Sada je: 22 srp 2018 18:27.





Započni novu temu Odgovori  [ 134 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8 ... 14  Sljedeća
 Umnosrdačna ili neprestana molitva 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Na to se probudih, odmah otidoh kod upravitelja i sve mu detaljno ispričah.

- Kako će pomoći to ulje, reče on, kad je već skoro bez svesti i ima visoku temperaturu, a vrat joj je sav otečen? Na kraju možemo uvek da pokušamo. U svakom slučaju ulje ne može škoditi.

Upravitelj nasu malo ricinusa u čašu i nekako smo uspeli da njegova žena to popije. Odmah zatim bolesnica je počela jako da povraća i izbacila je koščicu i malo krvi. Posle ovoga bilo joj je bolje i ubrzo je zaspala.

Sutradan ujutru kada sam došao da čujem novosti o njenom zdravlju, zatekao sam je kako pije čaj s mužem. Oboje su se veoma čudili ovom čudesnom isceljenju. Pogotovu ih je zbunjivalo što sam ja u snu saznao za njenu odvratnost prema ricinusovom ulju o čemu oni nisu nikom spominjali. Utom dođe i lekar. Upraviteljeva žena mu ispriča kako sam je izlečio a ja opet kako je meni onaj seljak spasao noge.

- Oba slučaja nisu iznenađujuća, reče lekar, jer je tu dejstvovala prirodna sila, ali ipak pribeležiću.

Lekar izvadi olovku i zapisa nekoliko reči u beležnicu.

Ubrzo se proširio glas da sam prozorljiv, da sam celebnik i čudotvorac. Sa svih strana je dolazio svet da me pita za savet. Donosili mi čak i darove i počeli da me poštuju kao nekog sveca. Posle nedelju dana, pošto sam razmislio o svemu, uplaših se da ću se pogorditi i oleniti, pa sledeće noći krišom napustim selo.


05 pro 2012 14:28
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Dolazak u Irkutsk



Opet sam nastavio svoja usamljenička lutanja. Osećao sam se neobično lako, kao da mi je neki veliki teret spao s leđa, a molitva je sve više i više blažila dušu. Srce mi je ispunjavala velika ljubav prema Spasitelju, koja se ponekad preobilno izlivala i umilno širila po čitavom mom biću. Lik Gospoda Hrista bio mi je tako duboko urezan u svest da kada sam razmišljao o događajima iz Evanđelja, imao sam utisak da se sve to odigrava tu, pred mojim očima. Bio sam tada toliko uzbuđen da sam plakao od radosti, a u srcu osećao neizrecivu sreću. Ponekad sam po tri dana ostajao daleko od svakog ljudskog naselja i tako, zaboravljajući na sav ostali svet, ushićen, imao sam utisak da sem mene niko više ne postoji na zemlji; jedino ja veliki grešnik, stajao sam pred svojim milostivim i čovekoljubivim Bogom. Usamljenost mi je bila slatka i molitva je tada bila umilnija nego li dok sam bio među ljudima.

Najzad stigoh u Irkutsk. Pošto sam se poklonio moštima svetog Inokentija, upitah se kuda ću. Nisam želeo da se duže zadržavam u varoši jer je bila prenaseljena. Išao sam ulicom i razmišljao. Najednom zastade preda mnom jedan trgovac iz grada i reče mi:

- Vidim da si putujući bogomoljac,- hajde dođi kod mene.

Kad stigosmo do njegove kuće koja je bila veoma lepa, on me upita ko sam i ja mu ispričah za svoja putovanja.

- Trebalo bi da odeš do Jerusalima, reče mi on. To ti je svetinja kakve nigde nema.

- Rado bih otišao, odgovorih, ali nemam čime da platim podvoz. Za to je potrebno mnogo novaca.

- Ako hoćeš mogu ti pomoći. Prošle godine poslao sam tamo jednog starca, našeg meštanina. Slušaj, reče zatim, daću ti pismo za mog sina koji je u Odesi. On trguje sa Carigradom i lako će te prebaciti tamo svojim lađama, a iz Carigrada će ti njegovi činovnici platiti put do Jerusalima koji nije tako skup.

Bio sam presrećan i mnogo sam se zahvaljivao mom dobrotvoru. Najviše sam, međutim, blagodario Bogu koji je pokazao tako veliku ljubav prema meni grešnom koji nisam učinio nikakvo dobro delo ni Njemu ni bližnjima i koji samo nepotrebno jedem tuđ hleb.

Tri dana sam ostao kod tog velikodušnog trgovca. Zatim mi je on dao pismo za njegovog sina i ja pođoh za Odesu u nadi da ću stići do svetog grada Jerusalima.


05 pro 2012 14:28
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Pre polaska otišao sam do svoga duhovnika i rekao mu:

- Uskoro treba da pođem za Jerusalim; došao sam da vam kažem zbogom i da vam zahvalim za vašu hrišćansku milost prema meni, bednom bogomoljcu.

-Neka Bog blagoslovi tvoj put, ali još mi ništa nisi ispričao o sebi - ko si i odakle dolaziš. Slušao sam mnogo o tvojim doživljajima sa puta, pa bih sad voleo da znam tvoje poreklo i kako si živeo pre nego što si postao putujući bogomoljac.

- Rado ću vam ispričati o tom, rekoh mu. Nije to duga priča.


05 pro 2012 14:29
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Život bogotražitelja



Rodio sam se u jednom selu u Orlovskoj guberniji. Posle smrti mojih roditelja, ostalo nas je dvoje, moj stariji brat.i ja. On je imao deset, a ja tri godine. Naš deda nas je uzeo kod sebe da bi nas podigao. Bio je to čestit i prilično imućan starac. Na glavnom drumu držao je gostionicu i pošto je bio vrlo dobar čovek, mnogi putnici su navraćali kod njega. Tako, eto, nas dvojica dođosmo da živimo ga njim. Moj brat je bio veoma živ i sve vreme je trčao po selu, dok sam ja više voleo da ostanem pored dede. Praznikom su nas vodili u crkvu, a u kući se često čitalo Sveto Pismo, evo, ovo koje nosim sa sobom. Kad je odrastao, moj brat je počeo da pije. Jednom, kad sam imao deset godina brat me je gurnuo sa peći na kojoj smo se obojica odmarali. Pri padu sam povredio levu ruku i od toga vremena ne mogu da se služim njome jer mi se cela osušila.

Kada je deda video da neću moći da radim poljske radove, odlučio je da me nauči da čitam. Pošto nismo imali bukvar učio me je, eto, i ovog Svetog Pisma. Pokazivao mi je slova i terao me da sričem reči i onda ispisujem slova. Tako sam, ni sam ne znajući kako, od dugog ponavljanja za dedom, naučio da čitam. Kasnije kada više nije dobro video molio me je da mu naglas čitam Bibliju i on me je onda ispravljao. Kod nas je često svraćao pisar, imao je lep rukopis i ja sam voleo da ga gledam kad piše. Ugledajući se na njega počeo sam i ja da nekako ispisujem slova. Videvši moju želju, pisar me je uputio kako da radim dao mi hartiju, mastilo i zarezao mi pera. Tako sam, eto, naučio da pišem. Moj deda se veoma radovao tom uspehu. Jednom mi je rekao:

- Bog ti je dao da budeš pismen; valjda će od tebe postati valjan čovek. Zahvali Bogu i moli se češće.

Išli smo u crkvu na sva bogosluženja, a i u kući smo se češće molili. Dok su deda i baba klečali ili metanisali ja sam ponavljao: Gospode, smiluj se! Tako sam ja rastao sve do sedamnaest godina kad mi je baba umrla. Deda mi onda reče:

- Ostadosmo bez domaćice. Kako ćemo? Tvoj stariji brat nije ni za šta, nego da te ja oženim.

Dugo sam se odupirao jer sam bio invalid, ali deda je toliko navaljivao da su me najzad oženili jednom dobrom i ozbiljnom devojkom od dvadeset godina. Posle godinu dana deda se razboleo i umro. Pred smrt me je pozvao, oprostio se sa mnom i rekao:

- Ostavljam ti kuću i sve što imam. Živi kao što treba, ne varaj nikog, a najviše se moli Bogu jer od Njega sve dolazi. Uzdaj se jedino u Njega, idi u crkvu, čitaj Sveto Pismo i pominji nas u svojim molitvama. Evo ti hiljadu rubalja u srebru, čuvaj ih, nemoj da ih uludo potrošiš, ali opet ne budi tvrdica, daj milostinju sirotima i prilaži crkvi Božjoj.

Deda umre i sahranismo ga. Međutim moj brat je bir ljubomoran što sam ja dobio gostionicu u nasleđe, pravio mi je spletke i đavo ga je tako daleko odveo da je odlučio da me ubije. Jedne noći dok smo spavali i kad nije bilo gostiju otišao je u ostavu i zapalio je, pošto je prethodno uzeo sav novac iz kase. Moja žena i ja smo se probudili tek kada je čitava kuća bila u plamenu i imali smo vremena samo da iskočimo kroz prozor onakvi kakvi smo. Pod jastukom smo držali Sveto Pismo, pa smo uspeli samo njega da ponesemo. Tako je, eto, izgorelo sve što smo imali. Moj brat beše iščezao. Kasnije, kada bi se napio, hvalio se da je on upalio kuću i uzeo novac.


05 pro 2012 14:30
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Moja žena i ja ostadosmo goli i bosi, bez ičega, pravi prosjaci. Snašli smo se kako smo najbolje znali - Pozajmili smo nešto novca, sagradili kolibicu i živeli bedno. Moja žena je umela odlično da prede, tka i šije, pa je uzimala porudžbine i radila i danju i noću da bi se ishranili. Ja zbog ruke nisam mogao čak ni opanke da pletem. Obično smo zajedno sedeli, ja sam naglas čitao Sveto Pismo, a ona je radila i pažljivo me slušala. Ponekad bi i zaplakala. Kad sam je pitao zašto plače kad nam je Bog dao da ipak nekako živimo i sastavljamo kraj s krajem, odgovorila je:

- Uzbuđena sam jer je u Svetom Pismu sve tako lepo napisano.

Sećali smo se saveta mog dede, često smo postili, svakog jutra smo čitali akatist Presvetoj Bogorodici, a uveče smo oboje činili po hiljadu poklona pred ikonama da ne bi pali u iskušenje. Tako smo nas dvoje mirio živeli neke dve godine. Ali za čudo ništa nismo znali o unutarnjoj srdačnoj molitvi. O tome nikada nismo ni čuli. Molili smo se prosto jezikom, metanisali bez rasuđivanja, pa ipak želja za molitvom je bila tu. Duge molitve nam nisu bile teške i rado smo ih svršavali. Svakako je imao pravo onaj učitelj koji mi je jednom rekao da u čoveku postoji neka tajanstvena molitva koje on nije svestan, ali koja pobuđuje svakog od nas da se moli onako kako može i ume.

Posle dve godine moja se žena teško razbolela i devetog dana, pošto se pričestila, izdahnula je. Ostao sam sam, potpuno sam. Nisam mogao ništa da radim. Ostalo mi je samo da idem po svetu i prosim, ali bilo me je stid. Sem toga bio sam mnogo nesrećan zbog smrti moje žene. Kada bih ušao u našu kolibicu i video njene haljine, maramu, očajnički sam jecao i više puta sam se onesvestio od bola. Najzad ne mogavši da izdržim od tuge u našoj kućici, prodadoh kolibicu za dvadeset rublji i podelih sirotinji ženine i moje stvari. Pošto sam invalid dobio sam stalnu putnu ispravu, pa uzeh moju dragu Bibliju i pođoh kud me oči vode.

Kad sam izišao na drum rešio sam da idem najpre u Kijevo da se poklonim svetim Božjim ugodnicima i da ih zamolim da mi pomognu u mojoj nevolji. Čim sam ovo odlučio bilo mi je lakše i stigao sam u Kijevo sasvim umiren. Evo već trinaest godina kako bez prestanka lutam. Posetio sam mnoge crkve i manastire, ali sada radije idem kroz stepe i polja. Ne znam da li će mi Gospod dozvoliti da stignem do svetog grada Jerusalima. Možda će dati Bog da u njemu umrem i da se tamo sahrane moje grešne kosti.

- Koliko ti je godina? upita moj duhovnik.

- Trideset i tri.

To su Spasiteljeve godine.


05 pro 2012 14:30
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
- Narodna poslovica je u pravu kad kaže: Čovek snuje, a Bog određuje, rekoh vraćajući se svome duhovniku. Imao sam nameru da već danas otputujem za Svetu zemlju, ali ispalo je drukčije,- jedan potpuno iznenadan događaj me je zadržao još dva-tri dana. Nisam mogao da ne dođem da vam to ispričam i da vas upitam za savet. Evo šta se dogodilo. Oprostio sam se sa svima i s Božjom pomoći krenuo na put. Kad sam bio kod brane primetih na vratima kuće u kojoj sam poslednji put prenoćio jednog starog poznanika, bivšeg kao i ja putujućeg bogomoljca koga nisam već tri godine video. Pošto se pozdravismo, zapita me kuda idem.

- Ako Bog da u drevni Jerusalim, odgovorih.

- Baš dobro, reče on. Imam ovde odličnog saputnika za tebe.

- Bog s tobom i sa njim, odgovorih. No zar si zaboravio da ja uvek putujem sam?!

- Počekaj, znam da će ti ovaj sasvim odgovarati, a bićete obojica jedan drugom od koristi. Otac moga gazde kod koga sam zaposlen kao radnik zavetovao se da će otići u Jerusalim. On ti neće smetati; trgovac je ovde, dobar je starčić i potpuno gluv. Možeš mu vikati do mile volje - on ništa ne čuje, a ako hoćeš da ga nešto pitaš moraš mu to napisati. Uvek ćuti i neće ti dosađivati na putu, ali ti si mu neophodan. Njegov sin mu daje kola i konje koje će prodati u Odesi. Pošto starac hoće da ide peške u kolima će nositi stvari i nešto malo darova za grob Gospodnji. Moći ćeš i ti da staviš svoju torbu u njih... Sad razmisli. Zar možeš dozvoliti da jedan potpuno gluv starac ide sam na tako dalek put? Svuda smo tražili nekog da ga povede, ali svi traže mnogo novaca, a onda opasno je pustiti ga sa nepoznatim čovekom jer nosi novac i skupocene darove. Što se tebe tiče, ja ću jemčiti i gazda će te sigurno oduševljeno primiti; to su dobri ljudi i veoma me vole. Već je dve godine kako sam kod njih. Odluči se, brate, u Slavu Božiju i iz ljubavi prema bližnjemu.

Pošto smo tako porazgovarali na vratima, on me uvede u kuću njegovog gazde. Video sam da je to poštena porodica i primio ponudu. Odlučili smo da krenemo, ako Bog da, dva dana po Božiću posle božanstvene Liturgije.


05 pro 2012 14:31
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Kako se nepredviđene stvari događaju u životu, ali uvek Bog i Njegova premudrost deluju kroz naše postupke i namere, kao što je napisano: Jer je Bog koji čini u vama i da hoćete i da tvorite ono što mu je ugodno (Filip. 2, 13).

Moj duhovnik mi na to reče:

- Radujem se, dragi brate, što mi je Bog dozvolio da te opet vidim. Pošto si slobodan zadržaću te da mi ispričaš koji susret iz tvog bogomoljnog života, jer mi je bilo vrlo zanimljivo da slušam tvoja ranija pričanja.

- Hoću, drage volje, i počeh da pričam:

Doživeo sam mnogo i dobrog i rđavog; sve se ne može iskazati, a mnogo sam i zaboravio jer sam se trudio da uglavnom zapamtim ono što će moju lenu dušu pobuđivati na molitvu. Sveg ostalog sam se retko prisećao ili bolje rečeno, trudio sam se da zaboravim prošlost kako savetuje apostol Pavle koji kaže: Šta je ostrag zaboravljam, a za onijem što je naprijed sežem se i trčim k meti (Filip. 3, 13). A moj pokojni starac mi je govorio da smetnje za obavljanje srdačne molitve mogu dolaziti i s leva i s desna, to jest ako neprijatelj ne uspe da odvrati dušu od molitve praznim mislima i grešnim slikama, on onda budi u sećanju poučne uspomene i lepe misli u nameri da samo odstrani duh od molitve koju on ne može da podnese. Ovo poslednje se zove odvraćanje sa desne strane: duša onda napušta razgovor s Bogom - molitvu i upušta se u prijatne razgovore sa samom sobom ili sa okolinom. Stoga me je moj starac učio da u vreme molitve treba goniti iz uma čak i najlepše i najuzvišenije misli. Ako na kraju dana uvidimo da smo veći deo vremena proveli u razmišljanju ili poučnim razgovorima nego li u čistoj unutarnjoj srdačnoj molitvi, treba ovo shvatiti kao neumerenost ili kao sebičnu duhovnu proždrljivost. Ovo je pogotovu važno za početnike kod kojih vreme posvećeno molitvi treba da je daleko veće od vremena upotrebljenog na druga pobožna zanimanja.

Ipak, čovek ne može sve da zaboravi. Neke uspomene se urežu u sećanje tako živo, premda se često ne podsećamo na njih, kao što je slučaj sa jednom svetom porodicom u kojoj mi je Bog dozvolio da provedem nekoliko dana.


05 pro 2012 14:31
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Jedna pravoslavna porodica



Prolazeći kroz Tobolsku guberniju proveo sam jedan dan u nekom gradiću. Skoro više nisam imao hleba, pa uđoh u jednu kuću i zamolih malo za put. Domaćin mi reče:

- Baš si u dobar čas stigao, moja žena je malopre izvadila hleb iz peći. Evo, uzmi ovu veknu i moli se Bogu za nas.

Zahvalio sam mu se i stavio hleb u torbu. Domaćica me tada ugleda i reče:

- Kako ti je stara torba, sva je iscepana, daću ti drugu! pa mi dade lepu i jaku torbu.

Zahvalio sam im se od sveg srca i pošao dalje. Na izlasku iz grada zatražio sam malo soli u jednoj prodavnici i trgovac mi dade čitavu kesu. Bio sam srećan zbog toga i zahvaljivao sam Bogu što me je uputio na tako dobre ljude.

Sada sam miran za nedelju dana, pomislih. Moći ću spokojno da spavam. Blagosiljaj dušo moja Gospoda! (Ps. 103,1).

Pošto sam prešao pet vrsti od grada, ugledao sam jedno siromašno selo i njegovu ubogu crkvicu koja je ipak bila lepo spolja obojena i islikana freskama. Pošto je put tuda vodio reših da se poklonim tom hramu Božjem. Ušao sam u papertu i molio se. U porti se igralo dvoje dece. Mogli su imati pet ili šest godina. Pomislih da su verovatno sveštenikova deca. Pošto sam završio molitvu, pođoh. Nisam napravio ni deset koraka kad začuh glasove iza sebe:

- Siromašku, siromašku, pričekaj! - To su vikala ona deca, dečak i devojčica. Potom pritrčaše i uhvatiše me za ruku, govoreći: Idemo mami, ona voli prosjake.

- Nisam ja prosjak, već samo prolazim ovuda.

- A šta će ti torba?

- U njoj mi je hleb za put.

- Ne mari, dođi kod nas, mama će ti dati novaca za put.

- A gde vam je mama? upitah.

- Tamo, pozadi crkve, iza onog drveća.

Dece me odvedoše u jednu divnu baštu u čijoj sredini ugledah gazdinsku kuću; uđosmo u predsoblje. Kako je sve bilo čisto i uredno! Gospođa dotrča s nama.

- Vrlo sam srećna. Otkuda te Bog šalje k nama? Sedi, sedi mili moj!

Sama mi je pomogla da skinem torbu, stavila je na sto i pružila mi jednu veoma udobnu stolicu.

- Jesi li gladan? Hoćeš li čaja? Da li ti nešto treba?

- Mnogo vam hvala, odgovorih, imam hrane u torbi, a što se tiče čaja, mogu malo, samo ja sam seljak i nisam tako naviknut na to. Vaša ljubaznost mi je dragocenija od jela; moliću se Bogu da vas blagoslovi za vaše evanđelsko gostoprimstvo.


05 pro 2012 14:32
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Rekavši to, osetih veliku želju da se povučem u sebe. Molitva zatrepta u srcu. Bio mi je potreban mir i tišina da bih se prepustio tom svetom nadahnuću i prikrio njegove spoljašnje znake - suze, uzdahe, pokrete lica i usana. Stoga ustadoh i rekoh:

- Oprostite, ali ja moram da idem. Neka Gospod Isus Hristos blagoslovi vas i vašu zlatnu dečicu.

- A ne. Neću te pustiti da odeš. Moj muž se večeras vraća iz grada,- on je sudija okružnog suda. Sigurno će se mnogo radovati da te vidi. On svakog bogomoljca smatra za poslanog od Boga. Sutra je nedelja, možemo svi zajedno da odemo u crkvu na molitvu, a posle ćemo jesti što nam Bog bude dao. Mi praznikom uvek primamo bar trideset prosjaka, te male braće Hristove. A ti mi još ništa nisi ispričao o sebi, odakle dolaziš, kuda ideš? Hajde pričaj, ja volim da slušam pobožne ljude. Dečice, odnesite čikinu torbu u gostinsku sobu, on će tamo noćiti.

Posle ovih reči toliko sam se iznenadio da pomislih: Je li ovo ljudsko biće ili priviđenje?

Ostadoh da sačekam domaćina. Ukratko sam joj ispričao svoj put i rekao da idem za Irkutsk.

- Ti ćeš onda proći kroz Tobolsk. Moja majka živi tamo u jednom manastiru kao monahinja. Daćemo ti pismo za nju i ona će te primiti. Često joj dolaze da traže duhovne savete; uostalom moći ćeš da joj poneseš i jednu knjigu od Jovana Lestvičnika, koju sam poručila za nju iz Moskve. Bože, kako se sve lepo da urediti!

Došlo je vreme obeda, pa sedosmo za sto zajedno sa još četiri gospođe. Posle prvog jela jedna od njih se diže, pokloni se pred ikonom, pa onda nama, i otide da donese drugo jelo. Za treće jelo ustala je druga gospođa i na isti način postupila. Videvši ovo rekoh domaćici:

- Smem li da vas upitam da li su ove gospođe iz vaše porodice?

- Da, to su moje sestre: kuvarica, kočijaševa žena, nastojnica i sobarica. Sve su udate - kod nas u kući nema devojaka.

Kad sam to video i čuo, bio sam još više začuđen i zahvalio sam Bogu što me je doveo kod tako pobožnog sveta. Osetio sam kako mi molitva snažno nadire u srce, pa ustadoh od stola i rekoh gospođama:

- Vi ćete sad sigurno da se odmarate, ali ja sam navikao da hodam, pa ću malo da se prošetam po bašti.

- Ne, ja se ne odmaram po podne, reče gospođa. Poći ću s tobom u vrt, a ti ćeš mi ispričati nešto poučno. Ako ideš sam, deca ti neće dati mira, jer veoma vole sirotane, Hristovu braću, i putujuće bogotražitelje.

Nisam imao kud, pa pođoh zajedno sa njom. U želji da što manje govorim poklonih se i rekoh:

- Molim vas, Boga radi, ispričajte mi kako ste postali tako dobri i od kad vodite ovako svet život?

- Vrlo jednostavno, reče ona. Moja majka je praunuka svetog Joasafa čije mošti počivaju u Belgorodu. Tamo smo imali veliku kuću. Jedno krilo je pripadalo nekom siromašnom plemiću koji je posle izvesnog vremena umro; njegova žena takođe. Ostalo je samo njihovo dete. Novorođenče je bilo potpuno siroče, pa ga je moja majka uzela k sebi. Nas dvoje smo zajedno rasli, imali smo iste nastavnike i živeli kao brat i sestra. Posle očeve smrti, majka je napustila grad i došla sa nama u ovo selo. Kada smo odrasli udala me je za svog posinka, dala nam u nasleđe ovo selo i odlučila da se povuče u manastir. Pošto nas je blagoslovila, posavetovala nas je da živimo hrišćanski, da se molimo Bogu od sveg srca i da više svega poštujemo najveću hrišćansku zapovest o ljubavi prema bližnjima, da pomažemo sirotu Hristovu Braću, decu da vaspitavamo u strahu Božjem, prema slugama da se odnosimo kao prema braći. Već je deset godina kako tako živimo u ovoj pustinji trudeći se da se pridržavamo saveta naše majke. Podigli smo dom za sirotinju i u njemu imamo više od deset bolesnika i invalida. Ako hoćeš možemo sutra da ih posetimo.


05 pro 2012 14:33
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Na kraju je upitah:

- A gde je ta knjiga od Jovana Lestvičnika koju hoćete da pošaljete vašoj majci?

- Hajdemo kući da ti je pokažem.

Tek što smo počeli da čitamo gospodin dođe. Poljubismo se hrišćanski kao braća, pa me povede u svoju sobu i reče:

- Dođi kod mene i blagoslovi moju sobu. Bojim se da ti je moja žena dosađivala. Ona je tako srećna kad naiđe na nekog bogomoljca ili bolesnika, da ga ne napušta ni danju ni noću - to je već odavno običaj u njenoj porodici.

Dođosmo u njegovu sobu za rad. Bože, koliko je bilo tamo knjiga, divnih ikona i jedan krst u visini čoveka, ispred kojeg je bilo postavljeno Evanđelje! Prekrstih se i rekoh:

- Pa ovo je raj na zemlji. Evo Gospoda Hrista, Njegove Presvete Majke i Njegovih svetitelja; a evo njihovih reči i pouka živih i besmrtnih. Verovatno vi često uživate u razgovoru sa njima?

- E da, reče gospodin, ja volim da čitam.

- Kakvu vrstu knjiga imate? upitah ga.

- Uglavnom duhovne knjige. Ovo je Minej, zatim dela svetoga Jovana Zlatousta, Vasilija Velikog; imamo još dosta filosofskih i bogoslovskih dela i mnogo propovedi savremenih besednika. Ova me je biblioteka koštala pet hiljada rubalja.

- Imate li možda neku knjigu o molitvi? upitah ja.

- Ja mnogo volim da čitam o molitvi.. Evo jedne takve knjige koju je nedavno napisao jedan petrogradski sveštenik.

Gospodin mi pokaza jedno Tumačenje Oče naša pa počesmo da ga čitamo. Ubrzo je došla gospođa. Donela je čaj, a deca su nosila srebrnu korpu punu kolača kakvih nikad dotad nisam jeo. Gospodin mi uze knjigu iz ruku i dade je gospođi rekavši.-

- Moja žena vrlo lepo čita. Ona će nam čitati dok budemo pili čaj.

Slušajući je osećao sam kako mi molitva nadire u srce i što je više ona čitala to je molitva bila jača i radosnija. Odjednom mi se učini da je nešto prošlo kroz vazduh - kao da je bio moj pokojni starac. Trgoh se; da bih to opravdao rekoh.-

- Izvinite bio sam zadremao.

U tom trenutku imao sam utisak da je duh mog starca prodirao u mene i prosvećivao moj duh. Osetih u sebi neku veliku svetlost i mnogobrojne misli o molitvi dođoše mi na um. Prekrstio sam se i pokušao da odagnam sve to baš kada je gospođa završila sa čitanjem. Gospodin me zapita da li mi se knjiga dopala i otpočesmo razgovor o tome.

- Mnogo mi se dopada, rekoh. Uostalom Oče naš je najuzvišenija molitva jer nas je njoj naučio Sam Gospod naš Isus Hristos. Tumačenje koje ste sad pročitali je veoma dobro, ali se ono uglavnom odnosi na hrišćanska dela, dok sam ja kod Svetih Otaca pročitao objašnjenje koje se u prvom redu odnosi na tajanstveni smisao ove molitve i namenjeno je dubljem sazercanju.

- Kod kojih Svetih Otaca si to našao?

- Kod Maksima Ispovednika na primer i u "Dobrotoljublju" kod Petra Damaskina.

- Da li se sećaš nečega odatle? Ispričaj nam to ako možeš.


05 pro 2012 14:33
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 134 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8 ... 14  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron