Sada je: 19 stu 2018 20:18.





Započni novu temu Odgovori  [ 94 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1 ... 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sljedeća
 SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV SABRANE BESEDE 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV SABRANE BESEDE
Samo jedan deo, jednu vrstu, ljudi odlučujem od slavlja. Mada sam skrušen i plašljiv, mada prolivam suze kada me oni ne vide, mada tugujem zbog njihove slabosti i neosetljivosti koja vodi u pogibao, a to ih čini dostojnijima žalenja - ipak ih odlučujem. Posejani ne na tvrdom i nepokolebivom, nego na suvom i neplodnom kamenu (takvi su svi koji reči pristupaju lakomisleno i maloverno), jer nemahu dovoljnu dubinu zemlje,[17] koji skoro iznikoše i spremni su na bilo kakve ustupke i ugođaje bližnjima, oni kasnije, prilikom laganog napada nečastivoga, pri najmanjem iskušenju i duvanju povetarca, poviše se i umreše. Međutim, još više od njih, odlučenja su dostojni svi koji se ni malo ne usprotiviše sili vremena, koji se ni malo ne oduševiše Onim koji nas je oslobodio robovanja niskome i koji nas je zarobio za spasenje. Oni se po svojoj volji pokazaše veoma zlima i niskima, te nisu ni najmanji trud uložili ne bi li se usprotivili, koji se sablazniše kada nisu imali ni najmanje povoda i koji (uistinu žalosni ljudi!) prodadoše svoje lično spasenje za vremensku korist, za malovažnu uslugu ili vlast.

Pošto rekosmo napred ko sve može, a ko ne može ući u sastav našeg zbora, očistimo sada, po mogućnosti, i tela i duše, ujedinimo svoj sluh, ujednačimo glas, sjedinimo se duhom i zapojmo onu pobedničku pesmu koju su nekada, udarajući u timpan, pevali Izrailjci predvođeni Marijom, o potopljavanju Egipćana u Crvenom moru: pojmo Gospodu, slavno se proslavio: konja i konjanike potopi[18] - ali ne u more; izmeniću tekst te pesme, a gde - gde god mu je ugodno i kako On sam reče - čini sve i pretvara, kako je o tome kazao na jednom mestu svoga proroštva bogonadahnuti Amos: i koji pretvara sen smrtni u jutro, a dan u tamnu noć[19] - Taj, koji kao da nekim krugom rukovodi i vodi ceo svet. Sve što se nas tiče - i kolebljivo, i nepokolebljivo, i promenjivo, i koje unapređuje, i koje unazađuje, i koje se dešava u razna vremena i inače - u poretku Promisla postojano i nepokolebivo; mada i ide suprotnim putevima koji su poznati Reči, a nama nepoznati. Gospod zbacuje silnike sa prestola[20] i vencem ukrašava onoga koji se ne nada;[21] pozajmiću i ovo iz božanskog Pisma. On slabašna kolena snaži i lomi mišicu grešnika i bezakonika;[22] ovo ću uzeti iz drugog Pisma, kako mi dolazi na pamet sa mnogih mesta, upotpunjujući moju pesmu i obrazujući jedno jedinstveno blagodarenje. On nam daruje da vidimo i uspevanje grešnika iznad kedra, ali i njegov pad u ambis; samo ako smo uspeli da svojom nogom bez spoticanja prođemo mimo njegove nečastivosti. Ko će dostojno opevati sva nabrojena Božja dobra? Ko će iskazati silu Gospodnju i ispričati svu slavu njegovu? Koji glas, koji će dar reči biti srazmeran ovome čudu? Ko je uništio oružje i mač i bojno polje! Ko je polomio glave zmija u vodi i ko ga je dao onima u pustinji za hranu![23] Ko je pretvorio buru u prohladni vetar? Ko je zapovedio moru: ućuti, prestani,[24] u tebi će se uništiti vali tvoji,[25] a potom je umirio zapenušanu vodu mora? Ko je dao vlast da gazimo na aspidu i zmiju[26] koji lukavo vrebaju petu našu, kako je to kazano prilikom naše osude i javno dižu glave svoje osuđene na satiranje? Ko je stvorio sud i pravdu[27] - tako neočekivano? Ko nije za svagda ostavio žezal grešnika (mogu li smelo kazati: na grbači pravednih) - ili da se izrazim skromnije - na grbači onih koji Ga poznaju? Jer nismo mi predani kao pravednici (malobrojnima je data sila podvižništva da svoje mučitelje posrame), već kao grešnici bejasmo osuđeni, a potom milosrdno i otački pomilovani; osuđeni, da bi se poraženi otreznili i u toj trezvenosti njemu se obratili. On nas je izobličio, ali ne jarošću; kaznio nas je, ali ne gnevom; i jednim i drugim, i podsećanjem i snishodljivošću, ispoljio je svoju čovekoljubivost. Ko se osvetio narodima i pokarao plemena? Gospod krepak i snažan, Gospod moćan u boju![28] Pronašao sam jedno mesto i jedan stih koji na neki način odgovara našem slavlju i sabranju. Pre nas izgovorio ga je Isaija, ali je vrlo prikladan za sadašnje vreme i potpuno se uklapa u veličanstvenost naše pobožnosti. Neka se raduju nebesa ozgo i oblaci neka orose pravdu: podvikujte gore veselo i gope radosno![29] Jer svekolika tvorevina i nebeske Sile dele naša osećanja (pridodajem ovo od sebe). Tvorevina, koja podleže propadljivosti i koja radi za one koji se dole rađaju i umiru, uzdiše i boluje u iščekivanju kraja i otkrovenja da bi tada i ona dobila očekivanu slobodu silom Tvorca, nevoljno je predata truležnima, ali se ipak zajedno raduje i zajedno sa njima slavi kada se vesele deca Božja. Dakle, neka se veseli pustinja i neka cveta kao krin[30] (ne mogu da ne koristim božanske izreke kada blagovestim silu Božju); neka se veseli Crkva koja je donedavno sirotovala i udovstvovala! Neka se veseli svaki ko je ugnjetavan neizdrživom i žestokom burom zlobe! Jer, pomilovao je Gospod ljude svoje i nasleđe svoje nije zaboravio;[31] učinio je divna dela, savet drevni istiniti[32] - savet o tome da bude naklonjen i raspoložen prema onima koji Ga se boje i koji se uzdaju na milost njegovu. Jer je razvalio kapiju bakarnu i vrata železna je polomio. Mi postadosmo smireni za bezakonja naša; ali smo pozvani i izbavljeni iz mreže sete[33] blagodaću prizvavšeg nas Boga, koji teši smirene srcem.

Vidite li kako postupno ispevam himnu kojoj su i reči, i misli božanske! Ni sam ne znam zbog čega se ukrašavam tuđim, a od zadovoljstva postajem nadahnut; sve uniženo i ljudsko prezirem kada jedno sa drugim poredim i usaglašavam, i kada jedinog Duha dovodim u vezu.


21 svi 2013 11:03
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV SABRANE BESEDE
I ranije su nam objavljivali čudesa Božja: Enoh, koga je Bog preobratio; Ilija, koji je uznesen na nebo; Noje, koji je spasen i spasava malim brodom[34] svet - semena vrsta koji izbegoše vaseljenski potop da bi se nakon potopa zemlja ponovo ukrasila svim vrstama, ali pobožnijim; Avraam koji je pozvan i nagrađen sinom kao dokaz o drugom obećanom Semenu; on prinosi jedinorodnoga svoga - dobrovoljnu žrtvu, ali umesto sina ukazuje mu se na drugu, nenadanu žrtvu. Još nam je javljena čudna pogibao nečastivaca koji izginuše u plamenu i užarenoj lavi i još čudesnije spasenje pobožnih; slani stub - spomenik osvrtanja na zlo. Isto nam je sobom objavio i Josif koga su prodali, a koga je Bog umudrio, oslobodio i postavio za vlastelina i davaoca hleba radi uzvišenijeg plana; Mojsej, koji se udostojio bogojavljenija, koji je primio zakone i koji je dao zakone, koga je faraon prihvatio i koji je pokazao Izrailju put u obećanu zemlju. Takođe je objavljeno: poznati broj egipatskih kazni i spasenje posred Egipta izmučenih robstvom; more, koje je izbeglicama ispred potere omogućilo prolaz po suvom, potopilo je progonitelje; ovde pominjemo i stub od oblaka koji je danju zaklanjao i plameni stub koji je noću svetleo - oba behu putevoditelji; hleb koji je davan u pustinji i hrana koja je silazila sa neba - prvi je davan prema potrebi, a drugo je davano i preko potrebe; voda iz kamena koja je tekla, ali je i sladila; Amaličanin, koji je savladan molitvom i još neobjašnjivim i tajnovitim uzdizanjem ruku; sunce koje je stalo u hodu svome, takođe i mesec; Jordan koji se razdelio; zidovi koji se razrušiše svešteničkim ophodom, zvukom truba i mnoštvom onih na kojima beše sila; zemlja i runo koji naizmenično behu suvi, odnosno, orošeni; sila sadržana u kosi i silnija od svekolike vojske; nekolicina izabranih koji su laptali vodu iz potoka i pobediše mnogobrojnije protivnike. Da li je potrebno da nabrajam sva čudesa koja je Hristos učinio nakon njegovog spasonosnog dolaska i ovaploćenja, i koja posle njega i kroz njega činiše i učiniše njegovi sveti Apostoli i služitelji reči? Koliko ima knjiga i spomenika u kojima je sve to ovekovečeno? Kakva se čudesa sada javljaju? - Pristupite i čujte svi koji se bojite Boga, kazaćemo vam, da bi znao potonji naraštaj[35] i sva pokolenja - moć čudesa Božjih!

Ovo se ne može objasniti, a da se ne dočara velika beda; i ovo je opet nemoguće ukoliko ne izobličimo zlobnost odstupnika, dok ne pokažemo kakav beše početak, iz kojih semena je on došao do ovakvog stupnja, postupno uvećavajući u sebi zlobu, kao što otrovne zveri u sebi sakupljaju svoj otrov. I mada podrobni opis njegovih zlodela prepuštamo knjigama i istoriji (doduše, nemamo ni vremena sve da ispitamo i prepričamo, ali to i nije predmet naš), ipak, pomenuvši samo ponešto, ostavljamo potomstvu svojevrsni natpis na spomeniku, ovekovečivši rečju najglavnije i najpoznatije od njegovih dela.

Evo jednog i prvog od njegovih dela! Pošto ga je veliki Konstancije, koji je od oca nasledio državu, spasao - u vreme kada su na Dvoru počeli da regrutuju nove činovnike i vojsku, i kada se novopostavljeni uzbuniše protiv vladara tada je on, kažem, na neobičan način spasen zajedno sa svojim bratom;[36] pored svega on nije našao za shodno da zablagodari za svoje spasenje ni Bogu, ni Caru koji ga je spasao, već se ponašao zlobno pripremajući u sebi - Bogu odstupnika, a Caru - metežnika. Međutim, najpre treba kazati da ih je najčovekoljubiji Car postavio u jedan dvorac, da im je ustupio carske odaje i carsku poslugu čuvajući ih, kao poslednje u rodu, za carski presto.


21 svi 2013 11:05
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV SABRANE BESEDE
Gospodar je, naime, želeo da se opravda za sve propuste koji se pojaviše u početku njegove vladavine i koji nastadoše mimo njegove volje, a kao drugo: hteo je da pokaže svoju milost i velikodušnost, pričislivši ih carskom zvanju i dostojanstvu; a kao treće: nadao se da će time učvrstiti svoju vlast. Međutim, u njegovim delima više se ispoljila dobrota srca, nego trezvenost.

Oni[37] u to vreme nisu imali nikakvih obaveza; carska vlast je potencijalno bila pred njima i shodno tome dobijali su prikladne obaveze. To je razlog zbog kojeg su oni imali najbolje učitelje u naukama i u drugim oblastima (nauku im je predavao lično stric i Car) i još više - vaspitavani su i u našoj nauci, i to ne samo onoj koja govori o dogmatima, nego i onoj koja moralno nazidava. Pri ruci su im bili najiskusniji ljudi koji su lično na sebi iskusili i potvrdili opit vrline i pobožnosti. Oni su, po svojoj želji, stupili u klir, čitali su narodu božanske knjige, ni malo ne smatrajući ovo za štetu svojoj slavi, nego smatrajući pobožnost najboljim ukrasom. Štedrim prinosima i darovima u čast Mučenika i svim drugim što svedoči o strahu Božjem u čoveku, oni potvrdiše svoju usrdnost i ljubav prema Hristu.

Jedan od njih uistinu beše pobožan i mada svojom prirodom plahovit, ipak u pobožnosti beše iskren. Drugi je, međutim, samo čekao pogodno vreme, a dotle je pod maskom skromnosti skrivao svoju zlobu. Evo dokaza! - Ne mogu ćutke preći preko desivšeg se čuda koje je veoma poučno i može koristiti kao opomena mnogim nečastivcima. Obojica behu usrdni u proslavi Mučenika, ne popuštaše jedan pred drugim u štedrosti i širokom rukom su gradili hram.[38] Pošto njihov trud nije imao istovetan koren, kraj njihovog dela beše različit. Delo jednoga, mislim na starijeg brata,[39] napredovalo je uspešno; ovaj dar Bog je blagonaklono primao, kao Aveljevu žrtvu koja beše iskreno prinesena[40] - dar je predstavljao neko osvećenje prvorođenoga; dar drugoga brata (još ovde na zemlji iskrsava sram za nečastivce na osnovu kojeg možemo zaključiti o budućem sramu i na srazmerno mali način ukazuje se na nešto veliko!) - odbacio je Bog Mučenika, kao što je odbacio žrtvu Kajinovu. On je ulagao trud, ali zemlja to nije prihvatala; On je uložio još veću revnost, ali je zemlja rušila temelj koji su oni, kao nečastivi, postavljali. Zeml,a kao da je ukazivala na dolazeći potres i pometnju koju će oni stvoriti, mada se sada trude da svojom nečastivošću ukažu čast Mučeniku. Ovi događaji behu svojevrsno predskazanje gordosti koja će se tokom vremena ispoljiti: o dolazećem nipodaštavanju Mučenika, o ruženju svetih hramova sa njegove strane - proroštvo koje je tada bilo nerazumljivo, ali je jasno ukazivalo kakav će progonitelj iz njega nastati i koliko veliku nesreću će doneti. O, čoveče, mudri da činiš zlo,[41] ali nemoćan da izbegneš ličnu muku! Blagodarimo Bogu koji je kadar da ukaže na buduće kako bi prekratio nevolju i potvrdio svoje sveznanje! Koliko je ovo neuobičajeno, ali istinito, čudo! Koliko je bratoljublja u Mučenicima! Oni ne primiše ukazanu čast od onoga ko će ožalostiti mnoge Mučenike; odbaciše dar čoveka koji će mnoge žrtvovati i izvesti na stradanje. Ili još tačnije: oni nisu mogli da trpe da jedan od Mučenika bude izvrgnut ruglu pošto se hramovi drugih grade i ukrašavaju rukama prepodobnih. Oni ne dozvoliše da se onaj, koji je nagnuo na zlo, može pohvaliti kako ih je nadmudrio i osramotio; nisu dozvolili da jedna ista ruka gradi hram i da potom mnoge hramove ruši; nisu dozvolili da jedni mučenici budu čestvovani, a drugi posramljeni licemernim poštovanjem. Oni ne dozvoliše da oskvrnitelj, zbog veličine uvrede, smatra sebe još mudrijim i umešnijim u prikrivanju namere, kako pred ljudima, tako i pred Bogom koji je najprozorljiviji, najpremudriji od svih i lovi mudre u njihovom lukavstvu.[42] Naprotiv, oni jasno dadoše do znanja rugaču da se ne gordi, jer je ulovljen u nameri svojoj. Bog Mučenika, jedino njemu znanim razlozima, svojom neizrecivom premudrošću, po zakonima poretka sveta po kojima je nekada isčekivao ispunjenje amorejske zlobe, ni sada ne postupa naprečac; nije ga namah presušio kao reku, u zamišljenoj i prikrivenoj zlobi. Radi drugih je bilo potrebno dozvoliti zlobnu nameru, ali odbaciti i neprihvatiti prinesenu čast i ukazano poštovanje, i potvrditi time da je Bog, u primanju svega onoga što mu se prinosi, nelicemeran i čist. On je bezbožnom Izrailju kazao: ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se.[43] On nije više mogao da trpi mladine njihove i subote i veliki dan; budući je Samodovoljan, nema potrebe niučemu čovečanskom i malovažnom; još manje se raduje nedostojnim prinosima; naprotiv, žrtvom nečastivoga, makar to bilo i tele, gnuša se kao psom; ako bi to bio i livan, tuguje kao da je u pitanju bogohulstvo, a platu bludničku[44] izbacuje iz svetinje; On jedino ceni onu žrtvu koju njemu, kao Najčistijem, prinose čiste ruke, uzvišeni i očišćeni um. Dakle, dostojno je našeg divljenja što je On, koji vidi i gleda ne kao čovek, jer ne gleda na spoljašnje, nego sagledava unutrašnje i potajno u čoveku, kadar da pozna unutrašnji izvor poroka ili vrline; dakle, šta je čudno u tome ako Bog i sada ne prima počast koja mu se ukazuje lukavo i sa lukavim planom? Zaista se tako sve dogodilo. Ko da ne poveruje ovako očiglednim dokazima i još živim svedocima koji su nam ispričali o ovom čudu, koji će o tome pričati i svojim potomcima?


21 svi 2013 11:07
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV SABRANE BESEDE
Kada su se, uzrastavši do muškog uzrasta, dotakli filosofskih nauka (bolje bi bilo da ih se nikada nisu ni dotakli) i ovladali silom reči - za moralne ljude to je štit vrline, a za zlobne žalac greha - tada on[45] više nije mogao da prikriva pravo lice i lukavu zamisao kojom se rukovodio. Oganj koji je bio prikriven u veštastvu još se nije razbuktao u plamen, ali je počeo da iskri i dimi iznutra. Možemo i ovako kazati: podzemni izvori ako ne pronađu sebi slobodan prolaz i prostor, vrlo često pokuljaju napolje, na površinu zemlje, propraćajući svoje kretanje velikom hukom, pošto ih sila kretanja goni, a tvrdoća zemlje na površini sprečava kuljanje napolje. Tako je isto i on bio unekoliko onemogućavan postojećim prilikama i poukom koju je primao lično od Gospodara i sve dok nije postalo bezopasno da se posvedoči kao nečastivac, on je svoju zlobu s mukom prikrivao. Istina, bilo je slučajeva da su se njegove prikrivene misli ipak mogle naslutiti - naročito ako je bio u društvu istih takvih zlobnika i nečastivaca kao i sam što je; u razgovorima sa svojim bratom vrlo često je, preko mere, istupao u odbranu pagana, pravdajući to vežbanjem u dijalektici, a u suštini beše to vežbanje u borbi protiv istine. Jednom rečju, bio je naklonjen prema svemu onome što je karakterisalo nečastivo srce. A kada je Samodržčeva čovekoljubivost proglasila za Cezara njegovog brata, ustupivši mu pozamašni deo imperije na upravu, tada se i njemu ukazala mogućnost i sloboda da bez ikakve opasnosti stupi u kontakt sa rđavim nastavnicima i naukama. Azija mu je postala učilište nečastivosti - buncanja o kretanju zvezda, o datumima rođenja, o raznoraznim načinima gatanja, izučavanje magije koja je neraskidivo vezana sa svim ovim učenjima.

Jedino je još nedostajalo da svemu ovome pridoda svoju moć. Kroz izvesno vreme i ovo mu je pošlo za rukom, jer se među nama umnožiše bezakonja mnogih, dok će neki možda kazati ovako: blagostanje hrišćana, sloboda, čast i sigurnost zbog kojih se pogordismo, dostigoše svoj vrhunac i sada je bila potrebna promena. Teže je sačuvati prikupljena i ostvarena dobra, nego steći nova i lakše je povratiti prošlo, nego li sačuvati sadašnje. Oholost dolazi pred pogibao i ponosit duh pred propast[46] - prekrasno je ovo kazano u Pričama; slavi prethodi poniženje ili da kažem jasnije, posle gordosti dolazi pad, a posle pada proslavljanje. Gospod se gordima protivi, a smirenima daje blagodat[47] i sve raspoređuje pravedno, na suprotno dajući suprotno. Ovo je znao i božanski David, zato smirenost svrstava u vrline i prinosi blagodarnost Smirenome, zadobivši kroz ovo poznanje Božjih zapovesti; on kaže: pre stradanja svoga lutah, a sada čuvam reč tvoju.[48] Na taj način on stavlja smirenost na sredinu između greha i kajanja, jer je uzrokovana pogreškom, a rađa pokajanje. Greh rađa smirenost, a smirenost rađa preobražaj. Tako i mi, dok bejasmo dobronamerni i skromni, bejasmo uzvišeni i postupno uzrastasmo, a rukovođeni Bogom postadosmo i slavni i mnogobrojni. A kada se ugojismo, tada postadosmo svojevoljni; kada se raširismo,[49] postadosmo stešnjeni. Slavu i silu koju zadobismo u vreme gonjenja i nevolje, prokockasmo u vreme blagostanja, kao što će to potvrditi nastavak naše reči.


21 svi 2013 11:08
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV SABRANE BESEDE
Cezarovoj vlasti i životu postavljena je granica. Neću govoriti o prošlom, štedeći i stradajućeg i uzročnika stradanjima;[50] uz sve poštovanje prema pobožnosti obojice, ne opravdavam drskost. Ako im je, kao ljudima, bilo svojstveno da pogreše u bilo čemu drugom, za ovo što se desilo, verovatno, ne treba hvaliti ni jednog, ni drugog. Jer ako u bilo čemu osudimo jednoga, to će biti u korist onoga drugog. Uglavnom, posle tih događaja Julijan je postao naslednik carstva, ali ne u pobožnosti i trezvenosti, jer najpre je postao naslednik svoga brata, a ubrzo i naslednik onoga koji ga je zacario. Ono prvo mu Konstancije daje dobrovoljno, a ovo drugo nevoljno, jer je bio prinuđen zbog poraza u podmuklom napadu pogubnom za ceo svet.

Šta si to učinio najljubazniji i najhristoljubiviji među carevima - tebi, koji si bio naš predstojnik i staratelj prebacujem krivicu; mada znam da si ti iznad naših optužbi, pošto ti je Bog darovao nebesku slavu u nasleđe i zbog toga li si ostavio nas da bi ovovremeno carstvo zamenio večnim?! Zbog čega si ustrojio takav savet ti, koji si trezvenošću i bistrinom uma umnogome premašio ne samo tvoje savremenike, nego i pređašnje careve? Ti si očistio granice carstva i celu zemlju od varvara, i ugušio pobune unutrašnjih metežnika; na jedne si delovao ubeđivanjem, na druge oružjem, a nekada si se postavljao kao da ti niko i niučemu ne protivureči. Veoma su važne tvoje pobede, oružana osvajanja i dobijene bitke, ali još su bitnije tvoje pobede izvojevane bez prolivanja krvi. Sa svih strana su ti upućivana poslanstva i molbe; jedni se tek pokoravahu, a drugi već behu pokorni. A gde je postojala nada na pokornost, to je isto kao već ostvarena pokornost. Mišica Božja te je rukovodila u svakoj tvojoj nameri i delu. Tvoja trezvenost beše divnija od moći, a moć od trezvenosti; svemu tome načalstvuje tvoja pobožnost. Kako je moguće da si se onda samo u jednom pokazao neoprezan i naivan? Od kuda takva izmena u tvome nadčovečanskom čovekoljublju? Koji demon ti je natuknuo takvu misao? Zbog čega si toliko veliko nasleđe kojim se krasio tvoj otac, mislim na verni narod Hristov, koji je po celoj vaseljeni sijao carskim dostojanstvom,[51] preobražen velikim naporom, za tako kratko vreme, skoro u magnovenju, svojim rukama predao zajedničkom nam krvopiji?

Možda će vam se, braćo, učiniti da sam nezahvalan što govorim sve ovo, međutim, ako.ste me shvatili, ja sam itekako opravdao Konstancija zbog onoga zbog čega ga optužujem. Ovde ova optužba sadrži izvinjenje, jer istakavši njegovu dobrotu, ja sam izložio i opravdanje. Kome od onih koji su dobro poznavali Konstancija nije jasno da je on iz pobožnosti, iz ljubavi prema nama, iz želje da nam bude dobro, bio spreman ne samo da prezre njega[52] ili čast celog roda ili zakonitu carsku vlast koju je nasledio, nego za našu bezbednost i spasenje ustupio bi celu državu svoju, ceo svet i dušu svoju, koja je svakome najdraža? Niko i nikada nije goreo takvom plamenom ljubavlju kojom je on radio na umnožavanju hrišćana. Ni pokoravanje drugih naroda, ni blagostanje društva, ni titula i dostojanstvo cara careva, ni bilo šta drugo po čemu se poznaje i meri sreća ljudska, ništa od svega toga nije ga radovalo toliko koliko ga je radovalo da mi kroz njega, i on kroz nas, budemo proslavljeni pred Bogom i pred ljudima, i da naša država za svagda ostane stabilna. Rasuđujući carski on je shvatio da je zbog uspeha hrišćana narastala moć Rimljana i da su dolaskom Hristovim oni ostvarili svoju samostalnost koja pre toga nikada nije bila jednovlasna. Zbog toga, mislim, on i čini sva dobročinstva nama. Ako se nekada i ožalostio, to nije zbog prezira prema nama, ne sa namerom da okrivi ili da nam predpostavi nekog drugog, nego želeći da svi budemo jedno, izbegavao je deobe i raskole. Međutim, kao što već primetih, prostodušnost je neoprezna; čovekoljubivost ima svoje slabosti; ko je daleko od zla, taj najmanje naslućuje zlo. Sa tih razloga on nije mogao da prepozna šta se krije u dolazećem, nije mogao da pronikne u licemerje (nesreća je dolazila postupno) i u jednom Gospodaru mogla je da se smesti i blagost prema pobožnom rodu, i blagost prema najnečastivijem i najbezbožnijem među ljudima.


21 svi 2013 11:08
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV SABRANE BESEDE
I taj nečastivac je počeo da prekoreva hrišćane u svemu onome što je smatrao da je kod nas rđavo, a počeo je da hvali sve ono što je kod pagana pronašao da je izvanredno i pohvalno! Sledujući zamišljeni obrazac svoje nečastivosti on stupa u sasvim novi, negativni, odnos sa onim koji ga je zacario! Pošto nije mogao da ga prevaziđe u vrlini i savršenstvu, on nastoji da se potvrdi u suprotnom prekoračujući svaku meru zla i revnosti za rđavo. Time naša odbrana Konstancija u rasuđivanju hrišćana i za hrišćane postaje opravdanija za sve trezvene.

Međutim, naćiće se ljudi koji će nam oprostiti jednu krivicu, ali drugu neće. Oni će prigovoriti Konstanciju što je prepustio vlast neprijatnom i nestalnom protivniku i što ga je najpre učinio svojim neprijateljem, a potom mu, ubivši brata njegovog, omogućio da postane pretendent i na carski presto. Zbog toga treba ukratko kazati nešto i o tome; treba najpre pokazati da njegova čovekoljubivost nije bila najnerazboritija i da nije prekoračila granice carske velikodušnosti I obazrivosti. Bilo bi me sram da mi, koji od Konstancija primismr takvu čast, budući uvereni u njegovu pobožnost, ne kažemo istinitu reč odbrane; kao služitelji reči i istine mi smo dužni da govorimo pravdu i prema ljudima koji nas ničim ne zadužiše. Naročito je sramota da ne kažemo istinu i pravdu o Konstanciju pošto se on već preselio iz ovoga sveta, kada nema'mesta pomisli da lažemo i kada je naša reč slobodna od bilo kakvog rđavog podozrenja. Ko bi se mogao nadati da taj[53] koga je Konstancije obasuo vanrednim počastima neće postati još krotkiji? Ko nije mislio da će on posle ukazanog mu poverenja postati pravedniji? Naročito kad je nad obojicom proiznesen pravedni i direktni carskk sud - jedan je udostojen časti, a drugi je zbačen?! Udostojivši časti drugoga, što niko nije očekivao, čak ni ovenčani čašću, jasno je pokazano da je i prvi kažnjen pravedno. Kazna jednoga beše posledica drskosti kažnjenoga; a počast drugoga beše delo čovekoljubija uzvevšeg ga na počast. Treba kazati i ovo: Konstancije se mogao uzdati ne samo na njegovu vernost, nego i na svoju ličnu moć. Istom takvom nadom i slavni Aleksandar je pobeđenom Poru, koji se hrabro borio za svoju državu, darovao ne samo život, nego ubrzo i carstvo Indijaca. Time, a ne bilo čime drugim, želeo je on da posvedoči svoju velikodušnost; ne premašiti nekoga u velikodušnosti za Aleksandra beše sramnije nego ustupiti pred silom oružja; ako bi Por i pomislio ikada da mu naudi, on bi ga opet lako mogao savladati i pokoriti. Tako je i u Konstanciju čovekoljublje posledica nedostatka uzdanja u svoju moć. Ali zbog čega upirem tamo gde je i pobeđenom veoma lako da zadrži vrh? Ako je poverilac postupio rđavo, koliko je tek rđavije postupio taj kome je ukazano poverenje? Ako stavljamo u krivicu činjenicu da nije predosetio zlu narav, koliko tek zlu narav treba okriviti?


21 svi 2013 11:09
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV SABRANE BESEDE
Porok je zaista nepodvodiv pod pravila i čovek nema načina da zlo učini dobrim. Tako je i Julijan, od onoga čime je trebao da oseti ukazanu mu dobronamernost i ugasi u sebi plam zlobe, ustvari, počeo još više da gori mržnjom; počeo je da vreba kako da naudi dobročinitelju svome. Tome ga naučiše Platon, Hrizip, peripatetici, stojici i krasnorečivci. Do toga ga je dovela i"geometrijska jednakost, i časovi o pravednosti, i pravilo: bolje je trpeti dobro, nego nanositi bol. Ovome su ga učili blagorodni nastavnici, saradnici carske vlasti i zakonodavci koje je on sam sebi pronašao i odabrao na raskršćima i u pešterama;[54] nije ga oduševila njihova narav, nego krasnorečivost i slatkorečivost, a možda se divio i zajedničkoj im nesreći - koja je dostojna i nastavnika i učenika šta raditi, a šta ne raditi. Zaista, zar nas ne čude ti koji svojim rečima izgrađuju gradove koje u stvarnosti niko ne može sagraditi? Koji se jednako klanjaju velikim tiranima kao i Bogu, i uz svu svoju nadmenost istavljaju bezvredni novac ispred bogova? Jedni od njih uče da Bog uopšte ne postoji; drugi - da Bog ne promišlja o zemaljskom, nego sve što se ovde dešava, biva bez ikakvog cilja i svrhe; neki opet kažu da svime upravljaju zvezde i sudbina, ali mi nije jasno na osnovu čega; drugi opet misle da sve teži zadovoljstvima i da naslada, ustvari, predstavlja svrhu i kraj čovekovog života. Vrlina je za njih samo jedno gromko ime; po njihovim rečima nema ničega posle ovozemaljskog života; ne postoje nikakva stradanja ili muke zbog dela učinjenih u ovom životu, nema ukidanja nepravde. Neki njihov mudrac uopšte nije mogao da razume ovo, već je bio, da se tako izrazim, prekriven dubokom tamom i nerasterivim mrakom zabluda i neznanja; njegov razum nije ni toliko bio očišćen da bi mogao pogledati na svetlost istine, već gmižući po donjem i čuvstvenom, nije bio sposoban da išta stavi iznad demona, niti je o Tvorcu mogao da razmišlja na, Boga, dostojan način. A ako je neko i progledao donekle, takav se, pošto mu je rukovođa bio razum, a ne Bog, oduševljavao verovatnim i time još više skretao pažnju na svoju tamu. Šta je onda čudno ako je osoba, koja je izašla iz ovakvog učilišta rukovođena takvim krmanošima, kada joj je data sva vlast i čin, ispoljila toliku zlobu protiv onoga koji ga je poštovao i uzdigao na taj stepen? Da li je uopšte moguće braniti jednog, okrivljujući drugog; on se nije brinuo o svome bratu, kako nam se čini, jer mu je i on bio protivnik po veri, već je ustao protiv postojećeg poretka i tražio slobodu visokoumlju pošto nije trpeo ustaljeno i snažno hrišćanstvo, jednostavno mrzeo je pobožnost. Potrebno je, kako oni uče, da se filosofija i carska vlast udruže, ali ne da bi prekratili, nego da bi još više umnožili društveno zlo. Prvo delo njegovog visokoumlja i samovrednosti beše što je sam na sebe postavio venac, sam sebe je počeo da smatra uzvišenim i velikim, a znamo da se ove vrednosti dobijaju kao nagrada za ispoljenu vrlinu: ili carskim ukazom ili, kao ranije, odlukom senata. Međutim, on gospodina u carstvu ne priznaje za gospodina koji deli počasti. Kao drugo, shvativši da prva drskost obavezno dovodi do neophodno visokog mišljenja o sebi, šta mu preostaje? Čime će se zadovoljiti u svojoj naglosti i bezumlju? Kolike li mahnitosti! On se naoružava i ustaje protiv Konstancija i sa Zapada dovodi vojsku kojom će osvojiti i opravdati svoje pravo na carski venac; još uvek je po spoljašnjim delima prikrivao svoje visokoumlje. Ali u stvarnosti hteo je da u svoje ruke preuzme celu državu i očara svet svojom neblagodarnošću. I nije se prevario u nadi.


21 svi 2013 11:09
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV SABRANE BESEDE
Neka se ne oduševe ovim oni koji ne mogu da shvate neshvatljivu dubinuBožjeg plana po kome se sve dešava! Neka se ne dive ovome oni koji Umetniku osporavaju upravljanje svetom koji je, svakako, mudriji od nas i svoju tvorevinu vodi onako kako želi i čemu mu je ugodno, nesumnjivo - ka savršenstvu i izlečenju, mada bolesnici negoduju! Na osnovu istog plana ni on[55] nije podstaknut na zlo (Božanstvo je po svojoj prirodi blago, nimalo nema krivice u zlu; zlodela pripadaju našoj slobodi da odaberemo zlo), ali nije ni sprečen u svojoj nameri. Velikom brzinom je prošao zemlju kojom vlada i oblasti varvara, ali ne sa namerom da ih pokori, nego da se sakrije; već se približavao carskom dvorcu, a po rečima njegovih istomišljenika na takav pohod ga okuražiše demoni, koji mu prorekoše budućnost i pobedu. Međutim, po rečima istine, on se javio u vreme koje beše određeno za tajno i mračno zlodelanje; pohitao je u susret svojoj smrti koju je sam uzrokovao; dakle, ovde je tajno bilo ne predznanje, nego prosto znanje - prosto zlodelo, a ne dobročinstvo, demona. Koliko su besi pouzdani u takvim proricanjima i delima jasno je pokazala Persija. I neka umuknu svi oni koji njegov napredak pripisuju besima; osim što ćemo njihovim delom priznati njegovu zlobu! Da carev kraj nije prethodio nailasku mučitelja i da tajni rat nije postao tako očigledan, onda bi zlodelnik, verovatno, postao svestan da hita u svoju sopstvenu pogibao i pre, nego se otreznio porazom u Persiji, doživeo bi kaznu za svoju gordost i visoko mišljenje u rimskim krajevima u koje je zlobno i drsko provalio. Evo dokaza! - Dok je još bio na putu vojska silnijeg cara ga je opkolila i presekla mu put povratka. (Ovako je bilo i kasnije; kada je primio državu, imao je velike muke sa ovom vojskom). Kipteći protiv gordosti i umišljene visine, imajući u mreži najhitrijeg među ljudima i putujući ka mestu sukoba (zaista su veliki gresi naši!), Gospodar naš, posle mnogo molbi Bogu i ljudima - oprostite njegovoj čovekoljubivosti, napušta život, dokazavši svojim pohodom revnost u pobožnosti.

Nastavljajući svoju reč ja ronim suze pomešane sa radošću; isto kao što se reka i more međusobno bore i slivaju - u meni je ista borba: i slivanje i sukobljavanje osećanja. Poslednja zbivanja ispunjuju me radošću, a desivša se, nagone me na plač ne samo za hrišćane i radi bede koja ih je zadesila po dopuštenju Božjem, iz njemu znanih razloga, nego i zbog naše gordosti koja se morala očistiti, nego i na plač zbog njegove[56] duše i zbog svih onih koji se sa njim srodiše i izgiboše. Neki oplakuju njihove poraze i nastala stradanja, jer imaju u vidu ovozemaljski život i svojim mislima ne ushode na buduće, ne misle o tome da će se morati dati odgovor za ovozemaljska dela, nego žive slično životinjama i razmišljaju samo o danu koji je u toku, razmišljaju o jednom jedinom danu i jednim jedinim ovozemaljskim i ovdašnjim zadovoljstvima mere sreću, a svaku nevolju koja ih snađe nazivaju nesrećom. Međutim, ja više oplakujem njihova buduća mučenja i kaznu koja očekuje grešnike. Još ne pominjem najgrozniju muku tj. koliko će za njih biti mučno kada ih Bog odbaci. Kako onda da ne lijem suze za njihovom nesrećom? Kako da ne oplakujem one koji pohitaše njemu u susret više od onih koje je on progonio? Nisam li dužan da više plačem za onim koji se omađijao bezakonjem, nego za onima koji stadoše na stranu zla? Stradanje za Hrista nije zlo, već najblaženije delo, ne samo zbog budućih uzdanja, nego i zbog sadašnje slave i slobode koju oni sami sebi ostvariše svojim zlodelima. A za to što oni pretrpeše ovde - to je samo početak ugotovanog im u budućem životu. Njima bi mnogo bolje bilo da su ovde na zemlji stradali, a ne da budu sačuvani za tamošnju muku. Ovo govorim po zakonu koji nam zapoveda da se ne radujemo neprijateljskom padu, a od toga ko je odoleo, očekuje se sastradavanje.


21 svi 2013 11:10
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV SABRANE BESEDE
Međutim, ja opet moram o njemu da govorim. Kakva je to revnost ako se svi prevaziđu u zlu? Čemu strast prema nesreći? Od kuda težnja ka pogibelji? Zbog čega je učenik Hristov postao toliki hristomrzac, ako znamo da se i sam bavio rečju istine, da je i sam govorio o spasonosnim predmetima, poučavajući se tome i od drugih? Nije uspeo da nasledi carstvo i da prikrije svoju nepoštenost; kao da se stideo činjenice što je nekada bio hrišćanin ili je mrzeo hrišćane što sa njima nosi isto ime! Zbog toga je prvi njegov hrabri korak, kako to kažu njegovi gordi istomišljenici (kakve reči sam prinuđen i ja da izgovaram!), bio: on je vodu krštenja pomešao sa oskrnavljenom krvlju, zamenjujući našu tajnu svojom odvratnošću i upodobljujući se, kako kaže poslovica, svinji koja se valja u mulju, vršeći očišćenje svojih ruku od beskrvne Žrtve kroz koju mi postajemo učesnici sa Hristom u stradanjima i u božanstvu; rukovođen zlim savetnicima zlobnog puta on započinje svoje carovanje istraživanjem svoje unutrašnjosti i žrtvoprinošenjima.

Međutim, pošto sam pomenuo već njegovo sujeverje ili, bolje rečeno, njegovo zloverje, ne znam da li uopšte treba da govorim o svemu što se priča ili da prosto ne verujem svojim ušima? Stalno se kolebam, jer je verodostojnost pomešana sa neverovatnim. Pri svim ovim novim projavama zla i nesreće, mora postojati neko, bilo kakvo, vidljivo znamenje; mnogo puta se desilo da se neposredno pre velikih prevrata pokažu jasna znamenja predstojećeg. Mene veoma čudi sve ono što se priča. Priča se da je on jednom u utrobi žrtvene životinje ugledao Krst u krugu. Kod prisutnih je to izazvalo pometnju i obznanilo im našu silu - nastavnik zlobe, pak, prokomentarisao je to vrlo drsko: Krst i krug znače da su hrišćani sa svih strana opkoljeni i zarobljeni. Ovo je za mene veoma čudnovato, jer, ako sve to nije istina, onda dozvolite neka sve to vetar razveje; ali ako je istina, onda opet Valaam prorokuje, a Samuila ili njegovu avet izazivaju reči gatare; opet besi nevoljno ispovedaju Isusa i istina se ispoljava i potvrđuje kroz protivno istini, da bi mnogi u nju poverovali. Možda se sve to dogodilo da bi njega malo zadržalo u donošenju nesreće: Bog, shodno svome čovekoljubiju, može da otkrije i ukaže na mnogovrsne i neuobičajene puteve spasenja. Evo, šta se još priča o njemu, a ima svoga smisla: uputio se on jednom u neku zabačenu i narodu nedostupnu pešteru (o, kada bi on tim putem sišao i u ad, pre nego što se ukoreni u zlu!); vodio ga je tamo neki čovek upućen u magijska čaranja, koji je po svemu dostojan propasti. Između ostalog koristili su se i sposobnošću razgovora sa demonima; u dubokoj tami pećine pitali su demone za budućnost - demoni, naime, najviše vole tamu, jer i sami jesu tama i uzročnici tame, odnosno, zla; ili možda zbog toga što oni obavezno izbegavaju susret sa pobožnim ljudima, pošto u njihovom prisustvu gube svoju moć. Međutim, naš junak je išao sve dublje i sa svakim korakom osećao je sve veću jezu i strahotu - bio je opsednut užasom; priča se da je čuo strahovite zvuke, osećao smrad, imao mnoga priviđanja. Budući poražen neočekivanošću viđenog, kao neiskusan u takvim stvarima, on je pribegao Krstu, tom drevnom znaku, prekrstio se i u pomoć pozvao Onoga koga je počeo da progoni. Posle toga užas se još više pojačao, ali je potom krsni znak učinio svoje: demoni behu savladani, a strah je polako nestajao. Šta se dešava posle? Zlo je ponovo oživelo, odstupnik se osilio i zaželeo da nastavi svoj naum; i opet se odmah pojaviše iste strahote. On se namah još jednom prekrstio - demoni ustuknuše. Učenik tada dođe u nedoumicu; međutim, njegov nastavnik ovu pojavu preokrenu u svoju korist. On mu reče: "nisu se oni nas uplašili, nego se uzgnušaše nama". I zlo je pobedilo. Tek što je nastavnik to rekao - učenik je poverovao i pošao u dubinu bezdana. Neka vas ovo ni malo ne čudi: poročan čovek je spremniji na zlo, nego na dobro. O čemu su posle toga nastavnik i učenik razgovarali, šta su činili, ili čime su se obmanjivali i na koji način su se razišli - to znaju samo oni koji su posvećeni u magijske tajne. Kada se vratio u svet, na osnovu njegovog duševnog raspoloženja i učinjenih dela, postalo je jasno i veoma očigledno koliko ga je besnilo zaokupilo i koliko je on bio pod uticajem onih kojima je služio. Ako se ovo nije odmah, istoga dana očitovalo, danas nam je sasvim jasno da se u njega uselilo mnogo demona; da nije tako, njegov hod u dubinu tame bio bi zaludan; oni sami o ovakvim pohodima i razgovorima sa demonima govore kao o nadahnuću, izvrćući smisao reči. Takva behu njegova prvobitna dela!


21 svi 2013 11:10
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV SABRANE BESEDE
Kada se njegova bolest osilila i kada je došlo vreme da se javno obelodani želja za gonjenjem hrišćana - on je shvatio (da li po svojoj mudrosti naklonjenoj zlu ili po savetu njegovih nalogodavaca) da bi otvoreno vođenje rata sa nama, a to znači posvedočiti sebe predvodnikom zlobe, bilo ne samo drsko, nego bi možda naudilo naumljenom cilju. Svaka prisila bi nas samo osnažila i učinila spremnima da na nasilje odgovorimo svojom plamenom i nepokolebivom pobožnošću: ako pokušaš da odvažne duše na nešto prisiliš, one obično postaju nepokolebive i jake, slično plamenu koji, mada vetar duva da ga ugasi, sve više se rasplamsava. Do ovakvog zaključka on nije sam morao doći; mogao se o tome poučiti iz prethodnih perioda i gonjenja kada je hrišćanstvo postajalo sve jače, nasuprot nevoljama: gonjenje, ustvari, podstiče dušu na pobožnost i u opasnostima duša se kali kao užareno železo u vodi. Ako pribegne lukavstvu (rasuđuje on) i nasilje uobliči ubeđivanjem, prikrivši tako nasilje laskanjem, onda će se nešto već i postići. Sem toga, on je bio zavidan na počasti koje se ukazuju podvižnicima i mučenicima za veru. Zbog toga je odlučio da pristupi prisili, ali da to ne izgleda kao prisila, a nas da onemogući u stradanju i da nas time liši počasti stradalnika za Hrista. Kakva glupost! Kao prvo, on je umislio da može prikriti od nas svoju krajnju nameru ne shvatajući da ma koliko se borio protiv mučeništva, ono će postati još slavnije i očiglednije; kao drugo, on je smatrao da se mi predajemo mučeništvu radi slave, a ne radi ljubavi prema istini. Neka ih ovim zabavljaju Empedokle, Aristej, Empedotim, Trofonije i mnoštvo drugih, njima sličnih, ljudi, dostojnih žalosti. Prvi među njima je umislio da se proglasi božanstvom i dostigne blaženo stanje, bacivši se u ambis sicilijaiske planine; međutim, njegova omiljena cipela, koju je vulkanska lava izbacila, posvedočila je tako da Empedokle nije postao bog, već je, ustvari, bio i ostao slavoljubiv, glup i bez zdravog smisla. Ostali, koje pomenuh, shodno istoj slavoljubivosti, izdvojiše se i sakriše u mračnim pustinjama i pešterama; međutim, kada su ih pronašli, ne samo da nisu udostojeni slave i počasti, nego se još više ožalostiše što ne ostadoše anonimni. Međutim, hrišćanima je milije da stradaju zbog svoje pobožnosti, iako će to mnogim ljudima biti nepoznato, nego da ih drugi ljudi hvale i veličaju. Razlog ovome je što se mi uopšte ne brinemo da li ćemo udovoljiti ljudima; sva naša želja je da dobijemo čast od Boga; istinito mudri i bogoljubivi ljudi žele još više: oni ljube zajednicu sa dobrom radi dobra, ne radi počasti pripremljenih posle smrti. To je već drugi stupanj pohvalnog života činiti bilo šta radi nagrade i uzdanja; i treći - izbegavati zlo zbog straha od kazne. Mi tako rasuđujemo; za znatiželjnike nije teško navesti mnoštvo primera kojima će se ubediti u rečeno. A naš protivnik, misleći da će hrišćane lišiti počasti kao nečega velikog (jer mnogi o drugima sude na osnovu ličnih strasti), pre svega pokreće gonjenje protiv naše slave. On ne sme da se odvaži kao drugi gonioci hrišćana i da nas otvoreno progoni; on ne postupa ni kao car, pa čak ni kao mučitelj koji želi da se pohvali kako je prisilio vaseljenu da prihvati njegove zlobne zakone i kako je time ugušio učenje koje premašuje sva ostala učenja. On postupa kao sluga, robski planirajući zaveru protiv pobožnosti, zaodenuvši gonjenja lukavim i dvosmislenim umovanjima.

Svaka vlast dejstvuje ubeđivanjem ili prisilom; prisilu je on, kao manje čovekoljubivu, odredio gradovima i narodu koje krasi razboritost i obazrivost; uostalom, ni ovo nije javno obnarodovao ukazom, već je svoju volju proturio nekim nepisanim zakonom. A prvo, kao mnogo krotkije i dostojnije cara sredstvo - tj. ubeđivanje, ostavio je za sebe. Ali i to nije do kraja sproveo. Kao što nije svojstveno leopardu da izgubi svoju hitrost, crncu svoj tamni ten, vatri silu plamena, lukavom tom iskonskom čovekoubici - mržnju na čoveka; tako isto i on nije mogao da se okane svoje zlobe kojom se ustremio na nas. Kao što za kameleona kažu da vrlo lako menja svoj izgled i upija boje kojima je okružen, sem bele (prećutaću o Proteju, basnoslovnom egipatskom prepredenjaku), tako je i on hrišćanima bio sve drugo, samo ne krotak. Njegovo čovekoljubije beše veoma nečovekoljubivo; njegovo ubeđivanje - nasilno; ljubaznost je služila kao izvinjenje za tiraniju i njom se potvrđivalo da je on, ustvari, u pravu kada vrši nasilje, jer se o njegovo ubeđivanje oglušiše. Njegovo ubeđivanje beše kratkotrajno; najveći deo njegove vladavine prožet je prinudom i nasiljem da bismo mi bili ulovljeni kao divljač u lovu, ili mrežama kao ribe, ili na bilo koji drugi način koji je u njegovim rukama.


21 svi 2013 11:11
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 94 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1 ... 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron