađe mnogo slobodnog vremena. Međutim, kad je potrebno da slušate reč Božiju, onda vam se čini da je to suvišno i beznačajno i da na to ne bi trebalo upotrebiti ni najmanji deo slobodnog vremena. Da li su ljudi, koji tako razmišljaju, dostojni čak i da dišu ili da gledaju ovo sunce? Ti neradni ljudi imaju i drugi izgovor, koji je još više neosnovan. Naime, oni govore da tobože nisu nabavili i da nemaju knjige Svetog Pisma. Međutim, kad su u pitanju bogati, smešno bi bilo da uopšte i raspravljamo o takvom izgovoru. Što se tiče siromašnih koji se, prema mom mišljenju, uglavnom time i izgovaraju, želeo bih da pitam: zar svaki od njih nema dovoljno alata za zanat kojim se bavi, a što je sasvim ispravno, jer bi im inače pretilo krajnje siromaštvo? Zar nije besmisleno da se tu ne izgovarate siromaštvom i da se trudite da ni u čemu ne oskudevate, a da se tamo (u crkvi), gde možete zadobiti tako veliku korist, žalite na nedostatak slobodnog vremena i na siromaštvo? Uostalom, ukoliko bi neki uistinu bili toliko siromašni, ipak bi iz onoga, što se ovde stalno čita, mogli bar unekoliko da se upoznaju sa sadržajem božanstvenog Pisma. Ukoliko vam se to čini nemogućim, onda to nije bez razloga. Mnogo je onih koji dolaze da slušaju bez velike usrdnosti, kao da u određeno vreme izvršavaju neku dužnost, a zatim se odmah vraćaju kući. Ako pak neki i ostanu, ni po čemu nisu bolji od onih koji odu, budući da su samo telom prisutni ovde sa nama. Međutim, da vas ne bismo isuviše opteretili razobličenjima i da ne bismo sve vreme izgubili na prekore, pristupićemo evanđelskim izrekama. Vreme je da se naša beseda okrene predloženoj temi. Samo, budite pažljivi, da ne biste izgubili ništa od onoga što se ovde govori. I Logos postade telo kaže Evanđelista (st. 14) i nastani se među nama. Rekavši da su se oni, koji su primili Logosa, rodili od Boga i postali čeda Božija, on izlaže razlog i uzrok te neviđene časti. Razlog je taj što je Sam Logos postao telo i što je primio obličje sluge. Budući istinski Sin Božiji, On je postao i Sin Čovečiji, da bi sinovi čovečiji postali čeda Božija. Uzvišeno koje opšti sa uniženim ni najmanje ne gubi na sopstvenom dostojanstvu, dok se uniženo na taj način uzdiže iz svoje uniženosti. Tako se dogodilo i u Hristu. On tim snishođenjem ni najmanje nije unizio sopstvenu prirodu, dok je nas, koji smo svagda sedeli u mraku i uniženju, uzneo ka neizrecivoj slavi. Tako se ni car, koji pažljivo i blagonaklono besedi sa siromašnima i niščima, ni najmanje ne stidi samoga sebe, dok siromašnoga pred svima čini istaknutim i počastvovanim licem. Ako u slučaju prolaznog ljudskog dostojanstva opštenje sa nižim ni najmanje ne šteti višem, onda se to utoliko pre može reći za nepropadljivo i blaženo Suštastvo, u Kojem ne postoji ništa prolazno, u Kojem niti se šta uvećava, niti se šta smanjuje, nego nepromenljivo i večno poseduje sva savršenstva. Dakle, kada čuješ da Logos postade telo, ne zbunjuj se i ne kolebaj. To ne znači da se samo Njegovo suštastvo pretvorilo u telo (bezbožno je to i pomisliti) nego da je, ostajući to što jeste, na taj način prihvatilo obličje sluge.


30 kol 2012 12:22
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
2. Zašto je Evanđelista upotrebio reč postade? Zato da bi jereticima zatvorio usta. Postoje oni koji tvrde da je sve, što se tiče ovaploćenja, tobože uobrazilja, obmana čuvstava i pretpostavka, Želeći da potpuno pobije njihovu hulu, Evanđelista je upotrebio izraz postade, nameravajući da time pokaže da to nije bila izmena suštastva, nego primanje istinskog tela. Kao što rečima: Hristos nas je iskupio od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo (Gal. 3; 13) Pismo ne govori da se Njegovo suštastvo, napustivši sopstvenu slavu, pretvorilo u prokletstvo (to ne bi pomislili ni demoni, nego samo potpuno bezumni ljudi, lišeni zdravog razuma, toliko je to bezbožna i istovremeno bezumna misao) nego da je On primio na Sebe prokletstvo koje je izrečeno nama, da mi ne bismo ostali pod prokletstvom, tako je i ovde rečeno da Logos postade telo, ne izmenivši Svoje suštastvo u telo i samo ga prihvatajući, dok je samo suštastvo ostalo nedirnuto. Ako pak kažu da je Bog, budući svemoguć, mogao i da se pretvori u telo, mi ćemo odgovoriti da Bog nije drugačije svemoguć nego ostajući Bog. Ako bi On dopustio da u Njemu Samom dođe do izmene, i to do izmene na gore, kako bi onda bio Bog? Izmena je potpuno nesvojstvena nepropadljivom Suštastvu. Zbog toga je prorok i rekao: Ti si isti i godina Tvojih neće nestati (Ps. 101; 28). To Suštastvo je iznad svake izmene. Ne postoji ništa što je od Njega prevashodnije, što bi On napredovanjem mogao da dostigne. I šta ja to kažem: prevashodnije? Ne postoji ništa što Mu je jednako ili bar blisko. Prema tome, ako bi se Bog izmenio, morao bi pretrpeti izmenu na gore. Međutim, On tada ne bi bio Bog. Neka se ta hula okrene na glavu onih, koji je izriču. A da je reč postade izgovorena zbog toga da ovaploćenje ne biste prihvatili kao izmišljotinu, primetićete iz onoga što sledi, gde Evanđelista objašnjava svoj izraz i pobija bezbožnu misao. I nastani se među nama, tj, kao da kaže: ne podozrevaj ništa neprilično u odnosu na reč postade. Ja ne govorim o izmeni tog neizmenljivog Suštastva, nego o Njegovom nastanjivanju i obitavanju među nama. Onaj, koji negde živi, nije isto što i ono gde živi, nego je nešto sasvim drugačije od toga. Jedno se nastanjuje u drugom; drugačije ne bi ni bilo nastanjivanja, jer se niko ne nastanjuje u samome sebi. U odnosu na prirodu govorim nešto drugo. Kroz sjedinjenje i opštenje, Bog Logos i telo su jedno, ali ne u smislu da je došlo do bilo kakvog mešanja ili poništavanja prirode, nego tako što se obrazovalo neko njihovo neizrecivo i neiskazivo sjedinjenje. A kako je do toga došlo, nemoj ni da pitaš! To se dogodilo onako, kako to samo On zna. Kakvo je, međutim, to obitavalište, u kojem se On nastanio? Saslušaj šta kaže prorok: Ponovo ću podići palu skiniju Davidovu (Amos 9; 11). Pala je, uistinu je neisceljivim padom pala naša priroda, i bila joj je neophodna ta moćna desnica. Ona se ne bi mogla ni uspraviti da joj Onaj, Koji ju je na početku sazdao, nije pružio Svoju desnicu i da je nije obnovio sviše, kroz preporađanje vodom i duhom. Zapazi ono, što je strašno i neizrecivo u tom tajinstvu: On za svagda obitava u toj skiniji?. On naše telo nije obukao u nameri da ga opet ostavi nego da ga svagda ima sa Sobom. A kad ne bi bilo tako, On se ne bi udostojio carskog prestola, niti bi Mu se klanjale sve višnje vojske angela, arhangela, prestola, gospodstava, načala i vlasti. Koja reč, i koji um može da iskaže tako veliku čast, uistinu natprirodnu i divnu, ukazanu našem rodu? Koji angeo? Koji arhangeo? Nikada i niko, niti od nebeskih, niti od zemaljskih. Takva su dela Božija i tako su velika i natprirodna Njegova dobročinstva, da ih nijedan ljudski jezik, pa čak ni angelska sila, ne može u potpunosti izraziti. Zato ćemo i mi besedu završiti ćutanjem, napomenuvši vam samo da tom našem velikom Dobročinitelju uzvratite platom, koja će se, opet, okrenuti u našu korist. Ta plata se sastoji u revnosnoj brizi o našim dušama. I to je delo Njegovog čovekoljublja, jer On, nemajući potrebe ni za jednim od nas, kao Svoju platu prihvata našu brigu o sopstvenoj duši. Zato je krajnje bezumno i dostojno najveće kazne kada mi, udostojivši se tako velike časti, sa svoje strane ne uzvratimo koliko god je u našoj moći, pri čemu korist od toga opet imamo jedino mi sami. Pored toga, za taj naš trud priugotovljena su nam bezbrojna blaga. Proslavimo zbog svega toga Boga Čovekoljupca, ne samo rečima nego daleko više delima, da bismo dobili i buduća blaga, kojih neka se svi mi udostojimo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Kojeg i sa Kojim neka je slava Ocu sa Svetim Duhom u vekove vekova. Amin.


30 kol 2012 12:24
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
BESEDA DVANAESTA

I videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine (st. 14)

1. Možda vam se ono, što smo juče rekli, učinilo kao isuviše neugodno i teško, jer smo mnoge prekorevali i razobličavali zbog lenjosti. Da smo to učinili samo u nameri da vas ražalostimo, onda bi svaki od vas s pravom negodovao. Međutim, mi smo ugodnost reči zanemarili radi vaše koristi. Stoga bi trebalo da vi, makar i ne želeli da prihvatite našu brigu o vama, bar oprostite takvoj našoj ljubavi. Mnogo smo strahovali da ćete, ukoliko i pored našeg staranja ne budete želeli da pokažete usrdnost pri slušanju, biti izloženi utoliko težem odgovaranju za posledice. Zbog toga smo prinuđeni da vas stalno podstičemo i da vas budimo iz sna, kako ne biste izgubili ništa od onoga što je rečeno. Samo na taj način možete odvažno živeti u ovom veku, a u budućem (odvažno) stati pred Hristov presto.
Međutim, kako smo vas juče dovoljno pokrenuli, danas ćemo odmah pristupiti evanđelskim izrekama. I videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca (st. 14). Mi je ne bismo mogli videti, da nam se nije javio u telu koje je prihvatio. Ako ni Mojseju, koji je bio iste prirode kao i mi, ondašnji ljudi nisu mogli da gledaju lice samo zbog toga što je ono bilo proslavljeno, ako je čak i pravednicima bio potreban pokrivač da bi prikrili veličinu slave i da bi se lik proroka činio tihim i spokojnim, kako bismo onda mi, blatni i zemnorodni, mogli da sozercavamo čisto Božanstvo, koje je nepristupačno i za same višnje sile? Zbog toga se On i nastanio među nama, kako bismo bez opasnosti mogli da Mu pristupimo, da besedimo s Njim i da Mu se obraćamo.
Šta, dakle, znače reči: Slavu kao Jedinorodnog od Oca? Proslavili su se mnogi proroci: taj isti Mojsej, Ilija i Jelisej, od kojih je jedan bio vaznet u ognjenoj kočiji, dok se drugi na uobičajeni način vazneo odavde. Nakon njih proslavili su se David, tri mladića i mnogi drugi, koji su i čudotvorili. Čak su i angeli, javljajući se ljudima, otkrivali lučezarnu svetlost sopstvene prirode. Proroku se nisu javljali samo angeli nego i heruvimi u velikoj slavi, a takođe i serafimi. Udaljujući nas od svih tih bića i odvlačeći našu misao od tvorevine i slave nama sličnih slugu, Evanđelista nas uzdiže na sami vrh savršenstva. Mi nismo videli slavu niti proroka, niti angela, niti arhangela, niti bilo kog drugog stvorenog bića, ako još neko postoji, nego slavu Samog Vla****, Samog Cara, Samog istinskog Jedinorodnog Sina, Samog našeg zajedničkog Gospoda. Izraz kao ovde ne označava upodobljenje i poređenje nego potvrdu i nesumnjivo određenje. Evanđelista na taj način kao da je rekao: videli smo slavu kakva dolikuje i kakva je svojstvena Jedinorodnom i istinskom Sinu Svecara Boga. Tako obično biva, i ja neću odbiti da svoje reči potvrdim na uobičajeni način, jer sad nije potrebno da govorimo radi lepote reči i harmoničnosti besede, nego jedino radi vaše koristi. Zbog toga nas ništa ne sprečava da svoje misli potvrdimo na način kakav je uobičajen za mnoge. A šta je to uobičajeno za mnoge? Naime, mnogi koji vide cara ukrašenog i sa svih strana blistavog od dragog kamenja, kazujući drugima o toj krasoti, veličanstvu i slavi opisuju, koliko je to u njihovoj moći, boju purpurne odežde, veličinu kamenja, blizinu konja, zlatne amove, blistave pokrivače. Međutim, kako opisujući sve to i još mnogo toga, još uvek nisu u stanju da rečima iskažu sav taj sjaj, oni svakog trenutka dodaju: "Šta još da kažem? Jednom rečju, kao car." Tim izrazom, kao, oni ne pokazuju da je taj samo sličan caru, nego da je taj, o kojem govore, uistinu car. Tako je i Evanđelista upotrebio izraz kao želeći da izrazi najviše i neuporedivo prevashodstvo slave (Sina Božijeg). Svi ostali, i angeli, i arhangeli, i proroci, delali su samo po zapovesti Božijoj, dok je On delao sa vlašću kakva je svojstvena Caru i Gospodu. Zbog toga se narod i divio što On poučava kao Onaj, Koji ima vlast.


30 kol 2012 12:26
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
2. Kao što sam već rekao, na zemlji su se sa velikom slavom javljali angeli – na primer, Danilu, Davidu i Mojseju; oni su, međutim, postupali kao i sve sluge, povinujući se svom Gospodu. Međutim, Hristos se javio kao Vladika i Svedržitelj, premda u smirenom i uniženom obličju. Uostalom, tvar je prepoznala svog Gospoda iako je bio u tom obličju. Na koji način? Zvezda koja se pojavila na nebu dovela je mudrace da Mu se poklone; mnogobrojni angeli, koji su se sabrali sa svih strana, okružili su Ga i klicali Mu; neočekivano su se pojavili i drugi propovednici; svi su, susrevši jedni druge, oglašavali to neizrecivo tajinstvo: angeli pastirima, pastiri žiteljima grada, Gavrilo Mariji i Jelisaveti, Simeon i Ana onima što su dolazili u hram. Radošću se nisu okrilili samo muškarci i žene nego i mladenci, koji još nisu došli na svet nego su još uvek bili u majčinoj utrobi. Ja, naravno, mislim na pustinožitelja, imenjaka ovog Evanđeliste, koji je zaigrao u majčinoj utrobi. Svi su oživeli zbog nade u budućnost. To se događalo neposredno posle Njegovog rođenja. Kada Se Gospod otkrio u većoj meri, dogodila su se čuda koja su prevazilazila ona prethodna. To više nije bila zvezda sa nebesa niti angeli i arhangeli, Mihailo i Gavrilo. Sada je Sam Otac, odozgo, sa nebesa, obznanjivao o Njemu. Istovremeno sa Očevim glasom, nad njim se pojavio Utešitelj i otpočinuo na Njemu. Zbog toga je Evanđelista sasvim ispravno rekao: Videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca. Uostalom, to nije rečeno samo uzgredno, nego upravo zbog onoga što zatim sledi. O Njemu nisu blagovestili samo pastiri, udovice i prestareli muškarci, nego su i sama Njegova dela kazivala o Njemu gromkije od svake trube. Na taj način su se glasovi o Njemu i ovde mogli čuti. I otide glas o Njemu po svoj Siriji, kaže Pismo (Mt. 4; 24). Sve je i sa svih strana oglašavalo da je Sam Car sišao s nebesa. Demoni su odasvud bežali i udaljavali se, đavo se posramljeno povlačio. Sama smrt se na početku malo uplašila, da bi kasnije bila i sasvim uništena. Isceljena je svaka bolest, mrtvi su izlazili iz grobova, demoni iz đavoimanih a bolesti iz bolnih. Pokazala su se čudesna i divna dela, koja su proroci uistinu želeli da vide ali ih nisu videli. Vid se oporavljao, i taj željeni prizor, koji su svi želeli da vide – a to je način na koji je Bog stvorio Adama – Hristos je pokazao svima, iako u umanjenom obliku, ali u odnosu na najbolje delove tela. Oduzeti i raspadnuti udovi krepili su se i sjedinjavali jedan s drugim, umrtvljene ruke ponovo su se pokretale, oduzete noge iznenada su poskočile, zagrađene uši su se otvarale, gromkim glasom uskliknuo je jezik koji je dotle bio svezan nemošću. I kao što opitan umetnik vaspostavlja zdanje narušeno vremenom, tako je i On vaspostavio zajedničku ljudsku prirodu: otkinute delove je popunjavao, raspadnute i rastrgnute sjedinjavao, a potpuno otpale obnavljao. Šta tek da kažemo o vaspostavljanju duše, koje zadivljuje daleko više nego telesno iscelenje? Važno je telesno zdravlje, ali je daleko važnije zdravlje duševno, jer duša prevashodi telo. I ne samo zbog toga, nego i zato što telesna priroda sledi usmerenje kakvim Stvoritelj hoće da je povede, i niukoliko se tome ne protivi. Duša, međutim, budući da ima vlast sama u sebi i da ima slobodu dejstvovanja, ne potčinjava se uvek Bogu. On pak ne želi da je učini neporočnom i vrlinskom protivno njenoj volji i nasilno, jer to onda ne bi ni bila vrlina. Ona se mora privoleti da slobodno i dobrovoljno postane takva, što je daleko teže od telesnog iscelenja. On je, međutim i to učinio, i proterao svaki vid zla. I kao što, isceljujući tela, On nije samo vratio zdravlje nego ih je i doveo u savršeno stanje, tako ni dušu nije samo oslobodio od krajnje ogrehovljenosti, nego ju je i uzdigao na sami vrh vrline. Tako je carinik postao apostol, progonitelj, hulitelj i nenavidnik postao je propovednik čitave vaseljene, mudraci (čarobnjaci) su postali učitelji Jevreja, razbojnik je postao žitelj raja, bludnica se proslavila velikom verom, Samarjanka je takođe bila bludnica, ali je počela da propoveda među svojim sunarodnicima i, privukavši ceo grad, privela ga Hristu, Hananejka je verom i trpljenjem postigla da iz njene kćeri bude isteran đavo. Učenicima su se uskoro pridružili i drugi, mnogo gori od ovih. Sve je iznenada izmenilo svoje obličje: telesne i duševne bolesti preobražavale su se u zdravlje i savršenu vrlinu; pri tom se to nije dogodilo samo dvojici, trojici, petorici, desetorici ili dvadesetorici ljudi, nego su se velikom brzinom preobraćali čitavi gradovi i narodi. A šta može izobraziti mudrost pravila, savršenstvo nebeskih zakona, blagoustrojstvo ravnoangelskog života? On ja među nas uveo takav način života, postavio takve zakone i zaveo takve običaje da su oni, koji su ih usvojili, uskoro postajali angeli i upodobljavali se Bogu onoliko, koliko je to našim snagama moguće, iako su pre toga bili gori od svih ljudi.


30 kol 2012 12:27
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
3. Navodeći sva ta čudesa – čudesa u telima, u dušama, u stihijama (elementima) i zapovestima, neizrecive darove uzvišenije od samih nebesa, zakone, blagoustrojstvo, silu privolevanja, obećanja o budućem i, najzad, Njegova stradanja, Evanđelista je izgovorio te čudesne reči, ispunjene uzvišenim učenjem: Videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca, pun blagodati i istine. Mi se ne divimo samo Njegovim čudesima, nego smo zadivljeni i Njegovim stradanjima – kako je bio prikovan za krst, bičevan, šamaran, ispljuvan, kako je trpeo da Ga po glavi udaraju oni, čiji je dobročinitelj bio. Tako i o svemu ovome, što se čini ponižavajućim, treba reći to isto, kao što i sam Evanđelista sve to naziva slavom. I zaista, to nije bilo samo delo promisla i ljubavi, nego i neizrecive sile. Tada je i smrt bila ukinuta, i prokletstvo poništeno, i demoni postiđeni, i pokazao se trijumf nad njima, i zapis o našim grehovima bio je prikovan za krst. I dok su se ova čudesa izvršavala nevidljivo, bilo je i onih, vidljivih, koja su pokazivala da je On uistinu Sin Božiji i Gospod vascele tvorevine. Dok je Njegovo telo još visilo na krstu, sunce je sakrilo svoje luče, zemlja se uzdrmala i prekrila tamom, grobovi su se otvorili, nedra zemlje su se potresla i mnoštvo umrlih ustalo je i došlo u grad Jerusalim. Nakon toga, kad je na dveri Njegovog groba položeno kamenje i kad su stavljeni pečati, On, mrtav, raspet i prikovan ustao je i jedanaestoricu Svojih učenika ispunio nekom nepobedivom i božanstvenom silom, poslao ih svim ljudima, po čitavoj vaseljeni – da isceljuju njihovu zajedničku prirodu, da popravljaju način života, da po čitavoj zemlji šire poznanje nebeskog učenja, da uništavaju silu demonsku, da nam otkrivaju velika i neizreciva blaga, da nam blagoveste besmrtnost duše i večni život tela, nagrade koje nadvisuju svaki um i koje se nikad ne mogu okončati. Predočavajući sebi sve to, pa i više od toga, što je znao ali se nije odlučio da napiše (jer to ni u sav svet ne bi stalo, kako i sam kaže: Ni u sami svet ne bi stale napisane knjige – Jn. 21; 25), blaženi Evanđelista je uskliknuo: Videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca, pun blagodati i istine. Oni, koji su se udostojili da vide i čuju tako velika čudesa i da dobiju tako veliki dar, treba da pokažu i život dostojan učenja, kako bi se udostojili budućih blaga. Naš Gospod nije došao samo zbog toga da bismo ovde gledali Njegovu slavu, nego (da bismo je gledali) i u budućem veku. Zbog toga je On i govorio: Oče, hoću da oni koje si Mi dao budu sa Mnom, da gledaju slavu Moju (Jn. 17; 24). Ako je Njegova ovdašnja slava bila toliko blistava i veličanstvena, šta onda da kažemo o toj Njegovoj slavi? Ona se ne otkriva na propadljivoj zemlji niti pred bićima odevenim u smrtna tela kakva su ova sada, nego u nepropadljivoj i besmrtnoj tvorevini, i sa veličinom koja se nikakvim rečima ne može izobraziti. O, blaženi su, tri puta i beskonačno blaženi oni, koji se udostoje da sozercavaju tu slavu! O njoj govori i prorok: Bezbožnik… ne gleda slavu Gospodnju (v. Is. 26; 10). Neka niko od nas ne bude odbačen i nedostojan da je gleda! Ako se pak ne budemo njome naslađivali, onda će se i za nas pravedno reći: bolje bi bilo da se nisu ni rodili. Zbog čega mi živimo? Zbog čega dišemo? Zbog čega postojimo, ako se ne udostojimo takvog sozercanja, ako nikome od nas tada ne bude dozvoljeno da gleda našeg Gospoda? Ako onaj, koji nije video sunčevu svetlost, živi životom koji je gori od svake smrti, koliko tek moraju stradati oni, koji su lišeni te svetlosti? Ovde se u tom lišavanju i sastoji nesreća, dok se tamo ne sastoji samo u tome; uostalom, čak i kad bi u tome bila sva nesreća, kazna opet ne bi bila jednaka, i buduća bi bila neuporedivo teža od sadašnje, kao i što je to Sunce neuporedivo prevashodnije od ovdašnjeg. Osim toga, trebalo bi očekivati i druge kazne. Ko se ne udostoji da vidi tu svetlost, taj neće samo biti bačen u tamu nego će i goreti u neugasivom ognju, topiće se u njemu, škrgutati zubima, trpeti druge, nebrojene muke. Prema tome, nećemo biti nemarni prema samima sebi, niti ćemo zbog kratkotrajnog nemara i nebrige izložiti sebe večnoj kazni. Naprotiv, bićemo budni i trezvenoumni, sve ćemo delati i ustrojavati tako, da se udostojimo te večne naslade i da se izbavimo od ognjene reke, koja uz veliku huku protiče ispred strašnog suda. Onaj, ko jednom upadne u nju, ostaje tamo zauvek i više niko ne može da ga izbavi od tih muka – ni otac, ni majka, ni brat. O tome govore i proroci; tako jedan kaže: Brat neće izbaviti; hoće li izbaviti čovek (Ps. 48; 8), dok je Jezekilj govorio i više: Ako bi u njoj bila ova tri čoveka, Noje, Danilo i Jov… neće izbaviti sinova ni kćeri (Jez. 14; 14–16). Tamo postoji samo jedna zaštita – zaštita delima. Onaj koji je ne bude imao, nikakvim drugim sredstvom neće moći da se spase. Dakle, imajući sve to u vidu i razmišljajući o tome, očistićemo svoje živote i učiniti ih svetlima, da bismo odvažno gledali Gospoda i dostigli obećana blaga, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista kroz Kojega i sa Kojim neka je slava Ocu sa Svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.


30 kol 2012 12:28
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
BESEDA TRINAESTA

Jovan svedoči o Njemu i viče govoreći: Ovo je Onaj za Koga rekoh: Koji za mnom dolazi ispred mene je, jer pre mene beše (st. 15).

1. Da li se mi uzaludno trudimo? Da li možda sejemo na kamenu, i da li naše seme, mimo naših očekivanja, pada pored puta ili u trnje? Silno strahujem i strepim da za nas zemljodelstvo ne bude beskorisno, ali ne zato što bih i sam mogao da izgubim nagradu za trud. Delo učitelja nije isto što i delo zemljodelca. Ako posle godišnjih radova, posle tolikog napora i znoja, zemlja ne donese ništa vredno truda, često se dešava da zemljodelac ne može da nađe nikakvu drugu utehu za svoj rad, tako da se postiđen i ražalošćen sa njive vraća kući, ženi i deci, nemajući pravo da od nekoga zatraži platu za dugotrajni trud. Nama, međutim, ništa takvo ne može da se desi.
Neka obrađena zemlja i ne donese nikakav plod; ako mi sa svoje strane uložimo sav potreban trud, Gospod zemlje i naš Gospod neće dopustiti da naše nade budu izneverene i daće nam platu. Pismo kaže da će svaki primiti svoju platu prema svom trudu (1. Kor. 3; 8), a ne prema ishodu dela. A da je uistinu tako, vidi se i iz sledećeg: I ti, sine čovečiji, posvedoči ovom ljudima, pa poslušali ili ne poslušali (Jez. 2; 5–6). Evo šta možemo doznati od Jezekilja: ako je stražar obavestio da bi trebalo bežati, on je izbavio svoju dušu čak i ako ga niko ne bude poslušao??. I pred toga, iako imamo tu veliku utehu i uveravanje o nagradi za naš trud, kada u delu vašeg spasenja ne vidimo uspeh ne osećamo se ništa bolje od onih zemljodelaca koji uzdišu, liju suze i skrivaju se od stida. To je saučestvovanje učitelja, to je očinska briga. Mojsej je mogao da se izbavi od nezahvalnih Jevreja i da postane slavni rodonačalnik drugog, mnogobrojnijeg naroda, jer mu je to Gospod obećao kao čoveku svetom, Svom slugi i bliskom i vernom prijatelju. Mojsej, međutim, nije mogao ni da sluša takve reči, i više je voleo da propadne zajedno sa poverenim mu narodom, nego da se spase bez njih i da zadobije još veće dostojanstvo. Takav treba da bude rukovoditelj duša. Čudno bi bilo da neko, ko ima rđavu decu, poželi da se nazove ocem neke druge dece a ne upravo one koju je on rodio. Isto tako, bilo bi čudno i kad bismo mi stalno menjali poverene nam učenike i prisvajali starešinstvo čas nad ovima a čas nad onima, i ne osećajući ni prema kome iskrenu blagonaklonost. Neka u pogledu vas nikada ne bude takvih podozrenja. Uvereni smo da vi izobilujete verom u našeg Gospoda Isusa Hrista, da ljubite jedni druge i sve ostale. Ovo govorimo s namerom da vas podstaknemo na pojačanu revnost i umnožavanje vrlina. Na taj način, vaš um će proniknuti u dubinu učenja koje izlažemo, ali samo ukoliko grehovna nečistota ne pomrači oči razuma i ne ošteti njihovu pronicljivost i bistrinu. Dakle, šta nam danas predstoji? Jovan svedoči o Njemu i viče govoreći: Ovo je Onaj za Koga rekoh: Koji za mnom dolazi ispred mene je, jer pre mene beše (st. 15). Evanđelista se na mnogim mestima, i pre i posle ovog stiha, obraća Jovanu i iznosi njegovo svedočanstvo. On to ne čini uzaludno nego veoma razborito. Svi Jevreji su poštovali ovog čoveka. Josif čak i uzrok rata pripisuje njegovoj smrti i kaže da je nekada prestoni grad zbog njega prestao da bude grad i, uopšte, izgovara o njemu mnogo toga pohvalnog. Želeći, dakle, da njegovim imenom postidi Jevreje, Evanđelista ih često opominje na Pretečino svedočanstvo. Ostali evanđelisti često pominju drevne proroke i na njih upućuju slušaoce u svakoj okolnosti Njegovog (Hristovog) života. Tako povodom Njegovog rođenja evanđelist kaže: Ovo se dogodilo da se zbude što je Gospod rekao preko Isaije proroka govoreći: eto, devojka će začeti i rodiće sina, i nadenuće Mu ime Emanuil (Mt. 1; 22–23). Kad su Mu pretili zlonamernici i kad su Ga svugde brižljivo tražili, tako da je Irod poubijao čak i sasvim malu decu, evanđelista navodi reči proroka Jeremije: Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje decu svoju (Mt. 2; 18, upor. Jer. 31; 15). Kada se vratio iz Egipta, evanđelista podseća na Osiju koji je rekao: Iz Egipta dozvah Sina Svojega (Mt. 2; 15). Tako postupaju i ostali evanđelisti. Ovaj pak Evanđelista, Jovan, koji je uzvišeniji od ostalih, iznosi najjasnija i najbliža svedočanstva. On ne ukazuje samo na davno upokojene proroke, nego i na savremenog svedoka, koji je ukazao na dolazak Gospoda i krstio Ga. On ne želi da svedočenjem sluge da veću verodostojnost rečima Vla****, nego snishodi ka slabosti slušalaca, kao što ni mnogi Jevreji ne bi prihvatili reči Gospodnje da On nije uzeo obličje sluge i da glasom sluge nije privukao sluh saslužitelja.


30 kol 2012 12:30
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Sv. jovan Zlatousti(Hrizostom) Beseda na Jovanovo jevandjelj
2. Ovde se pri tom ustrojavalo i nešto drugo, uistinu dostojno divljenja. Onaj, ko pohvalno govori o sebi, često pobuđuje podozrenje svojih slušalaca i na taj način ih okreće protiv sebe, zbog čega i dolazi neko drugi da bi svedočio o njemu. S druge strane, većina se obično okuplja na glas koji joj je bliskiji i srodniji, jer ga poznaje bolje nego neki drugi. Zbog toga se i glas s neba začuo samo jednom ili dva puta, dok se Jovanov glas svagda mogao čuti. Samo su oni, koji su bili iznad slabosti naroda i koji su se oslobodili svega čuvstvenog, mogli da slušaju glas s nebesa. Njima ljudski glas nije bio ni potreban, jer su se u svemu povinovali višnjem glasu i njime se rukovodili. Oni, međutim, koji su još uvek bili okrenuti ka zemlji, bili su pokriveni mnogim zastorima, i njima je bio potreban zemaljski glas. Samom Jovanu, koji se već u potpunosti beše oslobodio svega čuvstvenog, nije bila potrebna ljudska pouka, jer je dobijao nauk sa nebesa. Onaj Koji me posla da krštavam vodom, On mi reče: na koga vidiš da silazi Duh i da ostaje na Njemu to je Onaj (Koji krštava Duhom Svetim), govorio je Jovan (Jn. 1; 33). Budući da su još uvek bili deca i da nisu bili u stanju da se uzdignu do tih visina, Jevreji su za učitelja imali čoveka koji im, i pored toga, nije govorio ništa svoje, nego im je obznanjivao višnja otkrovenja. Šta, dakle, kaže Evanđelista? Jovan svedoči o Njemu i viče govoreći. Šta znači ovo viče? Znači da propoveda odvažno, slobodno i bez ikakve strepnje. A šta on propoveda? O čemu svedoči i viče? Ovo je Onaj za Koga rekoh: Koji za mnom dolazi ispred mene je jer pre mene beše. Ovo svedočenje je unekoliko prikriveno i ne sasvim uzvišeno. On ne kaže: ovo je jedinorodni Sin Božiji, nego: Ovo je Onaj za Koga rekoh: koji za mnom dolazi ispred mene je, jer pre mene beše. Ptica neće za jedan dan u potpunosti i odjednom naučiti ptiće da lete. Naprotiv, ona ih najpre izvodi iz gnezda, pa im zatim dopušta da predahnu, i tek onda ih uči letenju. Drugog dana tome dodaje još nešto i na taj način ih neprimetno i postepeno uzdiže na odgovarajuću visinu. Tako ni blaženi Jovan nije odmah uzdigao Jevreje ka gornjem, nego ih je postepeno učio da se uzdignu sa zemlje, govoreći da je Hristos bio pre njega. Ni to nije bilo malo, jer je trebalo da slušaoci poveruju da Čovek, Koji se još nije javio niti je satvorio čudesa, prevashodi Jovana, tako krasnog i slavnog čoveka kojem su svi priticali i smatrali ga za angela. Jovan se, međutim, trudio da u misli slušalaca usadi da je Onaj o Kojem on svedoči, uzvišeniji od onoga koji svedoči, da je Onaj Koji će doći kasnije bolji od onog koji je došao pre, da je Onaj Kojeg još nisu videli bolji od onog kojeg poznaju i koji se proslavio. Pogledaj kako on razborito iznosi svedočanstvo. On ne ukazuje samo na Onog Koji se javio, nego i pre Njegovog javljanja propoveda o Njemu. Upravo takav smisao imaju reči: Ovo je Onaj za Koga rekoh… I Matej pripoveda da je Jovan svima, koji su dolazili kod njega govorio: Ja vas krštavam vodom za pokajanje; a Onaj što dolazi za mnom jači je od mene; ja nisam dostojan ni da odrešim remenje sa obuće Njegove (Mt. 3; 11). Zbog čega je on to činio i pre javljanja Gospodnjeg? Da bi svedočanstvo Onog, Koji će se javiti, na taj način bilo lakše prihvaćeno, jer bi misao slušalaca već bila pripremljena Jovanovim rečima, i da Njegovo obličje sluge ne bi naškodilo tom svedočanstvu. Da su Jevreji videli samog Hrista a da prethodno ništa nisu čuli o Njemu i da nisu dobili to veliko i čudesno svedočenje, istog trenutka bi počeli da protivureče veličanstvenosti Njegovih reči. On se pak obukao u tako smiren i uobičajen lik da su Mu čak i Samarjanke, i bludnice, i carinici slobodno prilazili i besedili s njim.


30 kol 2012 12:31
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 69 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron