Sada je: 20 ruj 2019 20:35.





Započni novu temu Odgovori  [ 1 post ] 
 Za vrijeme Došašća 
Autor/ica Poruka
Reg. korisnik

Pridružen/a: 15 ožu 2009 12:38
Postovi: 236
Lokacija: Zagreb
Spol: muško
---------
Post Za vrijeme Došašća
Vraćajući se sa zornice prve nedjelje Došaća prošle godine, sjetih se nekadašnje obavezne lektire, Laze Lazarevića i "Prvi put s ocem na jutrenje". Jest da su danas druga vremena, da nakon domovinskog rata baš i ne volimo srpsku književnost, no dobro književno djelo ne opterećuju međusobna neslaganja i možebitne mržnje. Danas su druga vremena, no i danas je nemalo onih koji se nalaze pred zidom, u bezizlazju, opterećeni neimaštinom, kreditima... Neki su pomislili i na najgori mogući izlaz - dizanje ruke na sebe. Za njih, za sve nas tek citat dijela Lazarevićevog djela:

"Odavno je već bilo zvonilo na večernje.
Dan se kloni svojemu kraju, a u našoj duši ista ona pučina, - nigde kraja da vidiš, samo što se oblaci sve gušće gomilaju. Sve postaje nesnosnije, strašnije i očajnije. - Bože, ti na dobro okreni!
Ja sam sedeo na pragu pred kućom. Držao sam u ruci nekakvu školsku knjižicu, ali je nisam čitao. Video sam na prozoru bledo lice moje matere naslonjeno na suvu joj ručicu. U ušima mi je zujalo. Nisam umeo ništa da mislim.
Ujedanput škljocnu brava. Moje majke nesta s prozora. Ja pretrnuh.
Vrata se od velike sobe otvoriše. Na pragu stajaše on, moj otac!
Fes malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu visoko čelo. Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali oči, oči! Ni nalik na one pređašnje! Čisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa. U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak - nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pričeste.
Polako pređe hodnik, otvori vrata od naše sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuče. Zatvori vrata pa iziđe na ulicu i lagano se uputi kum-Ilijinoj kući.
Pričao mi je posle Toma, kum-Ilijin sin, da se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su nešto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su nešto pisali, udarali pečate i tako dalje. Ali šta je to bilo, to se ne zna niti će ikad iko znati.
Oko deset i po sahata mi smo svi ležali u postelji, samo mati što je sedela s rukama u krilu i beznačajnim pogledom gledala u sveću. U to doba škripnuše avlijska vrata. Mati brzo pirnu u sveću, pa i sama leže u krevet.
Meni je ispod jorgana kucalo srce kao da neko bije čekićem u grudima.
Vrata se otvoriše i moj otac uđe. Obrte se jednom-dva po sobi, pa onda, ne paleći sveće, skide se i leže. Dugo sam još slušao kako se prevrće po krevetu, pa sam posle zaspao.
Ne znam koliko sam tako spavao, kad osetih nešto mokro na čelu. Otvorim oči, i pogledam: pun mesec gleda pravo u sobu, a njegov paučinast zrak pao na lice moje majke. Oči joj zatvorene, lice kao u nekog teškog bolesnika, a grudi joj se nemirno dižu.
Više nje stoji moj otac. Upro pogled u nju i ne miče se. Malo posle priđe našem krevetu. Gleda nas sve, gleda moju sestru. Dođe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa:
- Spavaju! - Ali se trže od svog šapata i kao da se okameni nasred sobe. Dugo je tako stajao ne mičući se, samo što opazim pokatkad kako mu se'nu oči, gledajući čas na nas čas na mater.
Ali mi nijedno ni uvom da maknusmo!
Onda on pođe porebarke na prstima čiviluku, a ne skida oka s nas; skide pažljivo onaj srebrnjak, turi ga pod džube natuče fes na oči, pa brzo i celom nogom stupajući iziđe napolje.
Ali tek što se vrata pritvoriše, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se diže i sestra. Kao kakvi dusi!
Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima; za njom prista i seša.
- Ostani kod dece! - prošaputa majka, pa iziđe napolje. Ja skočih pa i sam pođoh na vrata. Seša me uhvati za ruku, ali ja se otrgoh i rekoh joj:
- Ostani kod dece!
Kad iziđoh napolje, pritrčim plotu, pa sve pored plota a ispod višanja dovučem se do bunara i čučnem iza njega.
Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež - nigde se ništa ne miče. Onda videh babu kako se nadviri nad prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara, pa izvadi pištolj.
Ali u isti mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.
Prenerazi se čovek. Upro pogled u nju pa bleji.
- Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio?
Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.
- Idi, Marice, ostavi me... Ja sam propao!
- Kako si propao, gospodaru, bog s tobom! Što govoriš tako!
- Sve sam dao! - reče on pa raširi ruke.
- Pa ako si, brate, ti si i stekao!
Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.
- Ama sve, - reče on - sve, sve!
- Ako će! - reče moja mati.
- I konja! - reče on.
- Kljusinu! - kaže moja mati.
- I livadu!
- Pustoliju!
On se primače mojoj majci. Gleda je u oči, čisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.
- I kuću! - reče on, pa razrogači oči.
- Ako će! - reče moja mati. - Da si ti živ i zdrav!
- Marice!
- Mitre!
- Šta ti to veliš, Marice?
- Velim: da Bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju nas! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ nama!
Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.
- Marice, - poče on - zar ti?...
Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta. Majka ga uhvati za ruku:
- Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala Bogu, puna kuća!
Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.
- Pa zar si zaboravio na čardak pun šišarke?
- Pun je! - kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuče preko očiju i spusti ruku.
- Pa šta radi ona moja niska dukata? Što će onaj ležeći novac? Uzmi ga u trgovinu!
- Uložićemo u žito!
- Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala Bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se Bogu, pa raditi.
- Kao pošteni ljudi!
- Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki!
- Pa ćemo opet steći kuću!
- Izvešćemo našu decu na put - kaže mati.
- Pa me neće mrtvog kleti... Otkad ih nisam video!
- Hodi da ih vidiš! - reče mati, pa ga kao neko dete povede za ruku.
Ali ja u tri koraka već u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: "Lezi!", pa povukoh jorgan na glavu.
Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noć i potrese se duša hrišćanska. I kao talas suvo granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pečal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara se s nebom...
- Sine, ustani da idemo u crkvu!... "

Neka Vam ovaj citat bude na korist i ohrabrenje, kao što Vam neka i ovo vrijeme Došašća bude vrijeme buđenja svjetla i nade!


23 stu 2009 16:55
Profil Pošalji e-mail
Prikaži postove “stare”:  Redanje  
Započni novu temu Odgovori  [ 1 post ] 


Online

Trenutno korisnika/ca: / i 1 gost.


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Forum(o)Bir:  
cron