Sada je: 23 ruj 2018 12:25.





Započni novu temu Odgovori  [ 134 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1 ... 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 ... 14  Sljedeća
 Umnosrdačna ili neprestana molitva 
Autor/ica Poruka
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
- Naravno. Početak molitve Oče naš koji si na nebesima, prema tumačenju koje ste sad pročitali, znači da treba voleti sve ljude kao braću jer smo svi sinovi jednog Oca nebeskog. To je istina, ali Sveti oci dodaju ovom još jedno dublje objašnjenje - oni uče da izgovarajući ove reči treba uzdići duh ka Ocu našem koji je na nebesima i podsetiti se da svakog trenutka imamo Boga pred sobom. Reči: neka se sveti ime Tvoje se u vašoj knjizi tumače da ne treba uzalud upotrebljavati Ime Božje, međutim veliki duhovnici

razumeju u tome molbu za unutarnju srdačnu molitvu, jer da bi se; Ime Božje stvarno svetilo, ono treba da je utisnuto u naša srca i da odatle kroz neprestanu molitvu osvećuje i prosvećuje sva naša osećanja i sve naše duhovne snage. Reči: neka dođe carstvo Tvoje, Sveti Oci objašnjavaju ovako: Neka dođe u naša srca unutarnji mir, spokojstvo i duhovna radost. U vašoj knjizi piše da se molba: hleb naš nasušni daj nam danas, odnosi na naše telesne potrebe i na sve ono što nam treba da bi pomogli svoje bližnje; međutim Maksim Ispovednik podrazumeva pod hlebom nasušnim, hranjenje duše nebeskim hlebom, a to je u stvari Reč Božja. Taj nasušni hleb je, kako dalje uči ovaj Sveti otac, postizanje jedinstva duše s Bogom kroz sazercanje i stalnu unutarnju molitvu srca.

- Ali unutarnja molitva je teška stvar, ona je skoro nedostižna za one koji žive u svetu, povika moj domaćin. Nama je i za običnu molitvu potrebna velika pomoć Božja.

- Ne govorite tako. Da je to iznad čovekovih moći, Bog ne bi tu zapovest dao za sve. Sila se Božja u nemoći pokazuje (II Kor. 12, 9), a Sveti Oci nam daju uputstva kojima nam olakšavaju da naučimo unutarnju molitvu.

- Nikada nisam ništa podrobno čitao o tome, reče gospodin.

- Ako želite mogu vam pročitati neke odlomke iz Dobrotoljublja.

Uzeh Dobrotoljublje i potražih jedno mesto kod Petra Damaskina u trećem delu knjige, i pročitah sledeće:

"Treba češće prizivati Ime Gospoda Hrista nego li disati, i to u svako doba, na svakom mestu i u svakoj prilici. Apostol kaže: Molite se Bogu bez prestanka. On ovim uči da se treba sećati Boga uvek i svuda. Ako radiš nešto misli na Tvorca koji je sve stvorio; ako vidiš svetlost seti se Onoga Koji ti je daje; ako posmatraš nebo, zemlju, more i sve što je u njima, divi se i proslavljaj Onoga Koji je sve to stvorio, ako se oblačiš, misli na Onoga Koji te drži u životu i zahvaljuj mu. Ukratko - neka te sve pobuđuje na sećanje i slavljenje Boga. Na taj način ćeš se stalno moliti i bićeš uvek u radosti".

- Vidite li kako je ovo prosto, lako i dostižno svakome ko ima i najmanje ljudskog osećanja.

Ovaj odlomak im se mnogo dopao. Moj domaćin me je s oduševljenjem poljubio i zahvalio mi se. Zatim je počeo da prelistava Dobrotoljublje, pa reče:

- Moram da kupim ovu knjigu; poručiću je iz Petrograda; ali da bih bolje zapamtio prepisaću odmah ovo što si nam pročitao. Molim te izdiktiraj mi to. Onda brzo pribeleži pouku Petra Damaskina svojim lepim rukopisom.

- Bože moj! povika on, pa ja imam ikonu svetog Damaskina (to je verovatno bio sveti Jovan Damaskin).


05 pro 2012 14:34
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Gospodin otvori ram i stavi pod staklo ispisani listić, pa okačivši ikonu na zid, reče:

- Živa reč Božjeg ugodnika pod njegovom ikonom često će me opominjati da ispunjavam ovaj spasonosni savet.

Posle toga otidosmo da večeramo. Svi ukućani su opet bili sa nama za stolom - i ljudi i žene. Kakva tišina i kakav mir za vreme obeda. Posle večere svi se, i odrasli i deca, pomolismo Bogu a onda me zamoliše da pročitam akatist Isusu Sladčajšem. Posle molitve posluga je otišla da se odmara, a nas troje ostadosmo u sobi. Gospođa mi donese jednu belu košulju i čarape. Duboko se poklonih i rekoh:

- Draga gospođo, čarape neću uzeti; nisam ih nikad nosio - mi obično nosimo obojke.

Ona ubrzo donese neku staru košulju od finog žutog platna i iseče je na trake, a njen muž reče da moje cipele ništa ne valjaju, pa mi donese jedne potpuno nove koje je nosio preko čizmi.

- Idi u sobu, reče mi on, tamo nema nikoga i moći ćeš da se presvučeš.

Otidoh da promenim rublje i ubrzo se vratih. Tada me posadiše na jednu stolicu i gospodin poče da mi obavija noge u obojke, dok mi je gospođa navlačila cipele. Nisam hteo to da dozvolim, ali oni su navaljivali.

- Molim te, sedi i ćuti, zar nije Hristos oprao noge svojim učenicima?

Nisam više mogao da se uzdržim - zaplakao sam se, a njih dvoje zasuziše.

Zatim gospođa otide kod dece na spavanje, a gospodin i ja izađosmo u baštu da se malo porazgovaramo. Dugo smo tako ostali ležeći na travi i razgovarajući. Odjednom mi reče:

- Kaži mi istinu: ko si ti? Mora da si iz neke plemićke porodice i da se samo praviš da si prost čovek. Ti odlično čitaš i pišeš i pravilno govoriš i rasuđuješ. Sigurno je da nisi vaspitan kao seljak.

- Govorio sam potpuno iskreno s vama i s vašom ženom. Sve što sam rekao o svom poreklu istina je i nikada nisam ni pomišljao da vas lažem niti da vas prevarim. I zašto bih? Ono što govorim ne dolazi od mene, već od mog bogomudrog starca ili Svetih Otaca kod kojih sam čitao o onome što sam vam govorio; a što se tiče unutarnje molitve koja najviše prosvećuje moj neuki um, ni nju nisam sam stekao - ona se rodila u mom srcu po milosti Božjoj i zahvaljujući trudu mog starca. Sve ovo je mogućno svakom čoveku. Dovoljno je da pažljivo siđemo u srce i da malo češće prizivamo Ime Isusa Hrista. Tada čovek ubrzo oseti neku unutarnju svetlost, sve postaje jasno i u toj svetlosti razumevamo tajne Carstva Božjeg. Već je i to velika tajna kad čovek stekne moć udubljivanja, poniranja u sebe, kad stvarno upozna sebe i tiho oplakuje svoju grešnost i svoju iskvarenu volju. Nije odveć teško zdravo misliti i razgovarati sa ljudima jer su duh i srce čoveka postojali pre no što su nastale nauke i ljudska mudrovanja. Čovek može uvek da obrazuje svoj um raznim naukama ili iskustvom, ali tamo gde nema razuma, nauka neće ništa pomoći. Najveća teškoća je što smo mi suviše daleko od samih sebe i što malo želimo da se približimo sebi. Mi uvek bežimo od toga da se suočimo sa sobom i više volimo besposlicu od istine. Obično mislimo: "Voleo bih da imam razvijen duhovni život, da se bavim molitvom, ali nemam vremena, poslovi i brige me sprečavaju da se stvarno predam tome". Ali šta je važnije, šta je korisnije - večni život i svetost duše ili prolazni život tela za koji se toliko mnogo brinemo? Upravo ovo o čemu sam govorio, dovodi ljude ili do mudrosti ili do ludosti.

- Oprosti mi, dragi brate. Ja te nisam ispitivao samo iz radoznalosti, već sa najboljom namerom. Sem toga pre dve godine imao sam jedan veoma čudan doživljaj.


05 pro 2012 14:35
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Jednog dana dođe k nama neki stari prosjak, sav iznemogao; na ispravama mu je pisalo da je demobilisani vojnik. Bio je toliko siromašan da je bio skoro nag. Govorio je malo i to kao čovek sa sela. Primili smo ga u naš dom i posle pet dana se razboleo. Preneli smo ga u zasebnu kućicu i tu smo se moja žena i ja brinuli o njemu. Kada je već bilo jasno da je na samrti, pozvali smo sveštenika koji ga je ispovedio, pričestio i pripremio za smrt. Uoči svoje smrti zatražio mi je hartiju i pero i zamolio da se vrata zatvore i da niko ne ulazi dok on bude pisao svoj testament kojeg je trebalo da ja posle njegove smrti pošaljem njegovom sinu u Petrograd. Bio sam zaprepašćen kada sam video kako lepo piše. Rečenice su mu bile odlično sklopljene, lepe i pune nežnosti. Sutra ću ti pokazati taj testament; zadržao sam za sebe jedan prepis. Sve me je to toliko iznenadilo da sam pobuđen radoznalošću zamolio da mi ispriča svoje poreklo i život. Pošto sam mu dao reč da neću o tom ništa govoriti dok je on živ otpoče da mi priča:

"Bio sam knez, veoma bogat; vodio sam raspustan i raskošan život. Žena mi je umrla, pa sam živeo sa sinom koji je bio kapetan u gardi. Jedne večeri kada sam se spremao da izađem na jedan veliki bal, bio sam se naljutio na mog sobara i onako razjaren udario ga.

To se dogodilo uveče. Sutradan ujutru sluga je izdahnuo, ali tome nismo pridavali važnosti. Ja sam se pomalo kajao zbog svoje naprasitosti i onda ceo događaj sasvim zaboravio. Posle šest nedelja sobar je počeo da mi se javlja u snu; svake noći dolazio je da mi prebacuje i neprestano je ponavljao: "Zli čoveče, ti si me ubio". Zatim je počeo da mi se javlja i dok sam bio budan. Priviđenje je bivalo sve češće i češće i na kraju me više nikako nije napuštalo. Najzad sam počeo da viđam i druge umrle - ljude koje sam teško uvredio, žene koje sam zaveo. Svi su mi oni prebacivali za moje postupke i više me nisu ostavljali na miru. Nisam mogao ni da spavam, ni da jedem ni ma šta da radim. Bio sam toliko iscrpen da sam bio kost i koža. Napori najboljih lekara ostali su bez uspeha. Otišao sam u inostranstvo da se lečim, ali posle šest meseci lečenja ne samo da se moje stanje nije ništa popravilo već priviđenja nisu prestajala da se umnožavaju. Vratili su me više mrtvog nego živog. Moja duša je i pre smrti poznala šta su paklene muke. Tada sam se uverio da postoji pakao i saznao šta to znači. U tim mukama sam najzad shvatio svoja bezakonja, pokajao sam se, ispovedio, oslobodio sve svoje sluge i dao zavet da ću ostatak života provesti u teškom radu i da ću se celo vreme kriti preobučen u prosjaka, kao poslednji među poslednjima. Čim sam se čvrsto odlučio na ovo, priviđenja su nestala. Moje izmirenje sa Bogom me je ispunilo velikom radošću i mirom. Tada sam kroz lični doživljaj razumeo šta je raj Božji i kako se Carstvo nebesno useljava u naša srca. Uskoro sam potpuno ozdravio, pa sam počeo da sprovodim u delo svoju nameru. Uzeo sam isprave demobilisanog vojnika, tajno sam napustio svoj rodni kraj i evo već petnaest godina kako lutam Sibirom. Nekada sam radio pod najam kod seljaka, ponekad sam prosio u Ime Gospoda Hrista. O koliku sam radost osećao u toj bedi, kakav mir u duši! Ovo može da razume samo onaj koga je Bog po Svojoj milosti sa dna pakla uzdigao u raj".

- Na to mi dade svoj testament da ga pošaljem njegovom sinu. Sutradan je izdahnuo. Još čuvam prepis tog testamenta u Svetom Pismu koje je u mojoj torbi. Ako hoćeš da ga pročitaš pokazaću ti ga.


05 pro 2012 14:35
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Raširih list i pročitah:

"U ime Boga u Trojici proslavljanoga, Oca i Sina i Svetoga Duha!

Dragi sine,

Evo već petnaest godina kako nisi imao vesti od mene, ali ja sam ponekad saznao ponešto o tebi i gajio prema tebi veliku roditeljsku ljubav. Ta ljubav je ono što me i sada goni da ti pošaljem ove moje poslednje reči, u želji da ti posluže kao lekcija za budući život.

Ti znaš koliko sam ja propatio da bih iskupio svoj grešni i nerazboriti život, ali ne znaš radost koju su mi za vreme mog prosjačkog života doneli plodovi pokajanja.

Umirem spokojan u kući mog dobrotvora koji je prema tome i tvoj, jer dobročinstva učinjena ocu prelaze i na sina. Izrazi mu svoju zahvalnost kako najbolje budeš mogao.

Dajući ti svoj očinski blagoslov, ja te od sveg srca molim da se sećaš Boga, da slušaš glas savesti, da budeš dobar, mudar i razuman, da se sa ljubavlju odnosiš prema svima koji su ti potčinjeni, da ne prezireš sirotinju i namernike, sećajući se da su nemaština i lutalački život pomogli tvom ocu da nađe mir svojoj duši.

Moleći Boga da izlije na tebe Svoju milost, ja mirno sklapam oči u nadi na večni život po milosti Iskupitelja sveta, Gospoda našeg Isusa Hrista.

Tvoj otac".

Tako smo nas dvoje razgovarali kad ja upitah mog dobrog domaćina:

- Baćuška, vi mora biti da imate često neprilike sa vašim domom za goste, jer danas ima mnogo naših bogomoljaca koji su to postali samo iz nebrige i lenosti i koji se prenemažu na putu, kao što sam i sam imao često priliku da vidim.

- Ne. Takvi su bili dosta retki, odgovori on. Imali smo sreću da k nama dolaze samo pravi putujući bogomoljci. Kad se dogodi da ne izgledaju ozbiljni, mi smo sa njima utoliko pažljiviji i zadržavamo ih izvesno vreme u prihvatilištu. U dodiru s našim pobožnim siromasima Hristovom braćom, oni se često popravljaju i odlaze sa smirenošću i ljubavlju u srcu. Nije tako davno bilo kad smo imali jedan takav slučaj. Jedan bivši trgovac beše toliko moralno propao da su ga svi terali i više niko nije hteo ni koru hleba da mu udeli. Bio je pijanac, ubojica i svađalica, a još je i krao. Jednoga dana dođe k nama gonjen glađu. Tražio je hleba i rakije - mnogo je voleo da pije. Lepo smo ga primili i rekli mu da ostane kod nas da ćemo mu dati rakije koliko hoće, ali samo pod uslovom da kad se napije odmah ode u krevet, jer ako bude napravio i najmanji ispad, ne samo da ćemo ga izbaciti već ćemo ga predati vlastima da ga uhapse. On je to prihvatio i ostao kod nas. Čitave jedne nedelje i više, pio je koliko je hteo i svakog puta kako je obećao, a pogotovu iz straha da ne bude lišen rakije, odlazio je da legne. Kada bi se otreznio braća iz prihvatilišta su ga preklinjala da se makar malo uzdrži od pića. Tako je on počeo manje da pije i za tri meseca sveo količinu rakije koju je pio na dan na razumnu meru. Zatim se negde zaposlio i prestao da jede tuđ hleb. Baš je prekjuče bio da me poseti.

Koliko mudrosti kod ljudi koji žive po zapovestima hrišćanske ljubavi, pomislih, pa uzviknuh:

- Blagosloven Bog Koji izliva milost Svoju u okrilju vašeg doma.

Posle svih ovih razgovora malo počinusmo. Nešto kasnije, kad smo začuli zvona koja su oglašavala jutrenje, otišli smo u crkvu gde smo zatekli gospođu sa decom. Odstojali smo jutrenje, pa onda svetu božanstvenu Liturgiju. Gospodin, njegov sin i ja smo bili za pevnicom, a gospođa sa devojčicom pred carskim dverima kako bi što bolje videle prenošenje svetih Darova. Bože moj, kako su se ti ljudi usrdno molili i koliko su suza prolili od duhovne radosti. Njihova su lica bila nekako ozarena i posmatrajući ih nisam mogao a da se i ja ne zaplačem.


05 pro 2012 14:36
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Posle bogosluženja domaćini, sveštenik, sluge i svi prosjaci sedoše zajedno za trpezu. Bilo je najmanje četrdesetoro koje prosjaka, koje invalida, bolesnika i dece. Kakav mir i tišina su vladali za stolom! Skupljajući hrabrost polako rekoh mom domaćinu:

- Po manastirima imaju običaj da za vreme jela čitaju žitija Svetih. I vi bi to mogli da ustanovite pošto imate sva žitija po mesecima.

Domaćin se okrete svojoj ženi i reče:

- Stvarno, Marija, trebalo bi da zavedemo to. Svi ćemo imati koristi od toga. Ja ću čitati na prvom obedu, drugi put ti, pa naš sveštenik i ostala braća po redu, koja znaju da čitaju.

Sveštenik, jedući, reče:

- Ja bih drage volje, ali za čitanje nemam ni trenutka vremena. Čim kročim kod mene u kuću, ne znam šta ću pre, svuda samo posao i briga; treba ovo, treba ono; imam puno dece, stoku u polju, i ceo dan provedem oko njih tako da mi ni časak ne ostaje za čitanje i obrazovanje. Ono što sam naučio u Bogosloviji, već sam odavno zaboravio.

Kad sam to čuo, zadrhtah, ali me gospođa uhvati za ruku i reče:

- Otac govori tako iz skromnosti; on uvek sebe ponižava, ali to je divan i pobožan čovek. Već dvadeset godina kako je udovac i ne samo da je svu svoju decu sam podigao nego sad i unučiće čuva, a uz to veoma često služi u crkvi.

Ove reči me podsetiše na Nikitu Stitata iz Dobrotoljublja, koji kaže:

Prema unutarnjem nastrojenju duše menja se i sama priroda stvari; to jest, svako od nas misli o drugom prema onome što je on sam. Malo dalje on još kaže: "Onaj koji je stekao molitvu i dostigao pravu hrišćansku ljubav, taj ne razlikuje ljude, ne razlikuje grešnike od pravednika i podjednako voli i jedne i druge i nikoga ne osuđuje, baš kao i Sam Bog", "Koji zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima". (Mat. 5 45).

Ponovo svi zaćutasmo. Preko puta mene je sedeo jedan potpuno slep prosjak iz prihvatilišta. Gospodin ga je hranio, delio sa njim svoju ribu, pružao mu kašiku, davao mu da pije. Gledao sam ga pažljivo i kako je neprestano imao poluotvorena usta, primetio sam da bez prestanka kreće jezikom. Upitah se da li se ovaj možda ne moli, pa počeh da ga pažljivo posmatram. Pred kraj ručka jednoj starici je pozlilo, gušila se i stenjala. Gospodin i gospođa su je odveli u njihovu spavaću sobu i položili je na krevet. Gospođa je ostala kraj nje, sveštenik je otišao da za svaki slučaj donese svete Darove, a gospodin je naredio da se upregne konj i punim trkom je odjurio po lekara. Ceo se svet beše razišao.


05 pro 2012 14:36
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Najednom osetih veliku želju da se molim i potrebu da se sav prepustim molitvenim izlivima, jer je već dva dana kako nisam mogao da se povučem u mir i tišinu. Osećao sam u srcu kao neki talas koji je spreman da se izlije po čitavom mom biću i pošto sam ga zadržavao osećao sam u srcu jak, ali prijatan bol koji me je samo još više gonio u usamljenost na molitvu. Tada sam razumeo zašto su pravi molitvenici bežali daleko od sveta i sakrivali se od svakog; razumeo sam isto tako zašto je prepodobni Isihije nazivao i najmudriji razgovor, ako se suviše otegne, praznoslovlje i zašto je sveti Jefrem Sirjanin govorio: "Lepa reč je srebro, ali ćutanje je zlato". U tim mislima stigao sam do prihvatišta. Tamo behu svi zaspali posle obeda. Popeo sam se na tavan, malo se smirio, odmorio i pomolio Bogu. Kada su se siromasi probudili potražio sam onog slepca i otišao zajedno sa njim u baštu. Sedosmo u jedan usamljeni kutak i otpočesmo razgovor:

- Reci mi, Boga radi i mojoj duši na korist, da li ti to upražnjavaš Isusovu molitvu?

- Već je odavno neprestano ponavljam.

- I šta osećaš?

- Samo to da ni danju ni noću ne mogu bez nje.

- Kako ti je Bog otkrio to duhovno delanje? Molim te ispričaj mi to detaljno, dragi brate.

- Pa eto, bio sam krojač u ovom kraju, zarađivao sam hleb tako što sam išao po raznim gubernijama i šio seljačka odela. Dogodilo se da sam se kod jednog seljaka duže zadržao da bi posašivao odeću za celu porodicu. Jednoga dana kada je bio praznik, pošto se nije radilo, video sam tri stare knjige kraj ikone. Upitao sam domaćina:

- Da li neko čita u vašoj kući?

- Niko, odgovoriše mi. Te su knjige pripadale našem stricu koji je bio pismen.

Uzeh jednu od knjiga, otvorih je nasumice i pročitah sledeće što još uvek pamtim:

"Stalna molitva je neprestano prizivanje Imena Gospoda Hrista; bilo da ideš ili stojiš, bilo da si za stolom ili na poslu, u svakoj prilici, na svakom mestu i u svako doba treba prizivati Ime Božje."

Razmislio sam o onom što sam pročitao i uvideo da mi to potpuno odgovara. Tako sam radeći svoj krojački posao ponavljao tiho molitvu. Bio sam zbog toga neobično srećan. Ljudi koji su živeli sa mnom u izbi primetiše ovo i počeše da me ismevaju:

- Jesi li ti čarobnjak da stalno tako mrmljaš, ili pak nešto vračaš?

Da bi se što bolje prikrio prestao sam da krećem ustima za vreme molitve, već sam samo mrdao jezikom. Najzad sam se toliko navikao da je jezik sam od sebe govorio molitvu po ceo dan i celu noć. Ovo mi je veoma prijalo.


05 pro 2012 14:37
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Dugo sam tako radio, sve dok nisam odjednom potpuno oslepeo. Kod nas u porodici svi pate od očiju. Kako sam veoma siromašan, opština mi je našla jedno mesto u sirotištu u Tobolsku. Išao sam tamo kada sam naišao na ovu gospodu i oni su me zadržali kod njih, jer hoće da me kolima odvezu tamo.

- Kako se zvala ta knjiga koju si čitao? Nije li to možda bilo Dobrotoljublje?

- Bogme ne znam. Nisam gledao naslov.

Otidoh po svoje Dobrotoljublje i nađoh u četvrtom delu kod patrijarha Kalista reči koje mi je slepac napamet izgovorio i počeh da čitam.

- To je to, povika on. Čitaj, čitaj, molim te, jer je to stvarno istina.

Kad dođoh na ono mesto gde piše: "Treba se moliti srcem", on me upita šta to znači i kako se u tome treba vežbati. Rekoh mu da je u ovoj knjizi sve do detalja izloženo o unutarnjoj srdačnoj molitvi i on me stade mnogo moliti da mu čitam sve što se na nju odnosi.

- Znaš kako ćemo, rekoh. Kad misliš da pođeš za Tobolsk?

- Pa mogu i odmah, ako hoćeš, odgovori on.

- Onda ovako. Ja sam hteo da krenem sutra, ako hoćeš poći ćemo zajedno, pa ću ti ja uz put čitati sve što se odnosi na unutarnju srdačnu molitvu i ukazaću ti kako da prodreš u svoje srce.

- A kola? zapita on.

- Ma, ostavi kola. Odavde do Tobolska ima samo 150 vrsti, ići ćemo polako. Veoma je prijatno putovati udvoje i tako je nekako zgodnije da se zajedno čita i razgovara o molitvi.

Najzad se složismo. Uveče gospodin je lično došao da nas pozove na večeru. Posle obeda mu rekosmo da smo rešili da sutra pođemo i da nam kola nisu potrebna jer hoćemo da uz put čitamo Dobrotoljublje. Na to nam on reče:

- Dobrotoljublje mi se mnogo dopalo. Već sam napisao pismo i spremio novac, pa ću sutra kad budem išao u sud poručiti da mi se sledećom poštom pošalje iz Petrograda.

Sutradan ujutru pođosmo na put, pošto smo se zahvalili našim plemenitim i primernim domaćinima. Njih dvoje nas ispratiše čitavu vrstu, pa se oprostismo.

Nastaviće se


05 pro 2012 14:38
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Slepi seljak


Starac i ja smo išli polako; prelazili smo dnevno samo deset do petnaest vrsti, a sve ostalo vreme smo provodili sedeći na nekom mirnom mestu i čitajući Dobrotoljublje. Pročitao sam mu sve što se odnosi na srdačnu molitvu i to po redu koji mi je preporučio moj pokojni starac, to jest prvo knjigu Nićifora monaha, zatim Grigorija Sinaita i tako redom. Kako je pažljivo i predano slepac pratio moje čitanje kako je bio uzbuđen i srećan! Počeo je da mi postavlja takva pitanja o molitvi na koja moj prost um nije bio u stanju da mu odgovori. Pošto je saslušao šta sam mu pročitao, upitao me je kako da umom nađe srce, kako da uvede u njega Isusovu molitvu i da se tamo neprestano moli. Rekoh mu:

- Bez sumnje ti ne možeš videti, ali umom možeš da predstaviš sebi ono što si ranije video: čoveka, neki predmet, ili neki od delova tvog tela, ruku ili nogu! Možeš li da ih zamisliš jasno kao kad si ih video i možeš li, iako slep, da upraviš pogled u njih?

- Mogu, odgovori on.

- Onda, zamisli svoje srce, upravi pogled kroz grudi na njega i pažljivo osluškuj kako otkucava. Kad se navikneš na to, a ti se potrudi da, ne gubeći iz vida srce, za svaki otkucaj vežeš reči molitve. To jest sa prvim otkucajem izgovori ili pomisli Gospode, sa drugim Isuse, sa trećim Hriste, sa četvrtim pomiluj, sa petim me i često to ponavljaj. To će ti biti lako, jer si već pripremljen na srdačnu molitvu. A kad se navikneš na ovo, pokušaj da naporedo sa disanjem uvodiš i izvodiš Isusovu molitvu u srce i iz njega. Evo kako: kad udišeš govori ili pomisli: Gospode Isuse Hriste, a izdišući: pomiluj me. Ako budeš često i poduže tako radio uskoro ćeš osetiti lak bol u srcu i onda će se postepeno javljati u njemu neka umilna toplina. Tako ćeš, s Božjom pomoću, doći do neprestane unutarnje srdačne molitve, koja će se sama od sebe vršiti. Ali pritom se čuvaj od svih predstava koje ti se budu javljale u umu za vreme molitve. Odbaci svako maštanje, jer nam Sveti Oci zapovedaju da za vreme molitve čuvamo svoj um slobodnim od svake pomisli i slike, od svega što nije molitva, da ne bi pali u prelest.

Slepac me je pažljivo slušao, usrdno se vežbao u svemu što bi od mene čuo i noću na odmorištu provodio je dosta dugo u tim vežbama. Posle pet dana osetio je u srcu jaku toplinu i neizrecivu radost. Sem toga, osećao je veliku ljubav prema Spasitelju i jaku želju da se neprestano moli. Ponekad bi video neku svetlost ali bez ikakve druge pojave ili predmeta u njoj. Kada bi silazio u srce, činilo mu se da tamo vidi neki veliki blještavi plamen koji izbija iz srca i obasjava čitavo njegovo biće. Taj mu je plamen omogućavao da vidi i udaljena zbivanja, kao što je bilo ovom prilikom.

Prolazili smo šumom. Ćutao je i sav je bio udubljen u molitvu. Odjednom mi reče:

- Kakva nesreća! Crkva je u plamenu i evo i zvonik se sada srušio.

- Prestani da uobražavaš tako na prazno, rekoh mu, to je iskušenje. Treba uvek odmah odbaciti svako sanjarenje. Kako bi mogao da vidiš ono što se događa u varoši? Do nje ima još dvanaest vrsti.

Slepac me posluša i nastavljajući molitvu zaćuta. Uveče, kada smo stigli u grad stvarno sam video da je više kuća izgorelo i da je zvonik srušen - bio je podignut na drvenim stubovima. Oko crkve se bilo skupilo mnogo sveta koji se divio kako zvonik pri padu nije nikoga povredio. Po onome što sam saznao, nesreća se dogodila tačno onda kada je slepac povikao u šumi.

- Ti si rekao da sam se prevario, reče on, a vidiš da nisam. Kako onda da ne zahvaljujem i ne volim Gospoda Hrista Koji javlja Svoju milost i grešnicima i slepcima i neukima! Hvala i tebi, dragi brate, što si me naučio srdačnoj molitvi.

Na to mu rekoh:

- Voli Gospoda i zahvaljuj mu, ali čuvaj se da svako viđenje smatraš za neposredno otkrovenje blagodati Božje, jer se ono često događa kao posledica prirodnih zakona. Ljudska duša nije samo vezana za mesto i za materiju, ona može da vidi i u mraku, a isto tako ona može da vidi i udaljena zbivanja kao i ona koja su joj pred očima. Ali mi ne koristimo tu sposobnost naše duše jer je ona opterećena ili zadebljalošću tela ili zbrkanošću misli i rasejanošću pomisli. Kad usredsredimo pažnju u sebe, kad se izdvojimo iz svega onog što nas okružuje i kad izoštrimo um, tada se duša potpuno vraća samoj sebi i dela svim svojim moćima, što je sasvim prirodna stvar. Moj pokojni starac mi je govorio da ne samo molitvenici, već i bolesnici, kao i ljudi specijalno obdareni za to, kada se nađu u nekoj zamračenoj prostoriji vide svetlost koja zrači iz svake stvari i proziru misli drugih. Međutim neposredno dejstvo blagodati Božje za vreme molitve je tako veličanstveno da se ono rečima ne može iskazati niti se može sa bilo čim veštastvenim uporediti; sve čulno neuporedivo je niže od sladosnog osećanja koje blagodat rađa u srcu.


07 pro 2012 12:15
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
Slepac me je pažljivo saslušao i postao još više smiren nego ranije. Molitva je neprestano delovala u njegovom srcu i beskrajno ga radovala. I ja sam bio srećan zbog toga i zahvaljivao sam Bogu što mi je pokazao toliku veru kod ovog Svog sluge.

Najzad stigosmo u Tobolsk i ja ga odvedoh u prihvatilište. Pošto smo se srdačno oprostili, nastavih put:

Čitavih mesec dana sam polako putovao i uz put razmišljao o tome kako je korisno i utešno sresti žive primere pobožnosti i dobrote. Često sam čitao Dobrotoljublje i tamo proveravao sve što sam rekao slepcu. Njegov primer je i mene bodrio i budio u meni revnost i ljubav prema Spasitelju. Srdačna molitva me je toliko veselila da sam mislio da čovek ne može biti srećniji na zemlji od mene. Pitao sam se kakva je to nebeska radost koja može biti veća od ove? Ta sreća nije samo obasjavala moju dušu, već mi je spoljašnji svet izgledao prekrasan - sve me je pozivalo da volim i slavim Boga. Ljudi, drveće, bilje, životinje - sve mi je bilo nekako blisko i svuda sam otkrivao naslikano Ime Isusa Hrista. Ponekad sam se osećao toliko lak da mi se činilo da nemam tela i da lagano lebdim u vazduhu. Ponekad sam se opet sav uzbuđen udubljivao u sebe. Tada sam jasno video unutar mog bića i divio se premudrom ustrojstvu čovečjeg tela. Ponekad sam opet osećao toliko veliku radost kao da sam postao car. U svim tim utehama molio sam Boga da mi dozvoli da što pre umrem i da mogu da Mu se tamo, u carstvu duhova, bacim pred noge i istopim pred Njim od blagodarnosti.

Verovatno sam se bio suviše predao tim osećanjima, ili je možda Bog tako hteo, tek posle izvesnog vremena počeh da osećam neki strah i trepet u srcu. Pomislih: "Da mi se ne približuje neka nevolja ili napast, kao onda sa onom devojkom koju sam učio Isusovoj molitvi u kapeli?" Crne misli napadoše na mene kao oblaci. Setih se reči prepodobnog Jovana Karpatijskog koji je govorio da je učitelj često izložen porugama, nevoljama i napastima zbog onih koje je duhovno pomagao. Pošto sam se branio od takvih misli, udubih se još više u molitvu i strah se potpuno izgubi. Osetio sam se jačim, pa pomislih: "Neka bude volja Božja! Spreman sam da podnesem sve što mi Gospod Hristos bude poslao da bih okajao svoje grehe. Uostalom svi oni koje sam nedavno poučio unutarnjoj molitvi već su, pre no što su me sreli, bili pripremljeni za to tajnim dejstvima Božjim". Ova pomisao me je potpuno umirila i ja nastavih put u molitvi i radosti još srećniji nego ranije. Sledeća dva dana vreme je bilo kišovito i put je bio toliko blatnjav da sam se više puta zaglavio. Prolazio sam kroz stepe i čitavih petnaest vrsti nisam naišao ni na kakvo ljudsko naselje. Najzad uveče spazih dom kraj puta i obradovah se što ću moći da se tu odmorim i prenoćim, a sutra, daće Bog, pa će valjda biti lepše vreme.


07 pro 2012 12:16
Profil Pošalji e-mail
VIP član
Avatar

Pridružen/a: 17 kol 2012 11:21
Postovi: 799
Spol: muško
---------
Post Re: Umnosrdačna ili neprestana molitva
U poštanskoj stanici



Približavajući se zgradi videh jednog starca u šinjelu. Sedeo je kraj puta u blizini doma i izgledao je pijan. Pozdravih ga i rekoh:

- Kome treba da se obratim za prenoćište?

- Kome drugom nego meni, povika starac; ja sam ovde gazda. Ovo je poštanska stanica. Ja sam upravnik.

- Onda molim vas, baćuška, dozvolite mi da prenoćim kod vas.

- A imaš li ti lične isprave? Daj da ih vidim.

Dadoh mu isprave, a on držeći ih u rukama poče da viče:

- Gde ti je lična karta?

- Držite je u rukama, odgovorih.

- Pa dobro, onda hajdemo unutra.

Pošto je stavio naočare pregledao je moje isprave i rekao:

- Izgleda mi da je sve u redu. Možeš ostati. Ja nisam loš čovek, evo, sad ću ti doneti čašicu.

- Ja ne pijem, rekoh mu.

- Pa ne mari, ostani makar da večeraš sa nama.

On sede za sto zajedno sa kuvaricom, mladom ženom, koja takođe beše malo popila. Sedoh i ja sa njima. Celo vreme večere nisu prestajali da se svađaju ili da grde jedno drugo i na kraju se stvarno zavadiše. Gazda je otišao da spava u magacin, a kuvarica je ostala da opere sudove i dalje gunđajući protiv njega. Pošto sam video da se ona neće skoro smiriti upitah je:

- Gde bih mogao da legnem? Veoma sam umoran od puta.

- Evo, spremiću ti krevet, baćuška.

Ona namesti jednu klupu pored one koja je bila kraj prozora, prekri sve ponjavom i dade mi jedan jastuk. Ispružih se i zatvorih oči kao da spavam. Još dugo vremena kuvarica se motala po sobi dok najzad nije završila posao, onda je ugasila svetlost i prišla meni. Najednom prozor koji se nalazio na uglu razbi se sa užasnim treskom. Ram i okna se rasprštaše u komadiće. U isto vreme spolja se začuše jauci i lomljava. Preplašena žena odskoči do nasred sobe i sruši se na pod. Skočih sa ležaja misleći da mi se zemlja otvorila pod nogama, kad spazih dva kočijaša kako unose u izbu jednog čoveka toliko krvavog da mu se ni lice nije videlo. Sve ovo je još više povećalo moj strah. Ranjenik je bio državni glasonoša i ovde je trebalo da promeni konja. Kočijaš poštanskih kola je loše zaokrenuo i udario rudom u prozor. Kako je pod prozorom bila rupa kola su se prevrnula, a glasonoša je udario glavom o kolac koji je bio na ivici puta. Glasonoša zatraži vode i vina da bi očistio ranu, pa pošto je ispio jednu čašu povika:

- Dajte konje!


07 pro 2012 12:16
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 134 post(ov)a ]  Stranica Prethodna  1 ... 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 ... 14  Sljedeća


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 0 gostiju.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron